http://www.nin.co.yu/2001-06/21/18477.html U rukama Albanaca i rat i mir Koliko se predsednik drzave Boris Trajkovski trudi da uz medunarodnu podrsku mirno resi zastrasujucu krizu, toliko, i vise, lideri albanskih partija podizu tenzije i zapetljavaju vec zapetljano (Od dopisnika Tanjuga) Albanski teroristi, koji su se u Makedoniji pojavili pod imenom Oslobodilacka narodna armija (ONA), za cetiri meseca podelili su ne samo teritoriju ove drzave, nego su uspeli da prosire pukotinu izmedu Evropske unije (EU) i Sjedinjenih Americkih Drzava i izazovu nove nesporazume na relaciji americkog i ruskog predsednika. Ne moze se reci da se svi, od makedonskog rukovodstva do NATO, EU i SAD, nisu trudili da ugase jos jedan pozar na Balkanu, ali su rezultati, zasad, vise nego mizerni. Teroristi su se ucvrstili na severu i zapadu zemlje, uz granicu sa Kosmetom, stigavsi i do predgrada Skoplja, a glavni grad, kako su zapretili, mogu da napadnu kad zazele. Kao da pred sobom gledaju kartu "velike Albanije", tako se jedinice paraformacije rasporeduju po Makedoniji. A na toj mapi je i Skoplje. Sto je medunarodni faktor kasno reagovao, moze se pripisati i makedonskom rukovodstvu, posebno vladi LJupca Georgijevskog, koji se na premijerskom mestu odrzavao dve i po godine zahvaljujuci poslanicima Demokratske partije Albanaca (DPA) Arbena DZaferija, bez cijih bi glasova izgubio podrsku u parlamentu. Ili je i premijer samo mali igrac u predigri novih, velikih podela na Balkanu. Opozicioni Socijaldemokratski savez bivseg premijera Branka Crvenkovskog dugo je tvrdio da je i predsednik drzave Boris Trajkovski izabran na tu funkciju zahvaljujuci glasovima Albanaca koji su mu podareni tek kad je VMRO, ciji su clanovi on i Georgijevski, obecao da ce ispuniti zahteve DZaferija i njegove partije. To je, navodno, sefa drzave obavezalo da ne reaguje kad je tadasnji ministar policije Pavle Trajanov poceo da pronalazi po Makedoniji tone oruzja, municije, konzervi, sanitetskog materijala i uniformi sa oznakom "UCK". "Vruce" prolece pocinje u februaru Sve je nalazeno osim terorista i to je upornom Trajanovu, vrsnom policajcu, izbijalo adute kad je tvrdio da ce se oni oglasiti s proleca 2001. godine. Ministar policije je smenjen kad je procenjeno da preteruje i da kvari idilicnu sliku o sjajno resenim meduetnickim odnosima u Makedoniji, kojim se i svet divio, posebno u vreme kosmetske krize. Onda su se dogadali, redom, Tanusevci, Tetovo, Kumanovo, Aracinovo... Kad se sve sabere gde se nalaze "borci za nacionalna prava Albanaca" i doda gde bi se mogli naci, proizlazi da su zagospodarili procentom dela teritorije Makedonije koji im, u odnosu na zastupljenost u ukupnom broju stanovnika u ovoj drzavi, pripada. Albanci pri tome ne uvazavaju rezultate zvanicnog popisa, koji govori da ih u Makedoniji ima 23 odsto, nego se ravnaju prema svojim racunicama, a one im kazuju da ih je u ovoj drzavi najmanje 33 odsto. Dok se povijao jug Srbije pod naoruzanim albanskim teroristima, a nova vlast u Beogradu trazila recept bolji od onog koji je tamo i na Kosmetu primenjivao dotadasnji jugoslovenski predsednik Slobodan Milosevic, ili jos ranije Josip Broz, makedonsko rukovodstvo, kao i drzavni mediji, ponasali su se kao da se to sve dogada na drugoj planeti. U Skoplju se jos verovalo da "njihovi" Albanci nece uzeti oruzje u ruke, iako su ga oni vec drzali, cekajuci znak kada ce da zapucaju. Da se slucajno ili namerno preduzimljiva novinarka skopske Televizije "A - 1" nije u februaru uputila u Tanusevce, u selo na severnoj granici sa Jugoslavijom, za koje se govorilo da je pod kontrolom "nepoznatih, naoruzanih lica", jos bi se koji dan ili mesec o Makedoniji pricalo kao o drzavi u kojoj su reseni na najbolji nacin meduetnicki odnosi. Dogodilo se ono sto je bilo neizbezno - TV ekipu sacekala su uniformisana, "nepoznata lica", temeljno je pretresla, oduzela opremu i vratila u Skoplje, uz poruku da vise ne zalazi na njihovu teritoriju. Prica skopske novinarke munjevito se prosirila zemljom pa policija i vojska nisu imale drugog izbora nego da se upute u Tanusevce. Naisli su na zestoku vatru iz oruzja kojoj se ocito nisu nadali. Rat se zametnuo u februaru, makedonsko "vruce prolece", koje je najavljivao Trajanov, pocelo je ranije. Dok su se vojska i policija natezale sa "naoruzanom grupicom" u Tanusevcima, u Skoplju su pocele pripreme za obelezavanje desetogodisnjice samostalnosti Makedonije, koja je, kako se verovalo, jedina od bivsih republika jugoslovenske federacije uspela da izbegne rat. Jedan skopski kolumnista je tada sarkasticno zapisao da je Krusevska republika iz 1903. godine, kad su u Makedoniji prvi put pobedeni Turci, trajala 10 dana. Druga republika, kojoj jedan sused, Grcka, ne priznaje ustavno ime, a drugi, Bugarska, naciju i jezik, a treci i cetvrti su Albanija i Jugoslavija, trajace 10 godina. Treca ce Makedonija, pisao je kolumnista, opstati 100 godina. Na kraju se kod Tanusevaca umesala artiljerija i sa stotinak granata proterala teroriste, koji su u zvanicnom Skoplju jos nazivani "naoruzanom grupicom", iako su iza nje u selu ostali znalacki iskopani rovovi, cvrsti bunkeri, velike kolicine oruzja kineske proizvodnje. Malo ko veruje da Evropa nije znala da je Makedoniji vec nabacena omca oko vrata. Tek, svi su se upadljivo iznenadili, od Londona i Berlina, do Pariza i Vasingtona. Podrska "suverenitetu i teritorijalnom integritetu Makedonije", istina, jos nije stizala iz inostranstva u talasima, kao kasnije, a makedonska vlast, dok se oporavljala od soka, stidljivo je primecivala da bi Kfor mogao malo bolje da pripazi na granicu sa kosmetske strane. Racunalo se da je toliko dovoljno, jer je "NATO kisobran" rasiren iznad cele Makedonije. Pod istim kisobranom bili su, medutim, i Albanci, stari saveznici sa Kosmeta. Brzo se ispostavilo, kad je sa Sar planine napadnuto Tetovo, treci po velicini grad u zemlji, da je davo odneo salu. Istina, za zvanicno Skoplje vise to nisu bile naoruzane "grupice", nego "grupe", a cije, nije receno. Opozicija je i dalje insistirala da vlada podnese ostavku, ne naravno zato sto su se uselili teroristi, nego zbog drugih razloga, koje sada u Makedoniji vise niko i ne pominje, pa su premijeru Georgijevskom, koji je glavne poene za osvajanje vlasti dobio cvrstom nacionalistickom politikom, i dalje bili neophodni DZaferijevi poslanici. Bilo je i drugacijih prica, stavljenih i na novinsku hartiju, da premijer, kao nepopravljivi bugarofil, namerno gura u ruke Albancima deo zapadne teritorije da bi Sofija lakse uzela istocni. Korak ka identifikaciji je napravljen kad je "naoruzana grupa" nazvana "ekstremisti", ali se tu stalo, sve dok jednom generalni sekretar NATO DZordz Robertson, koji je poceo da dolazi u Skoplje sam ili sa evrokomesarom Havijerom Solanom, nije izustio da Makedoniju i region ugrozavaju "bande albanskih ubica". Ne moze se reci da je Evropa ostala ravnodusna na zbivanja u Makedoniji, posebno sto joj se sve glasnije pripisivalo da je traljavo obavila posao na Kosmetu, ali se nije pojavljivao njen recept za zaustavljanje sukoba u Makedoniji. Ili ga nije imala, ili je bio neblagotvoran, tek, albanski teroristi su zaposeli siroku teritoriju na zapadu i severu zemlje gde je vecinsko stanovnistvo albanske nacionalnosti, primicuci se granici "velike Albanije". Otreznjena vlada kupila je ekspresno mocne ruske helikoptere i ne dozvoljavajuci da posteno slete u Skoplje, uputila ih na Tetovo. Georgijevski ispustio konce U armiju su iz penzije vraceni generali koji su bili izgubili poverenje VMRO-a, Evropa je "malo zazmurila" i objavljeno je da su teroristi kod Tetova za sva vremena porazeni. Georgijevski je tvrdio da je pobeda ravna podvizima Aleksandra Makedonskog. Najopijeniji uspehom zagrcnuli su se kad je uskoro desetak sela kod Kumanova osvanulo pod okupacijom terorista, a zatim i najvece skopsko prigradsko naselje Aracinovo, od centra grada udaljeno manje od 10 kilometara. Rvala se makedonska vojka i policija sa teroristima, najavljujuci pobedu, a oni su cutali i pucali. Solana se skoro preselio u Skoplje, razgovarao cas sa sefom drzave Trajkovskim, cas sa liderima dve najvece albanske partije Arbenom DZaferijem i Imerom Imerijem, i sve vise sa socijaldemokratom Brankom Crvenkovskim, vodom opozicionog bloka i bivsim premijerom. Solana je insistirao na dijalogu, makedonska strana je prihvatala, pod uslovom da to ne budu teroristi, a oni se nisu oglasavali. Ispalo je kao da se i ne zna zasto se bore. DZaferi i Imeri su odlazili cas na Kosmet, cas u Tiranu, a ovaj prvi i u Sofiju. Tvrdili su, naravno, da sa teroristima nemaju nikakve kontakte. Premijeru su se u ruci pomrsili svi konci, do te mere da ih je ispustio. Solana i Robertson su to videli i stavili ih u ruke Crvenkovskom i Trajkovskom, koji su zatim formirali vladu siroke koalicije, u koju su usli predstavnici svih parlamentarnih stranaka, racunajuci i obe albanske. Jedino se izmakao lider Demokratske alternative Vasil Tupurkovski, cijih je nekoliko poslanika jedina opozicija u parlamentu. U opoziciji je, medutim, ostao i makedonski narod koji je u nemoci i besu za jednu noc u mirnom Bitolju, na vest da su teroristi ubili sedam policajaca i vojnika iz tog grada, spalio vise od sto kuca, lokala i ducana ciji su vlasnici bili Albanci i muslimani. Makedonija je stala na prag gradanskog rata. Teroristi su konacno poceli, kao svojevremeno na Kosmetu, da fabrikuju saopstenja upucujuci ih svetskim agencijama. Trazili su da se menja Ustav, posebno preambula u kojoj je zabelezeno da su Makedonci jedini drzavotvoran narod, da drzava postane dvonacionalna, dvojezicna, da nepriznata Makedonska pravoslavna crkva ne bude vodeca verska zajednica u zemlji. Kad se sve sabere, nista novo u odnosu na ono sto su albanski lideri pominjali poslednjih godina kao moguce resenje za Makedoniju. Pod pritiskom Solane i Robertsona, ili EU i NATO-a, Trajkovski je seo za pregovaracki sto sa Georgijevskim, Crvenkovskim, DZaferijem i Imerijem da se vidi sta ce se i kako dalje. Tad je odjeknula nova bomba u Makedoniji - Makedonska informativna agencija je jedne noci emitovala vest, pozivajuci se na pouzdane izvore, da su DZaferi i Imeri potpisali u Prizrenu sporazum o saradnji i zajednickim akcijama sa politickim vodom teroristicke paraformacije Alijem Ahmetijem. Pregovaracki sto kod sefa drzave ostao je prazan. Za njega vise nisu hteli da sednu Georgijevski i Crvenkovski, dok se albanski lideri ne distanciraju od sporazuma sa Ahmetijem. NJima to nije padalo na pamet, sve dok nisu zurno u Skoplje sleteli Solana i Robertson. Dve noci i dva dana trajali su pregovori dok Trajkovski nije saopstio da politicki dijalog moze da bude nastavljen, jer su se DZaferi i Imeri ogradili od dokumenta potpisanog u Prizrenu. Oni ni tad ni sad nisu to potvrdili. Trajkovski je na sto stavio svoj plan za izvodenje zemlje iz krize. Evropa i SAD su ga podrzali, a licio je, i na prvi i na drugi pogled, na resenja kojim je Nebojsa Covic stigao do mira u juznoj Srbiji. U projektu su kombinovani vojni, politicki i diplomatski zahvati koji bi trebalo da dovedu do izolacije terorista, zatim do njihovog razoruzavanja, pa delimicne amnestije i njihovog ukljucivanja u normalne zivotne tokove. NATO bi priskocio u pomoc samo u fazi razoruzavanja, vise u ulozi nadgledanja. I kad se ponovo selo za pregovaracki sto, sa namerom da se nade resenje pre 25. juna, kad treba u Luksemburgu referisati sta je uradeno, lideri albanskog politickog bloka na dugu listu zahteva dopisali su i nove - od uvodenja dvodomnog parlamenta, funkcije potpredsednika drzave koji bi bio Albanac i imao pravo veta, sve do toga da novi ustav garantuje boracke penzije teroristima. Razanj u Skoplju, zec u sumi Ustav bi, prema njihovim predlozima, do te mere trebalo preraditi da Makedonija vise ne bi bila ni unitarna ni gradanska drzava, nego zajednica u kojoj dominira albanski narod. Traze vise i od politickog vode terorista Ahmetija. Ispostavilo se da makedonska strana nista nije dobila time sto su iz pregovora eliminisani predstavnici terorista, jer su DZaferi i Imeri trazili i vise od njih. Razgovori kod Trajkovskog, zamisljeni kao politicki dijalog, pretvorili su se u teske pregovore makedonske i albanske strane kojima se kraj ne nazire, bar ne onakav kakav je na pocetku bio zamisljen. I da pregovori teku onako kako je bilo planirano, tesko je reci koliko ce stvarno uticati na dobrovoljnu demobilizaciju terorista. Skopski analiticari procenjuju da na razanj koji se priprema u Skoplju ni u jednoj varijanti nece natrcati zec. Moze to biti samo nezavisna Makedonija. Predlog pojedinih makedonskih akademika da Skoplje i Tirana razmene deo teritorije, naisao je na zestoku kritiku, do te mere da je predsednik te institucije Georgi Efremov podneo ostavku i sam se odricuci takvog projekta. Sada, kad su DZaferi i Imeri otkrili sve karte, i kad se teroristi sve lagodnije osecaju na prostorima koje su zauzeli, a NATO i EU smisljaju kako se iscupati iz zivog balkanskog blata koje se pojavilo i u Makedoniji, anatemisani predlog akademika o razmeni teritorija postaje za mnoge aktuelan. Bar za one koji su shvatili da su i rat i mir u rukama Albanaca. Kao i cela Makedonija. PERO SPARAVALO > Srpska Informativna Mreza [EMAIL PROTECTED] http://www.antic.org/
