Politicka ispovest Dobrice Cosica (1)
Hocete li da kleknem pred vas!
Kako su se upoznali Cosic i Slobodan Milosevic i pod kojim je
okolnostima Cosic prihvatio polozaj predsednika Jugoslavije
_________________________________________________________
Reporter ce u nekoliko nastavaka ekskluzivno objaviti odlomke iz
najnovije knjige Slavoljuba Djukica Lovljenje vetra (politicka ispovest
Dobrice Cosica).
Knjizevnik Cosic je jedan od kljucnih svedoka novije srpske i
jugoslovneske istorije cija politicka aktivnost kontinuirano pokriva
sezdesetogodisnje razdoblje. U srpskoj kulturi i politici tesko je naci
licnost koja je toliko uvazavana i osporavana. U ocima javnosti predstavljan
je kao dilasovac, rankovicevac, Jugosloven i nacionalist, covek sa Galeba i
titomrzac, kao "otac nacije" i "izdajnik nacije". Zivot mu je pun sudara i
pometnji. Sledio je svoja uverenja i bio u nesporazumu s vlascu, opozicijom
i delom inteligencije. Zbog toga su mnogi osecali potrebu da se odrede prema
njemu, bilo za ili protiv.
Cosic je ucestvovao u stvaranju Programa Saveza komunista Jugoslavije
i inicijator je i predsedavajuci Odbora za odbranu misli i izrazavanja:
poznavao je sve vodece licnosti u nekadasnjoj Jugoslaviji, a sa mnogima se
druzio: prvi je, nesluzbeno, posetio Goli otok i nasao se u vrtlogu
budipestanskog ustanka: proveo je sedamadeset dva dana na Galebu, prateci
Tita na putu po Africi, i pripadao grupi intelektualaca koja je zahtevala
raskidanje religijskog odnosa prema partijskom vodi: saradivao je i razisao
se sa Titom i Slobodanom Milosevicem: nekadasnji strasni Jugosloven,
interncionalist, otvorio je srpsko i kosovsko nacionalno pitanje i svrstan
je medu nacionaliste, a on je tu kvalifikaciju odlucno poricao.
Lovljenje vetra (u izdanju B-92), sedma je knjiga Slavoljuba Dukica,
hronicara novije srpske i jugoslovenske istorije: Covek u svom vremenu, Slom
srpskih liberala, Kako se dogodio voda, Izmedu slave i anateme, On Ona i mi,
Kraj srpske bajke. Dukiceve cetiri knjige o supruznicima Milosevic
najpotpuniji su informativni izvor o njihovom zivotnom putu i najvise su kod
nas i u svetu koriscene u objasnjavanju rezima u Srbiji u poslednjoj
deceniji.
_________________________________________________________
...Dok su mnogim intelektualcima sirom otvorena vrata Milosevicevog
kabineta, Cosic se nije sa njim sastajao sve do pocetka 1990. godine.
Obojica osetljivo drze do sebe, obojica se predvodnicki izdaleka propituju,
ni slucajno se nisu sreli iako su najblize komsije na Dedinju. A onda se
desilo jedno smisljeno slucajno poznanstvo, na prijemu izraelske delegacije,
uz posredovanje zubara Klare Mandic koja je u to vreme imala razgranate veze
sa vlastima, opozicijom, Palama i bankarkom Dafinom. Milosevic je Klari sa
naklonoscu govorio o Cosicu, poveravajuci joj i tajnu da je izdao nalog
srpskoj policiji da ga dalje ne prisluskuju: "Ne znam da li ga savezna
policija prisluskuje", dodao je Milosevic.
U ovoj atmosferi srele su se dve vodece licnosti Srbije, a u pamcenju
je ostala njihova visesmislena replika kojom su nagovesteni novi odnosi
izmedu Milosevica i Cosica.
"Nadam se da cemo se videti", rekao je Milosevic na rastanku.
"U komsiluku smo, deli nas samo ograda", odgovorio je Cosic.
"Ali ta ograda nije tako visoka, nadam se", nasmejano je primetio
Milosevic.
Od tada se njih dvojica povremeno sastaju, na obostranu inicijativu i
uvek u Milosevicevom predsednickom kabinetu, mimo uticajne Mire Markovic sa
kojom se Cosic nikada nije sreo. Vlast je u rukama Milosevica, ali se o
buducnosti Srba cesto raspravlja u domu vodeceg opozicionara, medu
nekadasnjim disidentima, protivnicima Titovog rezima.
Kuda ce krenuti Cosic? On i Milovan Dilas su, po svom ugledu i
biografijama, prirodne vode opozicije i mogucni autenticni tvorci
parlamentarne demokratije. No, u godini stvaranja stranaka obojica se drze
uzdrzano, nezainteresovano, dok za to vreme nicu heterogene partije
suprotstavljenih programa, sa ljudima malo poznatim sirokoj javnosti medu
kojima ce vazno mesto u politickom zivotu imati Vuk Draskovic i Vojislav
Seselj.
Vec na pocecima Miloseviceve vladavine razbijen je nekadasnji
disidentski blok koji se opirao Titovom rezimu. Jedni su samo posmatraci,
drugi se izjasnjavaju kao demokratska opozicija, a treci staju na
Milosevicevu stranu: jedni su za obnovu monarhije, a drugi za republiku. Za
to vreme, Milosevic koristi ovaj rivalitet, potkupljuje pristalice i
ucvrscuje vlast.
Cosic je prvi duzi razgovor sa Slobodanom Milosevicem imao u prolece
1990. godine. Neposredno posle ovog susreta pribelezio je utiske u svoj
dnevnik: "To je prvi srpski komunista koji ima modernu koncepciju ekonomije,
komunikacije i razvoja. Nastojao sam da ga ubedim u neminovnost neodloznih
demokratskih reformi i da je njegov najvazniji zadatak da pomogne i omoguci
nastajanje ozbiljne i kompetentne opozicije. Zbunio ga je ovaj zadatak.
Rekao sam da je smena poretka i vlasti istorijski neminovna i da je zivotno
pitanje srpskog naroda ko ce i kakvi ce ljudi da smene komuniste na vlasti.
Nije ga odusevila ova ideja. Ali, on je, bez sumnje, inteligentan covek, sa
jakom politickom voljom. Rekao bih da je po tipu komunisticki funkcioner i
to organizacioni sekretar partije. Ocigledno je autokratska licnost. Moje
demokratske i reformisticke ideje nije privhatio sa odusevljenjem, ali je
radoznalo i sa uvazavanjem slusao".
Cosic je verovao da moze uticati na Milosevica ("On ima svoje
misljenje, ali je spreman da ga menja", govorio mi je), a srpski predsednik
je prilagodljivo koristio autoritet uglednog knjizevnika. Obicno je
odobravao sta god bi Cosic predlagao i nudio mu polozaje za koje je unapred
znao da ih Dobrica nece prihvatiti.
Cosic: "Vi morate oko sebe okupiti ljude vecih sposobnosti, morala i
postovanja. Pogledajte na sta lici Politika! Ona vise ne moze da se cita."
Milosevic:"Ni ja je ne citam. Ali nemamo odgovorajuce kadrovsko
resenje. Niko nece da se prihvati funkcije! Evo, da li biste vi bili
predsednik Socijalisticke partije?"
Cosic: "Ne bih, naravno, rekao sam da ni u jednu stranku necu uci."
Milosevic: "Dobro, hajde onda privhatite polozaj predsednika Skupstine
Srbije. Ucite nas kakva treba da bude demokratija!"
Pocetak rata i vojnicke pobede ucvrstili su polozaj Slobodana
Milosevica. Cinilo se da je na vidiku ostvaranje sna o "svim Srbima u jednoj
drzavi", samo treba istrajati, a garancija je nepokolebljiva volja srpskog
predsednika: "Sada, kada imamo pravog coveka, kome svi verujemo, ima da
ginemo!" govorio je u skupstini poslanik socijalista Zivorad Grkovic.
No, ratne zrtve i izolacija Srbije cinili su svoje. Brzo se topilo
nacionalno odusevljenje. Sledeca godina (1992) najteza je u njegovoj
karijeri: Zapad preti bombardovanjem Beograda, "Lekari bez granica" stampali
su u Francuskoj plakat sa fotosima Hitlera i Milosevica, Beogradski
univerzitet je strajkovao, mirovnjaci su organizovali antiratne skupove ("Ne
racunajte na nas") a Beogradani nose kilometarski crni flor povodom opsade
Sarajeva, prolazeci pored zgrade u kojoj je sediste Republike. Trostruki
kordon policajaca, opremljenih pancir kosuljama, gas-maskama, automatskim
oruzjem i borbenim vozilima, stitio je Tolstojevu 33 od studenata koji su
zaposeli Dedinje. Stanovnici elitnog naselja sa zebnjom su osluskivali
rugajuce pesme i pretece uzvike koji su dolazili sa topciderskog brda.
Krajem maja, 1992.
U Beograd je doputovala kongresmen Helen Delic Betli, Amerikanka
srpskog porekla. Dosla je sa preporukom Vasingtona da Milosevic podnese
ostavku i da Dobrica Cosic bude novi predsednik, a da vladu sacinjava
koalicija Micunovic-Draskovic. Dva puta se sastaje sa Cosicem, uveravajuci
ga u neophodnost takvog resenja.
Betli: "U tom slucaju, Srbija ce biti u drugom polozaju. Govorim to i
kao Srpkinja i kao Amerikanka."
Cosic: "Ali to nije samo pitanje moje volje. Niko kompetentan u Srbiji
mi to ne nudi."
Betli: "Insistiracemo da Milosevic podnese ostavku."
Cosic: "Ja bih mogao da se zrtvujem pod uslovom da budem izabran na
demokratskim izborima, da se skinu sankcije i Amerika pruzi politicku i
ekonomsku pomoc Srbiji."
Betli se slozila sa ovim zahtevima, zapisala uslove i obecala da ce ih
preneti predsedniku Busu.
U svoj dnevnik Cosic zapisuje: "Srbija je, zaista, pred ambisom. Mene
ljudi ubeduju da idem kod Slobodana Milosevica i da zahtevam da podnese
ostavku. Cine to i akademici, moji prijatelji pisci i intelektualci iz
opozicije. I ja uvidam da je neminovan njegov odlazak s vlasti: dobrovoljan,
da ne skonca kao Causesku, kako mu prete momci Vuka Draskovica. Posle
razgovora sa Miroslavom Panticem i Kostom Mihailovicem, pozvao sam ga
telefonom i zamolio ga da primi Kostu i mene. Milosevic je prihvatio moj
zahtev, a ja sam zamolio Kostu da pode samnom. Slobodan Milosevic nas je
primio u 13.30, izmedu dve delegacije. On je bio umoran, neispavan,
zabrinut, ali jos uvek cvrst i uporan u svojim misljenjima. Predlozio sam mu
da se odmah sazove crnogorska i srpska skupstina, proglasi vanredno stanje u
zemlji, odloze izbori, a on, Milosevic, svoju funkciju i mandat da stavi na
raspolaganje Narodnoj skupstini do izbora. U tu svrhu treba vlada neprekidno
da zaseda. Milosevic je odbio moje predloge, uveravajuci me da su upravo
izbori ti koji mogu da ucvrste nasu poziciju u svetu: ´Odlaganjem izbora
nista se ne postize. A sto se moje ostavke tice, to uopste nije nikakav
problem´. O ostavci, sem te izjave, nije se vise izjasnjavao. Ocigledno je
da na ostavku nije spreman. Ja sam govorio da Jugoslavija nece biti priznata
ako se vlast temelji na ovakvim izborima koji su od KEBS-a vec proglaseni
nedmokratskim. Rekao sam da je jedna etapa borbe za nacionalno ujedinjenje
Srba zavrsena nasim porazom i da taj poraz ne treba da pretvori u
kapitalaciju: ali mora da se primi sa velikim ustupcima. Treba novom
unutrasnjom politikom poci u susret nasim neprijateljima. Ne odustati od
cilja - stvaranja zajednicke drzave; ali demokratskim preporodom i
procedurom dobiti u vremenu, ublaziti neprijateljske udarce, oduzeti
argumente da smo nedemokratska zemlja. Milosevic je tvrdio da se odlaganjem
izbora samo unosi haos i produzava agonija, da ce izbori, u ciji pozitivan
ishod on jos uvek veruje, pojacati nasu poziciju svetu. On je majstor da
stanje svede na jedno pitanje u kome je on najjaci i sve podredi jednoj
tacki odbrane ili napada. Tako je postupao i sada. Izjavivsi mi postovanje,
zamiolio me je da svoje misljenje ne sirim, ne cinim ga politickom akcijom,
jer bi time naneo veliku stetu Srbiji. I ja sam njemu izrazio postovanje,
ali nisam uveren da je u pravu i da dobro radi, zazelevsi mu da bude u
pravu. Rastali smo se dogovorom da cemo "biti na vezi", kako rece. Taj
covek, Milosevic, uporan je u svojoj propasti: prosto je samoubilacki uporan
u svome. On trpi poraze, a ne prestaje da se bori i istrajava u svojim
zamislima i zabludama. Zasluzuje postovanje kao borac, ali samo kao borac!
On je slab politicar: on je jednosmeran, uzasno jednosmeran politicar. On se
nece povuci dok ga sila ili kursum ne smaknu s mesta na kome je. Taj covek
je koban po Srbiju danas. Mora da ode. A u zgradi Predsednistva sve je -
normalno! Jedan milicioner, vrata, kelner, i njegova Mira, sekretarica.
Nijednog svetnika i sluzbenika! Nikog! Ovo je zaista vanredno stanje! Jedna
istorija se okoncava. Sutrasnji dan ni po cemu nece liciti na danasnji."
11. jun 1992. godine
Odrzani su savezni parlamentarni izbori, u javnosti se sve vise
pominje Cosic kao buduci predsednik Jugoslavije.
U svoj dnevnik Cosic zapisuje: "Pozvao me Slobodan Milosevic u pet po
podne, u vilu u Biticevoj - drzavna vila: dosao M. Vucelic, odvezao me,
sacekali me Milosevic i Crncevic i zajedno sa Vucelicem (diskretno je on
uzimao rec) sve do devet sati uvece me nagovarali da budem predsednik
Republike. Odbio sam iz dva osnovna razloga: ne osecam se sposobnim za tu
duznost: nasa politicka shvatanja nisu istovetna. Ja sam za vladu
demokratskog jedinstva, za nove izbore i saveze i republicke skupstine do
kraja godine, za demokratski kompromis sa opozicijom...
Nisam prihvatio njihovo ubedivanje. Milsevic insistira da razgovore
nastavimo stura u 12 sati. Ocajan sam."
Hoce li Cosic poci stopama Slobodana Jovanovica, nekadasnjeg
predsednika Srpske kraljevske akademije nauka, uglednog pravnika i pisca,
najuticajnijeg srpskog intelektualca u prvoj polovini ovog veka? Jovanovic
se kloni vlasti, ali je neocekivano, uoci rata, u poznim godinama, privatio
polozaj potpredsednika u vladi generala Dusana Simovica, a potom je bio
predsednik jugoslovenske izbeglicke vlade u Londonu. Cosic je imao dovoljno
povoda da se zamisli nad Jovanovicevom sudbinom.
12. jun 1992. godine
Izvod iz Cosicevog dnevnika: "Neizdrziv pritisak prijatelja da
prihvatim duznost predsednika SRJ. Telefon se ugrejao od saveta, poruka,
molbi i pravih moralnih ucena. Cujem da se u Klinickom centru prikupljaju
potpisi. Udruzenje Srba iz Hrvatske i neki gradovi, Nis, skupljaju potpise
gradana za moju kandidaciju. U podne sam otisao u vilu u Boticevoj 5. gde me
je docekao Milsevic sa Crncevicem i Vucelicem... Odlazili su i dolazili.
Ubedivali me i slamali.
Opirao sam se i odbijao. Pored slabosti i bolesti, moja najjaca
odbrana bilo je:
"Vi, Slobodane, treba da znate da sam ja covek opozicije i covek
promena. Ja necu da budem formalni, ceremonijalni predsednik Republike kakav
je bio Ivan Ribar. Jer, vi, Slobodane, niste Tito, da bih ja bio Ribar. Ja
hocu reforme, izbore, promene poretka, kraj partijske drzave..."
U Titovom kabinetu
"Pa menjajte, Dobrice! Vrsite promene. To meni ne smeta. I ja sam za
promene..."
Odbijao sam. U jednom trenutku, Milosevic je skoro ocajan rekao:
"Hocete li da kleknem pred vas da biste pristali da budete prvi predsednik
Jugoslavije?"
"Ne zelim da kleknete. Ali ne mogu da se prihvatim duznosti koju mi
nudite."
"Razgovarao sam sa Crnogorcima. Oni su odusevljeni mojim predlogom.
Vi, Dobrice, nemate pravo da razocarate narod koji vam veruje i koji od vas
ocekuje pomoc."
Rucali su zajedno i nastavili sa ubedivanjem. Pri rastanku, Milosevic
je rekao: "Cekam vas pozitivan odgovor."
Kad je stigao kuci, javio mu se telefonom akademik Kosta Mihailovic:
"Cuo sam da si odbio. A ja ti, Dobrice, tvoj prijatelj, kazem: ti nemas
pravo na tu izdaju. Ako to ucinis, onda zasvagda da zacutis i da se ponasas
kao mrtav covek."
Uvece se javio Milosevic: "Nadam se da ste promenili misljenje."
Cosic: "Nisam promenio misljenje, ali cu prihvatiti duznost
predsednika Republike."
Dobricu sam sreo neposredno posle ove odluke. Rekao mi je:
"U zivotu se dogode stvari koje ne mogu da se izbegnu. U situaciji u
kojoj sam se nasao, nisam mogao da odbijem predsednicki polozaj.
Pitao sam ga docnije da li je, prihvatajuci predsednicki polozaj,
verovao da je dosao kraj vladavini postojeceg rezima? Kako je tada video
Milosevicevu buducnost?
"Da nisam verovao u mogucnost preobrazaja drustva, ne bih ostavio rad
na svojim rukopisima i prihvatio najtezi posao u zivotu. Bio sam uveren da
je Milosevic patriota i racionalan politicar koji ce shvatiti neminovnost
svoga povlacenja i da ce prepustiti meni i Panicu da svrsimo najteze drzavne
poslove. Jer ni ja ni Panic nismo ljudi politicke karijere.
Ponedeljak, 15. jun 1992.
Dobrica Cosic kraj televizora, u svojoj kuci, Ulica Branka Donovica 6,
prati cin sopstvenog izbora za predsednika Jugoslavije. Zakazao je taksi za
15.30, a posto se oduzilo prebrojavanje glasova, taksista je duze cekao
buduceg predsednika.
Predsednicka inauguracija predstavljala je uzbudljiv dogadaj, nasuprot
ovakvim ceremonijama koje, obicno, izazivaju ravnodusnost. Kada je Cosic
usao u dvoranu, svi su ustali, i Slobodan Milosevic. Koliko god da se
uklopio u protokol, srpski predsednik je delovao kruto i bilo mu je
nelagodno nenaviknutom da drugom odaje pocasti.
Posle svecanosti, Cosic je odbio drzavna kola i do kuce otisao
automobilom Televizije, zajedno sa direktorom Televizije Miloradom
Vucelicem. Bio je to pocetak sluzbene saradnje sa Vucelicem i, kako ce se
videti, pocetak njihovog dugogodisnjeg prijateljstva.
... Prvog radnog dana Cosic se sastao u Palati federacije sa Brankom
Kosticem, Jugoslavom Kosticem, Borisavom Jovicem i Sejdom Bajramovicem,
ostatkom nekadasnjeg Predsednistva SFRJ, koje je predstavljalo vrhovnu
vlast. Trebalo je da se obavi primopredaja duznosti. Sta da se predaje i sta
da se preuzima?
Cosic:
"U stvari, nisu mi ni predali duznost: oni su mi predali kancelariju.
Svi su zurili da se to sto pre zavrsi. Kostic je zurio na avion za
Podgoricu, Jovic je po svojoj prirodi brinuo da zaposli bivsu sekretaricu, a
skromni Sejdo se sumorno i ponizno rukovao. Ja sam se zaista osecao kao
pucista kada dode na vlast. I sta treba da radi pucista? Treba prvo da
razgovara sa nacelnikom generalstaba i obavestajnom sluzbom. Zamolio sam
sekrtaricu Nadu da mi objasni kako se rukuje telefonom. ´Predsednice, vi ne
treba nikoga da zovete, samo pritisnite dugme i recite koga zelite´,
odgovorila je sekretarica..."
Cosic se uselio u prostorije velicine sportskog igralista koje,
zajedno sa pomocnim odeljenjima, obuhvataju 400 kvadratnih metara. To je
nekad bio Titov kabinet, u koji je Tito retko zalazio, jer je najvise ziveo
i radio na Dedinju i na Brionima. U njemu je Cosic kratko boravio i preselio
se u manju prostor, gde je pre toga bio Jugoslav Kostic, a ranije Aleksandar
Rankovic.
Odakle poceti? Odlucio je da najpre pozove nacelnika generalstaba.
"Ovde Dobrica Cosic."
"Izvolite, gospodine predsednice!"
"Zeleo bih da sa vama razgovaram. Kada ste slobodni?"
"Kad vi naredite, gospodine predsednice."
Onda je okrenuo telefon ministra unutrasnjih poslova generala
Gracanina. Slican razgovor.
"Sta ima kod vas novo?"
"Stanje redovno, gospodine predsednice!"
Na prvom sastanku s nacelnikom Generalstaba, general Zivota Panic je
vojnicki pozdravio, a rezervni major Cosic vojnicki otpozdravio. Dogovorili
su se da novi predsednik sledeci dan poseti Generalstab.
Onda je primio sefa savezne policije generala Petra Gracanina sa
njegovim saradnicma, medu kojima je bio i Mihalj Kertes. Na pitanje sta ima
novo, tek pocne razgovor, Gracanin je ustao, izvukao iz tasne pisani govor i
poceo da ga cita: "Gospodine predsednice..." Ustao je Gracanin, ustali su i
ostali, i Cosic. Svi su stajali dok Cosic nije predlozio da je, ipak, bolje
da sedeci obave razgovor.
Tako je pocelo...
Susreti sa Izetbegovicem
...Kako je otcepljenje Slovenije i Hrvatske vec bilo u toku, i samo je
ostalo da se formalizuje njihovo istupanje iz zajednicke drzave, Beograd je
nastojao da ocuva zajednicu cetiri preostale drzave, Srbije, Bosne i
Hercegovine, Makedonije i Crne Gore. U politicke razgovore, koji su u tom
pravcu vodeni, umesali su se i muslimanski i srpski intelektualci, a
inicijatori njihovog susreta bili su Dobrica Cosic i Alija Izetbegovic.
Izetbegovic nije zaboravio podrsku koju su mu pruzili beogradski
intelektualci dok je bio osuden na visegodisnju robiju. U jesen 1986. Odbor
za odbranu slobode misli i izrazavanja ustao je u zastitu dvanaestorice
muslimanskih intelektualaca kojima se izrecene kazne od pet do 15 godina.
Medu njima je bio i Alija Izetbegovic, buduci voda bosanskih Muslimana.
Koliko god bili neistomisljenici, beogradski intelektualci su branili
njegovo pravo na misljenje. U pismu predsednistvima SFRJ i Bosne i
Hercegovine, beogradski Odbor za odbranu sloboda iznosi niz pojedinosti o
konstrukciji procesa za koji se moze pouzdano tvrditi da je sluzio
dnevnopolitickim ciljevima, da je zasnovan na neargumentovanim optuzbama i
zlostavljanjima svedoka i optuzenih.
Cosic:
"Mi smo bili duboko zamisljeni nad tim procesom. Svi mi pojedinacno
nismo bili spremni da podrzimo nista sto je cin mrznje. A tu nagodbu,
ideolosku i religijsku, koju nosi islamski fundamentalizam, moramo da
razumemo i kao filozofiju mrznje na bosanskom tlu. Ali i pored takve nacelne
pretpostavke, ustali smo u zastitu muslimanskih intelektualaca jer smo imali
dosta dokaza o neispravnosti bosanske optuznice. Procenili smo da postoje
demokratski i humani razlozi da se zalozimo za te ljude koji su tako tesko
progonjeni i optuzeni. Bilo mi je uzbudljivo kada su se jednog dana u
Beogradu nasli clanovi porodica osudenih (medu njima je bila i kcer Alije
Izetbegovica) i dvojica koji su vec bili pusteni iz zatvora, jedan hodza i
jedan pesnik. Ljuba Tadic i ja smo im priredili rucak u "Saheru", lepo se
izrazgovarali, bratski i prijateljski. Bili su dirnuti podrskom iz Beograda
i dosli su da zahvale."
Kad je postao predsednik Bosne i Hercegovine, u vreme svoga boravka u
Beogradu, Izetbegovic je pozvao telefonom Cosica i izrazio zelju da se
sastanu. Tako su se prvi put susreli, januara 1991. godine.
Cosic:
"Taj dogadaj najvise pamtim po jednom neobicnom detalju. Alija je
dosao sa pratiocima, kako to odgovara predsedniku drzave. Kad sam mu otvorio
vrata, cim je prekoracio prag, poceo je da se izuva. I zbunjen i iznenaden,
rekao sam mu: ´Gospodine Izetbegovicu, u ovu se kucu ne ulazi izuven. Molim
vas, ne skidajte cipele!´ On se blago osmehnuo i usao u kucu, objasnjavajuci
mi njihove obicaje. Odmah mi je rekao da je dosao da mi se zahvali zbog
zauzimanja za njegovu slobodu i za gostoprimstvo koje smo ukazali njegovoj
kcerki i saradnicima. Uz kafu smo razgovarali o mogucnostima i nemogucnosti
opstanka Jugoslavije, obojica obuzeti sumnjama. Razmenili smo kucne telefone
i dogovorili se da ostvarimo intelektualnu saradnju Sarajeva iz Beograda, da
u Sarajevo dode grupa istaknutih srpskih intelektualaca i pisaca na dijalog
sa elitnom grupom muslimanskih intelektualaca.
Sarajevo, 15. februar 91.
U hotelu "Holidej in" sastali su se srpski i muslimanski
intelektualci. Iz Beograda su dosli Dobrica Cosic, Predrag Palavestra,
Slobodan Selenic i Rajko Petrov Nogo, a pridruzili su im se Milorad
Ekmedzic, Slavko Leovac, Svetozar Koljevic i Darko Tanaskovic. Domacin je
bio profesor elektrotehnike Rusmir Mahmutcehajic, a sa njim su muslimansku
stranu zastupali Alija Isakovic, Avdo Suceska, Muhmir Rizvic, Enez
Durakovic, Mustafa Mujagic, Atif Purivatra, Halida Mahmutcehajic.
Cosic:
"Razlike medu nama su bile velike. U celodnevnom razgovoru
konfrontirale su se dve nacionalne i kulturne ideologije: nasa srpska,
naglaseno jugoslovenska, i njihova muslimanska, naglaseno bosnjacka i
proislamisticka. Mi smo bili razocarani, a ocigledno su i nasi domacini
ostali nezadovoljni nasim srpsko-jugoslovenskim nerazumevanjem posebnosti i
ciljeva muslimanske nacije. Posle toga, uvece, u hotelskom salonu "Holidej
ina", cetiri sata sam razgovarao sa Izetbegovicem o politickoj agoniji i sta
da se radi. Kafom nas je sluzio Alijin sin, mislim da je arhitekta, koji je
dosao u pratnji svog oca. Aliju sam ubedivao da povede Bosnu i Hercegovinu i
Muslimane u savez i zajednicku drzavu sa Srbijom i Crnom Gorom. Za
zajednicki zivot navodio sam mu nekoliko argumenata: etnicku bliskost
Muslimana i Srba, isti jezik, istu kulturu, vekovni zajednicki, sunarodnicki
zivot i obicaje, ekonomsku i komunikacijsku komplementarnost Srbije i Bosne
i Hercegovine i Crne Gore, brojnost mesovitih brakova, srpsko pravoslavlje
koje nije militantna religija, spremnost na potpunu nacionalnu i personalnu
ravnopravnost u drzavi i njenom vrhu, itd. Rekao sam mu da cemo se mi,
srpske demokrate, zalagati da on bude predsednik zajednicke drzave koju ce
ciniti Srbija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora. Na srpsku i muslimansku
nesrecu, Izetbegovic to nije prihvatio. Alija Izetbegovic, vernik i
protagonist svoje "Islamske deklaracije", nalazio je mnogo razloga za
drzavnu samostalnost Bosne i Hercegovine koju je zamisljao kao islamsku
drzavu. Obojica smo se plasili gradanskog rata u Bosni, ja vise nego on.
Alija je izrazavao jaku bojazan od srpskog nacionalizma i strah od
diktatorske prirode Slobodana Milosevica. Mislim da smo se rastali
neraspolozeniji nego sto smo se sreli i nezadovoljni jedan drugim. Dogovor
je bio da se ovaj dijalog nastavi u Beogradu. Ali, rat je bio brzi.
O Aliji Izetbegovicu:
"Vec posle nasih prvih susreta, pre raspada Jugoslavije, stekao sam
utisak da je Izetbegovic duboki vernik svoje religije i potpuno predan
ciljevima svoje Islamske deklaracije. Shvatio sam da je to politicar kome je
religija politicka ideologija. Delovao je prividno meko i oblo, ali iza
takve nemilitantne retorike i poze ja sam osecao snaznog ratnika sa jasnim
ciljem. U nasim potonjim politickim razgovorima u Zenevi o okoncanju rata u
Bosni ja sam pred sobom imao istocnjackog politicara i muslimanskog vodu
koga nikakve zrtve ne mogu da skrenu s cilja: ´Oslobodenje cijele Bosne i
Hercegovine´. Dok su nasi prvi susreti i razgovori bili obostrano
skrupulozni i sa medusobnim uvazavanjem, nasi potonji i poslednji razgovor u
Atini bili su protivrecni. Iz njegovih tromih pokreta i neke sive, umorne
zabrinutosti, ja sam video Alahovog ratnika spremnog na sva sredstva,
ukopanog u istorijski rov muhamedanske Bosne, nespremnog na povlacenje.
Sklon sam verovanju: katolike, Hrvate, Paveliceve i Tudmanove sledbenike
progonice Alija iz "Franjevacke Bosne". A bice potrebno i mnogo srpske
pameti, i jos vise evropske pameti, da se od Alijine vojske sacuva Republika
Srpska...
> Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
