ANA RADMILOVIĆ: „INSAJDER" I KOMENTARI ILI JAO, GOSPODE, KAKO GROZAN FILM
utorak, 16 novembar 2010 10:57 To što se u ponedeljak uveče videlo na „Insajderu" nema veze ni sa tzv. demokratizacijom ni sa evropskim putem, nego jedino i samo sa strahom vlasti i njihovih medija jer oni znaju, bolje nego gledaoci, da su u ozbiljnoj manjini „Jao gospode, kako grozan film", pevao je pre skoro tri decenije stari fašista Branimir Džoni Štulić i šalio se na račun „skupih para za dosadne sate". Svašta se dalo zaključiti gledajući ovih dana vesti, informativne emisije i ostale proizvode filmske produkcije nekih medijskih kuća. Dalo se na prvom mestu zaključiti da je za sve nerede i proteste tokom poslednjih deset godina; i za to što odavno nismo u Uniji; i za postojanje „antihaškog lobija", koji nas svojim mračnim bajalicama udaljava od „svetla zapada"; i za postojanje svake božje organizacije koju smo označili kao „klerofašističku", „neonacističku", „ultradesničarsku", „ekstremističku" itd., itd., te za poricanje genocida u Srebrenici (koje bi trebalo da se kažnjava streljanjem na licu mesta); da je za svaki slomljen izlog i razbijenu glavu i svaku ružnu sliku koja nas je uznemirila s TV ekrana kriv samo jedan čovek. Zove se Vojislav Koštunica. Svako ko kaže da ovo nije istina - fašista je, mračnjak i vrlo je moguće da je jatak Ratka Mladića. Stoga bi našoj policiji trebalo da se javljaju u cilju potkazivanja ne samo oni kojima se privideo Ratko Mladić već i svaki pošteni građanin koji je čuo kako njegov komšija, kum ili brat relativizuju Koštuničino zlikovaštvo. To bi bila poruka priče o Koštunici i njegovom protivljenju da se bivši predsednik kidnapuje i sprovede u Hag, pa o njegovom neosuđivanju protesta „crvenih beretki" onomad kad su im žene prilazile i podržavala ih gotovo cela Srbija, pa na kraju čitav spin o njegovoj umešanosti u poslove oko ubistva Đinđića. ZABRANI, ZAKOLJI, DA DVER NE POSTOJI Obrnutim redom i onako kako se ne radi recenzija filma, počela sam od kraja, od poruke „pisca", one koje se nije glasno izgovorila tokom jučerašnjeg priloga koji imitira dokumentarni film, ali koja se čula isuviše glasno da bismo se bavili detaljima poput nereda 10 oktobra, izigravanja isleđivanja „slučaja Dveri" i apelom da se zabrani svaka organizacija koja ima nacionalni predznak. I Obraz i Dveri i mitropoliti koji izgovaraju teške reči, SPC i crkva Aleksandar Nevski... sve je to, nekako zloslutno u vezi sa DSS, a to će reči sa Vojislavom Koštunicom. I dok slušamo kako je Koštunica pisao (istina samo jedan, ali to nije važno) tekst za Obraz dok je ovaj bio samo list, na ekranu se ređaju slike - paljenje džamije, rušenje i Američka ambasada u plamenu. Dok slušamo kako Mladen Obradović objašnjava kako oni kao organizacija pokušavaju da sve rade sa blagoslovom SPC (u čemu ne bismo morali da tražimo neko nužno zlo) na ekranu vidimo u crno-beloj tehnici neke momke sa slikama Radovana Karadžića (to su slike sa protesta protiv hašenja i izručivanja Radovana Hagu, dakle nisu ni u kakvoj vezi sa onim što Obradović govori, ali slika je efektna). Zatim (pozadina je ista, snimci crno-beli, poneki momak s fantomkom i vatra) slušamo o tome kako se ovde radi o nekim navijačko-huligansko-fašističko-klerikalnim ekipama, koje su uvek pod zaštitom, makar samo medijskom, i to na ono malo medijskog prostora koji im je omogućen tamo gde su Dveri, a Dveri su na korak do Koštunice i SPC. Te opasne grupe ekstremista su protiv ulaska Srbije u Uniju, nisu ubeđeni da je ono u Srebrenici bio genocod i „opravdavaju ratove" (citat) koje je Srbija vodila valjda da porobi susedne države. Uz pompeznu muzičku podlogu i one crno-bele snimke, uz glas koji iz off-a peva „Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji!", možda čovek i može da posumnja u svoj razum ako je od početka bio uveren da ne treba da predajemo svoje ljude Haškom sudu, kako smo ratovali jer smo branili (tako je počelo, zar ne?) svoje ljude u Hrvatskoj i Bosni, svoje ljude na Kosovu, ako je dakle „opravdavao ratove" i sumnjiv mu je onaj „genocid" u Srebrenici, ako povrh svega ne želi u EU jer je to njegovo ljudsko pravo i zločin je drati se na njega s ekrana i pokušavati da ga uplašiš upisivanjem u „fašiste" i „ultradesničare". Ono što međutim ne shvataju autori ovog malo bizarnog filmskog programa koji pokušava da se pravi da je dokumentarni program, jeste sledeće: dok su zastrašivali gledaoca tog svog filma, oni su zapravo pokazali svoj strah. Dok su ponavljali govor mitropolita Amfilohija, dok su puštali one pesme iz off-a i ubeđivali nas da SPC radi sa propalicama i huliganima, dok su davali sve od sebe da ubede čoveka pred ekranom da će biti prokazan ako li se samo složi s nekom od jeresi koje se pripisuju „desničarima" ili DSS, postiglu su, kao što to sve češće biva u poslednje vreme, sasvim suprotan efekat. Uvredili su građane. Potcenili su njihovu inteligenciju i nisu dovoljno škola učili ili nemaju dovoljno dara, nisu gledali dobre filmove i nemaju iskustvo sa ulicom. Onaj kojeg najviše napadaju (kako u filmu, tako i u životu) onaj koji se najmanje trudi da se odbrani, onaj koji je na kraju, ispostavilo se, bio od početka u pravu - taj jača. I što si više nefer prema njemu, što ga više udaraš ispod pojasa (a publika to vidi) - na kraju priče ispadne najjači, ili najhrabriji, ili najodaniji. Taj je princip drame stariji od našeg poimanja pozornice, seže daleko u prošlost, tamo do Eshila i Sofokla, ima ga kod Šekspira, ali i u svim mitovima koji pričaju priču o nepravdi koja jednog dana izađe na videlo i svi osude nepravednika a izvinjavaju se onome koji je nepravdu trpeo. PLAŠENJE SOPSTVENIM STRAHOM Veliki broj ljudi ovaj „kako grozan film" možda i nije shvatila kao priču o Koštunici, koji je ovde naizgled epizodan lik, nego je shvatila kao ličnu uvredu i gaženje po nečemu što ta većina smatra svojim vrednostima. Ili kao alarm da je došlo vreme kada stvarno neće smeti da kažu da „ne bi odali generala" jer će biti zatvoreni poput onih što im je produžen pritvor, bez suđenja, i ne pušta ih se da se brane sa slobode. Svaki novinar će posle ove emisije dobro razmisliti sme li da kaže da nije ok da ti momci sede po zatvorima, i svako ko digne glas biće proglašen ekstremistom. Nije to više pitanje krčenja evropskog puta i ispunjavanja zahteva - ovo ne spada u zahteve - to je pitanje oduzimanja svake građanske, ljudske slobode drugačijeg mišljenja - jer, ako se ne slažete sa tim da - (1) smo mi izvršili agresiju na susedne zemlje; (2) je Srebrenica genocid; (3) su klinci u zatvorima fašisti; (4) Srbija mora pošto-poto u Evropu - vi ste tada nedemokratski nastrojen i retrogradan tip. Treba vas u zavor. A to onda nema veze ni sa tzv. demokratizacijom, kao što nema veze ni sa evropskim putem, nego ima veze jedino i samo sa strahom naše vlasti i njihovih medija jer oni znaju, bolje nego gledaoci filma, da su u ozbiljnoj manjini. Da je mngo više onih koji misle veći deo stvari koje su se mogle čuti u emisiji koja je imala za cilj da nas uplaši - a jedino što je uspela jeste to da pokaže svoj strah, vrlo racionalan i s velikim razlozima. Znaju oni to bolje nego svi desničari koje sad proganjaju. http://standard.rs/vesti/36-politika/5922-ana-radmilovi-insajderq-i-komentari-ili-jao-gospode-kako-grozan-film-.html
_______________________________________________ Sim mailing list Sim@antic.org http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
