http://www.nin.co.yu/index.php?s=free&a=2822&rid=14&id=3475
 
NIN
 
Jubilarni broj
 
Broj 2822
27.01.2005 
 
Intervju
 
Male nacije su karikatura istorije 

Slovenci su puni, istina prvi put u svojoj istoriji, nekakve pretežno podle,
prizemne samosvesti, koje se gnušam. Ni fizicki više ne mogu da ih gledam.
Potpuno mi je jasno da je današnja srpska opcija još gora - pre ili kasnije
ce krenuti tragom slovenacke, kao što slovenacka u stopu prati italijansku.
Sami imitatori 

Kermauner, covek jakih strasti i britke besede, beskompromisan u odbrani
nacela za koje smatra da su univerzalna, nije ostao dužan ni svojim
sunarodnicima niti kulturnoj eliti, svojim dojucerašnjim istomišljenicima i
saborcima. I dok se vecina oberucke prihvatila vlasti i pravljenja
slovenacke države, Taras Kermauner odbija sve primamljive ponude i kako sam
kaže, “pre dve godine principijelno i prakticno izlazim iz slovenacke
kulturne javnosti”, dok politicku javnost napušta “mnogo ranije”. U tišini
slovenackog krasa i dalje predano traga za istinom, razocaran nad
postmodernim slovenackim liberalnim društvom. Na marginu društvenog života
povukao se svesno i potpuno, a posle selidbe iz Ljubljane na periferiju
države, gde namerno živi kao odsecen od sveta, bez telefona, postaje i
fizicki nedostupan. Iako se u svakom pogledu odrekao javnosti, svake godine
napiše oko 10 knjiga, koje su rezervisane samo za uzak krug njegovih vernih
prijatelja.

 

Posle gotovo decenije i po od poslednjeg intervjua koji je dao za citaoce iz
Srbije, Taras Kermauner se veoma obradovao pozivu za intervju u jubilejnom
broju NIN-a. I odlucio da prekine svoje dugogodišnje cutanje.

 

Prošlo je više od decenije od kad ste serijom “Pisama srpskom prijatelju”
pokrenuli kritican dijalog slovenackih sa srpskim intelektualcima. Dijalog
su prekinuli tragicni dogadaji na tlu bivše zajednicke države. Kako vidite
danas svoja pisma “srpskim prijateljima”? Da li biste ih, kada biste znali
sve ono što znate danas, ponovo potpisali?

 

- Takoreci nijedan citat iz mojih “Pisama srpskom prijatelju” koja sam u
Sloveniji objavljivao 1957. a krajem 80-ih godina prošlog veka štampao u
obliku knjige, u srpskoj štampi nije bio naveden pravilno. Najviše podsmeha
je išlo na racun mog evroslovenstva, na moj predlog da idemo zajedno sa
Srbima od staljinizma-kardeljizma i arhaizma-nacionalizma preko
proevropskosti - napred. Neko je to cak krstio kao eurokrem.
Samozaslepljenost tadašnjih srpskih intelektualaca, bilo Miloševicevih
pristalica, odnosno pripadnika Partije, bilo disidenata, bila je tolika da
su videli samo ono što su hteli da vide, sve kako bi ispunili zadatak modela
nacionalne države. Takvo usmerenje moralo je da kulminira u medunacionalnim
svetim ratovima, onako kako je to bilo u Zapadnoj Evropi od sredine 19. do
sredine 20. veka. Upozoravao sam i Srbe i Slovence na zao put kojim su
krenuli, sve dok po usponu Miloševica nisam shvatio da je prekasno.
Miloševic je udružio arhaizam-gentilizam i nacionalizam sa
pseudosocijalizmom, odnosno diktatorskom državom jednog vladajuceg naroda.
Slovenci su se tome suprotstavili iz civilizacijskih i nacionalnih razloga.
Imali su srecu da ih rat nije pogodio, što je bila cista slucajnost. A onda
se pokazalo da je za Slovence nacionalizam pre nacin samovrednovanja, maska,
parola, nego stvarnost. Potom se i njihov civilizam razotkriva kao
sekundaran. Zato su veoma talentovano prihvatili mali tržišni kapitalizam
(koji nisu tajkunizirali zahvaljujuci poslovicnoj rezervisanosti), i uopšte
pronašli cilj i vrednost života u tržišnim utakmicama. Srbi u obnovi
plemensko-srednjovekovnog heroizma, Slovenci u obnovi i razvoju racionalnog
zanata iz vremena Janeza Blajvajza i neutralne države iz doba Jozefa II,
austrijskog cara.

 

Vi se ne slažete sa zanosom onih koji tvrde da se Slovenija iz raspada SFRJ
uzdigla “ocišcena i podmladena”, kako bi rekao Ivan Cankar?

 

- Razlika izmedu mene i mojih prijatelja iz “Nove revije”, odnosno gotovo
svih ostalih Slovenaca, jeste što su oni dopustili da ih zavede trabunjanje
kako ce samostalna nacionalna država doneti rešenje i smisao, dok je meni
sve vreme bilo jasno da bez nacionalne države možda stvarno ne ide (najzad,
i u Zapadnoj Evropi je ona bila unutrašnje povezana sa gradanskim civilizmom
i citodženstvom), mada je ogromna razlika izmedu glorifikovane nacionalne
države i one nacionalne države koja bi Slovencima bila sredstvo za odbranu
pred miloševicevskim opštim regresom, odnosno sredstvo civilnog društva i
univerzalne humanosti koja je prevladala u Zapadnoj Evropi po okoncanju
Drugog svetskog rata. Slovenija posle 1991. godine nije skrenula ni u
ekscesni nacionalizam poput Srbije ili Hrvatske, da ne govorim o Albancima
sa Kosova, niti u humanisticni civilizam, vec je skocila u mali ali
relativno efikasan tržišni kapitalizam i masovno društvo zasiceno
vrednostima koje su u trendu, što podrazumeva poništavanje duše i savesti,
uopšte unutrašnjosti coveka. Što se duševnosti tice, ostali su još samo seks
i duševne ozlede zbog svesti o neuspehu na tržištu. Shvatio sam da je sav
napor za civilno društvo i slobodno tržište, komunikaciju - prekratak,
nedovoljan. Zato sam se sve više okretao traženju takvog lika coveka koji bi
bio sazdan na drugim vrednostima, a ne na životu koji kao vitalizam jeste
ožderavanje, dominacija, ubijanje drugih. 

 

Moj put za sada nikoga ne zanima, Slovenci su puni, istina prvi put u svojoj
istoriji, nekakve pretežno podle, prizemne samosvesti, koje se gnušam. Ni
fizicki više ne mogu da ih gledam, baš zato sam se povukao na sam kraj
države, iza visokih zidova usamljene kuce. Potpuno mi je jasno da je
današnja srpska opcija još gora - pre ili kasnije ce krenuti tragom
slovenacke, kao što slovenacka u stopu prati italijansku. Sami imitatori.
Male nacije su karikatura istorije.

 

Godine 1991. tokom intervjua kazali ste mi da “Srbija nece uspeti sa svojom
iridentom”, iako u Hrvatskoj ni “Hrvati nisu nedužni”. Kako to da je
slovenackom i hrvatskom politickom vodstvu uspelo da ostvari nacionalne
ciljeve, a srpskom nije?

 

- Ocito su Srbi tokom devedesetih bili najiskrenije ubedeni u poslanstvo
Srpstva, u magicne pseudovrednosti pravoslavlja, u svetinju rata i žrtve;
dakle, bili su bliži plemenskom shvatanju coveka. Hrvatska Partija je,
medutim, posle 1991. godine reagovala slicno slovenackoj; u sebi je otkrila
socijaldemokratsku tradiciju i vratila joj se. U Sloveniji je bio Kucanov
reformizam, dok u Srbiji posle 1991. godine gotovo da nije bilo ni traga ni
glasa od Tucoviceve socijaldemokratije pre Prvog svetskog rata. U Hrvatskoj
se civilna Hrvatska našla pod maskom Racanove partije a takode i unutar
desnice, na celu s Gotovcem, što je blokiralo Tudmanovu opciju koja je bila
Miloševicevoj strašno blizu. U Sloveniji nije bilo analogne figure
Miloševicu i Tudmanu. Povukli su se Popit, Sergej Krajger, Stane Dolanc,
Ribicic je cak podržao Kucana, a ni Lojze Peterle niti Jože Pucnik (tadašnji
prvaci Demosa, slovenacke ujedinjene opozicije - prim.aut.) nisu želeli da
preuzmu ulogu harizmaticnih lidera. Mada je bilo konzervativnih snaga koje
su želele da ih potisnu u pravcu veceg nacionalizma i napoleonstva. Ipak su
te snage bile preslabe da bi im uspelo sa ondašnjim Janšom na celu. 

 

Današnji Janša je, po svoj prilici, dosta drugaciji od onog predašnjeg.
Pobedio je na izborima zato što je znao da se profiliše kao neko ko je
liberalan, u centru politickog spektra. Ne slutim kakav premijer ce zaista
biti, treba sacekati. Siguran sam, medutim, da ce ga biracko telo odbaciti
ukoliko samo pokuša da glumi Tudmana. Sve što Slovenci žele, jeste uspeh na
tržištu kapitala, svi nešto “muljaju”, svaki drži u jednoj ruci mobilni a u
drugoj racunar, svi nešto kalkulišu, sutra ce svi biti deonicari, pola ce ih
spekulisati na berzi, prava komedija, iako manje neprikladna od
samopotvrdivanja nacionalne svesti u teritorijalnim osvajanjima.

 

Vidite li u trijumfu Slovenije - zato što je poslednjih godina bila “na
pravoj strani”, dok se Srbija svakodnevno suocava sa greškama iz bliske
prošlosti - prikrivenu klopku? Može li se taj višak nekriticnog
samopouzdanja tipa “bili smo u pravu” izroditi u nešto drugo, cak opasno?

 

- Baš o takvoj zamci, koju pominjete, raspravljam i sam. Ako poredimo
prilike u Srbiji, Slovenci mogu da trijumfuju, ali u odnosu na Zapadnu
Evropu - tu smo drugorazredni. U odnosu na ono što sam planiram tražeci
Drugost, razlicitost, ugledanje na nas bi bio potpuno pogrešan put, slepo
crevo. Ne gradimo slobodne, autonomne pojedince, licnosti, vec samo tržišne
štuke, potpuno depersonalizovane, pohlepno agresivne. Otuda je aktuelno
slovenacko samopouzdanje tek naduveno sirovo samopouzdanje zanatlija i
srednje klase; ono gubi tradicionalnu kulturu vezanu za etiku prvog
gradanstva i zamenjuje je pop pseudokulturom postmodernog liberalnog
društva, koju je na brzinu usisalo i sad je efikasno oponaša. Taj pravac
jeste opasan ali samo za Slovence, jer ce iznutra ostati šuplji, ukoliko vec
nisu.

 

Je li Srbija, posle Miloševica, sposobna za autorefleksiju?

 

- Nisam siguran da je današnja Srbija vec sposobna za odgovarajucu
autorefleksiju. Previše je samokritike koja prelazi u autodestrukciju, a ona
se dalje povezuje sa samosažaljenjem, s mazohizmom uživanja u ocaju i
stradalništvu, što može biti odlicno kao literatura, ali je za društvo
necelishodno. Stoga bi srpski kulturni poslenici i politicari morali da
pocnu generalno pranje tumacenja svoje istorije. Upravo sam “Pismima srpskom
prijatelju”, od kojih sam prvo adresirao na Dobricu Cosica, do tada mog
dobrog prijatelja i saradnika - pokušao da srpske disidentske intelektualce
preusmerim ka autorefleksiji, u stranu od cak vojnog ispravljanja
istorijskih nepravdi, koje je svet a posebno Zapad navodno prouzrokovao
Srbiji. Doživeo sam pravi šok kada sam potom procitao napade na moja pisma u
srpskim novinama, posebno što su ti napadi bili tako razjareni, slepi od
ostrašcenosti, prosto vojnicki organizovani, bez imalo sluha za
autorefleksiju. Autorefleksiju, nažalost, nisam uspeo da pokrenem ni kod
Slovenaca, mada je njihova zaslepljenost bila manje strasna ali zato
prepredenija, što je tipicno za Slovence, jer smo pravi licemeri.

 

Imate li još uvek kontakte sa onima kojima ste namenili “Pisma srpskom
prijatelju”?

 

- S nekim od disidenata sam sporadicno razmenjivao stanovišta, a oni su
potpuno zaboravili svoja gledišta iz, na primer, 1987. ili 1990. godine,
pošto bi u takvom suocavanju morali da budu nemilosrdni prema sebi samima.
Politicari, razume se, ne mogu biti bezobzirni prema sebi, oni moraju da
kriju svoje slabosti, oni moraju da nastupaju kao da su uvek u pravu.
Autorefleksija, samopreispitivanje društva, zavisi od posebnog tipa
inteligencije, od tipa koji nema utilitarne politicke ciljeve, a takode ni
samo ili pretežno estetske. Izvesno je da su tu presudni nanovo postavljeni
moralno filozofski ciljevi, koji nikako ne smeju biti u duhu plemenske ili
srednjovekovne katolicko-pravoslavne tradicije.

 

Pocetkom devedesetih ste medu prvima kritikovali mitomanstvo koje neizbežno
vodi ka ratovima. Kako ocenjujete sudbinu ostalih republika nekadašnje SFRJ
i posebno Srbije u svetlu kljucnog nerešenog problema - Kosova? Šta sad, kad
su Srbi na Kosovu proganjana manjina koja se svakodnevno bori za opstanak?

 

- Kada sam 1985. godine sa Dobricom Cosicem raspravljao o tome, on se složio
sa mnom da Kosovo treba podeliti. A onda je dodao: “Tarase, ako to javno
kažem, lincovace me!” Da li me je preveo žednog preko vode? Da li je zaista
tako mislio? Kod politicara nikad ne možeš da znaš, oni sami sebi uvek
veruju iako iznose protivrecne tvrdnje. Ne verujem u miran suživot Albanaca
i Srba, Albanaca i Makedonaca. Zapadna Evropa sad prenosi svoje aršine na
Balkan, iako je jasno, da oni ne odgovaraju - najzad, Evropa je drugacije
radila nego što sad propisuje za Kosovo, Poljaci i Cesi su 1945. godine
preselili Nemce, Englezi su probali da izgladne Irce, rešenje je pronadeno
tek u odvajanju Irske od Engleske. Tamo gde su još uvek zajedno, u Severnoj
Irskoj, još tinja rat. Isto je u Baskiji. A zašto rata nema izmedu Turaka i
Grka? Zato što su se tamo pre 80 godina seljakali milioni, s jedne na drugu
stranu. 

 

Šta je na kraju krajeva preseljenje? U SAD se ljudi stalno sele u potrazi za
poslom, zaradom, samo Evropa ustrajava u stacioniranosti, prizemljenosti kao
temelju sigurnosti. Uprkos tome što nema i ne može biti ni osnovne
sigurnosti za pojedinca! Covek ne može umaci bolestima, niti smrti, još
manje razocaranjima i spoznaji da je gradio cardak u oblacima. Kao bolestan
starac sam i te kako toga svestan! I na sve to reci da je neka zemlja
sveta?! Pa svaki narod je nekom drugom ugrabio, oteo zemlju na kojoj danas
živi i za koju tvrdi ne samo da je “naša”, nego i da je sveta. Uvek iznova
me zabavlja kad cujem formulaciju da su stari Rimljani živeli na “našoj,
slovenackoj” zemljici! Odatle potice moja kriticna distanca prema
vlastodršcima. Romanticari iz sredine prošlog veka nudili su nam kao primer
pravog suživota miroljubiva plemena iz Nove Gvineje. To je moguce kod malih
grupa na ogromnom prostranstvu, gde nema oskudice niti svesti o oskudici. Pa
i tu su romanticari na celu sa Levi-Strausom birali samo one primere koji su
odgovarali njihovim snovima. Velika društva su kao velika koljacka banda. U
Jugoslaviji se promovisao manji, a jednako koljacki ološ pod maskom
romanticnog heroizma. Sve sami Ahili koji kolju Hektore. Sam sam pokušao da
budem Enej, koji “pobegne” iz Troje u plamenu i ode da osnuje Rim, na šta mi
je Tine Hribar prebacio da sam kukavica, sve zato što se nisam neustrašivo
borio za slovenacku nacionalnu državu!

 

Zvanicni odnosi izmedu Slovenije i Srbije i Crne Gore su danas ponovo
prijateljski. Ali više ništa nece biti kao pre?

 

- Jasno je da izmedu Srbije i Slovenije više nikada nece biti onako kako je
bilo. Sad su to dve ravnopravne, samostalne države koje mogu puno da
saraduju, što me veoma raduje, iako je pre 85 godina situacija bila sasvim
drugacija. Razocaranje Srba u Slovence proizlazi prevashodno iz cinjenice da
su Srbi ocekivali bezrezervnu slovenacku podršku protiv Hrvata, onako kako
je to bilo od 1918. do 1941. Ukratko, Srbi su Slovence smatrali
drugorazrednim narodom. Cosiceva grupa, koja se oko ‘86-’87. godine
deklarisala kao “antimiloševicevska”, saopštila mi je tada svoj program nove
Juge. Trebalo je da se odreknu svog jezika, koji bi ostao u upotrebi još
samo usmeno ili na nižim oblicima kulture. Dalje, Srbi bi preuzeli vodenje
politike, a Slovenci privredu. Takva prekomerna agresivnost, pravo slepilo,
proizlazila je iz pretpostavke da smo mi Slovenci potpuno, dakle duhovno,
materijalno, politicki - zavisni od Srba, kao da smo njihove sluge. Znamo
kako je u istoriji bilo sa slugama - pre ili kasnije im prekipi, onda ustanu
kao jedan i gazdi spale dvore. Slovenci su “spalili” Jugoslaviju kao
zajednicku državu i predložili Srbima da napravimo novu državu, kao
ravnopravni partneri. Srbi na to nisu pristali, nisu ni Hrvati.

 

Mogu li srpski intelektualci išta da nauce od slovenackih i obrnuto?

 

- Srbi na putu u današnju tržišnu Evropu masovnog kapitalizma mogu mnogo da
nauce od Slovenaca. Dilema je - da li je to dobar put? Možda drugacije ne
ide. Za mene je cilj na drugom mestu, ne u Evropi užitaka i reklama. Eto, i
u meni još pomalo drema marksista. Dakle, ako Srbi i njihovi intelektualci
žele viši materijalni standard, vecu sigurnost, iako je ta pod znakom
pitanja zbog porasta nasilja i siromaštva u dvotrecinskom društvu, onda ce
ici tragom Slovenaca, kao što smo mi Slovenci za Austrijancima i Nemci za
Englezima.

 

Slovenija je tokom poslednjih petnaest godina prošla kroz razlicite faze -
od potpunog odbacivanja svega jugoslovenskog, preko gadenja nad svim što ima
predznak srpskog, do nekakve “jugonostalgije”. Tvrdite li još uvek da su
Slovenija i njena kultura imale korist od sedamdesetogodišnjeg suživota s
drugim srodnim narodima u istoj državi?

 

- U cemu je slovenacka kultura imala korist od zajednickog bitisanja sa
Srbima u istoj državi? Opuštenost, nonšalanciju, zavodljivost, retoriku (tu
smo mi Slovenci još uvek mucavci), oslonac protiv tadašnjih najvecih
neprijatelja Slovenaca - Nemaca i Italijana. Sve to spada u širi pojam
kulture, u izgradnju narodnog karaktera. Srbi su svoju zavodljivost i
nonšalantnost u dobroj meri, nažalost, izgubili posle 1990.

 

Decenijama unazad ste, medutim, zajedno sa Dušanom Pirjevcem u Beogradu
našli utocište pred partijskom represijom i provincijalizmom?

 

- Srbi su me bukvalno spasavali od terora koji sam doživljavao u Sloveniji
od tradicionalno humanistickih kulturnih poslenika i partijske države. Tu
mislim na srpsku disidentsku inteligenciju, koja je u ono doba bila carobna.
Stoga sam cesto išao narocito u Beograd, potom sam tamo odveo i Pirjevca.
Primali su me uvek izuzetno lepo, bio sam prilicno vezan na svoje srpske
prijatelje, naravno i emocionalno, poštovao sam ih kao izuzetno bistre i kao
luconoše gradanske tradicije, kakvu mi Slovenci nismo imali. Sad razumete
otkud toliko moje razocaranje posle 1985. Sve to sam sebi objasnio tako da
je bio tanan sloj srpske inteligencije zaista veoma “francuski”, ali on nije
odražavao suštinu, htenja srpskog naroda. Pa cak i u njima samima, u Tadicu,
Mihajlu Markovicu i drugima, preovladao je krajem osamdesetih godina srpski
arhaizam. Kao da je potonuo njihov evropski sloj, kao da ga nikad nije ni
bilo. Što se tice slovenackog elitnog sloja, on je bio mnogo manje suvereno
evropski, pošto je bila veoma mala razlika izmedu vrhunskih intelektualaca i
“obicne raje”.

 

Od tada se u Beogradu i Srbiji mnogo šta promenilo?

 

- Meni licno je Beograd do 80-ih predstavljao oazu slobode, stvaralaštva,
drugarstva, dok je Ljubljana predstavljala mesto zavisti, uskogrudosti,
sitnicarenja, svet samih malih ljudi. Ipak, trebalo se odluciti ili za male
ljude, koji su osiguravali put u Evropu, ili za heroje-koljace, koji su bili
sludeni kao anticni Ajaks. Bio sam veoma nesrecan što me je sudbina bacila
pred takvu, za mene nemogucu dilemu.

 

Kako gledate na politicki angažman svojih kolega pisaca - od Cosica do
Rupela? Jesu li u svojim politickim ulogama ucinili išta dobro?

 

- I sa Rupelom sam se razišao kad se opredelio za politiku, iako smo nekad
bili bliski prijatelji i saradnici. Mada moram da priznam da je on, za
razliku od Cosica, uspešan politicar. Ne samo da je opstao kao ministar
spoljnih poslova vec gotovo deceniju i po, nego danas predsedava OEBS-om.
Nema sumnje da je to uspeh za politicara, pa i za Sloveniju kao državu.
Licno me, medutim, takva cast ne fascinira, vlast me ne zanima. DEMOS
(udružena slovenacka opozicija koja je pobedila na prvim slovenackim
slobodnim izborima - prim.aut.) posle 1990. godine nudio mi je neke visoke
funkcije; na primer, generalnog direktora slovenacke nacionalne RTV, ali sam
zvanicnu pismenu ponudu - zvanicno pismeno odbio. Srecan sam na svojoj
margini, jer tu mogu da mislim najmanje neslobodno.

 

Uvek ste se bunili protiv integralizma, gentilizma. Uprkos tome i u
Sloveniji, bez obzira na politicki razvoj države, primecujemo brojne
pokušaje brisanja i potiskivanja razlicitih manjina na margine društva.
Istina je da je deo javnosti ustao protiv uskracivanja prava “novim
strancima” i drugim manjinama, a opet na izborima i referendumima pobeduju
populisti?

 

- U Sloveniji je danas na vlasti desna sredina, a koliko je tu radikalne
desnice, sudicemo na osnovu njihovog odnosa prema izbrisanima, džamiji,
Ciganima... Populizam nije jak samo u Sloveniji - jak je na celom Zapadu,
bio je mocan i u starom Rimu, posvuda i uvek. Pitanje je koliko ce daleko
taj populizam ici. Svaki “autohtoni” narod u nekoj državi treba
drugorazredni, da na njemu trenira samopouzdanje. Onako kako su predratni
Poljaci gledali na Jevreje i Ukrajince, Englezi na Irce, Rusi na Beloruse,
Španci na Baske, sve to se samo nastavlja. I nastavice se. Jeste odvratno,
ali tu novolevicarska retorika ne može mnogo da pomogne. Govoriti pre svega
o ljudskim pravima, može da postane korupcija - prava bez dužnosti, to su
samo puste želje. Nema sumnje da se Slovenci plaše prevelike snage srpske,
hrvatske, bošnjacke manjine, koje su sve vezane na svoje maticne nacionalne
države. I Austrijancima smetaju koruški Slovenci iako ih je tamo ostala šaka
jada, Italijanima idu na živce primorski Slovenci, iako su oni zanemarljiva
manjina u poredenju sa maticnim narodom u Italiji. Tih tenzija ce biti, kao
u svakoj porodici. Važno je da ne predu granicu. Gde je ta granica? U svakom
istorijskom trenutku na drugom mestu. Pre 150 godina Slovenci su bili srecni
ako su u Ljubljani izborili da se nekoj ulici da slovenacko ime. S te tacke
gledišta bi ukljucenje Srbije u EU, iako se to nece desiti tako skoro, bilo
veoma dobro jer bi se smanjila trenja medu malim narodima. Razume se da bi
ih zamenila druga, na nekom drugom nivou.

 

Nacionalna država je prema vašim recima gradanska tek kad je kao država
jednaka za sve gradane. Važi li to i za one koji su u Sloveniji preko noci
postali stranci ili cak izbrisani?

 

- Tolerancija je uvek relativna stvar. Važno je da ne dolazi do nekih
prekomernih incidenata ili nasilja. Onaj ko misli da mu je uskraceno neko
pravo, neka se bori, u Sloveniji mu je i formalno to omoguceno, takode i
izbrisani uživaju simpatije i imaju ne tako malo zalede. U stvarnosti sve to
ide sporo. Pogledajte, na primer, demokratsku Ameriku i njen odnos prema
crncima sredinom 50-ih godina prošlog veka! Tada nije moglo ni da se zamisli
da ce državni sekretar i ministar spoljnih poslova biti crnac, kao što se
desilo u Buševoj vladi desne sredine! Mene je Partija naucila da moram
stalno da se borim, ako hocu da preživim. Zato za mene od 90. dalje slobodno
tržište nije predstavljalo šok, decenijama sam se privikavao na to, kao i na
politicke prepreke. U Beogradu sam, na primer, u odredenom periodu smeo da
štampam clanke koje u Sloveniji nikako nisam mogao. Najzad i slovenacki
ombudsman za ljudska prava Matjaž Hanžek, inace moj vanbracni a zvanicno
priznati sin, veoma angažovano se zauzima za izbrisane i sve
marginalizovane. Od 1966. do 1996. godine veoma tesno smo saradivali,
odgajio sam ga sa svešcu o toleranciji.

 

Ima li šansi da se obnove kulturne veze izmedu srpskih, slovenackih i
ostalih intelektualaca sa prostora bivše zajednicke države? Je li takav
dijalog posle svega što se dogodilo uopšte moguc, potreban i plodan?

 

- Ne mogu da govorim u ime drugih, jer imam malo i sve manje kontakata sa
slovenackim kulturnjacima, izašao sam iz Društva slovenackih pisaca, iz
Slovenacke matice. Clan sam još samo Slovenacke akademije nauka i umetnosti,
gde predstavljam antinacionalisticka gledišta. Kolege su mi vec prebacivale
da sam narodni izdajnik. Ipak, u Sloveniji navodno nema konkretnih
konsekvenci zbog takve retorike stigmatizacije.

 

Imate li ikakve kontakte sa Nebojšom Popovim, Ljubom Tadicem, Dobricom
Cosicem, Stevom Žigonom?

 

- S pomenutim, mojim bivšim sjajnim prijateljima i saradnicima, nemam više
nikakve kontakte. Jedared mi je današnji predsednik Srbije Boris Tadic
ukazao veliko poštovanje, a onda me je verovatno poput svog oca odbacio,
danas za njega kao politicara više ne postojim. Ali postoji Rupel, zato što
je politicar i kao takav mocnik. Cosic je sredinom 90-ih nekom prilikom o
meni izjavio: “Gajili smo zmiju u nedrima.” Tek tad sam razumeo šta je
ocekivao od mene - slugeranjsku podršku srpskim stavovima, odnosno delima. S
Nebojšom sam se sukobio posle nekog mog intervjua gde sam naveo Nebojšine,
Dobricine (i ostalih istomišljenika iz njihove grupe) zahteve prema
Slovencima. Cuo sam da je posle Nebojša navodno u “Politici” sve to glatko i
ljuto negirao. Pratim njegov casopis “Republika”, koji je za srpske prilike
sjajan, iako za mene nezanimljiv, pošto sam izvan politike. Nažalost, nisam
opazio da bi Nebojša igde u jednoj jedinoj recenici ucinio autorefleksiju
ili samokritiku svojih stavova iz 1986. godine, kada su oni bili
velikosrpski. Dok god on i njegov casopis budu samo napadali, iako
opravdano, miloševicevce i ostale nazadnjake, njegovo držanje ce biti i
ostati politicko. To je nedovoljno za eticni i intelektualni preporod naroda
i društva. Prvo mora da dode autorefleksija, cak po cenu da politicki
protivnici iskoriste tvoje samopriznanje. Važno je šta želiš - pobediti
protivnika ili naci istinu. Ova dva cilja se na kljucnim tackama iskljucuju.
Majstori znaju da ih povežu, mada mene to ne zanima pošto me ogranicava na
politicko mišljenje. Što se tice Steve Žigona, on je pre nekoliko godina
otkrio odnosno priznao sina kojeg ima u Sloveniji, odlicnog pesnika. Posetio
je sina i njegovu porodicu, ali bojim se da i dalje slepo izgara tamo, gde
je bio pre dve decenije. To o Nebojši, naravno, ne mogu da kažem. 

 

Posle 1990. godine sam zapravo imao tek sporadicne, retke kontakte sa svojim
srpskim prijateljima. Nije više išlo cak ni sa nekada tako prisnim
prijateljima poput Marije i Milutina Mitrovic. Marija mi i dan-danas zamera
zbog mojih Pisama srpskom prijatelju. Kad sam je zamolio da ih još jednom
procita, nevoljno je uzvratila da ne može, tako joj se gade. Za nju smo
Rupel i ja jedno te isto - grobari neke bezmalo idealne Juge. Nažalost, za
mene nije bila idealna. Marija mi je ogromno pomogla, prevodila me, bila
odlicna drugarica, hvala joj za sve što je bilo, takode Nebojši. Jedno je
prošlost pre 85-te, a drugo je sve ono posle. Licno nikome ništa ne zameram,
iako Dobricine ideje o eticnosti i hrišcanstvu pravednog srpskog rata ne
mogu da podržim. S druge strane, spreman sam na svaki razgovor koji bi
pomogao u traženju istine.

 

Svetlana Vasovic-Mekina 

(dopisnik lista “Vreme” iz Ljubljane)




 
Yahoo! Groups Links

<*> To visit your group on the web, go to:
    http://groups.yahoo.com/group/SrpskaInformativnaMreza/

<*> To unsubscribe from this group, send an email to:
    [EMAIL PROTECTED]

<*> Your use of Yahoo! Groups is subject to:
    http://docs.yahoo.com/info/terms/
 



Одговори путем е-поште