Džerard Vilijams : Od istorije ništa nismo naučili

[ANTIC.org-SNN]

HRONIKA 59. BEOGRADSKOG SAJMA KNJIGA 

 

Džerard Vilijams 

 

Od istorije ništa nismo naučili 

 

Užasno je to što danas može da se vidi u dijelovima koje smo ranije nazivali 
istočnom Evropom da fudbalski navijači pozdravljaju nacističkim pozdravom, da 
se održavaju izbori za mis Adolfa Hitlera, 2014. godine, to je nenormalno Na 
sreću, na neki način demokratija je prevazišla probleme koje su na svijet 
donijeli i nacizam i komunizam, ali demokratija nije savršeno rješenje, ona je 
najbolja od loših alternativa i ne funkcioniše u svim situacijama 
Pro­sla­vlje­ni bri­tan­ski pu­bli­ci­sta i pi­sac Dže­rard Vi­li­jams na 
ovo­go­di­šnjem Saj­mu knji­ga u Be­o­gra­du pot­pi­si­vao je no­vi ro­man 
,,Kol­dic: Pro­je­kat Ame­ri­ka”, ko­ji je ob­ja­vi­la iz­da­vač­ka ku­ća 
Ad­mi­ral Buks iz Be­o­gra­da. Ri­ječ je o dru­gom u se­ri­ji ro­ma­na 
po­ve­za­nih li­kom Vel­ša­ni­na Le­o­nar­da, ko­ji se kre­tao li­ni­ja­ma 
fron­to­va Sje­ver­ne Afri­ke, Ita­li­je, do­spi­je­va­ju­ći i do Ko­re­je, 
Ode­se, Ar­gen­ti­ne, ko­ji je či­ta­lač­ka pu­bli­ka sa ovih pro­sto­ra ima­la 
pri­li­ku da upo­zna u ro­ma­nu ,,Le­no­va pu­sti­nja”. Lju­bav­ne pri­če ko­je 
se ple­tu oko Le­no­vog li­ka ni­su ni­šta ma­nje za­ni­mlji­ve od rat­nih 
avan­tu­ra ko­je on do­ži­vlja­va, a kroz ko­je nas pi­sac svo­jom 
ubje­dlji­vom na­ra­tiv­no­šću vje­što spro­vo­di.
Dže­rard Vi­li­jams je isto­ri­čar i no­vi­nar ko­ji je is­crp­no pi­sao o 
Dru­gom svjet­skom ra­tu. Ve­ći dio svog ži­vo­ta (33 go­di­ne) ra­dio je za 
bri­tan­ske TV sta­ni­ce: Roj­ters, Bi-Bi-Si i Skaj Njuz.
Iz­vje­šta­vao je o ne­kim od naj­zna­čaj­ni­jih po­li­tič­kih do­ga­đa­ja 
ko­ji su obi­lje­ži­li kraj XX vi­je­ka, uklju­ču­ju­ći i ra­to­ve u 
Per­sij­skom za­li­vu, Ru­an­di, Bo­sni… Vi­li­jams je na­šoj i svjet­skoj 
jav­no­sti po­znat kao autor best­se­le­ra „Si­vi vuk – bjek­stvo Adol­fa 
Hi­tle­ra”, u ko­me je iz­nio po­dat­ke o to­me da je Fi­rer pre­ži­vio Dru­gi 
svjet­ski rat i do­če­kao du­bo­ku sta­rost u Ar­gen­ti­ni.
Eks­klu­ziv­ni in­ter­vju za „Dan” Dže­rard Vi­li­jams dao je na štan­du 
iz­da­vač­ke ku­će Ad­mi­ral Buk­sa, gdje pot­pi­su­je svo­je knji­ge do 
za­vr­šet­ka saj­ma.
● Pu­bli­ka je u pri­li­ci da po­sli­je fe­no­me­nal­nog „Si­vog vu­ka” uži­va 
u Va­šem već dru­gom ro­ma­nu. Ka­ko je na­sta­la ova knji­ga? U kom ča­su ste 
od­lu­či­li da na­pi­še­te ovo dje­lo i na­rav­no, u ko­joj mje­ri Vas je na to 
ohra­bri­lo ba­ra­ta­nje či­nje­ni­ca­ma u ve­zi sa do­ga­đa­jem? 
– Raz­log zbog ko­ga sam po­čeo da pi­šem knji­ge o Le­nu je jed­no­sta­van. 
Moj otac, Len, je bio voj­nik u Dru­gom svjet­skom ra­tu, u Sje­ver­noj 
Afri­ci, i uče­stvo­vao je u bor­ba­ma sve do Ita­li­je gdje je bio te­ško 
ra­njen u bi­ci kod Mo­te Ka­si­na. On je osta­vio svo­je me­mo­a­re, ukrat­ko, 
dio ono­ga što je ra­dio za vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta. Ma­da moj 
ju­nak ni­je moj otac, ve­li­ki broj nje­go­vih po­če­ta­ka je­ste. Len je kao 
i ja Vel­ša­nin, ro­đen je u Svon­si­ju, kao i moj otac. Moj otac je, 
za­pra­vo, od­bio da bu­de ofi­cir za vri­je­me ra­ta jer je sma­trao da je to 
isu­vi­še opa­sno i mi­slio je da se ne­će sna­ći na tom dru­štve­nom ni­vou. 
Moj ju­nak je pri­hva­tio da po­sta­ne ofi­cir i to­kom ra­ta je na­pre­do­vao 
do ve­o­ma vi­so­kog či­na. Na­kon što sam na­pi­sao „Si­vog vu­ka” osje­ćao 
sam se ve­o­ma lo­še jer sam sa­znao šta se za­i­sta do­go­di­lo sa 
na­ci­sti­ma po­sli­je ra­ta i na­kon što sam is­tra­ži­vao na te­mu na­ci­sta 
je­di­no što sam že­lio da uči­nim je da ih ubi­jem. U mo­jim knji­ga­ma imao 
sam pri­li­ku da ubi­jam na­ci­ste na raz­ne na­či­ne, na ra­znim mje­sti­ma, i 
oni su svi to za­slu­ži­li. To što po­zna­jem pri­li­ke po­sle Dru­gog 
svjet­skog ra­ta će mi po­mo­ći ka­ko moj se­ri­jal knji­ga bu­de 
na­pre­do­vao, a pla­ni­ra­no je de­vet knji­ga. Tre­nut­no pi­šem dru­gu 
knji­gu iz pu­sti­nje. To je od­u­vi­jek bio pe­ri­od ko­ji me je 
fa­sci­ni­rao. Ja sam di­je­te u Dru­gom svjet­skom ra­tu, moj otac se bo­rio, 
sve knji­ge, i stri­po­vi i fil­mo­vi ko­je sam gle­dao u mla­do­sti su ima­li 
do­sta ve­ze sa ra­tom. Že­lio sam da se vra­tim u to vri­je­me i na­pi­šem 
ne­što uz­bu­dlji­vo i in­te­re­sant­no, ali o vre­me­nu o ko­me ni­je mno­go 
to­ga pi­sa­no u ro­ma­ni­ma. Svi su ču­li za dan „D”, „Spa­sa­va­nje voj­ni­ka 
Ra­ja­na”, „Ame­rič­ka in­va­zi­ja”. Me­đu­tim, po­sto­ji isto­ri­ja afrič­ke i 
ita­li­jan­ske kam­pa­nje, kao i an­ga­žman ju­go­slo­ven­skih tru­pa u Grč­koj 
o ko­ji­ma ni­ko na za­pa­du ni­šta ne zna, ko­li­ko su voj­ni­ka za­ro­bi­li 
Njem­ci ka­da je Grč­ka pa­la. Ima to­li­ko za­ni­mlji­vih isto­rij­skih 
stva­ri o ko­ji­ma mo­že da se pi­še i u to­me uži­vam, za­bav­no mi je.
● Vaš ro­man je po­pri­šte ne­vje­ro­vat­nih do­ga­đa­ja, od ko­jih mno­gi 
ima­ju upo­ri­šte, na­rav­no u isto­ri­ji i isto­rij­skim či­nje­ni­ca­ma. 
Ipak, fik­ci­ja je ta ko­ja nad­vla­da­va. Opet, či­ta­lac ne mo­že, a da se na 
kra­ju knji­ge ne za­pi­ta: Šta bi bi­lo kad bi bi­lo? Da li ste po­mi­šlja­li 
i sa­mi na to: Šta bi bi­lo kad bi bi­lo, a što bi okre­nu­lo to­čak isto­ri­je 
u mno­go­me dru­ga­či­je, ne­go što se to do­go­di­lo u sa­moj za­vr­šni­ci 
ra­ta? 
– Vo­lim da mo­je li­ko­ve smje­štam u re­al­ne do­ga­đa­je, ta­ko da ima­ju 
pri­stup dru­gim isti­ni­tim isto­rij­skim lič­no­sti­ma, a ko­ji igra­ju 
spo­red­ne ulo­ge u ovoj ve­li­koj dra­mi. Mi­slim da smo mi, da je za­pad imao 
pu­no sre­će na kra­ju Dru­gog svjet­skog ra­ta zbog to­ga što je Hi­tler bio 
to­li­ko glup da na­pad­ne Ru­si­ju pa se So­vjet­ski Sa­vez ob­ru­šio na 
nje­ga, i da su oni po­ku­ša­li da raz­vi­ju mno­go raz­li­či­tih vr­sta 
oruž­ja, jer da su se sa­mo kon­cen­tri­sa­li na jed­no kao što su to 
Ame­ri­kan­ci uči­ni­li u pro­jek­tu „Men­hetn” sa nu­kle­ar­nom bom­bom pri­ča 
je mo­gla da bu­de mno­go go­ra. Ne bih bio sre­ćan da sam mo­rao da gle­dam 
Evro­pu u ko­joj do­mi­ni­ra na­ci­stič­ka Nje­mač­ka. Uža­sno je to što da­nas 
mo­že da se vi­di u di­je­lo­vi­ma ko­je smo ra­ni­je na­zi­va­li is­toč­nom 
Evro­pom da fud­bal­ski na­vi­ja­či po­zdra­vlja­ju na­ci­stič­kim po­zdra­vom, 
da se odr­ža­va­ju iz­bo­ri za mis Adol­fa Hi­tle­ra, 2014. go­di­ne, to je 
ne­nor­mal­no. Na sre­ću, na ne­ki na­čin de­mo­kra­ti­ja je pre­va­zi­šla 
pro­ble­me ko­je su na svi­jet do­ni­je­li i na­ci­zam i ko­mu­ni­zam, ali 
de­mo­kra­ti­ja ni­je sa­vr­še­no rje­še­nje, ona je jed­no­stav­no naj­bo­lja 
od lo­ših al­ter­na­ti­va i ne funk­ci­o­ni­še u svim si­tu­a­ci­ja­ma. Ne 
funk­ci­o­ni­še u ze­mlja­ma ko­je ne­ma­ju isto­ri­ju de­mo­kra­ti­je kao što 
su ze­mlje Bli­skog is­to­ka. Ne mo­že­te jed­no­stav­no uze­ti za­pad­ni 
mo­del de­mo­kra­ti­je i pri­mi­je­ni­ti ga na dru­ge kul­tu­re. Mo­ra­mo da 
bu­de­mo mno­go vi­še svje­sni to­ga. Ali, tu se vra­ća­mo na va­še pr­vo 
pi­ta­nje: Da li uči­mo od isto­ri­je? Od­go­vor je: ne.
● Ka­ko kao ne­ko ko je do­bar dio rad­nog vi­je­ka po­sve­tio 
is­tra­ži­va­nji­ma o Dru­gom svjet­skom ra­tu gle­da­te na uvre­že­nu iz­re­ku 
da se isto­ri­ja po­na­vlja? 
– Či­ni se da se isto­ri­ja po­na­vlja. Ne znam šta je to sa ljud­skom ra­som. 
Stal­no po­na­vlja­mo iste gre­ške. Bri­ta­ni­ja je upra­vo iza­šla iz 
Av­ga­ni­sta­na po­sli­je tri­na­est go­di­na, a da ni­je po­sti­gla sko­ro 
ni­šta. Za­pad­ne si­le su ušle u Irak, ono što su po­sti­gli je 600.000 žr­tvi 
na stra­ni Ira­ka i sa­da se su­o­ča­va­mo sa jed­nim od naj­go­rih 
si­tu­a­ci­ja sa... ne že­lim da ka­žem mu­sli­man­skim jer oni to ni­su, ne­go 
sa pri­mi­tiv­nim ubi­ca­ma ko­ju ni­smo sko­ro vi­dje­li. To je ve­o­ma 
tu­žno, ali iz­gle­da da nas isto­ri­ja ne uči baš ni­če­mu.
● Po­red pra­ve rat­ne sto­ri­je, ro­man sa­dr­ži i lju­bav­nu pri­ču. 
Lju­ba­vi mno­go tre­ba da op­sta­ne i u mi­ru... Ka­ko ste gra­di­li pri­ču o 
ovoj rat­noj lju­ba­vi? 
– Mi­slim da je oči­gled­no ako ima­te go­mi­lu dva­de­se­to­go­di­šnja­ka u 
gra­du kao što je Ka­i­ro ko­ji je pun li­je­pih že­na iz ci­je­log svi­je­ta, 
na­ro­či­to iz Li­ba­na, Egip­ta, Fran­cu­ske, a sve se to de­ša­va u rat­no 
do­ba, pa ne zna­te da li će­te pre­ži­vje­ti, seks do­bi­ja ve­o­ma va­žnu 
di­na­mi­ku – po­ne­kad je sa­mo seks, a po­ne­kad je to vi­še stvar 
pri­vlač­no­sti. Ali, ka­da ni­ste si­gur­ni da li će­te sju­tra bi­ti ži­vi 
mi­slim da po­sto­ji ne­što du­bo­ko unu­tar ljud­skog bi­ća što ga tje­ra da 
na­sta­vlja, da stva­ra na­red­no po­ko­lje­nje, a po­ne­kad se ne ra­di sa­mo 
o re­pro­duk­ci­ji, ra­di se ta­ko­đe i o po­tre­bi za lju­ba­vlju. Le­nu, kao 
i ve­ći­ni Vel­ša­na, uklju­ču­ju­ći i me­ne, je po­treb­na lju­bav i on je 
na­la­zi, iako ne uvi­jek sa istom že­nom – to je pro­mjen­lji­vo.
● Va­ša knji­ga „Si­vi vuk” do­ži­vje­la je svu­da u svi­je­tu, a i u Sr­bi­ji, 
sud­bi­nu istin­skog best­se­le­ra. Ov­dje ste čak i na­gra­đe­ni za ovo dje­lo 
tra­di­ci­o­nal­nom na­gra­dom Hit li­ber. Da li ste oče­ki­va­li ova­kav i 
ovo­li­ki uspjeh ovog dje­la? 
– Ne, ta knji­ga ni­je pi­sa­na da bi na njoj za­ra­di­li. I ja i Saj­mon ko­ji 
je isto­ri­čar, bi­li smo ve­o­ma iz­ne­na­đe­ni i lju­ti da in­for­ma­ci­je 
ko­je smo ot­kri­li ni­su ni­ka­da ob­ja­vlje­ne u jav­no­sti i da su ih mno­gi 
dru­gi isto­ri­ča­ri ig­no­ri­sa­li. Zbog to­ga sam bio ve­o­ma ljut dok sam 
pi­sao „Si­vog vu­ka”. Ne znam da li se ta ljut­nja pri­mje­ću­je. Mi smo 
po­ku­ša­li da je pred­sta­vi­mo na ve­o­ma ja­san i pre­ci­zan na­čin. Ta 
knji­ga ni­je kao mo­ji ro­ma­ni i vje­ru­jem da je ve­o­ma te­ška za 
či­ta­nje. U „Si­vom vu­ku” mi sa­mo pre­no­si­mo ono šta smo ot­kri­li. Dra­go 
mi je da zbog nje mno­gi lju­di mi­je­nja­ju svo­je mi­šlje­nje o to­me šta se 
do­go­di­lo po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta.
M. Mi­lo­sa­vlje­vić 



Uz­bu­dljiv tri­ler

● ,,Kol­dic: Pro­je­kat Ame­ri­ka” či­ta se kao uz­bu­dljiv tri­ler. Ipak, ima 
se­kven­ci ko­je su to­li­ko uvjer­lji­ve da se či­ta­lac ne­ri­jet­ko za­pi­ta 
šta je ov­dje stvar­nost, a šta je pi­sac do­ma­štao. Da­kle, pi­ta­nje gla­si: 
šta je u Va­šem ro­ma­nu stvar­nost, re­a­li­ja, a šta je plod Va­še ma­šte? 
– Po­sto­je tri osnov­ne stva­ri u Kol­di­cu ko­je su stvar­ne. Po­sto­ja­la je 
gru­pa Nje­ma­ca ko­ju je ob­u­ča­va­la ame­rič­ka oba­vje­štaj­na slu­žba pred 
kraj ra­ta. Oni su od­la­zi­li u lo­go­re u Fran­cu­skoj i pi­ta­li 
za­ro­blje­ni­ke ko je bio spre­man da im po­mog­ne da se bo­re pro­tiv 
na­ci­sta. Za­pra­vo se 600, 700 Nje­ma­ca do­bro­volj­no pri­ja­vi­lo da 
po­mog­nu u bor­bi pro­tiv na­ci­sta. To su bi­li so­ci­ja­li­sti i nji­ho­va 
je­di­ni­ca se zva­la Gvo­zde­ni krst, a nji­hov za­da­tak je bio da pro­đu 
kroz ba­ri­je­re i da iz­vu­ku Hi­tle­ra iz Or­lo­vog gni­je­zda. Ta gru­pa 
lju­di je stvar­na. Raz­voj na­ci­stič­kog atom­skog oruž­ja je stva­ran i 
mo­gao se ostva­ri­ti. Ako ne­ko že­li da is­tra­žu­je na in­ter­ne­tu na­ći će 
o to­me do­sta po­da­ta­ka. Ta­ko­đe, bom­bar­der Pro­jekt Ame­ri­ka je 
stva­ran. Mi ni­smo po­sla­li ko­man­do­se da ga uni­šte, ali tu sam imao 
pri­li­ku da is­ko­ri­stim svo­je li­ko­ve i da ih an­ga­žu­jem u ne­če­mu što 
je bi­lo na pu­tu ostva­re­nja. Da su Njem­ci ima­li sa­mo još šest mje­se­ci, 
svi­jet bi bio sa­svim dru­ga­či­ji. Sre­ćom po nas oni ni­su ima­li tih šest 
mje­se­ci.

 

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&datum=2014-11-01&clanak=459728&naslov=Od%20istorije%20ni%B9ta%20nismo%20nau%E8ili



---
This email is free from viruses and malware because avast! Antivirus protection 
is active.
http://www.avast.com

-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите ову групу на http://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите 
https://groups.google.com/d/msgid/siem/001301cff62d%24ab0eaa60%24012bff20%24%40gmail.com.
За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.