Intervju Slobodnoj Bosni
razgovarala: Mirha Dedić
Beograd 05 juni 2002
BOŠNJACI SU NAM NUDILI TUZLU
AKO NAPUSTIMO SARAJEVO
(Muslimani najveći gubitnici)
SENZACIONALNA ISPOVIJEST:
Miloševićev i Karadžićev savjetnik govori za "SB"
Zvonimir Trajković, dugogodišnji Miloševićev, a potom Karadžićev najbliži savjetnik, za naš list ekskluzivno otkriva na koje načine je Milošević manipulisao rukovodstvom bosanskih Srba. Kako su se oni njegovim
Bio sam zvanično na funkciji savetnika Slobodana Miloševića od početka 1990. do kraja 1993. godine, mada sam sa njim intenzivno saradjivao još od 1986. Negde u leto 1994. postao sam nezvanični savetnik Radovana Karadžića. Naime, kada je Radovan čuo da sam napustio kabinet Miloševića pozvao me je i zamolio da dodjem na Pale i pomognem mu. Jedan od osnovnih vidova moje pomoći zapravo je bio da ga sačuvam i odvojim od Miloševića, zato što je Milošević smatrao da Karadžić treba bezuslovno da izvršava sva njegova naredjenja i kreacije koje su uglavnom bile katastrofalne. Milošević nije čovjek koji na duži rok nešto planira, niti je sklon ozbiljnom analitičkom pristupu.
Meni lično je bilo jako stalo da se rat izmedju muslimana i Srba što pre završi, jer sa ja na muslimane gledao kao na ljude našeg korena koji su odredjenom istorijskom momentu prihvatili islam. Intenzivno sam radio da se sukob zaustavi.
Na koji način?
Tadašnji libijski ambasador u Beogradu bio je gospodin Gargum. Sa njim sam imao odlične odnose, zamolio sam ga da preko predsednika Gadafija utiče na muslimane u Bosni da dodjemo do dogovora. Jer Amerikanci su nam stalno priredjivali nove podvale kako do tog dogovora nebi došli.
Mi smo preko Gadafija tražili od muslimana da nas saslušaju, jer su amerikanci uvek imali jaču vezu da nas preseku. Hteli smo mirno da se dogovorimo o nekim manjim teritorijalnim razmenama i eventualnom preseljenju stanovništva. Ta inicijativa je bila aktivna 1991 godine i trajala je i 1992 i 1993. Kutiljerov plan je faktički Alija prihvatio, onda su skočili ovi sa Zapada i rekli - "ne prihvataj to, dobićeš više". Oni su stalno podgrejavali tenzije svajajući Srbe i muslimane, a sve da bi napravili veliku Hrvatsku. Parola Hrvata je zapravo bila - "drž’te lopova". Oni su stalnio vodili medijsku propagandu kako Srbi hoće da prave veliku Srbiju, a iza svega je bila sakrivena ideja i težnja stvaranja velike Hrvatske. U prilog tome govori i to što je Tudjman odbio da sa Karadžićem pregovara o humanoj razmeni stanovništva iz oblasti Posavine jer u tom slučaju nije mogao da se realizuje projekat velike Hrvatske.
Nećete nam valjda reći da projekta
"velika Srbija" nije postojao?U Beogradu se na tu temu nikada nije razmišljalo, to je od Miloševića tražio Tudjman. Milošević je pokušavao da čitavu Bosnu zadrži u okviru Jugoslavije. Tudjman je preko Šarinića pokušao kod Miloševića da izdejstvuje podelu Bosne, koja je zapravo bila zamka za Miloševića. Mu smo tu varijantu tada u kabinetu svestrano analizirali i rekli da je to čista podvala i da oko toga ne treba ulaziti ni u kakve diskusije. Ta varijanta bi nas uvukla u sukobe sa muslimanima, a Hrvati bi dobili čiste srpske teritorije od reke Bosne pa naviše. Ono "S" koje koje je Tudjman Pediju Ešdaunu nacrtao na salveti, značio je da nama ustupe malo prostora oko Banjaluke ali ne i Banjaluku a da se Hrvtaskoj i Dalmaciji obezbedi veliko zaledje. U toj kombinaciji mi smo gubili Liku, Kordun, Baniju, celu Republiku Srpsku Krajinu, gubili pola dela današnje Republike Srpske naročito Prijedor, Bosanski Novi i ostalo. Po toj podeli mi bi dobili 80 odsto muslimanskog življa, a oni bi dobili 50 odsto teritorije Bosne i Hercegovine plus celu RSK. I Milošević je shvatio da je to čista glupost i navlakuša na koju ne treba reagovati. Bili smo na stanovištu da je najbolje za sve da cela Bosna i Hercegovina ostane u ostatku Jugoslavije pa makar toj republici dali i specijalni status ali se taj plan nije mogao da realizuje pod dodatnim pritiskom Nemačke i Zapada.
Kako se Milošević ponašao za vrijeme rata u BiH?
On je stalno vršio usputne i dnevne korekcije u zavisnosti od zapadnog pritiska, pritiskajući Karadžića da uradi ovo ili ono. Da se povuče i preda Aerodrum, da se puvuče sa Igmana, da ne napada Srebrenicu, da se povuče iz Sarajeva. Medjutim Karadžić nije mogao da se povuče iz Sarajeva, on je težio celovitom dogovoru sa Muslimanima. Republika Srpska ranije nije bila država pa samim tim nije imala državnu strukturu, jer to je bio politički pokret. Karadžić nije imao ljude i instutucije koji su bile potrebne za državno funkcionisanje, pa je stoga potpuno zavisio od Miloševića. Karadžić bi mnogo bolje prošao a i rat bi trajao mnogo kraće da nije bio primoran da sluša Miloševića. To vam tvrdim.
A šta ga je to poslušao?
Skoro sve. Karadžić je hteo da se za tri dana zauzme Sarajevo i mi smo to mogli da učinimo. Ne zbog toga što nam je Sarajevo bilo neophodno. Već zato što bi zauzmanjem Sarajeva i još nekih tačaka rat bio okončan. Prestala bi pogibija, ratna razaranja i mrcvarenje stanovništva. Rat prestaje na dva načina ili se sklopi mir ili neka strana pobedi. Pa i nakon pobede opet morate sesti za sto i rešiti sve sporne stvari. Milošević se igrao rata stani, kreni, čekaj da vidimo, šta će reći zapad i tako dalje.
Jedno je ako se na sarajevskom ratištu pojavi 15 hiljada Srba, a nikada ih nije bilo toliko, a drugo je ako se pojavi sto pedeset hiljada vojnika. Srbija je mogla da pošalje toliko vojnika bez problema. U takvim situacijama upotrebljava se takozvana impresivna sila da bi vi odmah položili oružje. I muslimani bi u tom slučaju rekli - predajemo se. To je humano. Posle ćemo da sednemo i razgovaramo, ali u tom slučaju žrtve su male i rat postaje human ako rat uopšte može biti human.
Šta ga je onda spriječilo da digne toliku vojsku?
Hteo je sa što manjom vojskom da reši problem. Govorili smo mu - pa ne možeš čoveče tako. Nije slušao. Rat je nešto najstrašnije i treba ga na svaki način izbeći, a ako ne možeš da ga izbegneš onda iskoristi sve potencijale da rat traje što kraće. On je bio na takve političke poteze nespreman. Milošević je inteligentan i vispren, medjutim nije imao političku hrabrost koja je bila neophodna da se takva odluka donese. U takvim situacijama savetovali smo mu da donese političku odluku da u Srbiji podigne trista hiljada ljudi i kaže vojsci hoću da za nedelju dana tu situaciju razrešite.
Mi smo na isti način izgubili i Kosovo. On je na Kosovu držao samo pet hiljada policajaca i deset hiljada vojnika. Stalno se nećkao da li vojska treba ili ne treba da interveniše. Govorili smo mu ti imaš pravo da zauzmeš Sarajevo ali nemaš pravo da ga tri godine kljucaš i mrcvariš. Ili ga ostavi ili ga zauzmi energičnom i snažnom akcijom.
Vi možda ne znate da je Milošević dao nalog Mladiću da se Vojska oko Sarajeva povuče, s namerom da Karadžiću priredi da vojno izgubi Sarajevo kako ga on ne bi morao da predaje u Dejtonu za stolom. I to samo da ga ne bi Srbi optužili da je izdao Srbe. Tada je u Hadžićima bilo sto dvadeset poginulih u jednom danu, jer su viši oficiri i deo vojske napustili položaje dok niže niko nije mogao oterati.
Karadžić i Milošević se zaista nisu slagali. Karadžić je Miloševića čak povremeno posmatrao kao psihijatrijski slučaj. Valda je u njemu profesija isplivala na površinu. Mejutim njegov ukupni opstanak zavisio je od Miloševića. Zbog toga on nije smeo da dublje ulazi u neke već poznate sukobe. Jednostavno nije mu smeo da kaže neću. Često bi pod pritiskom prihvatao Miloševićeve predloge, ali bi ih kasnije skupština RS odbacivala.
U suštini on nije voleo da dolazi kod Miloešvića jer je ovaj od njega stalno tražio neke ustupke, kojima zapravo nije bilo kraja. Zbog toga ga je izbegavao.
Sankcije koje je Milošević uveo RS nisu bile blefiranje, one su joj mnogo zla nanele. Ja sam tada bio u Bosni radio za Karadžića i znam šta je to značilo za RS. Kad je u Srbiji napravljen Avramovićev konvertibilan dinar iz RS je u koferima donela 60 miliona maraka da bi kupila novi dinar i ostala u našem platnom prometu.
Miloševićeva prva prevara srba iz RS bila je 1992 godine kada je formirana Jugoslavija. Zamisao je bila da se nova Jugoslavija konstituiše od teritorija koje nisu želele da se odcepe, znači da tu ulaze i provizorne teritoreije RS i RSK. Prema tome Milošević ih je obmanuo tako što je formirao Jugoslaviju od Srbije i Crne Gore, a prekodrinske Srbe ostavio da vise. Oni su se tada našli u vakumu i nisi znali šta dalje. Karadžić nije imao nameru da pravi državu, jer je Jugoslaviju osećao svojom državom. Znao je da za pravljenje države nema elemenata. Očekivao je da će teritorije RS i RSK ostati u sastavu Jugoslavije. Karadžić nije imao značajne službe kao što su obaveštajna i kontraobaveštajna, oslanjao se na službe i državnu infrastrukturu Srbije, koje su bile pod Miloševićevom kontrolom i često bile jako nekoretne prema RS pa i Karadžiću.
Mnogi misle da je Vojskom RS komandovao Karadžić. To nije bilo moguće jer su nju uglavnim činili generali JNA. Karadžić je bio samo politički lider ali ne i državnik koji je imao presudnu ulogu nad armijom.
Da li je Miloševiću uvijek išlo sve po planu u BiH?
Ne ništa nije išlo po njegovom planu, jer on nije imao plan. On je samo gasio dnevne požare. Idi Jovice vidi šta su to tamo zabrljali. Nije postojao nikakav veliki plan. Karadžić je imao plan. Njegov plan je bio da se napravi RS u nekim ekonomski i komunikacijski logičnim granicama i da se ona veže za Jugoslaviju. To je bio jedini spasonosni plan. Stranci, čak ni zapad nije bio protiv, ali kad su videli da se ova dvojica svadjaju i oni su se okrenuli. Karadžić je napravio kardinalnu grešku kada je zarobljene Plave šlemove dao Miloševiću da ih on preda Zapadu. Tada je on praktično prestao da bude pregovarač sa Zapadom. To je bila njegova stravična greška jer je posle toga on za Zapad prestao da postoji.
Milošević ga je na to ubedio nudeći mu razmenu 140 šlepera municije jer je znao da RS tada već ozbiljno kuburi sa nedostatkom municije. Karadžiću je to bilo vrlo primamljivo. Tada je on izgubio stratešku poziciju kod zapada, a kada to izgubite onda se stvari odvijaju mimo vas. Milošević je bio spreman čak i da proda RS da bi sačuvao svoju predsedničku poziciju i svoj imidž.
Kao savjetnik zašto niste uticali na Karadžića da ne čini ratne zločine?
U svim jedinicama vi imate par ludaka koji će da naprave ludosti. Za vreme operacije Srebrenica ja sam pored Karadžića sedeo u njegovom kabinetu pet dana. Operacija je zamišljena da se izvede u obliku potkovice. Odnosno da se omogući da se muslimanske jedinice preko brda povuku do Tuzle. Plan potkovica je napravljen da bi bilo što manje sukoba. Smatralo se da ako potpuno Srebrenicu zatvorimo, to vam je kao kad mačku strpate u džak i ona će da vas grebe, znači došlo bi do borbi. Srbi su imali problema sa gubicima a ovakav plan je omogućavao da ti gubitci budu izbegnuti. Ni jedna naredba nije bila da neko smije da ubije civile. Mi ovde smatramo da cifra sa kojim muslimanske vlasti barataju o nestalima i poginulima u Srebrenici nije tačna. Ja koji sam bio u kreativnom timu i to znam svakako bolje od neke Nataše Kandić koja sve vreme sedi u beogradskoj kancelariji. Nju i njoj slične u Beogradu nazivaju antiratni profiteri jer su na tim neistinama zgrnuli grdne pare. Radi se na dokazima da je veliki broj ljudi koji se vode kao mrtvi, nalaze u inostranstvu.
Uopšte ne sporim da neko mora da bude vešan zbog zločina koji su počinjeni ali da to bude poimence na svim stranama. U svakoj situaciji jedna budala može da napravi veliki haos ali tvrdim da ni približno nije toliko ljudi ubijeno koliko se propagira.
Postoje informacije da je ubijeno mnogo više?
Ja ću lično uskoro da dokažem da to nije tačno.
Koliki je bio uticaj Mirjane Marković na Miloševića kada je o Bosni riječ?
Njena je ideja bila da su Srbi u Bosni i Srbi u Krajini problem Bosne i problem Hrvatske. Ta žena je smatrala da granice nisu potrebne. Ali njen muž a i mi svi živimo na planeti sile, gde vladaju jaki, snažni i odlučni. Ona je imala jedno potpuno nakaradno shvatanje države i državene organizacije. Ja sam imao sa njom žestok konflikt jer je ona tražila da mi ne treba da branimo Republiku Srpsku Krajinu. Ona je imala veliki uticaj na Slobodana i da se on mogao osloboditi tog pritska mnogo bi bolje prošao. Dobar deo "zasluga" što je on danas u Hagu, pripada njoj.
Mejutim Milošević će uskoro početi da iznosi jake dokaze gde će se videti šta je ko radio na Balakanu i kako je razbijana Jugoslavija. Jer mi smo taj Nemački plan o razbijanju Jugoslavije imali još 1990. godine na stolu. Klaus Kinkel je tada bio šef Nemačke službe DNB koja je bla ključna u početnom razbijanju Jugoslavije. Postojao je tačan plan šta i kako treba uraditi i najveći deo tog plana je ostvaren.
Koji su po Vama najveći Miloševićevi promašaji?
Početkom 1991. godine tadašnji šef KOS-a Aleksandar Vasiljević uputio je u kabinet predsednika Srbije Miloševića jednu veoma detaljnu i izvanrednu analizu stanja u Bosni i Hercegovini, gde vojska ukazuje na mogućnost od izbijanja sukoba u toj republici. Ja sam zamolio Acu da i meni pošalje jedan primerak tog dokumenta u kojem je napravljen presek organizovanja muslimana u Bosni. Po tadašnjim informacijama već oko 55 hiljada muslimana organizovano je u neke formacije i jedinice koje nisu bile advekatno naoružane ali je postojala jedna potpuno vojna struktura organizovanja koja je bila ilegalna, dok su kobajagi funkcionisali zvanični organi BiH. Taj dokument se vodio pod "strogo povjerljivo". To je nama dato kako bi sprečili budući sukob. Milošević nije bio čovek koji će bilo šta uraditi unapred, pa čak ni tri dana unapred. Mi smo tada mogli jednom odlučnom vojno-političkom akcijom da sprečimo mnogo toga. Milošević nije preduzeo ništa. S druge strane imali smo Srbe koji su bili partijski organizovani i tvrdili - nas će JNA da brani. To je bilo krajnje nezrelo posmatranje situacije 1991. godine i koje je dovelo do izbijanja sukoba.
Kako objašnjavate činjenicu da je Aleksandar Vasiljević izvještaj o situaciji u BiH, koji pominjete poslao predsjedniku Srbije iako je tada postojalo predsjedništvo SFRJ?
Ne, tada se predsedništvo Jugoslavije već raspalo, odnosno prestalo da funkcioniše zbog podela u njemu samom. Osim toga ja sam inicirao takvu jednu studiju jer sam smatrao da će te vojne analize biti dovoljne da se Milošević trgne i nešto konkretno preduzme. Ja sam po struci elektro inženjer i svoje analize radim više matematičkim metodama i potpuno realno. Nikada nisam bio opterećen nacionalizmom i iniciranje te studije nije imalo za cilj proučavanje bilo koje strane srpske, muslimanske ili hrvatske već nam je trebala jasna procena stvarnog stanja kako bi se predupredili negativni tokovi koji su već vidjeni u Hrvatskoj.
U koim situacijama je Karadžić od vas tražio pomoć?
Karadžić me je često zvao a najčešće kada je trebalo da razmislimo šta da uradimo. Ja sam bio kreativac koji je trebao da osmisli kako da se izvučemo iz čorsokaka. On nije sam odlučivao, kompletno rukovodstvo je učestvovalo u važnim odlukama. On se trudio da ubedi sagovornike u ispravnost svoje ideje, trošio je sate da nekog ubedi da je to što on predlaže pametno. Za razliku od Miloševića koji nikoga nije ni slušao ni ubedjivao. To su ustvari dva potpuno različita čoveka. Karadžić voli žene, kocku, jednostavno to je čovek koji voli život.
Mislite da zbog toga bježi od Haga?
On se nikada neće predati Hagu. Ako ga ne uhapse u narednih godinu dana neće ga više ni hapsiti, jer će cela konstrukcija zvana Haški sud polako da se raspada. Milošević je pristao na osnivanje Haškog suda i da bi Karadžića eliminisao sa scene, jer Karadžićev ugled medju Srbima je tako brzo rastao da je Milošević shvatio da bi mu on mogao da bude veliki protivnik na planu svesrpskog lidera. U jamu koju je on iskopao za Karadžića i sam je upao.
Da li ste vi lično dolazili u kofliktne situacije sa Miloševićem?
Ja sam aktivno učestvovao u smenjivanju Miloševića. Imao sam skoro 70 TV nastupa po Srbiji gde sam objašnjavao da Milošević mora da se povuće. U noći izmežu 4. i 5. oktobra na radio Indeksu koji je bio jedini slobodni radio u Beogradu, objašnjavao sam grajanima kako da se sutra ponašaju. Šešelj me je čak zbog toga proglasio američkim špijunom. Medjutim ja sam napustio njegov kabinet jer se nisam slagao sa njegovim načinom vodjenja zemlje i odbrane srpstva. On je slušao savetnike samo kad mu je fotelja bila uzdrmana, kao na primer 9. marta. U takvim situacijama ja sam bio najtraženiji čovek. Ali kad kriza prodje savetnici mu više i ne trebaju.
Napravio sam veliku grešku kada sam osmislio slogan - "Srbija se uspraviti mora". Pri tome sam mislio na ekonomsko a ne nacionalno uspravljanje. Otkada je Milošević to u Smedervu izgovorio, od tada je ta parola postala nacionalistički slogan. Koja naravno uopšte nije tako zamišljena. On je nije hteo da je napusti jer mu je odgovarala za lični uspon. Koristio je sve kako bi uvećao svoju harizmu. To nije bilo pametno. Jer kad predsednik svu energiju usmeri ka ličnom uzdizanju tada država tone.
Milošević je pao na tom srpskom pitanju. On je predsednik sa najviše poraza bližoj srpskoj istoriji. Niko nije izgubio toliko ratova i toliko etnički srpske teritorije kao on.
Šta mu je Karadžić najviše zamjerio?
Kada se vraćao iz Dejtona, Milošević je celu delegacije RS uhapsio u Dobanovcima. Tu je bio Krajišnik, Koljević, Zametica i ostali. Osim toga naredio je Karadžiću da što pre doje u Dobanovce i potpiše da prihvata Dejtonski sporazum.
Sve predloge koje smo Miloševiću napravili pre Dejtona šta nikako ne sme da u pregovorima izgubi, on je sve to dao. Insistirali smo da RS dobije izlaz na more, koje joj po svim svetskim konvencijama o granicama pripada, Milošević je sve to odbacio, samo da bi RS doveo u potpunu komunikacijsku zavisnost od Srbije .
Jer ako ste vi ekonomski ili komunikaciski zavisni od nekog onda morate da prihvatite sve njegove uslove. Ja sam savetovao Karadžiću da to nikako ne prihvati, medjutim on je rekao da to mora da učini, jer će ga u suprotnom Milošević uvesti u vojni poraz te će na vojnom planu izgubiti sve. Osim toga delegacija RS bi bila danima uhapšena sve dok to ne bi potpisala.
A na kojim teritorijama je Karadžić insisstirao?
Muslimani su nudili - daćemo vam Tuzlansku regiju prepustite nam Sarajevo. Karadžić je to odbio jer nije ni sanjao da će Milošević tako olako pokloniti Sarajevo. Smatrao je da periferni delovi Sarajeva i industriska zona prpadnu Srbaima a centralno gradsko jezgro dobiju muslimani. U Sarajevu je bilo 60 hiljada radnih mesta i to je njemu bilo jako značajno. Ja sam Karadžiću rekao to ne smeš da daš jer ako to daš šta će ti raditi narod, da hvata muve možda.
Kada su se Milošević i Karadžić posljednji put vidjeli?
Vidjeli su se zadnji put početkom 1996. godine kada je Milošević odbio da pošalje 300 kamiona iz Beograda koji su trebali da pomognu u iseljavanju Srba iz Sarajeva. Milošević je zapadu pri potpisivanju Dejtonskog sporazuma dao usmeno obećao da fabrike u Sarajevu niko neće dirati. Bojao se da ti kamioni ne posluže baš u te svrhe. Mejutim ja sam savetovao Karadžića da se jedan "Orao" ili "Pretis" i druge fabrike moraju izmjestiti u RS jer taj narod mora od nečega da živi i negde da radi. Dakle mi smo tada prije svega mislili na narod. Zbog toga smo našli trista privatnih kamiona iz Srbije i dovezli ih u Sarajevo.
Na koji način Karadžić danas rukovodi SDS-om?
To nije tačno. Današnji SDS nije ni nalik onom što je Karadžić zamislio. Vi iz sarajevske perspektive ste SDS prvenstveno gledali kao nacionalističku stranku. Mejutim njen osnovni cilj bio je da napravi ambijent u kome Srbi mogu da opstanu u Bosni. Današnji SDS je žalosna senka one partije koju je vodio Karažić.
Kako je 1994. godine vi dolazite na Pale tamo se nalazi i Jovan Zametica, koje su bile njegove ingerencije kao savjetnika i kako je uopšte na tu poziciju mogao doći čovjek kojeg niko nije poznavao?
Gospodin Zametica je veliki intelektualac i čovek sa kojim sam ja delimično saradjivao jer mi nismo pokrivali iste oblasti. On se prevashodno bavio poslovima medjunaorodnih odnosa RS jer je odlično poznavao jezik a i mnogo vremena je proveo u Londonu radeći u institutu za Balkan. Ako mislite na gospodina Zameticu on nama nije bio nepoznat jer smo mi aktivno pratili njegov rad.
Ako ste pak mislili da sam ja taj nepoznati čovek to je tačno. Ja sam se sve do 1997 trudio da budem što dalje od medija i bilo kakvih javnih istupanja jer sam samtrao da savetnici treba da pomažu predsedniku ali nikako nesmeju da budu i javne ličnosti. Savetnici trebaju da imaju posebne kreativno-analitičke uloge ali sve njihove kreacije i sugestije koje predsednik prihvati od tog momenta postaju predsednikove ideje a ne njihove jer oni rade za njega. Nije dobro ni pametno da se jasno zna ko u predsedikovom okruženje pokriva kreativne funcije jer se onda posredno ili neposredno na te kreacije može da utiče. Savetnici dok obavljaju taj posao treba da budu u dubokoj senci predsednika i po mom mišljenju oni nema šta da traže na javnoj sceni, osim ako im upravo takva uloga nije namenjena.
Koliko su se u to vrijeme pitali drugi ljudi iz vrha rukovodstva Republike Srpske. Kao što su Koljević, Krajišnik i Plavšićeva. Kakav je bio njihov hijerarhijski uticaj?
Već sam u predhodnim pitanjima objasnio da je Karadžić delovao autaritativno ali nikakda nije želeo da nameće svoje mišljenje. Radilo se više kolektivno i sve navedene ličnosti u vašem pitanju su više zajedno, kolektivno donosili značajne odluke po RS. Normalno Koljević i Biljana kao članovi predsedništva RS imali su drugačija zaduženja od gospodina Kraišnika koji je bio predsednik Skupštine RS
Da li je Slobodan Milošević otvoreno rekao Aliji Izetbegoviću koje opcije mu se pružaju ukoliko ne pristane na njegove prijedloge?
Ne, Milošević i Alija takav razgovor, da ja znam, nikada nisu vodili. Milošević nije imao precizan plan da bi Aliji bilo šta alternativno nudio ili mogao da ponudi. Po mom mišljenju Alija je pravio osnovnu grešku što se nije dogovarao sa Karadžićem jer sa Miloševićem on nije imao šta da se dogovara. Za Miloševića bi svaki dogovor na relaciji Karadžić - Alija bio odličan samo da se sukobi zaustave i da njegovu fotelju ne ugrožavaju. Medjutim Alija je tražio sagovornike svuda ali najmanje u komšiluku gde je prvo trebalo razgovarati. Na takve poteze su ga često podlo i pogrešno nagovarali zapad i amerikanci obećavajući mu nešto u čemu nikada nisu ozbiljno nameravali da mu pomognu. Strategija zapada u kome su prednjačili Nemačka a kasnije Amerika i Engleska bila je, za sve oni koju hteli da je vide, veoma jasna. Dizati medijsku galamu oko stvaranja velike Srbije, da bi se u potaji stvorila velika Hrvatska. Mislim da Alija u početku nije shvatio kompletnu zaveru ali kasnije se iz tog zagljaja Muslimansko-Hrvatske federacije nije moglo pobeći.
Posle našeg odbijanja Tudjmanove ideje o podeli Bosne, Hrvatska se bacila na stvaranje snažnog lobija uz čiju će pomoć tu ideju ipak realizovati. Na stranu Hrvatske je stala Nemačak i Austrija do te mere da su u EZ izvršile odlučujući pritisak da ta opcija bude prihvaćena. To postaje i zvanično strategija EZ u koju se uključuju Amerika i Vatikan. Protiv ovako snažnog lobija mi u Srbiji nismo mogli ništa da uradimo osim da pokušama da ubedimo Aliju da ne pravi savezništvo sa Hrvatima jer će na kraju biti najveći gubitnik. Ako danas pogledate krtu razgraničenja doći će te sami do zaključka da je Alija tada napravio odlučujuću grešku i da su muslimani u najveći gubitnici te strategije.
Da li je tačno da je postojao dogovor izmedju Radovana Karadžića i Alije Izetbegovića o zamjeni teritorija, konkretno Srebrenice sa periferne dijelove Sarajeva? (Izetbegović je jednom rekao da je ta opcija postojala) Zašto je taj plan propao?
Takvih ozbiljnih dogovora nije bilo, a da ih je bilo sigurno bih bio upoznat. Postojalo je više samo neformalnih predloga o tritorijalnim razmenama Sarajevo sa periferijem za Tuzlu, Doboj za Goražde i slično ali ozbiljni razgovori političkih vrhova RS i Muslimana nije bilo. Mislim da su Muslimanski čelnici bežali od takvih razgovora jer su smatrali da će uz pomoć amerikanaca ostvariti više, iako je raspoloženje na Palama bilo u pravcu takvih dogovora.
Da li ste bili upoznati o teritorijalnom razgraničenju BiH, koje su vodile sarajevske vlasti sa vlastima na Palama?
Sa ovim pregovorima i detaljima tih razgovora ako ih je bilo nisam upoznat, i to nebih mogao da komentarišem.
Može li se nekoliko opština u bosanskoj Krajini, kao što su Grahovo, Petrovac i Sanski most, smatrati dijelom globalnog dogovora o razgraničenju kao što je prije toga bila i "Oluja"?
Ako sam dobro razumeo pitanje mislite dali su Srbi iz RS svesno prepustili ove opštine Hrvatima kao ulog nekog budućeg razganičenja? Ne, Srbi iz RS u operaciji oluja nisu mogli da odbrane ove opštine jer su na tim prostorima raspolagali dosta malobrojnim jedinicama a znali su za opredeljenje Miloševića, da se neće vojno umešati u odbranu RSK. Miloševiću je predočen plan uspešne odbrane RSK sa minimalnim učešćem Srbije ali je on sve te predloge odbio jer se već dogovorio da RSK prepusti Hrvatima a da za uzvrat dobije američku podršku u borbi sa narastajućom opozicijom u Beogradu. Zbog takvog kalkulantskog ponašanja Milošević je izgubio vlast u Srbiji i danas je u Hagu. Njegov pad i počinje upravo sa padom RSK, koju niko ozbiljan u Srbiji ne smatra trajno izgubljenom, pa čak i danšnji naši čelnici, koji su puni pomirujućih izjava. Smatra se da još nije trenutak za pokretanje takvih pitanja ali će to sigurno doći na dnevni red.
Veliki broj neposrednih učesnika u hrvatsko-srpskim pregovorima tvrde da su od 1991. godine započeti pregovori o podjeli BiH izmeju Tujmana i Miloševića. Milošević je u proljeće 1995. godine u odredjenim krugovima rekao, parafraziram-ratna avantura ima smisla samo ako dobijemo polovinu Bosne. Vaš komentar?
I ja sam jedan od učesnika tih razgovora iz 1991. ali mislim da sam u predhodnim redovima objasnijo da je to bila inicijativa Tudjmana koja je kod nas ocenjena kao neprihvatljiva jer smo mi imali već neke jasne naznake o namerama stvaranja velike hrvatske i nikakva podela Bosne nam nije odgovarala. Za navedenu Miloševićevu izjavu nisam čuo, ali ako je ona izrečene smatram da je mislio na polovinu Bosne koja bi pripala RS ali nikako i Tudjmanu. Milošević je bio spreman na razne ustupke ali baš tolike, to bi i za njega bilo previše.
Milošević se u Srbiji pojavio na krilima nacionalizna, iako on sam uopšte nije nacionalista, jer se Srpski narod osećao ugnjetenim iako je predstavljao skoro polovinu populacije bivše Jugoslavije. To osećanje kod Srba nije stvoreno samo na nacionalnom već mnogo više na ekonomskom planu. Srbija je pretvorena u sirovinsku bazu, tržište Slovenije i Hrvatske. Zato se i rodio slogan "Srbija se uspraviti mora" koji je potpuno bio usmeren u ekonomskom pravcu, ali je faktički eksploatisan u nacionalnom. Milošević je taj imidž velikog Srbina gajio jer mu je donosio popularnost u širim masama. Uz nacionalizam će te se brzo popeti na vrh ali pri prvom porazu ili prodaji nacinalnih interesa strmoglavo padate. Milošević se sobzirom na svoje "rezultate" oko RSK i RS previše održao ali posle pada Kosova nikakvi politički trikovi ga nisu mogli da spasu.
