angelina markovic
Thu, 07 Aug 2008 00:04:55 -0700
Prilicno povrsno poznavanje Bulgakova (a narocito njegovog kapitalnog dela Majstor i Margarita), no niz korisnih informacija, kojima bi trebalo dodati i to da recepcija Bulgakova u bivsoj Jugoslaviji, pa, time i u Srbiji, nije bila tako glatka kako bi se zakljucilo iz ovog teksta. Prevodi Bulgakova pojavljivali su se samo u Srbiji, u drugim sredinama nije bilo interesovanja za ovog autora.
Objavljeni prevodi datiraju tek iz vremena posle Brozove smrti, iako je znatno ranije (1972) snimljen film A. Petrovica. No, taj film je posle prvog prikazivanja zavrsio u bunkeru, prokazan od svesnih clanova KomPartije kao "klerofasisticko, antikomunisticko... delce, paskvila osvedocenog neprijatelja socijalizma". Prvi put je integralno prikazan u Studentskom kulturnom centru, ako me secanje ne vara tek 1985/6. kao prvi film u seriji koja je pokusala da iz bunkera brozovske cenzure oslobodi uspela i menje uspela dela domacih autora, prepustajuci ih sudu javnosti, umesto suda KomPartije. (Zasluge za to pripadaju tadasnjem v.d. urednika filmskog programa Zoranu Solomunu i direktoru/glavnom i odgovornom uredniku Ljubomiru Kljakicu.) Prvoj pravoj premijeri prisustovovao je i autor Aleksandar Petrovic i niz clanova ekipe. Film je prvi put prikazan na televiziji tek POSLE 2000. godine. Retko, ali ipak, se moze videti u Kinoteci. Postojeca kopija filma je (verovatno kao posledica ocajnih uslova cuvanja celuloidne trake u uslovima cenzorskih podruma) veoma ostecena. [Po meni, najbolji film Aleksandra Petrovica, ali i niza glumaca... Tek kada vidite ovaj film mozete saznati da je Bata Zivojinovic mogao biti veliki! glumac....] Paradoksalno je da je Atelje 212 igrao Psece srce (sa maestralnim Borom Todorovicem) jos 1973-1975, da nije bilo direktnih zabrana, i pored toga sto su i pored laskavih umetnickih kritika (retkih), mogli da se cuju glasovi ideoloskog negiranja. Sto se, pak tice prevoda, do Vidika 1980/1981. nema objavljenih prevoda Majstora i Margarite. Vidici su objavili samo deo, uz intenzivna citiranja u brojevima o tehnologiji, vlasti, i svakako, Recniku tehnologije. Ideoloski cenzori, od kojih su danas neki (da ne kazem brojni) glavni promoteri demokratije, a o pravoslavlju i da ne pricam (ne samo medju ujedinjenom proevropsko-crveno-zutom [ili obratno] koalicijom) -- u sinhronizovanoj akciji sa ideoloskom komisijom univerzitetske KomPartije i gradskim (beogradskim) komitetom iste, zaustavili su ova izdanja, a urednike poslali u intelektualno progonstvo (u kome se i danas nalaze). Kasnija izdanja sem precutkivanja u periodici i stampi (eventualno, tek ovlasna spominjanja) nisu izazvala takvu reakciju. Ukratko, u Srbiji se o Bulgakovu malo zna, tek ponekad se o njemu govori, cita se samo medju posvecenicima pisane reci, a umetnicka recepcija je vise nego marginalna. Tako je i sa ovom predstavom koja je prikazana na Belefu, premijera i repriza. Nisam uspela do sada da saznam hoce li se moci videti i od jeseni, cisto radoznalosti radi, jer ono sto sam u prikazima mogla procitati ne lici mi na razumevanje ni Bulgakova, niti Majstora i Margarite. -- n. http://www.politika.co.yu/rubrike/Kultura/Madjionicharevo-zagovaranje.lt.html Mađioničarevo zagovaranje Večiti „Majstor i Margarita” i fantastični romaneskni svet Mihaila Bulgakova Vreme je! Vreme je! – opominje jedan od najvećih pisaca ruske i svetske književnosti Mihail Afanasijevič Bulgakov (1891–1940), u jednom od poslednjih poglavlja svog remek-dela, romana „Majstor i Margarita”. To Bulgakov poziva da se rešimo svetskih briga i da nađemo svoje utočište, kao i nekoć Puškin, ili Ljermontov, čija pesma, kako je uočila Lidija Janovska, odzvanja sa poslednjih stranica „Majstora i Margarite”: „Izlazim na put ja usamljen...” Pred nama je ovoga leta, u okviru Belefa, bila još jedna od dramatizacija „Majstora i Margarite”. Dovoljno da se podsetimo na Bulgakovljevu ličnu golgotu, na roman u romanu koji nas vodi u Staljinovu Moskvu tridesetih godina 20. veka, i u Judeju Pontija Pilata i stradanja Hristovog. Ali, i u jedan fantastični svet u kojem će čak i najčudnije i najzlobnije stvari poslužiti svrsi da svako dobije prema svojim zaslugama. Da večiti umetnik Majstor, kao i njegov junak Pilat, mučen krivicom u beskonačnosti romana, zasluži mir i slobodu, ali ne i svetlost... Mihail Bulgakov živeo je i umro proganjan u najmračnijim godinama staljinizma. U listu „Grozni”, koji je u doba građanskog rata izlazio na Kavkazu, 13. novembra 1919. godine, napisao je: – Bezumlje poslednje dve godine gurnulo nas je na užasan put, i više nema zaustavljanja, nema odmora. Počeli smo da ispijamo svoj pehar i ispićemo ga do dna. Tamo, na zapadu, svetlucaće bezbrojne električne svetlosti, piloti će probijati pokoreni vazduh, tamo će ljudi da grade, istražuju, štampaju, uče... Kada je 1929. godine upoznao svoju treću suprugu Jelenu Sergejevnu, koja je inspirisala nastanak lika Margarite, delio je sudbinu svojih sunarodnika u gladi i nemaštini, ali je tada počela i hajka kritike i štampe na njega, zbog romana „Bela garda” i „Doma Turbinih”. Optuživali su ga za antisovjetizam. Jelena Sergejevna u to vreme upitala ga je zašto ne napiše dramu o Crvenoj armiji. Pričala je da ju je pogledao razrogačenih očiju i rekao: „Kako ne razumete, veoma bih želeo da napišem takvu dramu. Ali ja ne mogu da pišem o nečemu što ne razumem.” Mnogo je pisano o odnosu Bulgakova i Staljina. Bili su toliko ideološki suprotstavljeni da je ta pritajena igra mačke i miša u nekim momentima ličila na svojevrsnu izopačenu bliskost. Ako je Jelena Sergejevna inspirisala nastanak Margarite, onda je Staljin inspirisao nastanak romanesknog đavola – Volanda. Bulgakov je želeo da pobegne, Staljin ga nije puštao, sistematski ga uništavajući. Pisac je spaljivao rukopise, koji nisu hteli da izgore. Očajni Bulgakov se 1929. godine pismom obratio Staljinu i šestorici drugih članova vlade da mu odobre odlazak u inostranstvo. Zahtev nije bio uslišen. Posle Staljinovog telefonskog poziva Bulgakov je dobio mesto pomoćnika režisera u „Mehatu”, umetničkom moskovskom pozorištu u kojem je direktor bio Stanislavski. Bulgakov je čak i napisao dramu „Batum” o Staljinu, ali je ubrzo „sa vrha” stigla direktiva „da nije dozvoljeno prikazivati Staljina u jednoj imaginarnoj situaciji”. – Na širokom polju ruske literature ja sam bio književni vuk. Meni su savetovali da prefarbam dlaku. To nije lep savet. Prefarbani ili ostriženi vuk podseća na pudlicu, govorio je Bulgakov. Preminuo je 1940. godine. Na samrtničkoj postelji zamolio je suprugu Jelenu Sergejevnu da kad-tad objavi „Majstora i Margaritu”, roman koji je pisao od 1929. godine. Ona je zavet uspela da ostvari tek 1966. godine, posle Staljinove smrti. Pričala je da sve do 1950. godine na grobu Mihaila Bulgakova nije bilo ni krsta ni spomenika, sve dok jednog dana na groblju nije primetila veliki kamen. Radnici su joj objasnili da je to „Golgota”, postolje krsta koji je stajao na grobu Gogolja, bačeno kada su Gogolju postavili novi spomenik. Jelena Sergejevna je taj kamen postavila na grob Bulgakova, baš kao što je on jednom zapisao, sećajući se Gogolja: „Pokrij me svojim gvozdenim šinjelom”. Nabokov je pisao da se Gogoljevi junaci rasipaju preko stranica njegovih knjiga, ili jašu na njegovom peru kao veštica na metli, a da je Čičikov nalik na samog đavola. „Mađioničarevo zagovaranje jedna je od odlika Gogoljevog stila. Razlika između komične i kosmičke strane stvari zavisi od jednog šuštavog suglasnika”, rekao je Nabokov za Gogoljev svet, a isto se može reći i za svet „Majstora i Margarite” Bulgakova. Proces spore rehabilitacije Bulgakova počeo je u Sovjetskom Savezu 1954. godine, a tek 1991. godine, na stogodišnjicu rođenja velikog pisca, vlada predsednika Mihaila Gorbačova „priznala je Bulgakovu genijalnost”. Te godine ljudi su, kao na hodočašću, pohodili Bulgakovljev „stan broj 50”, opisan i u „Majstoru i Margariti”, pisali su poruke po zidovima. Jedna je, prema izveštajima „Njujork tajmsa”, glasila: „Nećemo đavola!”. ----------------------------------------------------------- *Bulgakov kod nas* Kod nas Bulgakov je živeo i u pozorištu i na filmu, a njegova dela objavljivale su sve važnije izdavačke kuće, od SKZ i „Narodne knjige” do „Prosvete” i Nolita. Prevodili su ih Zlata Kocić, Milan Čolić, a o njima divno, i mnogo, pisao profesor Milivoje Jovanović. Pored „Majstora”, kod nas su igrani i Bulgakovljevi komadi „Zojkin stan”, „Purpurno ostrvo”, „Bekstvo”, „Molijer”, „Ivan Vasiljevič”, „Pseće srce”. Film „Majstor i Margarita” (1972) Aleksandra Petrovića, kao jugoslovensko-italijanska koprodukcija, upamćen je i po sjajnim glumcima Ugu Tonjaciju, Mimsi Farmer, Bati Živojinoviću, Pavlu Vuisiću, Ljubi Tadiću, Fabijanu Šovagoviću, Bati Stojkoviću... Marina Vulićević [objavljeno: 06/08/2008]