[sim] Savest i strast u kući Rokfelera

[ANTIC.org-SNN]

Savest i strast u kući Rokfelera

ana radić

"Moj pradeda je bio pravi tajkun. Nije poslovao nelegalno, ali često je radio 
stvari koje nisu bile etičke. Zbog osećaja griže savesti, pritiska vlade i svog 
hrišćanskog vaspitanja, u jednom trenutku bio je na ivici nervnog sloma. Tada 
je uradio briljantnu stvar. Na predlog jednog ministra osnovao je humanitarni 
fond i odlučio da se tako oduži društvu", objasnio je Ričard Rokfeler, član 
Upravnog odbora Fondacije braće Rokfeler

Za "Vreme" iz Njujorka, SAD

Prva diskusija o filantropiji na zapadnom Balkanu povela se daleko od naših 
malih, novonastalih država. Na imanju po uticaju u svetu poznate porodice 
Rokfeler. Na oko 40 kilometra od centra Njujorka, na obalama reke Hadson, u 
Pokantiko konferencijskom centru. Tu su u organizaciji Fondacije braće Rokfeler 
od 28. februara do 2. marta boravili predstavnici kompanija iz našeg regiona 
nagrađenih za društvenu odgovornost, aktivisti u nevladinim organizacijama i 
nekoliko novinara. Cilj trodnevne debate bio je razmena iskustava o 
finansiranju humanitarnih aktivnosti u postkonfliktnom periodu i stvaranje 
strategije za novi koncept održivog filantropskog delovanja. 

Tokom trajanja foruma imanje Rokfelerovih bilo je prekriveno snegom. Sem 
predivnog pejzaža – šuma, brda i reke, glamur koji se očekuje od poseda 
američkih milijardera nije bio vidljiv. Kameno zdanje Pokantiko još pre 70 
godina pretvoreno je u Konferencijski centar – sa sobama za goste, galerijom za 
opuštanje i prostranom trpezarijom sa velikim okruglim stolovima. Prvog dana, 
sa stola koji su spontano zauzeli panelisti iz Srbije, zbog poštovanja 
"nacionalne kvote" prebačena sam za sto za kojim je večerao Ričard Rokfeler, 
praunuk kontroverznog naftaša Džona Rokfelera. 

Društvo su mu pravili Dag Karlston, direktor Albansko-američkog fonda za 
razvoj, i troje učesnika foruma sa Kosova. Nakon razmene prijateljskih 
informacija o vremenskim i dnevno-političkim prilikama, "pročačkane" su i 
osnovne informacije o institucijama koje predstavljamo. Svesna rizika da lako 
mogu ispasti glupa u društvu, nisam mogla da se ne požalim što je taj 
Albansko-američki fond osnovan baš 1999, godine kada je NATO bombardovao 
Srbiju. U trenutku kada je atmosfera mogla da postane neprijatna, Karlston mi 
je objasnio da to nema veze sa politikom, kao i da su Amerikanci prilično 
zbunjeni i neinformisani o tome šta se dešavalo na prostorima bivše 
Jugoslavije. Ubedili su me da se Fond bavi isključivo razvojem preduzetništva i 
informatičke pismenosti. Zatim nam je Ričard Rokfeler domaćinski preneo neke 
detalje o istoriji imanja. Saznala sam da je noćiti u Kajkatu, par stotina 
metara udaljenoj porodičnoj kući Rokfelerovih – čast za izabrane goste.

KAJKAT: Četvorospratna kuća u kolonijalnom stilu, u kojoj je porodica živela do 
sedamdesetih godina prošlog veka, bila je namenjena za odmor i relaksaciju. 
Ipak, tu su se ugledni Rokfeleri, mahom biznismeni i političari, družili i sa 
državnicima koji su na ovu adresu svraćali prilikom poseta Sjedinjenim 
Državama. Kako sam bila smeštena u toj kući muzeju, mogu da potvrdim da je 
unutrašnjost potpuno autentična i odgovara onome što bismo očekivali od zdanja 
građenog pre više od sto godina. Lift ima zlatne metalne rešetke, a uski 
hodnici podsećaju na lavirinte. Prostrane sobe opremljene su stilskim 
nameštajem i bibliotekama, dok televizora nema nigde na vidiku (kasnije sam 
saznala da je jedan sakriven u "lažnoj biblioteci"). Kuća toliko odiše "duhom 
minulih vremena" da se čak neki članovi osoblja plaše da u njoj prespavaju. Po 
dolasku, dobila sam pismeno obaveštenje u koje prostorije smem, a u koje ne 
smem sama da ulazim. Objašnjenje – Kajkat je istorijski muzej. Po završetku 
foruma, sa stručnim vodičem i grupom panelista koja je noćila u Pokantiku, 
obišla sam zabranjene zone. Rokfelerovi, poznati i kao mecene, izuzetno su 
cenili umetnost i ulagali u kulturu. Na zidovima sam videla više radova Pabla 
Pikasa, Tuluza Lotreka i Endija Vorhola. Bilo je tu, kažu, još puno dela, ali 
su poklonjena muzejima. Impozantna je i kolekcija kineskog porcelana i 
skulptura, kao i vozni park nekadašnjeg guvernera Njujorka Nelsona Rokfelera. 

BRAĆA SA BALKANA: Radni deo foruma bio je vremenski precizno isplaniran i 
strogo poštovan. U tri dana, o filantropiji se diskutovalo ukupno 13 sati. 
Stiven Hejnc, predsednik Fondacije braće Rokfeler (RBF), istakao je u svom 
uvodnom obraćanju da je Pokantiko mesto na kome se od osnivanja fondacije, 
1940. godine, sastaju nevladine organizacije iz celog sveta. 

Donacije i programi RBF-a usmereni su na razvijanje demokratske prakse, 
stvaranje institucija mira i sigurnosti i održivi energetski razvoj. Pored 
zapadnog Balkana, RBF je trenutno angažovan na humanitarnim projektima u Kini i 
Africi. "Civilno društvo ne može da se razvija bez filantropije. Nezavisan 
civilni sektor je nemoguć bez nezavisnih izvora finansiranja. Naša misija je da 
zapadni Balkan postane siguran i bezbedan region. Od uspostavljanja pravnog 
poretka i održive ekonomije zavisi i mir širom sveta", napomenuo je Hejnc. On 
je naglasio da RBF ne sprovodi uvek istu praksu, već su kao iskusni filantropi 
svesni kulturnih specifičnosti svake države. Skup je organizovan kako bi 
saslušali lokalne lidere i na najbolji način pomogli da se sprovede demokratska 
praksa. 

Na osnovu iskustava koja su razmenili prisutni, može se zaključiti da smo na 
Balkanu svi u sličnoj i konfuznoj situaciji. Paradigmatičan primer za greške 
stranih donatora dao je Zoran Puljić, direktor Mozaik fondacije iz Sarajeva. On 
je podsetio na patnje ljudi tokom rata. Mnogi su napustili Bosnu i Hercegovinu, 
a pre par godina započeo je proces povratka raseljenih. Strane organizacije su 
sastavljale liste porodica kojima će omogućiti da obnove svoje porušene domove. 
Tada su često bile u situaciji da biraju između "brata A" i "brata B". "Brat A" 
je bio vredan, radan i trudio se da uprkos svim nedaćama obezbedi sebi i svojoj 
porodici egzistenciju. Zato je njegova kuća bila u boljem stanju. "Brat B" je 
pesimista. On gleda samo u prošlost, sedi na terasi, puši i čeka pomoć. Praksa 
je pokazala da su ljudi tipa "brat B" češće dobijali pomoć stranih donatora. 
"To je paradoksalno. Tako se na Balkanu ne podstiču oni koji žele da rade. 
Naprotiv, ako ste vredni – proći ćete loše", naglasio je Puljić. 

Astrit Istrefi, projekt-koordinator organizacije Safeworld iz Prištine, ukazao 
je na potrebu za regionalnim povezivanjem lokalnih civilnih institucija i 
naglasio da nije dobro oslanjati se samo na međunarodne donatore. Stanje 
filantropije na Kosovu opisao je i Baškim Rahmani, direktor Foruma za građanske 
inicijative. "Do 1999. godine imali smo veoma razvijenu individualnu 
filantropiju. Kada su se prioriteti promenili, došli su strani donatori. Oni su 
uradili puno dobrih stvari, ali lokalna filantropska praksa se izgubila. Zato 
danas nemamo dobre filantropske projekte za obrazovanje i zdravstvo. Taj 
entuzijazam pojedinaca se izgubio", istakao je Rahmani. 

Božena Jelušić iz Instituta za otvoreno društvo iz Crne Gore smatra da je 
uvođenje filantropskog obrazovanja u osnovnim školama početna tačka od koje 
treba da se krene. Ona je iznela stav da su na Balkanu socijalizam i komunizam 
sinonimi za filantropiju. 

MALA SOLIDARNOST: Rezultate istraživanja o filantropiji među građanima Crne 
Gore iznela je Anica Boljević, direktorka Fonda za aktivno građanstvo. Polovina 
populacije ne izdvaja u dobrotvorne svrhe jer smatra da nema novca, dok 26 
odsto to ne čini jer nema poverenja u dobrotvorne fondove. Novac nikada ne bi 
doniralo 15 odsto građana, a šest odsto populacije bi to uradilo kada bi imalo 
pouzdane informacije o tome kroz koje institucije da to uradi. 

Odgovor na pitanje gde je filantropija u Srbiji dala je Aleksandra Vesić Antić, 
sada nezavisna konsultantkinja, donedavno direktorka Balkanskog fonda za 
lokalne inicijative. Ona je istakla da je u poslednje tri godine napravljen 
znatan pomak u korporativnoj filantropiji. "Iako su dobrotvorna davanja 
kompanija umanjena ekonomskom krizom, ona nisu potpuno obustavljena. Najviše se 
donira za kulturu, humanitarna pitanja i sport. Istraživanja pokazuju da 
kompanije u proseku imaju bar jedan humanitarni projekat godišnje. Loša stvar 
je što su oni uglavnom ad hok", kazala je Aleksandra Vesić Antić. "Individualna 
filantropija nije razvijena, iako se u Srbiji smatramo solidarnim. Istraživanja 
pokazuju da građani u proseku doniraju 1,5 dolara godišnje. Ljudi potcenjuju 
svoje filantropske sposobnosti." Ona je istakla da je loše što ne postoje 
strateški filantropski projekti, koji bi na duži rok pokušali da reše probleme 
siromaštva i gladi. "Iako filantropija ima bogatu tradiciju na Balkanu, u 
poslednjih deset godina svi počinjemo iz početka. Tokom ovog perioda nevladin 
sektor nije usmeravan tako da traži lokalne izvore finansiranja jer su nam 
dosta pomagali strani donatori. Pomoć stranih fondacija nam je i dalje 
potrebna, ali radi finansijske održivosti civilnog sektora vreme je da uradimo 
nešto sami za sebe."

MORALNE DILEME: Sve države zapadnog Balkana danas su tranziciona društva u fazi 
početne akumulacije kapitala. Svi učesnici su se žalili da je preko noći postao 
i opstao novi socijalni stalež – krupni kapitalisti. Međutim, razrešenje dileme 
da li ih treba prihvatiti kao filantrope možda je najbolje potražiti u 
istorijskom zaleđu Fondacije braće Rokfeler. Osnivač imperije Rokfelerovih, 
Džon Rokfeler, bio je disciplinovan hrišćanin i vešt trgovac. U vreme američkog 
građanskog rata sagradio je naftnu rafineriju, a 1870. godine joj pripojio 
kompaniju Standard oil. Do 1880. Džon Rokfeler je kontrolisao 95 odsto naftne 
proizvodnje u SAD. Biografi pišu da je nemilosrdno eliminisao konkurenciju – 
bilo akvizicijama, bilo isplatom. Teksaski dnevni list je 1897. objavio: "Svako 
jutro prilikom buđenja Džon Rokfeler bogatiji je za 17.705 dolara. Nedeljom 
odlazi u crkvu, a za ta dva sata njegov imetak poraste za 4166 dolara. Svake 
večeri kada radi zabave uzme gitaru u ruke, bogatiji je za 50.000 dolara nego 
što je bio kada je odložio instrument prethodne večeri." 

Nevolje za Rokfelera počele su 1902. Tada je Ida Tarbel, novinarka i ćerka 
poraženog Rokfelerovog konkurenta, objavila seriju članaka pod nazivom 
"Istorija kompanije Standard oil". Otkrića o radu kompanije Džona Rokfelera 
rezultirala su nezadovoljstvom javnosti i akcijama sudstva, pa je 1911. 
prekinut monopolski položaj Standard oila. 

Porodično ime Rokfelerovih nije samo sinonim za finansijsku moć već i za 
dobročinstvo i mirotvorne akcije širom sveta. "Moj pradeda je bio pravi tajkun. 
Nije poslovao nelegalno, ali često je radio stvari koje nisu bile etičke. Zbog 
osećanja griže savesti, pritiska vlade i svog hrišćanskog vaspitanja, u jednom 
trenutku je bio na ivici nervnog sloma. Tada je uradio briljantnu stvar. Na 
predlog jednog ministra osnovao je humanitarni fond i odlučio da se tako oduži 
društvu", objasnio je na forumu Ričard Rokfeler, član Upravnog odbora Fondacije 
braće Rokfeler. Naredne četiri generacije odrasle su, tvrdi Rokfeler, u 
istinskoj filantropskoj atmosferi. "Dobročinstvo je stanje uma i srca. Svaki 
filantrop mora da nauči da dela u skladu sa svojom ličnom strašću. Veoma je 
važno prepoznati kako se te lične težnje poklapaju sa javnim interesom i 
okupiti ljude koji su stručni u tim oblastima." Prvi lekar u porodici 
filantropiju je proučavao i sa antropološkog aspekta. "Filantropija na Zapadu 
je često povezana i sa odnosima moći. Ljudi koji su zaradili ogromne količine 
novca i stekli socijalni status, postavili su i temelje moderne filantropije." 
Na pitanje predstavnika nevladinih organizacija kako da isprovociraju 
biznismene da postanu filantropi, on je rekao: "Promovisanje dobrih primera i 
lidera u ovoj oblasti je dobra stvar. Uspešni ljudi su često i sujetni. Uticaj 
kolega i poznatih ličnosti koji su aktivni dobrotvori može dosta da doprinese 
širenju duha filantropije." Ričard Rokfeler je naglasio i da filantropi ne bi 
trebalo da budu samo bogati ljudi. "Nije bitna samo količina novca koja se 
poklanja, već i ulaganje energije, vremena i truda u rešavanje problema od 
javnog značaja. Filantropija za koju se na Balkanu borite treba da izađe iz 
svakog pojedinca."

ZAKON I DRUGE STVARI: Sumirajući zaključke foruma, Stiven Hejnc je naglasio da 
je kamen temeljac za strateško sprovođenje filantropije u svakoj državi 
usvajanje zakona koji bi omogućili poreske olakšice donatorima. Filantropske 
aktivnosti moraju biti transparentne, a svi finansijski podaci stalno dostupni 
građanima. Predstavnici RBF-a su civilne fondacije sa Balkana posavetovali da 
bi zarad bržeg pristupanja Evropskoj uniji ispred nekih njenih fondova trebalo 
da istupaju sa "jednim glasom". Kao dobre načine filantropskog regionalnog 
povezivanja predložili su zajedničke ekološke akcije, koje bi se uklopile u 
opštu politiku EU o zaštiti životne sredine. Na kraju, Stiven Hejnc je istakao 
da Fondacija braće Rokfeler želi da nastavi svoje aktivnosti na zapadnom 
Balkanu. "U XX veku se smatralo da država ima ulogu da zaštiti građane od 
negativnih uticaja tržišta i kapitala. Možda zvuči futuristički, ali uveren sam 
da u XXI veku tu ulogu treba da preuzme civilni sektor. Država i privatni 
sektor ne mogu da odgovore na sve potrebe ljudi. Zato nevladine organizacije 
moraju aktivnije i agresivnije da preuzimaju rizike i budu veza između države i 
kompanija." 

Uspeh foruma Fondacije braće Rokfeler jeste i to što tokom ručkova i večera 
više nisu morali da nas mešaju. Sami smo se dobrovoljno povezali i nacionalno 
izmešali. 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=920493