|
NIN
Broj 2755 16.10.2003 Kad Ameri marširaju Štrajk u Sartidu “Čim su postali gazde, prestali su da se smeškaju”, kaže Siniša Prelić iz Samostalnog sindikata Pod Sartidovom zastavom radili su u utorak i sredu još samo prvotimci fudbalskog kluba - otišli u Prag na revanš “Slaviji” - i tim stručnjaka okupljen oko Amerikanca Tomasa Kelija, generalnog direktora kompanije koja se od pre mesec dana zove US Steel Serbia, d. o. o. Ostali zaposleni, njih šest i po hiljada samo u Smederevu, u utorak su stupili u generalni štrajk. Štrajk predvode dva reprezentativna sindikata, Samostalni i “Nezavisnost”, a nećkaju se zasad samo vođe trećeg, najmanjeg, režimskog - Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata. Ipak, tvrde u razgovoru za NIN Siniša Prelić iz Samostalnog sindikata i Dragan Gitarić iz “Nezavisnosti”, “samo su se vođe ASNS-a stavile na stranu gazda”, dok su članovi “izašli sa nama i krenuli u generalni štrajk”. Tek, kaže Prelić, “ovo je primer za celu Srbiju, kako treba sindikati da se udruže oko radničkih interesa”. I: “Verovali ili ne, ali štrajk ima samo socijalnu dimenziju, nikako i političku.” “Pare, pare!” i “Samo jedan dolar!”, skandirala je u utorak u cik zore prva radnička smena, ispred gvozdene fabričke kapije broj 1. “Nismo prosjaci, a ko prosjaci molimo za pare”, sebi u brk govorio je sredovečni livac, pogledajući u zemlju, u svoje izlizane farmerke i iznošeni sivi džemper s rupom ispod pazuha. “Pare, pare!”, nastavlja da uzvikuje. Prvi među zahtevima radnika, metalaca, jeste da američke gazde povećaju cenu rada - “crnačkog” rada pored usijanih peći - na pedeset i pet dinara po satu, bruto. Samo jedan dolar. A, čisto poređenja radi, ako se uopšte i može porediti, prodavačica u Feniksu, Arizona, u prodavnici cipela, čistoj i klimatizovanoj, zarađuje šest i po - sedam dolara po satu, i to pošto se odbiju porezi i takse. Kada se pak od zarada Sartidovih metalaca odbiju porezi i doprinosi, ostane im da kući, u proseku, odnesu tek nešto više od pet hiljada dinara. U bruto iznosu, cifra već deluje ozbiljnije: čitavih devet i po hiljada dinara. “‘Oću, bre, decu da prehranim. A kako?!”, sublimiše ozbiljnost “samo jednog dolara” jedna od radnica. Uverena je da sa predloženim povećanjem od 33 bruto dinara po satu, to neće uspeti. Uvređen je ovakvom “uzmi ili ostavi” ponudom poslovodstva i Dragan Gitarić iz “Nezavisnosti”: “Pa, nismo mi iz neke afričke zemlje, da nam kažu, kao što su nam rekli, kako im se veća cena rada jednostavno ne uklapa u biznis-plan.” Osim većih plata, sindikalci traže i zbrinjavanje oko 450 radnika iz Sartidovih društava koja “nisu ušla u kupoprodajni ugovor, a pripadaju Sartidu”. To su FK Sartid, Direkcija za restrukturiranje, Institut za metalurgiju i “Stanplan”. Siniša Prelić: “Reč je o našim radnicima, među njima ima i invalida, koji su se igrom slučaja našli u tim preduzećima a sada ostaju ‘na belom hlebu’. Evo, sutra će biti isplata, a za njih nije uplaćeno ništa. Šta će biti s njihovim porodicama? A mi smo i zatražili nešto manje povećanje plata kako bi i za ove ljude bilo novca.” Dalje, zahtevaju radnici i da se završi sastavljanje pojedinačnog kolektivnog ugovora, ali i da im se na uvid stavi sam kupoprodajni ugovor između Vlade Srbije i US Steel-a. “Sindikati, naime, uopšte nisu bili uključeni u pregovore, i mi zapravo i ne znamo šta u tom ugovoru piše”, objašnjavaju Prelić i Gitarić. “I usmeno i pismeno smo tražili da vidimo ugovor, i od premijera Zorana Živkovića i od Amerikanaca, ali nismo dobili odgovor. U stvari, Ameri su nam kazali da je njihov sporazum s vladom takav da i nemaju pravo da nam daju ugovor na uvid. Uz to, još nam je samo Džon Gudiš, jedan od glavnih rukovodilaca US Steel-a, poslao pismo u kome je rekao da smo arogantni i neozbiljni...” Ugovorena poslovna tajna nastala je posle pregovora koje je u ime Vlade Srbije, iz nepoznatog razloga, vodio Nemanja Kolesar, tada iz fotelje šefa premijerovog kabineta. Amerikanci su, kako je saopšteno, Sartid pazarili za 23 miliona dolara, a u medijima je objavljeno i da US Steel ima obavezu da u narednih pet godina investira još 150 miliona dolara, što u obrtna sredstva što u kapitalne investicije. Inače, kako je Sartid bio u stečaju, a shodno još važećem, starom Zakonu o stečaju, američki kupci 12. septembra ove godine nisu preuzeli i Sartidove dugove već su oni postali vlasništvo Vlade Srbije, tj. poreskih obveznika - među njima i onih koji, danas, očajnički traže samo jedan dolar. Igra gluvih telefona između radnika i poslodavaca traje od samog početka. Tok dosadašnjih pregovora opisuje Siniša Prelić: “Iako su po zakonu obavezni da, ako treba, s nama pregovaraju i dan i noć, oni to nisu učinili. Umesto pregovora i spremnosti na kompromis, oni su nam samo ponudili pomoć da objasnimo zaposlenima kako je njihova ponuda i najbolja.” Dodaje Dragan Gitarić: “Tek sinoć (ponedeljak) u sedam sati generalni direktor Tomas Keli poslao je pismo u kome nas je obavestio da je i u toku noći spreman da razgovara s nama, ali ne na temu zarada. Pa, o čemu bismo, onda, razgovarali?!” Šabac Solidarnost belih limova Radnici jednog od najvažnijih ogranaka smederevske železare koja je sada u okviru preduzeća JU ES STIL, šabački “Beli limovi”, stupili su u generalni štrajk nakon protestnog upozorenja od pre dve nedelje. Samostalni i Nezavisni sindikat ove fabrike nastupili su ovog puta jedinstveno, i kao što su obećali, sproveli su odluku o potpunoj obustavi rada. Po rečima Dušana Bogićevića, predsednika Samostalnog sindikata “Belih limova”, radnici ove fabrike zahtevaju da se konačno završi pojedinačni kolektivni ugovor i da odmah stupi na snagu, da se utvrdi nova cena rada i to u iznosu od 55 dinara na sat, kao i da se uposli 490 radnika Instituta SARTID jer je, po rečima Bogićevića, kompanija bila dužna da ih preuzme. Radnici “Belih limova” su novinarima potvrdili da će štrajkovati koliko god to bude potrebno, dok se svi njihovi zahtevi ne ispune, što je potvrdio i Mihajlo Čembić, predsednik Nezavisnog sindikata ovog preduzeća, i naglasio da će, ukoliko se ova agonija produži,radnici radikalizovati protest. Treba naglasiti da se svi radnici šabačke fabrike, osim rukovodstva, nalaze u štrajku a prema procenama stručnjaka, dan štrajka, odnosno nerada, nanosi štetu od 400 000 dolara dnevno. U samom krugu fabrike pojačane su mere bezbednosti od strane policije i dežurnih službi šabačkog Medicinskog centra.I zato razgovora nije ni bilo, pa je generalni štrajk započeo u utorak u sedam ujutru, a sa njim i pritisci, ucene, pretnje otkazima... Sindikalisti, čak, nabrajaju imena rukovodilaca koji su se u toj aktivnosti naročito istakli, ali Prelić, ipak, pomirljivo zaključuje kako je i ovo, valjda, normalno, makar i ako nije po zakonu. “To je njihov posao, a mi ćemo da odradimo naš”, kaže odlučno. Ko tu koga ucenjuje, i kakvi su, uopšte, stav i namere rukovodilaca? Za NIN niko zvanično nije hteo da kaže baš ništa. Tek nam je jedan od direktora Sartida, u prolazu, dobacio kako je “problem što niko nikoga ovde ne razume”, te da “nisu krivi samo rukovodioci Sartida, treba tu razmotriti i ulogu Vlade Srbije”. Radnike posebno iritira to što su se novi vlasnici srpskog čelika, kada su se u Sartidu kao spasioci pojavili u novembru 2002. godine, ponašali sasvim drugačije. “Nismo tada mogli da se odbranimo od njih”, kaže Prelić. I, sindikalisti su naseli na obećanja slatke budućnosti. Uostalom, priznaje i naš sagovornik, “mi smo, zajedno sa zaposlenima, gurali priču o strateškom partneru, da bismo konačno krenuli sa radom”. A šta se onda dogodilo? “Čim su postali gazde, prestali su da se smeškaju.” Uprkos tome, i Siniša Prelić i Dragan Gitarić ne kaju se danas zbog podrške koju su pružali Kolesarovim favoritima, “možda smo samo malo razočarani”. “Činjenica je, ipak, da se u poslednje vreme mnogo više radi, i mi i dalje verujemo da je US Steel dobra kompanija. Još samo da budemo plaćeni za naš rad”, kaže Gitarić. Do tada, ili dok se pretnje otkazima ne ostvare, generalni štrajk Sartidovih metalaca se nastavlja. Radnici, okupljeni oko samo jednog dolara, ostaju jedinstveni, iako Ratko Dostanić, trener Sartidovih fudbalera, iz Praga za NIN poručuje: “U ovom trenutku, to je za nas potpuno nevažno i nebitno.” Ali, nikakva ovo nije uteha za Tomasa Kelija, jer fudbaleri ionako barataju samo loptom a ispred kapije broj jedan uzdignute su prazne šake, lopate i prosjački štapovi. I, ne čini se da imaju bilo gde da odu. Nikola Vrzić |
