"Blic", 9. jun 2001.
Rezultati najnovijeg istrazivanja Instituta "Ces Mekon" o razmerama
siromastva u Srbiji
OKO MILION SIROMASNIH, JOS MILION NA IVICI BEDE
Pise: R. Markovic
BEOGRAD - U poslednjih 10 godina broj siromasnih u Srbiji se
udesetostrucio pa je Srbija u novi vek usla sa skoro milion siromasnih
i jos milion ljudi koji zive na ivici siromastva. Kada bi se ovim
ciframa dodao broj izbeglica i interno raseljenih sa Kosova i Metohije
ukupan broj socijalno ugrozenih bio bi veci za jos oko 600.000,
pokazuju juce prezentirani rezultati istrazivanja koje je
konsultantska kuca "Ces Mekon" uradila za potrebe Svetskog programa za
hranu, vodece agencije UN za borbu protiv globalne gladi u svetu.
- Socijalna karta Srbije prezentirana kroz nekoliko kljucnih brojeva
izgledala bi ovako: drustveni proizvod 1.200 dolara, prosecna mesecna
plata 60 a penzija 50 dolara, nezaposlenih oko 800.000, izbeglih i
raseljenih 600.000, na kazanima narodnih kuhinja svakodnevno 100.000
siromasnih. Posto ovde ne postoji ono sto se zove zvanicna linija
siromastva, radeci ovo istrazivanje procenili smo da je najblize
realnosti da ta linija bude mesecno primanje od 55 dolara po clanu
domacinstva. Ekonomska teorija kaze da bi prosecna plata trebalo da
bude bar dvostruko veca od linije siromastva, a situacija kod nas je
takva da je prosecna plata tek za 10 odsto veca, a penzionersko
primanje cak za 10 odsto ispod linije siromastva - objasnila je Diana
Dragutinovic iz "Ces Mekona". Najsiromasnije medju siromasnima su
porodice nezaposlenih i slabo placeni radnici sa decom kao i porodice
starijih ljudi kojima je penzija jedini izvor prihoda za zivot.
Zabrinjava, medjutim, cinjenica da 50 odsto siromasnih u Srbiji cine
radnici, dakle ljudi koji rade i primaju plate ali su one nedovoljne
za preskakanje praga egzistencijalnog minimuma. Seosko stanovnistvo je
u boljem materijalnom polozaju od gradskog gde su najugrozenija
domacinstva sa dvoje, troje ili vise dece.
Govoreci o daljim mogucim trendovima siromastva, Diana Dragutinovic
rekla je da se moze ocekivati da ce ove i sledece godine realni
prihodi siromasnih jos opadati, a populacija ugrozenih se povecavati,
dok bi u periodu od 2003. do 2005. njihov standard trebalo da poraste.
Prema nekim preliminarnim proracunima, siromastvo bi u narednih pet
godina moglo biti prepolovljeno.
Privremeno pogorsanje
- Reforme izvedene u poslednja dva-tri meseca uticale su na povecanje
siromastva. To se pre svega odnosi na uvodjenje jedinstvene stope
poreza na promet, ukidanje garantovane zarade, prelazak na bruto plate
i liberalizaciju cena, posebno struje. Sve to zajedno jos vise je
pogorsalo stanje siromasnih, ali smatram da je trenutno pogorsanje
privremeno - ocenila je Diana Dragutinovic.
Pola para na hranu
Prema rezultatima ovog istrazivanja pokazatelji potrosnje u siromasnim
domacinstvima u Srbiji veoma su slicni pokazateljima koji karakterisu
nerazvijene zemlje. Tako na troskove ishrane otpada 60 odsto ukupnih
troskova najsiromasnijih porodica zbog cega im ostaje tek malo novca
za druge potrebe.
"Danas", 9-10. jun 2001.
Istina o nasih "deset krvavih godina"
USUD ILI SUD?
Ko u prosudjivanju o ratu i miru, o dobru i zlu, polazi od usuda, to
jest od tajanstvenih, neuhvatljivih, fatalnih sila koje upravljaju
ljudima i njihovom istorijom, tesko da ce naci ono sto Kostunica
naziva "putem iz lavirinta". Zato njegovo dobronamerno upozorenje da
izlaz moramo naci, "moramo da bismo opstali", ostaje u funkciji
docaravanja melodramskog sukoba izmedju malog izmucenog balkanskog
naroda i njegove fatalne Istorije, njegove nemilosrdne muciteljice. To
je onaj metafizicko- istorijski sukob koji je tokom poslednjih desetak
godina naslikan i opevan u bezbrojnim delima toboznjih rodoljuba u
Srbiji i njihovih pandana u drugim delovima bivse Jugoslavije
Pise: Ivan Colovic
Knjigu koja nam sluzi kao povod za ovaj razgovor, "Balkanske
paradokse", njen autor Boza Jaksic svrstava medju knjige-svedocanstva.
Ona je, kaze Jaksic, "pokusaj svedocenja" o tragicnim dogadjajima
poslednje decenije XX veka na prostoru bivse Jugoslavije, o vremenu
koje on, preuzimajuci Krlezinu figuru, naziva "deset krvavih godina".
Kao svedocanstvo o tim godinama, Jaksiceva knjiga prikljucuje se vec
pozamasnoj biblioteci studija, ogleda, kritickih analiza,
svedocanstava i dokumenta o krizi i ratovima u bivsoj Jugoslaviji.
Medju njima su i mnoge knjige objavljene kod istog izdavaca, pocev od
zbornika "Druga Srbija" (1992) i "Intelektualci i rat" (1993). Tu je i
pet zbornika radova o interkulturalnosti, koje je izmedju 1994. i
1999. uredio i objavio Boza Jaksic. Tu su, zatim, izdanja lista
Republika, i zmedju njima zbornik "Srpska strana rata", ciji je
urednik Nebojsa Popov.
O "deset krvavih godina" govore i zbirke tekstova nekih novinara, kao
sto su Stojan Cerovic, Petar Lukovic, Teofil Pancic, koji su sve ovo
vreme uporno i hrabro svedocili o srpskom i jugoslovenskom
postkomunizmu. Helsinski odbor gradjana u Srbiji, objavio je, u seriji
"Svedocanstva", vise knjiga tekstova, clanaka, dokumenta i druge
gradje relevante za osvetljavanje i razumevanje Miloseviceve Srbije i
njenog okruzenja.
Pominjem ove knjige svedocanstava, dokumenata i analiza ne samo zato
da bih podsetio na drustvo u koje spada ova knjiga Boze Jaksica, nego
i imajuci u vidu danas aktuelnan i sa zvanicne strane, i to sa
najviseg mesta, iznet zahtev da se istina o "deset krvavih godina"
otkrije i obelodani. Izneto je i ocekivanje da ce, uz visoko
pokroviteljstvo vlasti u do juce zaracenim zemljama, ukljucujuci tu i
nasu, traganje za istinom o pocinjenom zlu voditi utvrdjivanju
odgovornosti za to zlo, cime se, zatim, otvara dug put ispastanja i
prastanja, katarze i pomirenja bivsih zaracenih strana. E, pa,
gospodo, dobrodosli!
Hocu da kazem da ova knjiga i vise desetina njoj slicnih, mada mozda
ne isto toliko vrednih, studija, zbirki clanaka, dokumenata o "zivotu
i smrti u srpskom postkomunizmu", da upotrebim izraz Teofila Pancica,
umnogome olaksavaju posao svakome kome je do istine o zlodelima tog
vremena stalo, pa i onima koji tek danas pocinju da se za tu istinu
interesuju. Ako ne racunamo podatke o pojedinostima i izvrsiocima
fizickih zlocina - mada i o tome postoji objavljena bogata
dokumentacija, na primer u izdanju Fonda za humanitarno pravo i
Helsinskog odbora, a o dokumentaciji Haskog suda da i ne govorimo -
sve drugo o zlocinackom razaranju i komadanju Jugoslavije je sasvim
dobro poznato.
To se, pre svega, odnosi na ono sto je u ovoj stvari nesumnjivo
najvaznije, to jest na svedocanstva i dokumente o idejama, programima
i projektima zlocinacke politike etnickog prociscavanja i
preciscavanja, najpre takozvanog duhovnog prostora nacije, to jest
njene istorije, kulture, religije, jezika, a onda i njene teritorije.
Ima vise nego dovoljno objavljenih podataka i o tvorcima i o
korisnicima tih programa i projekata, ali i o njihovim distributerima,
kao i o onima koji su mu davali recitu ili diskretnu podrsku, koji su
ga blagosiljali i opevali. Zna se skoro sve o ulozi takozvanih
nacionalnih institucija, odnosno njihovih rukovodstava, u podsticanju
i odobravanju politike agresivnog etnickog nacionalizma, politike u
znaku mrznje i rata.
Sovinistcki utemeljena drzava
Zna se vise nego dovoljno o istorijskoj, ideoloskoj i socioloskoj
osnovi te politike i s njom povezanih ratova i ratnih zlocina. Znaju
se roditelji i rodjaci tog cudovista, zna se da ono pripada porodici
desnog ekstemizma. Razna tom skotu umesno data imena govore o njegovoj
rodbini. U ovoj knjizi Boze Jaksica ono se zove "sovinisticki
uteleljena drzava", "novi fasizam", "unutrasnja neofasisticka sila",
"sovinisticki totalitarizam". Zna se, takodje, da u ovoj vrsti
politickih programa, koji su ovde bili na delu tokom proteklih deset
godina, zlocin nije bio nikakvo zastranjivanje, nego vazan deo njihove
strategije.
Kako je autor ove knjige primetio, oni koji su radili na razbijanju
Jugoslavije, a on ih nalazi u nacionalnim i politickim elitama svih
njenih naroda - hteli su da ratnim zlocinima, "etnickim ciscenjima,
sejanjem semena mrznje medju obicnim ljudima, dojucerasnjim susedima,
uniste svaku mogucnost reintegracije jugoslovenskog prostora. Kao da
su nacionalni lideri zeleli da nacionalnu nezavisnost okupaju u krvi!"
(str. 125).
Koga interesuje istina o zlocinima pocinjenim ovde protekle decenije,
mogao je - a moze i sada, ako ranije nije stigao - zahvaljujuci ovoj i
njoj slicnim knjigama, u kojima je ta istina nasirako prikazana i
komentarisana, da sazna pojedinosti o vaznoj ulozi koju su u
pripremanju i radosnom slavljenju zlocina imali mnogi intelektulci, a
posebno takozvani nacionalni radnici u kulturi. Celo jedno poglavlje
"Balkanskih paradoksa" posveceno je tome. Citajuci ga, tragalac za
istinom i odgovornoscu naci ce da je zlocinac u poslednjim
jugoslovenskim ratovima imao uz sebe celu jednu kulturu zlocina.
Jaksic citira Dubravku Ugresic, koja govori o tome da su zlocinci u
tim nasim ratovima imali na raspolaganju kompletne strucne ekipe za
legitimisanje njihovih zlocina: "Krvnik zna zasto je krvnik, on
uostalom, vec ima svoje intelektualce: i psihijatra, i pjesnika i
sekspirologa i filozofa." (str. 181).
U preporukama koju su ucesnici Konferencije "U potrazi za istinom i
odgovornoscu - ka demokratskoj buducnosti" (Beograd, 16-17. maj 2001),
uputili predsednickim ukazom nedavno formiranoj Komisiji za istinu i
pomirenje u Jugoslaviji, nalazi se i preporuka da se "razmotri stanje
u kulturi, obrazovanju, pravosudju i medijima i utvrdi njihova uloga i
odgovornost u raspirivanju verske i nacionalne mrznje i
netrpeljivosti, krsenju ljudskih prava i izazivanju rata". Nije jasno
da li se ovo o odgovornosti odnosi samo na medije ili i na kulturu,
obrazovanje i sudstvo. Ali, u svakom slucaju, ova preporuka pokazuje
da kod onih koji su je dali postoji uverenje da izmedju kulture,
obrazovanja i zlocina moze biti neka uzrocno-posledicna veza. Ako
visoka Komisija bude uvazila ovaj deo preporuke, nece sebe opteretiti
velikim poslom.
Sve je o toj vezi, sve do najsitnijih pornografskih podataka, poznato
i obelodanjeno. Ima samo da se cita i crvenom olovkom podvlaci. E, pa
gospodo, dobrodosli!
Ambicije Predsednikove komisije
Hoce li ova Predsednikova komisija hteti to da radi, ostaje da vidimo.
Nema razloga da se unapred u to sumnja. Mozda ce se ona iskljucivo
baviti istrazivanjem istine o pociniocima fizickih zlocina, o njihovom
suocavanju sa zrtvama, ne ulazeci u pitanje ideja i programa u ime
kojih su zloceni vrseni. I to moze biti vredan, mada nikako i dovoljan
cilj. U svakom slucaju, ta komisija - kao i svako drugi koji danas
istrazuje nasih "deset krvavih godina", a pri tom zaista zeli da
istinu iznese na videlo - nece moci da se zadovolji smernicama za
jedno takvo istrazivanje, koje je na pomenutom skupu u Beogradu izneo
njen osnivac predsednik Kostunica.
e smernice nadahnute su jednom vrstom melanholicnog fatalizma, koji je
- sto, moze biti, autor smernica ne zna - tokom svih ovih "krvavih
godina" sluzio ekstremnim nacionalistima kao paravan za prikrivanje
istine i odgovornosti za zlocine ucinjene radi ostvarenja njihovih
ideja. Kostunica lamentira nad "bosanskim, srpskim, jugoslovenskim
usudom", nad nesrecama kojih je ovde "vazda bilo", nad nasom "smutnom"
i "zlehudom" istorijom", da bi na kraju izneo, sa stanovista ovog
melanholicnog fatalizma, sasvim neocekivanu, zelju da nas "usud vise
ne prati", odnosno nadu da ce doci do "kopernikanskog obrta nase
zlehude istorije". Ko u prosudjivanju o ratu i miru, o dobru i zlu,
polazi od usuda, to jest od tajanstvenih, neuhvatljivih, fatalnih sila
koje upravljaju ljudima i njihovom istorijom, tesko da ce naci ono sto
Kostunica naziva "putem iz lavirinta".
Zato njegovo dobronamerno upozorenje da izlaz moramo naci, "moramo da
bismo opstali", ostaje u funkciji docaravanja melodramskog sukoba
izmedju malog izmucenog balkanskog naroda i njegove fatalne Istorije,
njegove nemilosrdne muciteljice. To je onaj metafizicko- istorijski
sukob koji je tokom poslednjih desetak godina naslikan i opevan u
bezbrojnim delima toboznjih rodoljuba u Srbiji i njihovih pandana u
drugim delovima bivse Jugoslavije. Pripovedanje o tom "metafizickom"
sukobu sluzi samo tome da se zamagli istina o stvarnom ratu, o
zlocinima, o njihovim vinovncima, podstrekacima i blagosloviteljima.
Medjutim, od onog ko danas zeli da se suoci sa istinom o zlocinima
pocinjenim tokom nasih "deset krvavih godina", zato sto je uveren da
je to preduslov za zapocinjanje nekog manje krvavog vremena, ocekuje
se da ce takvo svoje angazovanje zasnovati na nekoj menje
melanholicnoj i manje fatalistickoj filozofiji istorije. Ako dozvolite
jednu igru recima, pozeljno je da tu bude sto manje usuda, a sto vise
suda. Taj "kopernikanski obrt", sto bi rekao Kostunica, sasvim je
mogucan, i mnogi su ga ovde vec izveli - jedan od njih je i Boza
Jaksic - tako da i svi drugi zainteresovani mogu lako da se obaveste
kako se on izvodi. E, pa gospodo, dobrodosli!
Svakom svoj posao
Na kraju, kao neku vrstu temperiranja ovoga sto sam dosad rekao,
odustacu od retoricke dobrodoslice gospodi koja su sa najviseg mesta
dobila zadatak da istrazuju istinu o nasoj krvavoj deceniji. U stvari,
njih ne mora da interesuje, a narocito ne mora da obavezuje, ono sto o
toj deceniji pise u ovoj knjizi Boze Jaksica i u stotinu drugih knjiga
o toj temi. Treba se nadati da ce njihov rad, i ako ostane u granicama
koje je odredio narucilac, biti koristan za razvijanje medjudrzavne
saradnje sa susednim zemljama, koje imaju ili ce imati slicne
komisije. A puna - ili bar priblizno puna - istina o tome sta se ovde
zaista htelo, smelo i dogodilo, istina neprikrivena, tacno imenovana i
zato vrlo neprijatna, ostaje stvar institucija drustva, javnosti,
slobodnih medija, nevladinih organizacija, kritickih intelektualaca.
Jedna je stvar za sta ce i kome ce suditi drzave i njihovi sudovi, a
druga sta podleze moralnom sudu javnosti. Oni krivci za nasih "deset
krvavih godina" kojima drzava ne moze ili nece da sudi, trebalo bi bar
da strepe od suda javnosti. Mozda je sada neophodna takva podela
podrucja koje se moze nazvati politikom istine i odgovornosti. Zato,
gospodo, dovidjenja! Radite vi svoj posao, a neka Boza Jaksic,
sociolog iz Kumodraza, radi svoj.
Izlaganje na razgovoru povodom knjige Bozidara Jaksica Balkanski
paradoksi odrzanom u Institutu za filozofiju i drustvenu teoriju
"NIN", 7. jun 2001. godine
Zaneticarenje
ISKOPAVANJE
Sve mi se vise cini da je oktobarska revolucija u Srbiji bila
preterano kratka.
Pise: Voja Zanetic
'Ajde da preskocimo prilicno istinitu tezu da i nije bas neka
revolucija ona koju si mog'o da prespavas ako si jace rucao, ali
fakat, ljudi, kratko je trajala. Mislili smo da moze da se provucemo
sa jednim popodnevom, malo vatre u Saveznoj Skupstini i bagerom koji
rusi ulaz u Televiziju. I prodje cetvrtak 5. oktobar, pa u petak dodje
Neko Odozgo (iz, na primer, Svetske zajednice), obrise gumicom
prethodnih dvanaestak godina i podeli oproste, donacije i kredite, sve
udarajuci nas nogom u zadnjicu da pozurimo sa prikljucenjem
Civilizaciji, posto samo nas cekaju pa da krenu dalje. Kad ono nije
tako, nego bas naopako...
Evo recimo, ta hladnjaca... Ko za inat, zakopali su tu jadnu decu,
starce i zene, pisu novine, bas pored "Politikine" stamparije. Kakva
simbolika, ako je to uopste. Ali, valjda se kopalo i vise nego sto je
trebalo, pa se pred nasim ocima pojavio i Hadzi-Struja, jedan od
velikih stratega ondasnje velicanstvene borbe protiv Svetske
Dominacije, Stranih Placenika i Praznih Hladnjaca. I u istoj nedelji
kad su pored ONE stamparije pronadjeni ONI lesevi, ONO 'oce da pokrene
i stampa neku novu "Politiku", a pod nazivom "Dnevne Novine". Ovo
"Dnevne" je, valjda, pozajmljeno od "Dnevnog Telegrafa", lista cijeg
je vlasnika Slavka Curuviju, kako isto pisu novine, Hadzi-ONO potezom
urednickog pera otposlalo na neku drugu vrstu hadziluka.
E, pa, imam veliki problem sa imenom ovog buduceg novog novinskog
proizvoda i dostignuca - ne slaze mi se, brate, ime sa licnoscu
Osnivaca i Pokretaca. Zasto se novine ne zovu "Misija Rupa", u znak
postovanja prema mestu u kome je ONO boravilo cekajuci da zaboravimo
sta je radio dok je bilo u Vlasti i Snazi.
Ili, recimo, ne "Dnevne Novine", nego "Dnevna Robija", gde bi se dalo
na znacaju mestu u kome ONO treba da boravi na osnovu svojih
novinarskih i urednickih zasluga, a sa posebnim osvrtom na ratne
poternice stampane u "Ekspresu", onda kad taj list jos nije imao
prelom zdipljen od pokojnog "DT-a". Mada, opet, "Dnevna Robija" je
mnogo kratak naziv za novine. A pri tom ne mislim na broj reci.
Eto, toliko, da ne nerviram ni sebe ni Vas.
Ali mnogo je kratko trajala revolucija, ljudi, verujte mi.
Docek Covica: Jedan moj cenjeni kolega je prosle nedelje konstatovao
da je uzasno cudna tisina sa kojom je Covic docekan posle povratka iz
albanskog Karlobaga, Ogulina, Virovitice... (Bujanovac, Presevo,
Medvedja...). Tacno, kolega. Niko ni rec da kaze, niko ni orden da
dodeli, niko na Dnevniku hvalospev da sastavi... E, sad, posto je
uvazeni kolega jedan uzasno ozbiljan tip, ja sam uzeo za shodno da
dopisem njegov tekst i da zamislim kako bi izgledao docek Covketa
ispred Savezne Skupstine, te da i sa "sala und komika" strane uvidimo
da docek ni teoretski nije moguc.
Dakle, direktan prenos Doceka pocinje. Bacimo pogled na dve svecane
tribine. Na jednoj je savezna Vlast, predvodjena Kostunicom, nasuprot
su Djindjic, Ceda i republicko drustvo. Na Kostunicinoj tribini Labus
maltretira Zizica, udarajuci ga po tvrdoj crnogorskoj glavi americkim
uslovima za ucesce na donatorskoj konferenciji. Kostunica bi da
odbrani Zizica, ali treba mu vremena da razmisli kako se ta odbrana
uopste moze formulisati, kakve su medjunarodne reakcije i gde posle
toga mora da putuje, a ne ide mu se nigde. Djindjic bi drage volje
navijao za Labusa, ali Labus je Kostunicin, pa se Djindjic samo
neodredjeno smejulji, sto u njegovom slucaju znaci da je spreman da mu
bilo koji novinar postavi bilo koje pitanje, pa se tu i novinari
momentalno stvorise. Ceda uzvikuje "Zoki, pazi mikrofon!" i baca se
ispred poslenika javne reci da Telom zastiti Vodju. Zastitio bi ga on
i dzipom, ali ovaj se samozapalio. DZip, mislim.
Idemo dalje. Neko ko lici na Batica isteruje Obradovica sa svecane
republicke tribine, a na odusevljenje Orlica, koji bi glasno urlajuci
podrzao te aktivnosti, ali ne sme jerbo se nalazi na saveznoj tribini,
pa moz' da zameri Kostunica. Ima i odsutnih. Svilanovic je ili na putu
ili za govornicom na beogradskom aerodromu, Djelic bezuspesno pokusava
da se vrati iz ovog pakla u Francusku (Djindjic mu je uzeo pasos iz
predostroznosti), Dinkic gleda "Maratonce" i sprema novu javnu
polemiku.
Izmedju dve tribine put kojim treba da dodje Covic su svojim telima,
lezeci, zakrcili pripadnici Bivse Vlasti sa Najblizim Saradnicima.
Dobar deo njih se samopovredio zardjalim kasikama, pa sve strca crvena
krvca po preostalim Crvenima. Oni tu svi zajedno, tako okrvavljenih
ruku (a i tela) leze u znak protesta sto Covke nije punio hladnjace,
palio sela, konsultovo SANU, pregovarao sa Holbrukom i izazvao bar jos
jedno bombardovanje. Ima i transparenata: "Dole sa Visokim
Pritiskom!", "Ne hapsite mene, hapsite ovog do mene!", "Nisam ja, to
su sve drugi!", "Ja sam KUL, kriv je JUL!". Policija, da bi prosao
Covic, bagerom sklanja demonstrante s puta... Tu sam preter'o,
priznajem. Al' sta ima veze, ionako samo mastamo.
Kako bi moglo, a nije.
Prostor: Prosle nedelje su cetiri neka opstinska odbora u Crnoj Gori
odlucivala o mojoj i Vasoj sudbini. Koliko su znacajni i ti odbori i
ta njihova partija i ti njihovi lideri i taj covek koga svojim
odlukama spasavaju i ta zemlja za koju se, kao satro, zalazu, toliko
cu da im posvetim i prostora i Vaseg citalackog vremena.
I ni reda vise.
The Independent, 08 jun 2001
Strahovi od antialbanskog pogroma zbog ukljucivanja policije u nemire
Pise Justin Huggler
Organizacija Human Rights Watch [HRW] optuzila je juce makedonsku
policiju da je ucestvovala u nemirima za koje ova organizacija tvrdi
da su ocigledno usmereni na isterivanje etnickih Albanaca iz grada
Bitolja na jugu zemlje.
U akciji koja je izazvala strah od novog talasa etnickog ciscenja na
Balkanu, u sredu uvece je zapaljeno oko 100 kuca, a gradska dzamija je
oskrnavljena tokom jurisa besne gomile kroz ulice Bitolja. Otvarani su
albanski grobovi, a nadgrobne ploce isprevrtane. Na zidu dzamije stoji
grafit "Smrt Albancima", a molitveni tepisi su spaljeni.
Nemiri su izazvani pogibijom petorice makedonskih vojnika, ukljucujuci
i dvojicu iz Bitolja koji su se borili protiv albanskih pobunjenika na
severu zamlje. Nekolicina Albanaca iz Bitolja izjavilo je
istraziteljima za ljudska prava da im je receno da napuste grad u roku
od nedelju dana. Svedoci tvrde da je rulja izvikivala "Albanci
napolje" i "Ocistite Bitolj".
"Potpuno je jasno da je postojao unapred smisljeni plan da se
identifikuju i spale albanske kuce", izjavio je Peter Bouckaert iz
HRW-a, u Bitolju. "Izgleda da su makedonski ekstremisti ukljuceni u
unapred smisljeni plan da se Albanci isteraju iz grada".
Jos vise uznemirava Bouckaertova izjava da mu je nekoliko svedoka
reklo da su videli uniformisane policajce koji su uzeli aktivno ucesce
u nemirima, kao i da "uopste nema informacija" da je policija
preduzela ista da zaustavi divljanje.
Posle pogibije osam makedonskih policajaca i vojnika u aprilu, u
nemirima u Bitolju zapaljeno je vise od 40 kuca i prodavnica. Policija
je posle te ranije runde nemira uhapsila samo jednog coveka, i to
Albanca koji je puskom pokusao da zastiti svoju kucu. Juce je bilo
slicnih izvestaja da su uhapsena trojica Albanaca koji su pokusali da
zastite svoju imovinu.
S obzirom da od rata na Kosovu nije proslo mnogo vremena, slike
Albanaca koji beze iz svojih domova uvecavaju rizik od bujanja
albanskih strasti sirom Balkana.
Poslednjih godina veoma mala albanska manjina zivi u Bitolju, a mnogi
od njih su pobegli posle prve runde nemira. Ali, sirom citave
Makedonije, Albanci cine izmedju cetvrtine i trecine ukupne
populacije, pa postoje strahovi da bi pobuna mogla dovede do
sveobuhvatnog gradjanskog rata. Kako stvari stoje, borbe su se
prosirile na medjusobne civilne napade samo u Bitolju i u nekoliko
izolovanih slucajeva u Skoplju.
Albanci se zale da u Makedonij imaju tretman drugorazrednih gradjana.
Makedonske vlasti optuzuju albanske gerilce iz Oslobodilacke narodne
armije [NLA] da pokusavaju da podele zemlju. Pobunjenici tvrde da se
bore za poboljsanje svojih prava.
SAD, EU i NATO su osudile NLA i cvrsto podrzavaju makedonsku vladu,
ali takodje pozivaju i na povecavanje prava Albanaca.
Ali, izgleda da je vlada u Skoplju nesposobna da istera gerilce iz
sela u okolini severoistocnog grada Kumanova koja oni vec mesec dana
drze pod okupacijom, a bes javnosti medju slovenskom vecinom raste.
U poslednjih nekoliko nedelja, veliki broj albanskih civila,
ukljucujuci i decu, poginulo je tokom vladinog granatiranja okoline
Kumanova. Izgleda da su albanske civile toliko zastrasili da oni sada
beze iz svojih kuca koje se nalaze miljama daleko od borbi. Albanska
vlada u Tirani osudila je napade na etnicke Albance u Bitolju i
pozvala Skoplje da zastiti albansku manjinu. "Nema razloga koji mogu
da opravdaju divljacku etnicku mrznju", naglasava se u vladinom
saopstenju.
Makedonski premijer Ljupco Georgijevski na najnovija ubistva odgovara
pozivima za uvodjenje ratnog stanja. Malo je verovatno da ce on uspeti
da obezbedi neophodnu dvotrecinsku vecinu u parlamentu, ali ova odluka
mozda nagovestava rastuci pritisak na akciju od strane slovenskog
birackog tela.
> Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
Lista: [EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
