http://www.nspm.rs/savremeni-svet/obracanje-evropskom-parlamentu.html?alphabet=l
Savremeni svet
Obraćanje Evropskom parlamentu
Vaclav Klaus
ponedeljak, 23. februar 2009.
(Brisel, 19. 02. 2009)
Gospodine predsedavajući, članovi Evropskog parlamenta, dame i gospodo,
Pre svega, hteo bih da vam se zahvalim na prilici da vam se obratim u
Evropskom parlamentu, jednoj od ključnih ustanova Evropske unije. Ovde
sam već bio nekoliko puta, ali nikada nisam imao prilike da govorim na
plenarnom zasedanju. Zato vam se zahvaljujem na pozivu. Izabrani
predstavnici 27 zemalja iz širokog dijapazona političkh opcija su
jedinstvena publika, onoliko jedinstvena i revolucionarna koliko i sam
eksperiment koji je Evropska unija. Već više od pola veka, EU pokušava
da unapredi proces donošenja odluka u Evropi prenošenjem značajnog dela
nadležnosti sa pojedinačnih država u evropske institucije.
Došao sam ovde iz Praga, prestonice Češke republike i istorijskog srca
češke državnosti, jednog od mesta gde su nastale i razvijale se evropska
misao, evropska kultura i evropska civilizacija. Dolazim kao predstavnik
češke države, koja je uvek u svim svojim oblicima bila deo evropske
istorije, države koja je više puta direktno i značajno uticala na tok te
istorije, i koja želi da u tom procesu nastavi da učestvuje i danas.
Devet godina je prošlo od poslednjeg obraćanja jednog češkog predsednika
na ovom mestu. Moj prethodnik, Vaclav Havel, govorio je četiri godine
pre našeg pristupanja Evropskoj uniji. Pre nekoliko nedelja je ovde
govorio češki premijer Mirek Topolanek, kao predsednik vlade države koja
predsedava Evropskim savetom. Njegov govor je bio o prioritetima EU pod
češkim predsedavanjem i problemima sa kojima se danas suočavaju zemlje EU.
To mi daje prostor da se osvrnem na pitanja od opšteg značaja, koja su
na prvi pogled možda manje dramatična od rešavanja trenutne ekonomske
krize, ukrajinsko-ruskog gasovodnog spora, ili situacije u Gazi.
Verujem, međutim, da su to pitanja od velikog značaja za dalji razvoj
projekta evropskih integracija.
Za manje od tri meseca, Češka će obeležiti petu godišnjicu pristupanja
EU. Obeležićemo je dostojanstveno, kao zemlja koja – za razliku od nekih
novih članova – nije razočarana neispunjenim obećanjima povezanim za
članstvo. Ja time nisam iznenađen i za to postoji vrlo racionalno
objašnjenje. Naša očekivanja su bila realna. Znali smo da pristupamo
zajednici koju su stvorili i kojom rukovode ljudi. Znali smo da se ne
radi o utopiji, stvorenoj mimo ljudskih interesa, vizija, pogleda i
ideja. Takvi interesi i ideje postoje širom EU i drugačije ne može ni da
bude.
Naše pristupanje EU smo protumačili, s jedne strane, kao potvrdu da smo
za vrlo kratko vreme - manje od 15 godina od pada komunizma - uspeli da
postanemo normalna evropska država. S druge strane, smatrali smo a i
dalje smatramo da nam pristupanje procesu evropskih integracija pruža
priliku da iskoristimo već uveliko integrisanu Evropu i da istovremeno
utičemo na dalji tok tog procesa svojim pogledima. Imamo osećaj
odgovornosti za razvoj Evropske unije i sa tim osećajem pristupamo našem
predsedavanju Savetom Evrope. Mislim da je prvih šest nedelja češkog
predsedavanja ubedljivo dokazalo našu odgovornu poziciju.
U ovom forumu bih voleo da ponovim, jasno i glasno – za one među vama
koji ne znaju ili neće da znaju – moje ubeđenje da za nas nije bilo i
nema alternative članstvu u EU i da u našoj zemlji nema bitne političke
snage koja bi htela ili mogla da ospori taj stav. Zato smo povređeni sve
češćim i glasnijim napadima uperenim protiv nas, zasnovanim na
neosnovanoj pretpostavci da Česi tragaju za nekim drugim procesom
integracija mimo onog čiji su postali član pre pet godina. Ovo nije istina.
Građani Češke smatraju da su evropske integracije važan i potreban
zadatak, kako bi se ostvarili sledeći ciljevi:
- uklanjanje nepotrebnih i po slobodu i blagostanje štetnih prepreka
slobodnom protoku ljudi, robe, usluga, ideja, političke misli, pogleda
na svet, kulture i običaja, koje su tokom vekova nastale između raznih
država Evrope;
- zajednička briga o opštim dobrima na nivou kontinenta, tj. projektima
koji se ne mogu realizovati samo saradnjom dve ili više susednih
evropskih država.
Napori da se ostvare ova dva cilja – uklanjanje prepreka i racionalni
odabir pitanja koja treba da se rešavaju na nivou kontinenta – nisu
okončani, niti će ikada biti. Razne prepreke i dalje postoje, a odluke
koje se donose na nivou Brisela su brojnije nego što treba da budu.
Sigurno su brojnije nego što to traže države članice. Vi, članovi
Evropskog parlamenta, toga ste itekako svesni. Pitanje koje želim da vam
postavim je zato teoretske prirode: da li ste zaista ubeđeni da svaki
put kada ovde glasate o nečemu donosite odluku koja mora da bude
donesena u ovoj sali, a ne na nivou bližem narodu, tj. unutar pojedinih
država EU?
U politički podobnoj retorici koju slušamo ovih dana često se govori o
raznim mogućim posledicama evropskih integracija koje su od manjeg i
sekundarnog značaja. Štaviše, ti planovisu vođeni ambicijama
profesionalnih političara i ljudi povezanih s njima, a ne interesima
običnih građana država članica.
Kada sam rekao da članstvo u EU nema alternativu, to je bilo samo pola
onoga što sam hteo da kažem. Drugi, logičan deo te izjave je da metode i
oblici evropskih integracija itekako imaju veliki broj mogućih i
legitimnih varijacija, kao što smo u proteklih pola veka i videli. Ne
postoji kraj istorije. Stav da je sadašnje stanje, trenutno ustanovljen
oblik EU, dogma koja je zanavek izuzeta od kritike je greška koja se
nažalost sve više prihvata, iako je direktno suprotna ne samo
racionalnom razmišljanju već i dvomilenijumskoj istoriji evropske
civilizacije. Pogrešna je i a priori pretpostavka - koja se isto tako
smatra imunom na kritike - da postoji samo jedna ispravna budućnost
evropskih integracija, a to je "sve tešnja zajednica", odnosno sve veća
politička integracija država članica.
Ni sadašnje stanje ni pretpostavka da je stalno proširenje političkih
integracija apsolutna blagodet ne bi trebalo da su dogma ni za jednog
demokratskog Evropljanina. Nametanje ovih stavova od strane onih koji
sebe smatraju - da posudim sintagmu čuvenog češkog pisca Milana Kundere
- "vlasnicima ključeva" evropskih integracija je neprihvatljivo.
Štaviše, jedan ili drugi organizacioni aranžman unutar EU nije sam sebi
svrha, već sredstvo za postizanje stvarnih ciljeva. Ti ciljevi su
sloboda i ekonomski sistem koji donosi blagostanje, a taj sistem je
tržišna privreda.
Ovo su svakako težnje građana svih država članica. Ali u dvadeset godina
od pada komunizma, konstantno sam svedok da su osećanja i strahovi jači
među ljudima koji su proveli veliki deo 20. veka bez slobode, pod
teretom centralno planirane privrede pod državnom upravom. Nije čudo da
su ti ljudi osetljiviji i snažnije reaguju na fenomene koji ih
udaljavaju od slobode i blagostanja. Među njima su i građani Češke
republike.
Sadašnji sistem odlučivanja EU se razlikuje od klasične parlamentarne
demokratije, koja se dokazala i izdržala test istorije. U normalnom
parlamentarizmu, deo poslanika podržava vlast, a deo opoziciju. Taj
aranžman je u Evropskom parlamentu odsutan. Ovde se sprovodi samo jedna
alternativa, a svi koji se usuđuju da misle drugačije bivaju žigosani
kao neprijatelji evropskih integracija. Ne tako davno, u našem delu
Evrope živeli smo u političkom sistemu koji nije dozvoljavao alternative
i samim tim ni parlamentarnu opoziciju. Kroz to gorko iskustvo naučili
smo lekciju da bez opozicije nema ni slobode. Zato političke alternative
moraju da postoje.
Ne samo to. Odnos između građanina države članice i predstvnika Unije
nije standardni odnos između glasača i političara koji ga predstavlja.
Između građana i predstavnika Unije postoji velika distanca, i to ne
samo geografska, mnogo veća nego što je to slučaj u državama članicama.
Ovaj jaz se često opisuje kao deficit demokratije, odsustvo demokratske
odgovornosti, odlučivanje neizabranih (ali odabranih), birokratizacija
odlučivanja, itd. Predlozi da se sadašnje stanje promeni – između
ostalog sadžani u odbačenom evropskom ustavu i ne toliko različitom
Lisabonskom sporazumu – bi ove defekte dodatno pogoršali.
Pošto ne postoji evropska nacija, evropski demos, ovaj problem se ne
može rešavati ni jačanjem uloge Evropskog parlamenta. Naprotiv, to bi
samo pogoršalo problem i dovelo do još većeg otuđenja između građana
evropskih država i ustanova EU. Rešenje nije u jačanju vatre pod
sadašnjim "loncem za topljenje" evropskih integracija, niti u sputavanju
uloge država članica u prilog novog multikulturnog i multinacionalnog
evropskog građanskog društva. Ovakvi pokušaji su bili bez uspeha u
prošlosti, jer nisu bili odraz spontanog istorijskog razvoja.
Plašim se da pokušaji ubrzavanja integracija i prenošenja odluka o
životima građana sa nivoa država članica na nivo Evrope mogu imati
posledice koje bi ugrozile sve što je Evropa postigla za proteklih pola
veka. Nemojte da potcenimo strahovanja građana mnogih država članica da
se o njihovim problemima opet odlučuje negde drugde, bez njih, i da je
njihov uticaj na te odluke veoma ograničen. Do sada je EU bila veoma
uspešna delimično zahvaljujući i činjenici da glas svake države članice
ima istu težinu i da se zbog toga ne sme ignorisati. Nemojte da
dopustimo situaciju da građani država članica prestanu da smatraju
evropski projekt svojim; da misle da se on odvija suprotno njihovim
željama, ali da su prisiljeni da ga prihvate. Vrlo brzo i vrlo lako
bismo se mogli naći u vremenu za koje smo se nadali da je zauvek prošlo.
Ovo je blisko povezano sa pitanjem blagostanja. Moramo otvoreno reći da
je sadašnji ekonomski sistem unutar EU sistem sputanog tržišta, sistem u
kome konstantno raste centralna kontrola nad privredom. Mada je istorija
nedvosmisleno pokazala da je to ćorsokak, eto nas opet na poznatom putu.
Rezultat je stalni porast uplitanja vlasti u tržišne procese i
ograničavanje njihove spontane prirode. U poslednje vreme ovaj trend još
više pogoršavaju netačna tumačenja uzroka sadašnje ekonomske i
finansijske krize, tj. uverenje da je za nju odgovorno slobodno tržište,
iako je stvarnost sasvim suprotna – uzrok je u političkim manipulacijama
tržištem. Ponovo moram da vam skrenem pažnju na iskustvo našeg dela
Evrope i lekcije koje smo iz njega naučili.
Mnogi od vas su sigurno čuli ime francuskog ekonomiste Frederika
Bastijata i njegov tekst "Peticija svećara," dobro poznat i osnovni
ekonomski tekst o apsurdima političkog intervenisanja u privredu.
Evropska komisija je 14. novembra 2008. usviojila stvarnu svećarsku
peticiju, a ne Bastijatov izmišljeni primer, nametanjem carine od 66% na
sveće uvezene iz Kine. Nisam nikada verovao da bi upozorenje staro 160
godina moglo da postane stvarnost, ali se to eto desilo. Neminovna
posledica široke primene ovakvih mera u Evropi je usporenje privrednog
rasta, pa čak i možda potpuni zastoj. Jedino rešenje je oslobađanje
evropske privrede od okova i propisa.
Ovo sve kažem zato što osećam veliku odgovornost za demokratsku i bogatu
budućnost Evrope. Pokušavam da vas podsetim na osnovne principe na
kojima se evropska civilizacija zasniva već vekovima, principe na čiju
ispravnost ne utiče vreme, principe koji su univerzalni i zato treba da
se poštuju i u sadašnjoj Evropskoj uniji. Ubeđen sam da građani zemalja
članica žele slobodu, demokratiju i ekonomsko blagostanje.
U ovom času, najvažniji zadatak je da obezbedimo da slobodna rasprava o
ovim pitanjima ne bude onemogućena optužbama da je suprotna samoj ideji
evropskih integracija. Uvek smo verovali da je sloboda da raspravljamo o
ozbiljnim pitanjima, pravo da se predstavi mišljenje drugačije od
"jedinog ispravnog" – ma koliko se ne slagali s njim – u samom srcu
demokratije koja nam je više od četiri decenije bila uskraćena. Pošto
smo ne svojom voljom prošli kroz iskustvo iz kojeg smo naučili da je
slobodna razmena mišljenja i ideja neophodni uslov za zdravu
demokratiju, mi se nadamo da će taj uslov biti ispunjen i poštovan i
ubuduće. To je jedini način da Evropska unija bude slobodnija,
demokratskija i prosperitetnija.
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
