ДА ЛИ ЈЕ РУСИЈА ИЗГУБИЛА ЦРНУ ГОРУ И МАКЕДОНИЈУ? А СРБИЈУ?
iskra <http://iskra.co/reagovanja/dragomir-andjelkovic-da-li-je-rusija-izgubila-crnu-goru-i-makedoniju-a-srbiju/> .co ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: ДА ЛИ ЈЕ РУСИЈА ИЗГУБИЛА ЦРНУ ГОРУ И МАКЕДОНИЈУ? А СРБИЈУ? 11-13 minutes _ 17.06.2017. - 8:26 Фото: РТРС НАТО је прогутао Црну Гору, спрема се да то уради са Македонијом. Упоредо, а претходно речено је део и тога, стеже обруч око Србије и БиХ. Међутим, то не значи да је, док у ширем луку око Русије гради своје војно-политичке плацдарме, дигао руке и од директног руског окружења, које је увелико у сфери њеног утицаја. Итекако и ту на разне начине НАТО покушава да се инфилтрира. Недавно је, што наша јавност није ни приметила, направио известан продор у Јерменији. „ПРИЈАТЕЉСКИ“ МАСКЕНБАЛ Првих година пошто се СССР распао, Вашингтон се претерано није мешао у послове тамошњих држава. Заступао је став да је Руска Федерација „гарант стабилности на том огромном простору“. Али далеко је било од тога да су Американци то стварно мислили. Само су деловали лукаво, систематски и фазно. Прво су се посветили учвршћивању утицаја у земљама Источне Европе, а на постсовјетском простору су га тек дискретно ширили. Циљ је био и да се не револтира Јељцинова Русија, код које је стварана илузија да је прихваћена као пријатељ. Но, пошто је прва етапа стварања евроатлантске империје завршена, од 1994. године почели су из Вашингтона да се чују другачији гласови. И пре него што је кренула путем државног јачања и препорода националне самосвести, Русија је почињала да бива третирана као непријатељ. За Америку је било важно и то што су се до тада бивше совјетске републике – гле парадокса, уз помоћ Москве која је у фази робовања илузијама о прихватању од стране Запада и тако хтела да демонстрира свој демократски и толерантан карактер – у државном погледу већ биле консолидовале. Постале су праве независне земље са пуним капацитетом да воде сопствену политику (изградиле су армије, политички систем, дипломатску мрежу). Узимајући све речено у обзир, 1994. године, заменик државног секретара Ворена Кристофера Питер Тарноф изјавио је следеће: „САД још нису посветиле дужну пажњу земљама које се граниче са Русијом. То мора да се промени, јер те државе, које су у страху од руске експанзије, имају легитимне интересе које САД и Запад не смеју да игноришу.“ ПРОДОР НА ИСТОК „Пријатељски“ однос према Москви није трајао, као што се код нас неретко а нетачно мисли, ни док је Јељцин био на власт. Ни руска снисходљивост према САД није водила позитивном ставу те силе према Руској Федерацији. Америци је био и остао циљ да драстично ослаби ту велику државу која има потенцијал да јој се одупре. Да је после Јелцина 1 дошао неки Јељцин 2, а не Путин, Вашингтон би, тек уз нешто другачији приступ, такође настојао да дотуче Русију. По њега је наступио проблем што су Руси то схватили и кренули путем, прво врло одмереног и прикривеног, затим све снажније демонстрираног, одбрамбеног деловања. Тако су стигли и у Сирију. Да је Русија на мети, јасно се видело и пре отпочињана великог ширења НАТО на исток те агресије на Србију. Друга страна медаље је што су тек ти велики догађаји пробудили Русију. Међутим, већ крајем прве половине декаде о којој причамо Америка је и званично – а пре тога већ незванично, преко свог „невладиног сектора“, диригованих финансијских институција, медија, бизниса – постала врло присутна на постсовјетском простору. Политика према државама Закавказја, тј. Јерменији, Грузији, Азербејџану, у пуној мери је постала активна и свеобухватна 1997. године. Тада је дефинисана „Стратегија пут свиле“ (коју ће нешто касније потврдити и Сенат), а чија суштина је била следећа: циљ је да се максимално повећа утицај САД на јавност и владе тих земаља, односно креира њихов благонаклон став према Вашингтону, као и да се изгради саобраћајна и енергетска инфраструктура у складу са интересима САД, односно да се подрже америчке приватне инвестиције. То је оно што је речено, а несумњиво је планирано и да се земље региона увуку у америчку војно-политичку орбиту. Грузија, па донекле и Азербејџан, показаће се пријемчивим за такву политику. После су на те темеље надграђени и други елементи експанзије на постсовјетском простору. Ту су НАТО Партнерство за мир, ЕУ Источно партнерство итд. А све то служи поменутом циљу, који је с временом добијао агресивније рухо. Приближавање Западу је пало у други план у односу на покушаје дистанцирања па и конфронтирања држава из окружења Русије са њом. Наравно, ни Русија није седела скрштених руку. Чак и пре него што је Запад почео да је подбада у њеном суседству па и на њеној територији. ОПАСНА НАТО УПОРНОСТ После шока и парализе насталих после распада СССР коме је из личних интереса тадашњих властодржаца допринела, Москва се прибрала и почела одмерено али енергично да делује на постсовјетском простору. Русија је настојала да на новим основама око себе окупи што већи број бивших република Совјетског Савеза.
ДА ЛИ ЈЕ РУСИЈА ИЗГУБИЛА ЦРНУ ГОРУ И МАКЕДОНИЈУ? А СРБИЈУ?
standard <http://www.standard.rs/politika/38012-%D0%B4%D0%B0-%D0%BB%D0%B8-%D1%98%D0%B5-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B8%D0%B7%D0%B3%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%B0-%D1%86%D1%80%D0%BD%D1%83-%D0%B3%D0%BE%D1%80%D1%83-%D0%B8-%D0%BC%D0%B0%D0%BA%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D1%83-%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D1%83> .rs ДА ЛИ ЈЕ РУСИЈА ИЗГУБИЛА ЦРНУ ГОРУ И МАКЕДОНИЈУ? А СРБИЈУ? 11-13 minutes _ * четвртак, 15 јун 2017 15:30 ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ НАТО наступ од Балкана до Јерменије намеће потребу за слојевитим и проактивним руским одговором НАТО је прогутао Црну Гору, спрема се да то уради са Македонијом. Упоредо, а претходно речено је део и тога, стеже обруч око Србије и БиХ. Међутим, то не значи да је, док у ширем луку око Русије гради своје војно-политичке плацдарме, дигао руке и од директног руског окружења, које је увелико у сфери њеног утицаја. Итекако и ту на разне начине НАТО покушава да се инфилтрира. Недавно је, што наша јавност није ни приметила, направио известан продор у Јерменији. „ПРИЈАТЕЉСКИ“ МАСКЕНБАЛ Првих година пошто се СССР распао, Вашингтон се претерано није мешао у послове тамошњих држава. Заступао је став да је Руска Федерација „гарант стабилности на том огромном простору“. Али далеко је било од тога да су Американци то стварно мислили. Само су деловали лукаво, систематски и фазно. Прво су се посветили учвршћивању утицаја у земљама Источне Европе, а на постсовјетском простору су га тек дискретно ширили. Циљ је био и да се не револтира Јељцинова Русија, код које је стварана илузија да је прихваћена као пријатељ. Но, пошто је прва етапа стварања евроатлантске империје завршена, од 1994. године почели су из Вашингтона да се чују другачији гласови. И пре него што је кренула путем државног јачања и препорода националне самосвести, Русија је почињала да бива третирана као непријатељ. За Америку је било важно и то што су се до тада бивше совјетске републике – гле парадокса, уз помоћ Москве која је у фази робовања илузијама о прихватању од стране Запада и тако хтела да демонстрира свој демократски и толерантан карактер – у државном погледу већ биле консолидовале. Постале су праве независне земље са пуним капацитетом да воде сопствену политику (изградиле су армије, политички систем, дипломатску мрежу). Узимајући све речено у обзир, 1994. године, заменик државног секретара Ворена Кристофера Питер Тарноф изјавио је следеће: „САД још нису посветиле дужну пажњу земљама које се граниче са Русијом. То мора да се промени, јер те државе, које су у страху од руске експанзије, имају легитимне интересе које САД и Запад не смеју да игноришу.“ ПРОДОР НА ИСТОК „Пријатељски“ однос према Москви није трајао, као што се код нас неретко а нетачно мисли, ни док је Јељцин био на власт. Ни руска снисходљивост према САД није водила позитивном ставу те силе према Руској Федерацији. Америци је био и остао циљ да драстично ослаби ту велику државу која има потенцијал да јој се одупре. Да је после Јелцина 1 дошао неки Јељцин 2, а не Путин, Вашингтон би, тек уз нешто другачији приступ, такође настојао да дотуче Русију. По њега је наступио проблем што су Руси то схватили и кренули путем, прво врло одмереног и прикривеног, затим све снажније демонстрираног, одбрамбеног деловања. Тако су стигли и у Сирију. Да је Русија на мети, јасно се видело и пре отпочињана великог ширења НАТО на исток те агресије на Србију. Друга страна медаље је што су тек ти велики догађаји пробудили Русију. Међутим, већ крајем прве половине декаде о којој причамо Америка је и званично – а пре тога већ незванично, преко свог „невладиног сектора“, диригованих финансијских институција, медија, бизниса – постала врло присутна на постсовјетском простору. Политика према државама Закавказја, тј. Јерменији, Грузији, Азербејџану, у пуној мери је постала активна и свеобухватна 1997. године. Тада је дефинисана „Стратегија пут свиле“ (коју ће нешто касније потврдити и Сенат), а чија суштина је била следећа: циљ је да се максимално повећа утицај САД на јавност и владе тих земаља, односно креира њихов благонаклон став према Вашингтону, као и да се изгради саобраћајна и енергетска инфраструктура у складу са интересима САД, односно да се подрже америчке приватне инвестиције. То је оно што је речено, а несумњиво је планирано и да се земље региона увуку у америчку војно-политичку орбиту. Грузија, па донекле и Азербејџан, показаће се пријемчивим за такву политику. После су на те темеље надграђени и други елементи експанзије на постсовјетском простору. Ту су НАТО Партнерство за мир, ЕУ Источно партнерство итд. А све то служи поменутом циљу, који је с временом добијао агресивније рухо. Приближавање Западу је пало у други план у односу на покушаје дистанцирања па и конфронтирања држава из окружења Русије са њом. Наравно, ни Русија није седела скрштених руку. Чак и пре него што је Запад почео да је подбада у њеном суседству па и на њеној територији. ОПАСНА НАТО УП
