Svedočenje Ibrana Musafića - Prilog krvničkoj biografiji Nasera Orića
Srebrenički planirani haos
Mustafić svedoči da Orić ne samo da je dobro znao da su pomenuti zatočenici
pobijeni, nego je i sam u tome učestvovao. „Kada smo onu ekipu zarobljenih na
Zalazju iz zatvora ponovo poveli prema Zalazju i kad je počelo klanje, meni je
dopao Slobodan Ilić. Popeo sam mu se na prsa. Bio je bradat i čupav kao
životinja. Gledao je u mene i nije progovarao ni reči. Izvadio sam bajonetu i
direktno ga udario u jedno oko, a zatim provrtio nožem. Nije ni zapomagao.
Zatim sam ga nožem udario u drugo oko. Nisam mogao da verujem da ne reaguje.
Iskreno rečeno, tada sam se prvi put uplašio, tako da sam ga odmah posle toga
preklao”, doslovce je Orić prepričao svoj “podvig” Mustafiću
Slobodan Durmanović
_____
Slučajno ili ne, ali nekako baš usred rasprave pred Apelacionim većem Haškog
suda u predmetu Nasera Orića, pojavilo se pisano svedočanstvo koje otkriva neke
do sada nepoznate detalje o ulozi ratnog gospodara života i smrti u Srebrenici.
Tvorac tog svedočanstva Ibran Mustafić, predratni poslanik SDA i Orićev
politički protivnik, u svojoj knjizi “Planirani haos” izneo je nove detalje
nekih od zločina koje su počinili Orić i njegovi potčinjeni.
Tako je ubijao Naser: Najpotpunija i, svakako, najšokantnija je Mustafićeva
priča o zločinima nad srpskim zarobljenicima koji su pobijeni na prostoru sela
Zalazje, nakon što su snage TO Srebrenica prethodno to selo popalile i
opljačkale. Mustafić svedoči kako mu je u jesen 1992. godine stričević Mirsad
Mustafić dao spisak zarobljenih srpskih boraca koji su na Zalazju likvidirani.
Među njima su bili Mirsadov školski drug Branko Simić i njegov brat Pero, zatim
bivši sudija Slobodan Ilić, autoprevoznik iz Zvornika Mijo Rakić i medicinska
sestra Rada Milanović.
Prema dosadašnjim saznanjima, oni su bili predati srebreničkoj Vojnoj policiji,
nad kojom, prema oceni Pretresnog veća Orić “nije imao efektivnu kontrolu”.
Međutim, Mustafić svedoči da Orić ne samo da je dobro znao da su pomenuti
zatočenici pobijeni, nego je i sam u tome učestvovao. „Kada smo onu ekipu
zarobljenih na Zalazju iz zatvora ponovo poveli prema Zalazju i kad je počelo
klanje, meni je dopao Slobodan Ilić. Popeo sam mu se na prsa. Bio je bradat i
čupav kao životinja. Gledao je u mene i nije progovarao ni reči. Izvadio sam
bajonetu i direktno ga udario u jedno oko, a zatim provrtio nožem. Nije ni
zapomagao. Zatim sam ga nožem udario u drugo oko. Nisam mogao da verujem da ne
reaguje. Iskreno rečeno, tada sam se prvi put uplašio, tako da sam ga odmah
posle toga preklao”, doslovce je Orić prepričao svoj “podvig” Mustafiću kada ga
je ovaj posetio jedne večeri.
Na to priznanje nadovezuje se i priča Mustafićevog strica Ibrahima koji je bio
očevidac. “Došao je Naser i rekao mi da se odmah spremim i krenem sa ‘zastavom’
pred zatvor u Srebrenicu. Odmah sam se obukao i krenuo. Kad sam došao pred
zatvor, izveli su sve zarobljene sa Zalazja i naredili mi da ih povezem prema
Zalazju. Kada smo došli do deponije, naredili su mi da zaustavim i parkiram
kamion. Izmakao sam se na pristojnu daljinu. Ali, kad sam video njihovo
divljanje i kad je počelo klanje, prebledeo sam kao krpa. Kada je Zulfo
(Tursunović) niz grudi sastavio nožem bolničarku Radu, pri tom je pitajući gde
joj je radio-stanica, više nisam imao hrabrosti da to gledam. Peške sam sa
deponije došao u Srebrenicu, a oni posle dovezli kamion, a ja sam sa kamionom
nastavio kući u Potočare. Karoserija je bila sva krvava”, opisao je Mustafić
svedočenje svog strica. Ovde vredi napomenuti da je medicinska sestra Rada
Milanović u Srebrenici ostala i nakon što je njena porodica napustila taj
gradić, te da ju je Štab TO Srebrenica rasporedio u sanitet i u lokalnu
bolnicu.
Mustafić se osvrće i na još nekoliko zločina nad Srbima u Srebrenici, o kojima
se do sada manje-više znalo. Mustafić navodi da je saznao da je posle napada na
Ježesticu „i Kemo sa Pala nosio po Srebrenici neku odsečenu glavu i plašio
ljude”. „Ne znam tačno ali se priča da je Kemo umešan i u likvidaciju Bate iz
Srebrenice i njegove majke. Cvileli su, kažu, kao guje. Izgleda da su poklani”,
zapisao je Mustafić. Reč je o ubistvu Mihaila i Anđelije Stjepanović, za koje
istražni organi RS terete Kemu Mehmedovića, bliskog saborca Nasera Orića, kojeg
po zlu pominje nekoliko Srba koji su preživeli pakao srebreničkog zatočeništva,
navodeći da ih je zastrašivao donoseći im odsečenu ljudsku glavu. Ono što se do
sada manje znalo jeste to da je za ubistvo teško obolelog Krste Dimitrovskog i
njegove supruge Velinke u Srebrenici odgovoran lično Ejub Golić, komandant
Samostalnog brdskog bataljona iz sela Glogova, navodi Mustafić. Golić je,
praktično, oslobođen odgovornosti za taj zločin. Interesantno je da se
tolerisanje Golićevog terora, kako implicira i sam Mustafić, zasnivalo na
proceni Nasera Orića i “ekipe” da bi procesuiranje Golića moglo iritirati
njegove vojnike, koji su već bili nezadovoljni nakon što je u srebreničkom
zatvoru ubijen njihov vođa Nurif Rizvanović. Za to ubistvo, kao i za tri
atentata na samog Mustafića, prema njegovim saznanjima, nisu bili odgovorni
“četnici”, već upravo ljudi iz Orićeve “ekipe” koje, inače, Mustafić redovno
opisuje kao “vojnu huntu” u Srebrenici i kao organizovanu grupu kriminalaca i
trgovaca humanitarnom pomoći koja stiže u enklavu.
Teror “Orićevaca” i Haški sud: Saznanja o teroru nad zarobljenicima i
zatočenicima Mustafić je, kako piše, dobijao i od svog bliskog prijatelja
Hameda Salihovića, koji je jedno vreme kao šef Vojne policije odgovoran za
srpske zatočenike, što je konstatovano i u haškoj presudi Naseru Oriću. Jednom
prilikom Mustafić je upitao Salihovića šta se desilo sa tri zarobljenika, među
kojima je bila i jedna devojka, koji su trebali da budu prebačeni iz Konjević
Polja u Srebrenicu. „Ne znam ni ja pravu istinu, ali, izgleda, da su pobijeni”,
odgovorio mu je Salihović. Pored toga, Salihović mu je poverio i da su vojnici
pod komandom Nasera Orića u zatvoru „prebijali zarobljene četnike”. “Od Fahre
Alića saznao sam da je jedan učitelj iz okoline Tegara zarobljen i predat
Vojnoj policiji, a onda u zatvoru ubijen. Tako su prošla i tri zarobljenika
koji su iz Skenderovića prebačeni u srebrenički zatvor”, iznosi Mustafić svoja
ratna saznanja. Tu je i opis Orićevog “osvajanja” sela Sijemovo nakon što je
Orić meštanima dao ultimatum da predaju oružje. Kada su se Orić i “ekipa”
vratili, navodi Mustafić, „svi stanovnici su sa naoružanjem napustili selo,
samo je u kući ostao stari Miloš Zekić. Iz srdžbe, zbog loše obavljenog posla,
glupani su opljačkali selo, ubili Miloša, a posle pljačke su zapalili selo”,
piše Mustafić.
Međutim, ni ti, ni mnogi drugi detalji Mustafićevog svedočanstva nisu se našli
u Haškom sudu, a sam Mustafić kaže za “NR” da je imao dva duga susreta sa
haškim istražiteljima. „Nakon toga sam dao i pisanu izjavu Haškom tribunalu. Ja
sam uistinu pozvan na svjedočenje pred Haškim tribunalom kao svjedok optužbe, i
mislim da je trebalo da budem poslednji svjedok optužbe. Nakon tri dana
provedena na pripremnom postupku, došlo je do velikih mimoilaženja između mene
i zastupnice optužnice. Kao prvo, optužnica protiv Nasera bila je smiješna.
Drugo, optuživan je za nešto za što nije ni kriv, a nije za ono za što je kriv.
Treće, Haški tribunal interesuju zločini prema Srbima, Bošnjacima i Hrvatima, a
ne interesuju ga zločini protiv čovjeka kao ljudskog bića. Četvrto, Haški
tribunal nije apsolutno ispravnim imenom nazivao strane u sukobu. Peto, Haški
tribunal je sve više ličio na paradersku priredbu Karle del Ponte, te je mnoge
procese doveo do nivoa cirkusa. Sedmo, najveća mi je uvreda bila kad su mi na
stol bacili ucjenu kojom mi prijete zatvorom do sedam godina ili novčanom
kaznom od 200.000 eura. Kad sam ugledao taj papir, nisam više mogao da trpim,
te sam tužiteljici odbrusio: Pa moj smisao svedočenja i jeste da bih dobio veću
kaznu od Erdemovića, koji je nagrađen u Haškom tribunalu za priznavanje
direktnog ućešća u preko 140 likvidacija. Nakon svega, kad sam došao pred
sudnicu, čekao sam dva sata, ali nakon drugog zasedanja Sudskog veća, konačno
su mi saopštili da je Sudsko veće donelo konačnu odluku da se ja ne pojavljujem
na svedočenju i da se mogu vratiti iz Haga“, tvrdi Mustafić.
S druge strane, haški tužioci s pravom se i danas žale na nerazumevanje koje su
pokazale sudije u prvostepenom postupku. Tokom nedavno održanog žalbenog
postupka, tužioci su pokušali da ukažu na to da je “rizik zlostavljanja”
srpskih zatočenika u Srebrenici proizlazio iz opšte situacije u Srebrenici.
“Nakon toga svakome je morala biti očigledna mogućnost da srpski zarobljenici
budu izloženi zlostavljanju", naglasila je tužiteljica Mišel Džarvis. Ona je
pokušala da ukaže na to da je Pretresno veće pogrešilo kada je “užasne
okolnosti” u Srebrenici uzelo kao olakšavajuću okolnost za Orića, dajući im
preveliku težinu. “Time je međunarodno pravo krenulo opasnim putem, na kojem se
zločini jedne strane opravdavaju njenim ‘ispravnim pozicijama i borbom za pravu
stvar’”, zaključila je Džarvisova.
Štaviše, ako bi se u obzir uzelo Mustafićevo svedočenje, moglo bi se slobodno
zaključiti da koliko god da su “užasne okolnosti” u Srebrenici pogađale obično
stanovništvo, toliko su te iste okolnosti pogodovale Naseru Oriću i njegovoj
“ekipi”, baš kao i svim onim komandantima koji nisu hteli ili nisu smeli da mu
se suprotstavljaju.
Možda se baš u tom “zavetu ćutanja” potčinjenih i podređenih Oriću i krije
tajna Orićeve odbrane. Odbrana ne samo da i dalje tvrdi da Orić nije imao
“efektivnu kontrolu” nad Vojnom policijom, nego negira da je ta formacija
uopšte i postojala u Srebrenici, mada je i sam Orić potvrdio njeno postojanje.
No, tu potvrdu branilac Džon Džons pripisuje Orićevoj “zbunjenosti”, a Orićevu
povezanost sa zločinima i zločincima - u nameri da je sasvim obesmisli -
opisuje britanskom izrekom: "Plesao sam sa osobom koja je plesala sa nekim ko
je plesao sa princom od Velsa"!?
Jadno je što se na taj način pokušavaju obesmisliti i svedočanstva srpskih
zatočenika koji su preživeli torturu u zgradi srebreničke Vojne policije. Jer,
niti je ta zgrada bila plesna sala, niti je srebrenički “Princ Tame” bio toliko
mlad da ne može da shvati razmere svog uticaja. Naprotiv: on je, ako se
poslužimo onim što je rekao Mustafiću, i u “užasnim okolnostima” bio potpuno
svestan da je “u Tuzli postao legenda i da je postigao što je hteo”. U Hagu,
nažalost, još nisu svesni toga.
(De)militarizovana “zaštićena zona”
Kada je Srebrenica, posle ofanzive Vojske RS, krajem aprila 1993. godine
proglašena za demilitarizovanu zonu i stavljena pod zaštitu UN, Mustafić
potvrđuje da je „četničkih provokacija bilo veoma retko”. Ipak, kako opisuje,
naočigled holandskog bataljona UNPROFOR-a, oko Srebrenice su kopane tranšeje a
u “zaštićenu zonu” je, uz humanitarnu pomoć, dopremano i oružje.
Mustafić beleži i nekoliko zaseda koje su bošnjački vojnici iz “zaštićene zone”
postavili, ubijajući pripadnike VRS. Iznosi i saznanje o napadu jedinica Ekrema
Salihovića i Ibrahima Mandžića (inače bliskih Oriću) na srpsko selo Višnjicu, u
kojem su ubili nekoliko civila i spalili selo. “Kada sam Mandžiću rekao da
takvim napadima svesno stvaraju alibi četnicima za napad na Srebrenicu,
odgovorio je 'nismo mi samoinicijativno otišli u akciju. Mi smo dobili naredbu
iz Sarajeva’”, svedoči Mustafić, navodeći da je kasnije saznao da je „naredbu
za napade oko Srebrenice potpisao general Enver Hadžihasanović”. „Jasno mi je
bilo da se zlo traži da bi se rešio problem Srebrenice”, zaključio je Mustafić.
Reč plus: Ibran Mustafić
Srebrenica je slučaj koji ne pamti istorija
Novi Reporter: Da li ste do sada podnosili krivične prijave protiv odgovornih,
kako za zločine protiv srpskih zarobljenika i zatočenika, tako i za zločine nad
Bošnjacima - neistomišljenicima Nasera Orića?
Mustafić: Krivične prijave protiv bilo koga nisam podnosio. Nakon mog izlaska
iz ropstva, nisam mogao ni slutiti da nikog planetarna katastrofa Srebrenice
neće interesovati. Kad sam se uključio u rad Skupštine RBiH, pokušavao sam na
svaki način da otvorim pitanje Srebrenice, ali sam naišao na ogroman prezir i
šikaniranje. Nakon jedne žučne rasprave na jednom zatvorenom sastanku Kemal
Ademović, tada aktuelni direktor AID-a zovnuo me je i u kratkom razgovoru u
četiri oka samo rekao: „Ibrane otvaraš najteže pitanje na zemaljskoj kugli koje
se zove Srebrenica. Ne čini to. Ubiće te.“ Iskreno, s obzirom na to da sam iz
ropstva izašao isplašen kao zvijer, to mi je ulilo i dodatnu količinu straha.
Čekao sam da prođe jedan izvjesni period, razmišljajući da će ipak doći do
otvaranja mnogih pitanja, ali od toga ništa. Početkom 2000. godine uputio sam
službeni dopis MUP-u Tuzlanskog kantona, pitajući ih da li namjeravaju
pokrenuti istražni postupak, ili da, u protivnom, pokrenem privatne krivične
prijave. Tadašnji glavni kantonalni tužilac Izo Tankić mi je, nakon direktnog
razgovora, odgovorio da će oni pokrenuti istražne radnje. Istraga je krenula.
Preko šezdeset lica privedeno je na razgovor. Najednom kompletna istraga je
stala. Tadašnji kantonalni tužilac Izo Tankić i ministar MUP-a TK Mirza
Jusufović, sada su sudije Suda BiH. Neobično, zar ne?! Prije nekoliko mjeseci
ponovo sam uputio pismo glavnom tužiocu BiH Marinku Jurčeviću, ali nikakav
odgovor do sada nisam dobio. Za privatne tužbe nemam niti finansijskih
sredstava, niti imam moć da valjano ja uradim istražni postupak, tako da se
jedino nadam da ništa ne može zastarjeti.
Da li ste podnosili krivične prijave protiv Nasera Orića i njemu bliskih osoba
zbog atentata na vas i kakva je sudbina tih prijava?
Nikakve krivične prijave nisam podnosio, jer sam očekivao da će institucije
koje su enormno plaćene za svoj posao za naše prilike, početi da rade svoj
posao. Mislim da je najveći problem u tome što je srebrenička vladajuća ratna
falanga samo posljednja karika u lancu odgovornosti. Naredbodavni centri moći
bili su očito izvan same Srebrenice, tako da je i sam Naser očito sopstvena
kolateralna šteta, samo što on moralno i intelektualno nije sposoban da to vidi.
Kako tumačite prvostepenu presudu Naseru Oriću prema kojoj Orić nije imao
“efektivnu odgovornost” za napade na srpska sela, a da je Orićeva odgovornost
za zločine nad srpskim zatočenicima izvedena i iz odgovornosti Hameda
Salihovića kao komandanta Vojne policije?
Iako u suštini mislim da je Haški tribunal pozitivna institucija, ipak je
Tribunal sud na koji je politika imala, i još ima, presudan uticaj. Hamed
Salihović je od jeseni 1992. do kraja zime 1993. godine bio član Štaba i oficir
bezbjednosti. Da je trebalo da odgovara za ratne zločine, sigurno ne bi bio u
atentatu ubijen. Očito, ubijen je kao jedan od ključnih potencijalnih svjedoka.
Hamed Salihović je u svojoj cijeloj životnoj karijeri bio jako poštena osoba.
S obzirom na to da ste u vašoj knjizi opisali primere iz kojih se jasno vidi da
odluka o demilitarizaciji Srebrenice nije sprovedena, zar iz toga ne proizlazi
da je takva “demilitarizovana zona” bila legitimni vojni cilj, što je, s druge
strane, bio prikriveni politički cilj Izetbegovićeve vlasti u Sarajevu da bi
dobila novi politički adut da pozovu na međunarodnu vojnu intervenciju protiv
Vojske RS?
Odluka o demilitarizaciji je sprovedena. Kako - na to pitanje treba opsežno
odgovoriti. Alija Izetbegović je, prije svega nad narodom zaštićene i
demilitarizovane zone Srebrenica istorijski ratni zločinac. Sa Srebrenicom,
Alijin projekat koji je dobio iz Beograda, ne bi mogao zaživjeti. Alija
Izetbegović je osoba bez koje ne bi postojala Republika Srpska.
Koliko je, prema vašim saznanjima, u julu 1995. godine u Srebrenici
ubijeno/streljano zarobljenih bošnjačkih muškaraca, a koliko ih je poginulo s
oružjem u borbama protiv Vojske RS – imajući u vidu da i u Tužilaštvu u Hagu
prihvataju podatak da je najmanje hiljadu pripadnika 28. divizije ARBiH
poginulo u borbama prilikom povlačenja iz Srebrenice?
Prije svega, žrtve genocida u Srebrenici su dvojake prirode. Žrtve koje su
pokupljene u Potočarima i žrtve koje su krenule u zbjegu preko šume. Sve žrtve
iz Potočara doslovno su kao civilna lica odvedene i likvidirane u planski
izvedenim masovnim strijeljanjima. Većina lica koja su krenula u proboj prema
Tuzli, takođe su bili civilna lica, sem povlaštenih. U proboju prema Tuzli
svašta se događalo. Ono što je evidentno jeste to da gotovo niko nije stradao
od članova srebreničke mafije i njihovih porodica. Znači, povlašteni su prošli,
jer su na suprotnoj strani imali partnere. Srebrenica je slučaj koji ne pamti
istorija. Nikad se u istoriji nije dogodio slučaj da jednu ogromnu populaciju
neko povede sa slobodne teritorije i koncentriše na tako mali prostor koji
kontroliše neprijateljska vojska. Oni su, u stvari, samo povedeni da bi bili
topovsko meso. Genocid je bio planiran prije nego što su izvršene egzekucije, a
od Izetbegovića je uslijedila direktiva da ARBiH ništa ne preduzima dok se
genocid ne završi. Ono što sa sigurnošću mogu tvrditi jeste da je broj žrtava
preko 8.000. Najveća istorijska sramota jeste to da je nakon svega Memorijalni
centar u Potočarima otvorio predsjednik najmoćnije sile na svijetu, ratni
zločinac nad narodom Podrinja Bil Klinton. Naravno, ja sam se tom činu žestoko
usprotivio i poveo žestoku kampanju, ali ostao sam usamljen.
Imajući u vidu da su vlasti u RS poslednjih godina u više navrata ponudile
izvinjenje porodicama žrtava i izrazile žaljenje zbog masovnih zločina nad
Bošnjacima u Srebrenici u julu 1995. godine, te da su počele da hapse odgovorne
za te zločine, kao i da pomažu obnovu tog područja - da li smatrate da je još
uvek legitimno tražiti izdvajanje Srebrenice iz sastava RS mimo Ustava BiH. Tim
pre što takav zahtev, praktično, više ne pominje niko ni među relevantnim
bošnjačkim političarima u Sarajevu?
U Sarajevu su na vlasti političke oligarhije sa SDA i Strankom za BiH (koja
podvala!) na čelu, koje su direktno odgovorne za genocid u Srebrenici.
Preživjele žrtve genocida njima su teret koji bi oni dokrajčili. Poslije
genocida 1995, vlasti u Sarajevu izvršile su novi genocid nad žrtvama u
saradnji sa sitnim malim političkim patuljcima iz Srebrenice. Poslijeratna
poslušnička, izdajnička i politička fukara iz Srebrenice ima zadatak da
projekat planiranog haosa dovede do kraja. Nijednom narodu u BiH ne smiju se
izviniti predstavnici bilo koje vlasti i bilo koje političke partije, jer je to
nova uvreda za žrtve. Ovdje stradalnici treba da nastupe jedinstveno i da ruše
narodne krvopije na vlasti. Ustav BiH i sam status Srebrenice pravno je pitanje
koje mora biti riješeno. Kad pominjete obnovu porušene stambene infrastrukture,
o tome je apsurdno govoriti. Najveću dobit na obnovi stambene infrastrukture
ostvarili su oni koji su trebali biti procesuirani pred sudovima za njihovu
devastaciju. BiH je „država“ sa najviše apsurda na zemaljskoj kugli. To je
jedina „država“ u kojoj je stanarsko pravo pretvoreno u vlasničko pravo, a
neprikosnovena privatna imovina tretira se kao kolateralna šteta. Takav državni
sistem mora biti srušen, milom ili silom. Bolje milom, jer sila odnosi nove
živote, ali svaki sistem zasnovan na nepravdi ne može biti održiv.
Zašto do sada, osim vas, niko drugi od bivših i sadašnjih bošnjačkih političara
nije pokazao ni najmanji gest žaljenja ili kajanja zbog zločina nad Srbima a
koje su počinile Oružane snage ARBiH u Srebrenici?
Ja ne žalim za svim žrtvama u BiH, jer ima žrtava koje su prije toga bile
krvnici. Ja žalim nad nevinim žrtvama u BiH iz svakog naroda, jer smo mi prije
svega rođeni kao ljudi, a s vremenom to ostajemo ili postajemo zvijeri. Nema
rata bez ratnih zločina i ratnih zločinaca. Ali, istina, ima namjernih zločina
i nenamjernih zločina prema nevinim koji su se našli u nevaljalom trenutku na
nevaljalom mjestu. Zločini su stvar pojedinaca ili manje udružene zločinačke
skupine, a genocid je megazločin koji može planirati i počiniti samo
organizovani državni, politički i vojni aparat.
http://www.novireporter.com/look/reporter/nr_article.tpl?IdLanguage=11&IdPublication=2&NrIssue=266&NrSection=7&NrArticle=3306
