Danas, 13. jun 2001. godine
KOMENTAR
NOVINARE UBIJAJU, ZAR NE
Milan Pantic, dopisnik Vecernjih novosti iz Jagodine, ubijen je
prekjuce tupim predmetom sa tri udarca u potiljak. Njegovo telo
pronasle su sokirane komsije rano izjutra na hodniku stambene zgrade.
U lokvi krvi. Bio je u klompama, sa kesom u kojoj je bilo 1,5
kilograma hleba.
Pokojni kolega Pantic je autor serijala o organizovanom kriminalu u
Jagodini i Pomoravlju. U poslednje vreme zalio se prijateljima, ali i
zvanicno SUP u Jagodini, da je dobijao anonimne pretnje. Istraga je
intenzivna, saopstila je juce lokalna policija, ali bez detalja koji
bi istragu mogli da ometu.
Savezni sekretar za informisanje Slobodan Orlic je u telegramu
porodici i Novostima zakljucio da je to "jedna tragicna opomena da
snage mraka i diktature jos nisu potpuno pobedjene i da su jos spremne
da novinarima sude i presudjuju cak i smrtne kazne". Udruzenje
novinara Srbije apelovalo je na drzavne organe da "puke retoricke
fraze o slobodi stampe, licnoj i imovinskoj sigurnosti gradjana,
zamene beskompromisnom borbom protiv kriminala, koji je minulih godina
metastazirao u svim slojevima drustva", a kolege iz Kragujevca su
predlozile da u znak protesta novinari Srbije organizuju jednodnevni
strajk upozorenja.
Nezavisno udruzenje novinara Srbije podsetilo je na jos nerazreseno
ubistvo Slavka Curuvije. Navodeci da je Pantic platio glavom svoje
tekstove u kojima je razoblicavao organizovani kriminal, NUNS
zakljucuje da "odsustvo potrebne spremnosti nove vlasti da se odlucno
obracuna sa organizovanim kriminalom u zemlji ponovo placaju novinari
svojim zivotima".
Vec nabrajanje prvih zvanicnih reakcija otvoreno sugerise da Pantic
nije zrtva obicnog kriminala - ne sumnjaju samo kolege da je rec o
onom organizovanom, koji se godinama unazad polako uvlacio svuda gde
god je postojala pukotina. Pantic, kao i mnogi medju gradjanima,
gledao je nemocno kako se mreza siri, a postoktobarske promene - koje
su radikalno zahvatile i njegov list - ocigledno primio kao signal da
se javno progovori o toj posasti savremene Srbije. Moglo bi se, cak,
reci da je vrsni profesionalac naprecac prigrabio obecanje novih
vlasti da je u radikalnom obracunu sa organizovanim kriminalom i da je
pomoc dobrodosla.
Opomena prozvanih zavrsila se tragedijom, koja se nikako ne sme
posmatrati izolovano, kao incident.
Tranziciona drustva su sklona kriminalizaciji, svaki njihov segment
izlozen je napadima organizovanih grupa u svim vidovima, od sverca
probitacnom robom, preko trgovine opijatima i ljudima, do teskih
oblika privrednog i politickog kriminala. Opste siromasenje prirodna
je sredina svih koji bi da nelegalnim sredstvima, preko noci steknu
dobit. Srbija nije izuzetak. Ubistvo novinara, takodje, nije izuzetak
- pre bi se moglo reci da je pravilo, neka vrsta opomene i odmazde.
Pre vise od dve godine ubijen je Slavko Curuvija, pretpostavlja se iz
politickih razloga, na Kosovu je stradalo vise novinara, delom iz
politickih razloga, delom iz obicnih ratnih, zato sto su se nasli na
pogresnom mestu u pogresno vreme. Panticeve kolege misle da se on
nasao na pravom mestu u pravo vreme.
I ubijen je.
Policija i vlast imace mnogo posla da dokazu kako atentati nisu vise
specifikum Srbije. I jos vise, da oznacavanje kriminala nije opasan
posao. Ukoliko to, dabome, za samu policiju i vlast nije odvise
opasno.
Vreme, 7. jun 2001. godine
Vreme uzivanja
OSAMDESETTROJKA
Pise: Teofil Pancic
Slabije upuceni radni ljudi & gradjani skloni su da veruju kako je
osamdesettrojka samo jos jedna u nizu autobuskih linija GSB-a; mora se
priznati da postoje elementi koji na to ukazuju, ali oni sluze jedino
tome da zavaraju Trag Spoznaje: prava je, naime, istina da je
osamdesettrojka odavno "transcendirala" svoju prvobitnu prozaicnu
ulogu i da je postala osebujan eticko-filozofski sistem, pogled na
svet, primenjena vezbanka iz stoicizma i socijalne prilagodljivosti;
ko savlada osamdesettrojku, ko se spokojno sazivi s njenim
neuporedivim cudima, ko je nekako ukroti, taj je ocelicen i spreman da
se uhvati u kostac sa svim zivotnim radostima i teskocama!
Koren ovog njenog neobicnog dejstva krije se u obicnom, pojavnom svetu
gradskog prevoza na beogradski nacin. Linije GSB-a dele se, naime, u
nekoliko kategorija, npr. ovako: 1. solidne (15, 16, 17, 27, 31); 2.
podnosljive (18, 23, 53, 56, 65) 3. lose (45, 84, 704, 706) i 4.
osamdesettrojka. Naravno, ima linija koje saobracaju redje od
osamdesettrojke, ali to su mahom prigradske linije i, osim toga, one
polaze iz centra, pa se bar moze videti kada ce krenuti. S
osamdesettrojkom sve stoji naglavacke: samo na Crvenom krstu i na
kraju Zemuna mozete saznati njen red voznje, a jedina zanimljiva stvar
u vezi s njim ionako je samo impresivan stepen njegovog raskoraka sa
stvarnoscu: autobusi, zapravo, nikada ne saobracaju u skladu s
"knjigom". Drugde je to anomalija, na osamdesettrojci to je pitanje
prestiza.
Ako vam i dalje nije jasno sta osamdesettrojku cini tako osebujnom,
valja napomenuti da je sve u vezi s njom - pocevsi od trase -
isplanirano i sprovedeno tako da, sa stanovista prakticnosti, bude
olicenje Tantalove muke: cim napusti sremsku idilu zemunske Gornje
Varosi, ona se nasuce na usko grlo Muhara, vrevu i guzvu centra Zemuna
i gotovo neprohodnu Tvornicku ulicu, da bi zatim, dugo izdisuci,
klipsala beskrajnim Lenjinovim bulevarom, koji je mudro organizovan po
dobos-torta sistemu: stanica-semafor, stanica-semafor, i tako na
svakih dvadeset metara; nakon ovoga sledi probijanje kroz oronuli kraj
oko Starog Sajmista, dzadom na kojoj je asfalt odavno Ugrozena Manjina
koja rezignirano ceka da bude sasvim apsorbovana od gigantske,
sveprisutne Rupe; potom dolazi nepojamna kloaka Autobuske i Zeleznicke
stanice, a onda milenijumski postojano mrcvarenje uz Nemanjinu ulicu,
to turobno ovaplocenje najsumanutijih snova nekog Causeskuovog
urbaniste. Kada stignes na Slaviju (gde ja, vec znatno stariji,
silazim), vec ti je vreme za ponovno brijanje, a osamdesettrojku tek
ceka forsiranje neprotocnih vracarskih sokaka u kojima se nadmece s
izdisucim trolejbusima, koji se svaki cas kvare i blokiraju ulicu.
Otuda je svako uspesno okoncano putovanje osamdesettrojkom autenticni
Trijumf Volje, pobeda nad slepim i brahijalnim silama prirode i
drustva podjednako; posto ni najveci hazarderi ne zele bas precesto da
iskusavaju svoju srecu, razumljivo je da se ovo prometalo promece po
gradu samo kad se bas mora, u minimalnim dozama. Zato ga na usputnim
stanicama verno i pomalo tuzno, kao mornarske zene, cekaju
osamdesettrojkasi, posle stanara Azbestnog naselja psihofizicki
najugrozenija kategorija nasih sugradjana, ljudi koji o zen-budizmu i
varljivoj relativnosti protoka vremena znaju ama bas sve, cak i ako
citaju samo Sportski zurnal.
No, prava prica sa osamdesettrojkom ipak se zbiva tek uvece, posle
osam-devet sati: famozni privatnici odu vec s kokoskama na spavanje
(dok na drugim trasama ne odustaju pre ponoci), a GSB prometala
nestaju u minijaturnom Bermudskom trouglu negde oko Vltave, i vise ih
niko nikada ne vidi. Vecernje cekanje osamdesettrojke najbolja je,
dakle, vezba za Cvrstinu Vere; zato slabici, amateri i zalutali,
neupuceni namernici sa drugih linija posustanu vec posle bednih
trideset-cetrdeset minuta, ispraceni blago podsmesljivim pogledima
Stoika; Mi, medjutim, znamo da druzenje tek pocinje, i da ce nasa
vernost i strpljenje kad-tad biti nagradjeni, osim ako mozda ipak
nece. Jer, osamdesettrojka je specificna i po tome sto se superiorno
emancipovala od jednog od retkih prezivelih obelezja lepog vaspitanja
i kucnog reda Beograda: i u najgorim vremenima znalo se da je
Poslednji Polazak svetinja, da sve moze da crkne, ali on mora da
funkcionise. Nebrojeno puta sam se uverio da tako i jeste, kada je u
pitanju 16, 17, 18, 65, 75, 95 ili neka druga obicna GSB linija; na
osamdesettrojci, medjutim, to je cista lutrija, koju - zajedno sa
sacicom drugih neshvacenih posvecenika - igram s detinjim uzbudjenjem:
tri veceri se, recimo, uopste ne pojavi, cetvrte ipak dodje, pete
takodje, ali iz nedokucivih razloga vozi samo do opstine NBG, a onda
je mi, Sirocici, pokislo odgledamo kako jezdi ka garazi; sledece
veceri - Jovo nanovo. Obaska sto vozace uvek, ali UVEK, mrzi da
sacekaju termin poslednjeg polaska s Krsta (23.50), vec krenu po
nahodjenju: jedan baja u 23.35, drugi sutradan u 23.40, a treci se,
bogami, opredeli za ostanak u kafani: ko je lud da u gluvo doba
razvozi one ludake po Zemunu, zasto nisu vec odavno kod kuce?!
Osamdesettrojka je, dakle, manje, a samim tim i vise od "obicne
GSB-lajne". Osamdesettrojka je rasna, socna, punokrvna metafora, i
zato je toliko nastrano volim, i zato je verno cekam, na blagi podsmeh
Bliznjih. Uvek, naime, polazim od nevidjeno glupe malogradjanske
predrasude da je to moj autobus, i da cekanjem i spremnoscu da platim
kartu obavljam svoj deo posla, i onda cekam da vidim sta ce da se
desi. Odavno sam, naime, shvatio sustinu socijalnog eksperimenta: lako
za Hag, privatizaciju i ostale trice - poverovacu da je ovo ponovo
Grad Za Ljude tek kada vidim da je neko vaistinu upristojio
osamdesettrojku, to uzareno, zapusteno srediste Najmracnijeg Balkana!
Reporter, 6. jun 2001.
Aleksandar Crkvenjakov, generalni direktor RTS-a
POPRAVLJANJE LOSEG IMIDZA
Nema diskusije o komercijalnoj javnoj televiziji. Postoji samo javna
televizija koja se finansira na ovaj ili onaj fiskalni nacin
Pise: Veliborka Staletovic
Aleksandar Crkvenjakov, poznato TV lice, posle skoro dve decenije
koliko je radio u informativnom programu RTS-a i bio urednik Dnevnika,
postao je prvi covek nacionalne televizije. Na Trecem kanalu RTS-a
cetiri godine uredjivao je i vodio emisiju Cekajuci metroa da bi od
1992. godine zbog politicke nepodobnosti bio skinut s programa. U
intervjuu za Reporter Crkvenjakov, izmedju ostalog, kaze: "O
kadrovskom visku na RTS-u pricaju se bajke. To je postala urbana
legenda. Ako postoji veliki sistem koji proizvodi dramski, kulturni,
obrazovni, dokumentarni i informativni program, on mora biti glomazan,
ali to ne znaci da ima 8.000 zaposlenih".
REPORTER: RTS trenutno prezivljava. Kakve su sanse da stane na svoje
noge?
Postoji vrlo jak kadrovski potencijal u RTS-u, koji je iznedrio skoro
sve televizije u ovoj zemlji, tako sto je imao politicki nalog ili
tako sto su ljudi iz njega odlazili. Jak tehnoloski potencijal i dalje
postoji. Onaj novinarski je u poslednjih desetak godina ostecen jer je
bez kriterijuma priman narod sa strane, ali ima i dobrih ljudi koji
mogu da se reaktiviraju. Nadam se da ce se neko "prevariti" i doci na
RTS. Plate nisu neke, ali je perspektiva ipak velika.
Sta ce biti vas prvi radni zadatak?
U svakom slucaju, bice to obezbedjivanje nekog stabilnog izvora
finansiranja, koji je nezavisan od budzeta. Nema diskusije o
komercijalnoj javnoj televiziji. Postoji samo javna televizija koja se
finansira na ovaj ili onaj fiskalni nacin. Da li ce to biti godisnja
licenca ili nekakva mesecna pretplata ili porez, to je pitanje koje
cemo morati da resimo za mesec dana. To mora da prihode ucini
stabilnim, da ne bih svaki dan morao da idem kod ministra Djelica da
nam da neke pare. Ako hocemo da popravimo imidz, a on je los, moramo
da radimo. Slika se tesko menja s tehnoloskim uslovima gorim nego sto
su bili i s istim ljudima na ekranu. To se ne radi preko noci. Voleli
mi to ili ne, RTS je nacionalna institucija.
U kakvom je stanju njegova infrastruktura? Nalazimo se u nezgodnom
polozaju jer su nam proizvodni kapaciteti smesni. Na Kosutnjaku su sve
veliki studiji i u njima je 20 godina stara oprema. To su kapaciteti
prilagodjeni sporom, revijalnom programu. Nema boljih na Balkanu, ali
nisu za informativni program. U novo krilo zgrade u Aberdarevoj usao
sam nedavno iako sam je licno projektovao jer sam, inace, arhitekta.
Unutra, u jezgru staklene zgrade postoje dva studija koja nikad nisu
opremljena i koja su veliki potencijal. U staroj zgradi nalaze se jos
tri, ali su posle oktobarskih dogadjaja potpuno ispraznjena i sve je
pokradeno. Moracemo tu da uspostavimo punkt u kome ce moci da se
proizvodi program.
Zbog cega se problem RTS-a tako dugo ne resava? Mislim da postoji
volja da se sve resi, ali uvek ima precih stvari, i to je lose u celoj
prici. Dobra strana je u tome sto ne postoji maligni interes za kanal
koji je ranije postojao, za njegovo iskoriscavanje. Radio sam Dnevnik
poslednjih sedam meseci i stvarno nisam osetio ona "uvrtanja" ruke,
mora da ide ovo ili ono. Nadam se da ce tako biti i dalje.
Velika su dugovanja, ali i potrazivanja RTS-a.
U pitanju su priblizno iste cifre, ali je pitanje sta moze da se
prebije, kako i koliko. Druge televizije koriste se nasom
infrastrukturom. Neke placaju, a ostale ce morati da plate, sto se
mene tice, iako to nisu velike pare. Isto tako je i s autorskim
pravima, na cijem cu postovanju insistirati. Nasu sliku, koju dobavimo
uz veliki trosak, isto vece vidim i na drugim televizijama. To ce
morati da se dovede u red.
> Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
