"Danas", 3. jul 2001.
Komentar
Sta posle Haga
Nepuna 24 sata posle izrucenja Slobodana Milosevica Hagu, desile su se
bar tri krupne stvari koje dugorocno menjaju politicke relacije u
zemlji.
Kao prvo, odrzana je uspesna Donatorska konferencija, na kojoj se
pokazalo da raskid s proslim rezimom zaista moze doneti povoljniju
medjunarodnu poziciju. Vredjalo to poredjenje nekog ili ne, pokazalo
se da famozna sargarepa ne sluzi samo za namamljivanje, vec da se ona
moze i zagristi, kad se dobije pristup svetskoj trpezi.
Druga bitna cinjenica je ostavka saveznog premijera, tacnije
razvrgavanje dosadasnjeg aranzmana izmedju srpskih antimilosevicevaca
i crnogorskih milosevicevaca na saveznom nivou, zahvaljujuci kojem je
odrzavan privid savezne drzave. Ovom neprirodnom koalicijom Beograd
je, uglavnom neuspesno, pokusavao da parira faktickoj samostalnosti
Podgorice. Ta cudna koalicija radikalnih politickih neistomisljenika,
dosad je funkcionisala tako sto je DOS odradjivao srpski deo posla u
federaciji, u dogovoru sa svojim partijskim drugovima na republickom
nivou, dok je SNP uglavnom statirao, pracen ravnodusnoscu republickih
vlasti u Podgorici, koje savezna drzava vec duze vremena ne
interesuje.
Ziziceva vlada nije mogla da prezivi slucaj nastao izrucenjem
Milosevica. Upravo je u toku trazenje recepta za novu, po mogucnosti
cvrscu, smesu na saveznom nivou. U njoj ce, verovatno, i dalje biti
mesta za SNP, ali ce se naci i druge stranke iz projugoslovenskog
bloka u Crnoj Gori. Ostaje pitanje moze li biti uspesnih saveznih
organa ako se oni konstituisu mimo saglasnosti vladajuce Podgorice,
ali je svakako bitna promena da crnogorski deo Jugoslavije vise ne
reprezentuju samo bivsi milosevicevci.
Treca bitna promena koja se vremenski podudarila sa ekstradicijom
Milosevica je novo prestrojavanje unutar DOS. Bilo je preuranjenih
tumacenja da Kostunicina DSS, ne slazuci se sa izrucenjem Milosevica,
vec napusta veliku koaliciju koja je pobedila na izborima. Razlaz nije
stigao dotle, ali je svakako znacajno i to sto poslanici DSS formiraju
zasebne klubove u skupstinama. Samo po sebi, ovo raslojavanje uopste
ne mora biti lose po demokratiju u Srbiji i Jugoslaviji. Zahvaljujuci
njoj, posle nekih narednih izbora, zemlja moze imati i demokratsku
vlast i demokratsku opoziciju, sto sada nije slucaj.
U celini posmatrano, odlazak Milosevica u Hag, sa svom dramatikom,
rizicima pa i neizvesnostima koje je doneo, potvrdio se kao potez bez
kojeg se nije mogla zamisliti finalizacija procesa zapocetih 5.
oktobra prosle godine.
"Glas javnosti", 3. jul 2001.
Pise Zorica Vulic Zaric
Ko je ovaj covek
Milan Martic
(Serif iz Knina)
Pocetak - rodjen je 18. novembra 1945. godine u mestu Zagrovic, zaseok
Martici, kraj Knina. Njegovi preci nisu medju prvima naselili podrucje
nekadasnje Austrougarske, ali to im nije smetalo da se osecaju kao
prvi Srbi koji su od granicnih delova s Turskom, maltene karaule,
stvorili Vojnu Krajinu, pretecu poznatije SAO Krajine. Roditelji mu
slove za postene ljude, nekad su bili cobani.
Detinjstvo - slike iz detinjstva dugo su mu se vrzmale po glavi.
Posebno one poratne - gladnih i izmucenih Krajisnika. Vec tad je znao
"ko je kriv" za srpsku golgotu u drzavi Hrvatskoj... Nacionalnost -
Srbin. "Gospodo, zaboravili ste jednu cinjenicu. Da, lepo je ziveti
dobro, imati platu, dobru odecu, dobra kola. Medjutim, postoji nesto
sto se novcem ne moze kupiti. To sto se ne moze kupiti jeste srpsko
dostojanstvo. Mi cemo radije biti gladni, dokle god smo zajedno s
nasim srpskim narodom. Jescemo krompir i kukuruzovinu, ali cemo biti
na strani naseg naroda", odbrusio je Tudjmanovoj trojci usred Knina -
Boljkovcu, Jurici i Bujasu, kad su nudili Srbima bolje plate i
varijantu: ostajte gde ste - necemo vam nista.
Verska opredeljenost - pravoslavna, slavi Svetog Nikolu.
Obrazovanje - zavrsio je Visu kriminalisticku skolu u Zagrebu.
Karijera - poceo je kao pozornik na kninskoj zeleznickoj stanici.
Potom je radio skoro kao inspektor (kad bi neko nesto zgresio u
okolnim selima, iz kninske policije slali bi Martica da sve lepo
zapise). Verovatno bi celog zivota bio samo policajac da "oni" iz
Beograda i Zagreba nisu poceli ratne igre. Zato je jula 1990, kao
poverljiv covek Milana Babica i njegovog SDS-a, postao simbol srpskog
otpora Tudjmanovoj vlasti. Policajac Martic novoj hrvatskoj
demokraciji rekao je "ne", i o tome obavestio jugoslovenskog ministra
MUP-a u Beogradu (ignorisuci Zagreb). Glasno je rekao da "hrvatsko
znakovlje" nece krasiti njegove i grudi srpskih policajca u "lijepoj
nasoj"... Maja 1991. postao je nacelnik unutrasnjih poslova RSK i
glavni covek za obavljanje poslova narucenih iz Beograda. "Ima onih
koji smatraju da ce Milosevic u odredjenim trenucima upotrebiti SAO
Krajinu za svoje politicke ciljeve. U takve teze ne verujem, jer ljudi
u Krajini imaju poverenje u Milosevica. A i zato sto su to ljudi koji
imaju ponos i koji nikada nece dozvoliti da ih bilo ko upotrebljava
ili da bilo ko njima trguje" govorio je juna 1991. godine. Martic je
februara 1991. zauzeo Pakrac. marticevci, koje je, kako je sam rekao,
obucavao kapetan Dragan, preuzeli su kontrolu nad policijskom stanicom
u ovom gradu. Tudjman se uplasio novog Knina. Poslao je 200
antiterorista i vratio Pakrac. Potom je Martic isterao 200 Italijana
iz Plitvica i direktno ugrozio punjenje hrvatske kase... U borbama za
Nacionalni park poginuli su Rajko Vukadinovic(30) iz Korenice, borac
RSK, i Josip Jovic (20), hrvatski policajac. Rat je poceo, svet se,
kobajagi, zabrinuo za nase zivote, Hrvati su se spremali za finalni
obracun, Krajisnici gladovali. Spreman za borbu neprestanu, Martic je
u medjuvremenu, postao ministar MUP-a RSK. Bilo je to u vreme ljubavi
s Beogradom, kad mu se cinilo da ce Milosevic vecno biti uz njega.
Tako je izgledalo, pogotovu 1993, kad je na jedinim izborima za
predsednika RSK prvo pobedio zubar Babic (tad vec u nemilosti
dedinjskog vladara). Ipak, u nametnutom drugom krugu, sledece godine
(23. januara), izabran je Martic (potpomognut iz Beograda, koji se sve
otvorenije mesao u kninska posla, na stetu brace Krajisnika, a za
premijera mu je "gurnut" Borislav Mikelic, Slobin kadar).
Uljuljkani silnim "mirnodopskim" poslovima (kasnije su usledile
optuzbe za sverc i kriminal), Martic i Babic nisu shvatili da im se
sprema egzodus. Hrvatska, potpomognuta americkim naoruzanjem, napala
je 1. maja 1995. Srbe u takozvanom sektoru Zapad i potisnula ih prema
jugu, preko Save, u deo srpske Bosne. Martic je hteo osvetu, naredio
je bombardovanje Zagreba raketama "orkan". Poginulo je sedam civila -
dovoljno da celokupna svetska javnost Martica zauvek zapamti kao
najzlocestijeg Srbina, koji se drznuo da uradi ono sto ni njegov vodja
u Beogradu nije smeo. Bombardovanje Zagreba je i njegov najveci
zlocin, bar je tako mislio Ricard Goldston, bivsi glavni tuzilac
Haskog tribunala, koji je na samom startu rada Tribunala podigao javnu
optuznicu protiv nekadasnjeg predsednika RSK.
Stranacki angazman - iako nije bio clan SDS-a, uzivao je podrsku ove
partije.
Zanimljivosti - optuzivali su ga da je naredio povlacenje civila i
vojske tokom "Oluje" 4. avgusta 1995, kad je Knin napustilo gotovo 35
hiljada ljudi u roku od 24 casa. On je to demantovao iz Banjaluke,
pozivao Krajisnike na gerilsku borbu. Zatim se, 1996, posvetio obnovi
muslimanskih kuca u Kozarcu, kod Prijedora, u koje se uselilo 47
porodica iz RSK. "Zla maceha Srbija ostavila nas je na cedilu u
najtezim trenucima, a sada joj je nas narod balast kojeg se pokusava
sto pre resiti... Ne odricemo se Krajine sve dok zivi i jedan
Krajisnik", bile su poslednje reci nekadasnjeg serifa iz Knina, pre
odlaska u duboku ilegalu. Sve donedavno, ovaj secerni bolesnik uspesno
se krio od haskih istrazitelja.
"Politika", 3. jul 2001.
Pise Milenko Pesic
Homofobija ili borba protiv nastranosti
Borci za ostvarivanje homoseksualnih prava su "na velika vrata" izasli
iz ilegale. Prva srpska gej parada, koja je trebalo da skrene paznju
javnosti na ovu marginalnu grupu, zavrsila se ulicnim prebijanjem i
pre nego sto su homoseksualci poceli da dele svoj propagandni
materijal.
Ulicni linc u kojem je 14 osoba povredjeno podelio je javno mnenje.
Dok su jedni osokoljeni time sto omladina batinama brani Srbiju od
"posasti pederastije", drugi na ovo neartikulisano nasilje gledaju kao
na znak da jos uvek zivimo u homofobicnoj sredini. Posle krvi koja je
pala po beogradskim ulicama domace gej i lezbijske organizacije
slobodno mogu da 30. jun uzmu za svoj buduci praznik.
Niko normalan ne moze da odobrava nasilje na ulicama, pa ni prema
gradjanima koji imaju drugaciju seksualnu orijentaciju. Ali, postavlja
se pitanje ko je kriv? Da li samo oni koji su uzeli motke i kamenice u
ruke kao sto to olako ocenjuju pojedine nevladine organizacije?
Grcka je clanica Evropske unije, ali tamo homoseksualcima ne pada na
pamet da se javno okupe na ulici i traze svoja prava. "Pazite sta
radite. Medjunarodni dan ponosa homoseksualaca i lezbijki u Atini se
jos uvek proslavljaju u zatvorenim klupskim prostorima", upozorio je
domace homoseksualce jedan njihov sabrat koji trenutno zivi u Grckoj.
Izjava sefa beogradske policije da "kao sredina nismo sazreli za takvo
iskazivanje nastranosti" u Fondu za humanitarno pravo prokomentarisana
je kao jos jedan dokaz o potrebi obrazovanja policije u oblasti
ljudskih prava. Helsinski odbor za ljudska prava otisao je korak dalje
i zatrazio da se donesu amandmani na ustave Srbije i SRJ, koji ce
garanatovati pravo na razlicitost seksualne orijentacije i njeno
ispoljavanje. Vlada T. iz Kampanje protiv homofobije kaze da po
njegovim saznanjima samo Ustav Juznoafricke Republike daje takva prava
homoseksualcima i lezbijkama. U Americi jedino Vrhovni sud drzave
Vermont izjednacava jednopolne sa bracnim zajednicama.
"Ono sto se desilo na Trgu Republike predstavlja presek situacije u
kojoj zivimo. Militantnost nisu ispoljile samo grupe mladih koji su
tukli homoseksualce, vec i homoseksualna udruzenja. Nisu shvatili
trenutak u kojem se nase drustvo i zemlja nalazi", kaze dr Gordana
Zivkovic, visi naucni istrazivac iz Instituta za evropske studije.
Evropocentrizam i pozivanje na ljudska prava se tumace na pejorativan
nacin". "Covek ima slobodu i da gresi, ali to ne znaci da moze da
upraznjava nesto sto spada u izvitoperenost u moralnom smislu. Ako
prihvatimo takvo shvatanje slobode za koju se zalazu homoseksualci,
sutra mogu i narkomani da mitinguju i traze zakonsko pravo da se
drogiraju", objasnjava Gordana Zivkovic.
Povodom tvrdnji da i Srpska pravoslavna crkva stoji iza batinanja,
Gordana Zivkovic postavlja pitanje: "Da li je verovanje u Boga
opasnije nego biti homoseksualac ili narkoman?"
Sto se tice izlaska homoseksualaca na ulicu, ovaj istrazivac smatra da
se ne moze dopustiti nesto sto u moralnom smislu vredja dostojanstvo
druge licnosti.
Omladinski savez Srbije upozorio je sve nadlezne drzavne organe na
posledice koje mogu izazvati skupovi homoseksualaca u nasoj zemlji.
"Protivimo se svakom nasilju, pa i nasilju koje, pod plastom
demokratije nad nasom zemljom, vrse Fond za humanitarno pravo i
Helsinski odbor", kaze se u saopstenju Omladinskog saveza Srbije koje
je potpisao Dragan Stankovic.
Nista manje, nego su sebi dali za pravo da drze lekciju nasoj policiji
kako joj je neophodno obrazovanje u oblasti ljudskih prava, primecuje
Omladinski savez i dodaje: "Ako su njihova ljudska prava to da nam
homoseksualci setaju slobodno zemljom, onda nama mladima nista nije
preostalo nego da se zabrinemo za svoju buducnost i buducnost svoje
zemlje".
"Blic", 3. jul 2001.
Pise Tatjana Njezic
Intrevju: Aleksandar Baljak
Ko ovde moze slobodno da dise, taj je pravilno stavio masku
Kad i pola istine zvuci kao istina i po Do srpsko-srpskog dijaloga
nikada nece doci. Nismo ludi da pricamo sami sa sobom - napisao je
poznati aforisticar Aleksandar Baljak u nedavno promovisanoj zbirci
pod nazivom "Sumnjivo okupljanje reci" u izdanju "Gutenbergove
Galaksije". Komentarisuci ovaj svoj aforizam kojim je, ne slucajno,
poceo ovu zbirku Aleksandar Baljak, dobitnik nekoliko prestiznih
knjizevnih priznanja, kaze: "Podelili smo se zato sto vise nismo mogli
da zivimo sami. A sa sobom nemamo o cemu da razgovaramo jer vec sve
znamo."
Kakava je sada, nakon pada Milosevica i 5. oktobra pozicija politickog
aforizma?
- Nas aforizam se poprilicno razlikuje od poljskog i ceskog. On ne
pretenduje da bude filozofska maksima ili mudra izreka, vec je
duhovita misao oslobodjena imperativa didakticnosti i moralisanja. Nas
satiricni aforizam karakterise pojacan politicki angazman i neobicna
britkost. Zabluda je da pozicija satiricara i satire u drustvu zavisi
od ove ili one politicke garniture na vlasti. Pravi satiricar je
opozicija svakoj vlasti, a istovremeno je opozicija i opoziciji. Svaka
vlast, pre ili kasnije, postane predmet satire. Nasi satirisari nemaju
vremena za odmor jer im drustvene okolnosti stalno idu na ruku. To sto
su njihovi tekstovi uvek aktuelni nije samo njihova zasluga. Satiricar
koji ne kalkulise uvek ima o cemu da pise. Pravi satiricar pokazuje da
ne zna za tabu teme upravo time sto ih stalno obradjuje. Za buducnost
domace satire zaista ne treba brinuti. Nasi satiricari ce uvek imati
pune ruke posla jer je ljudska glupost vecna kategorija.
A zasto se nasi satiricari prevashodno iskazuju kroz aforizam?
- Razlog je jednostavan. U vreme najcrnje komunisticke cenzure
satiricni aforizam se pokazao kao bogomdana forma. Bio je znatno
prodorniji i delotvorniji od drugih kritickih tekstova. On je za
satiricare skoro idealan zanr jer ima tu sposobnost da trpi odredjenu
meru politickog angazovanja koju neke druge knjizevne forme nisu u
stanju da podnesu. Za razliku od pripovedaca i pesnika, aforisticar
moze slobodno da se politicki angazuje a da se to ne odrazi stetno na
umetnicku vrednost napisanog. Aforisticar je pisac kome se veruje na
rec. To sto on kroz igru protivrecnih pojmova saopsti, prihvatljivo je
bez dokazivanja. I kad kaze pola istine to zvuci kao istina i po.
Pa ipak se ponekad cini da satire nema dovoljno i da smo "podvili rep"
i pristali na sto-sta?
- Kad god nema dovoljno prostora za objavljivanje satire, stice se
utisak da je satira na pola koplja. A to je slucaj danas. Nasi
satiricari zapravo nemaju gde da objavljuju. Dnevne novine koje su za
njih pola veka bile zatvorene danas im stidljivo otvaraju svoje
stranice. Satiricari dobijaju prostor na kasicicu. U takvoj situaciji
jedino se aforisticari kako-tako snalaze. Oni su pokazali da se i
velike drame mogu igrati na malom prostoru.
O kakvoj to vlasti pisu nasi aforisticari?
- Reklo bi se da nema ozbiljnog drustvenog pitanja naseg vremena i
prostora kojim se nisu pozabavili, kao sto, verovatno, nema ni mete
koju svojim satiricnim strelicama nisu pogodili. Nasi satiricari pisu
o vlasti koja bi sve dala da sve zadrzi; o vlasti koja ima dar da za
sebe uvek izabere najbolje a za svoj narod najgore; o politicarima
koji misle kad god im se za to ukaze prilika; o diktatoru koji zeli
isto sto i narod: da o svemu sam odlucuje; o narodu koji ne shvata da
je jednom zaasvagda usrecen; o sredstvima javnog informisanja koja na
volseban nacin sve nase poraze pretvaraju u pobede...Sa vanrednim
osecajem za istoriju, politiku i moral, aforizmi nasih satiricara su
obavili pravu vivisekciju naseg drustvenog bica, usmerivsi svoj
skalpel kako na tabue, istorijske mitove, ideoloske fetise, tako i na
aktere nase danasnje politicke scene. Ocrtavajuci mracnu stranu
mentaliteta nasih ljudi, domaci aforisticari slikaju ono sto vise ne
zele da gledaju.
Interesantno je da ste (malobrojne) aforizme o zenama smestili na kraj
knjige. Znaci li to da su vam one manje inspirativne od politike?
- Ne, naprotiv. Takvo je bilo vreme. Uglavnom smo pisali o politici
politicarima. Ali u poslednje vreme sve je vise aforizama o zenama,
seksu, sportu, i to je dobar znak. Jer, to znaci da se oslobadjamo
okova politike. Dosta su politicari bili glavni junaci nasih satira.
Kazete da je istorija antologija incidenata, a gde smo tu mi koji od
istorije ne mozemo da disemo?
- Nigde nas nema, ali nam to ne smeta jer je to danas moderan oblik
postojanja. Upravo smo i prepoznatljivi po tome sto nas nigde nema. Ko
ovde moze slobodno da dise, taj je pravilno stavio masku.
Ima li ovaj narod, smisao za humor? Jesmo li duhovita nacija? Ili
crno- humorna?
- Da nismo duhovita nacija, ne bismo imali toliko vrsnih satiricara. U
toj oblasti smo zaista prvaci sveta. Ali nasa kulturna javnost o tome
malo zna. Imamo nesto kvalitetno sto drugi nemaju, a nista ne cinimo
da to i drugi vide. Poljake je proslavio jedan satiricar, Stanislav
Jezi Lec, a mi tako kvalitetnih pisaca imamo na desetine. Onaj lepi
Domanovicev duh, koji se preselio i, rekao bih, trajno nastanio u
aforizmima koje ispisuju nasi savremeni satiricari, zasluzuje vise
paznje nase, ali i svetske kulturne javnosti. Taj Domanovicev duh ce
nas prikazati u najboljem svetlu. Antologiju nasih satiricnih
aforizama treba sto pre objaviti na nekoliko svetskih jezika. To je
posao za ministra kulture ako mu je stalo do slike koju ce svet imati
o nama. Nismo mi tako ruzni kao sto izgledamo.
> Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
