| ZORAN DJINDJIC I NOVINARI DANASA |
Niko mi ne uzvikuje, svi, svi, svi
Kragujevac - Mada sam za njega i ranije cuo, dr Zorana Djindjica sam prvi put "uzivo" video pocetkom leta 1990. godine, na sednici Glavnog odbora Demokratske stranke. Nekoliko meseci pre toga uclanio sam se bio u tek formiranu DS, a uoci pomenute sednice Glavnog odbora DS, ondasnji predsednik kragujevackog ogranka DS Borivoje Radic zamolio me da ga zamenim na tom skupu. Ono po cemu sam upamtio Zorana Djindjica sa te sednice Glavnog odbora DS jeste da nimalo nije licio na politicara i funkcionera jedne stranke. Naprotiv, nesto duzu kosu vezivao je u omanji "konjski rep", dok je u jednom uhu nosio mindjusu. Upamtio sam ga i po britkim replikama Kosti Cavoskom, pokojnom reziseru Sasi Petrovicu, akademiku Nikoli Milosevicu knjizevnom kriticaru Aleksandru Ilicu i jos nekim ondasnjim clanovima Glavnog odbora DS.
Nakon toga smo se i upoznali u Kragujevcu, gde je kao funkcioner DS ranih devedesetih godina prisloga veka cesto dolazio. Secam se tako i jedne njegove posete Kragujevcu iz daleke 1991. godine. Bilo je to uoci pocetka rata u Hrvatskoj, a vece uoci te njegove posete, na Televiziji Beograd je bio prikazan onaj cuveni film o generalu Martinu Spegelju i naoruzavanju Hrvata. Ono cega se, medjutim, iz tog susreta sa Djindjicem secam, jeste da su tadasnji predsednik DS Dragoljub Micunovic i on u Kragujevac bili dosli nekim rentiranim karavanom, kojem se na putu od Beograda do Kragujevca ispraznio akumulator. Kad su, nakon posete Kragujevcu, Micunovic i Djindjic hteli da krenu za Beograd, auto ni da "kvrcne". Gurali smo onu funkcionersku "limuzinu", i Djindjic sa nama (Micunovic je vozio), dok nam dusa iz nosa nije ispala. Auto je, na kraju, nekako "upalio".
Iz te njegove posete, secam se i da nam je u restoranu "Korana" (sadasnja "Morava") pricao dogadjaje iz svojih disidentskih dana.
Sa Djindjicem sam se u Kragujevcu, Topoli, Vrnjackoj Banji i drugde po Sumadiji sretao i kasnijih godina, pa i nakon 1995. kad sam se distancirao od aktivne politike. Na Sretenje 1995. bili smo zajedno u Topoli. Toga dana u Topoli je bila zakazana tribina DS, na kojoj je Djindjic trebalo da govori. Iz Kragujevca smo na tu tribinu bili dosli Borivoje Radic, Aleksandar Radosavljevic (sadasnji predsednik DS u Kragujevcu) i ja. Secam se da je tribina, uprkos pijacnom danu u Topoli, u tamosnjem varoskom bioskopu bila slabije posecena, te da se Djindjic zbog toga bio ljutnuo na celnike topolskih demokrata. Nesporazum je, medjutim, izgladjen brzo, pa je nas desetak otislo na rucak u jedan topolski restoran. Negde pri kraju rucka, stigla je vest da su socijalisti preuzeli do tada opozicionu beogradsku Televiziju Studio B. Na moje pitanje, sta sad, Djindjic je odgovorio jednostavno: "Nista".
Najpre sam bio neprijatno iznenadjen, kasnije sam shvatio da u to vreme zaista nista i nije moglo da se uradi.
Potom smo iz Topole otisli u sumadijsko selo Lipovac, u kojem je nesto pre toga osnovan Mesni odbor DS. U Lipovcu je tribina odrzana u seoskom Zadruznom domu: Djindjic je sedeo sam na bini, visokoj neka dva metra, dok je nekoliko desetina sumadijskih seljana stajalo okupljeno oko furune. Slusalo, zapitkivalo i dobacivalo. Djindjic je, izmedju ostalog, okupljenima u lipovackom Zadruznom domu objasnjavao i zasto Milosevicev rezim, za razliku od Titovog, nece moci jos dugo da traje. Tito je, pojasnjavao je tada Djindjic, vladao u korist naroda. Veci deo novca koji je stizao iz inostranstva, Tito je, pricao je on, davao na izgradnju fabrika i na zivotni standard naroda, a manji za potrebe partijske i drzavne elite. Otuda su gradjani u Titovo vreme pravili kuce, kupovali automobile, isli na letovanja.
Milosevic, medjutim, govorio je u Lipovcu Djindjic, vlada u korist manjine, odnosno u korist tek nekoliko procenata stanovnistva, i zato "njegova vladavina ne moze da bude ni stabilna ni dugotrajna"...
Godinu dana kasnije formirana je Koalicija Zajedno, koja se domacoj i medjunarodnoj javnosti predstavila 2. marta 1996. na kragujevackom Trgu "Kod Krsta". U jesen te godine, Koalicija Zajedno pobedila je na lokalnim izborima u gotovo svim vecim i znacajnim srpskim gradovima i varosima. Bio je to pocetak kraja Miloseviceve vladavine.
Djindjica sam sreo i u leto 1999. u Kraljevu, posle mitinga Saveza za promene u tom gradu. Kao partijski saborac iz ranih devedesetih, rekao sam u u prostorijama kraljevacke opstine da je sve bolji "mitingas", to jest da sve bolje govori na mitinzima. Uzvratio mi je da je to i zbog toga sto mu niko dok on govori ne uzvikuje ono "svi, svi" i "Vuce, Vuce"...
Poslednji put sreo sam ga na Sretenje 2002. na proslavi Dana drzavnosti Srbije u porti stare Miloseve crkve u Kragujevcu. Kao izvestac Danasa pitao sam, tada vec premijera Djindjica, "kad ce u Srbiju da pocnu da stizu znacajnije inostrane investicije"? Odgovorio mi je da to moze da se ocekuje u drugoj polovini godine.
Nisam se u poslednje vreme, ni kao Djindjicev partijski "drug" iz ranih devedesetih, ni kao gradjanin, ni kao novinar slagao sa svim politickim potezima predsednika Vlade Srbije dr Zorana Djindjica. Neke od tih poteza sam i ostrije kritikovao u novinama u kojima radim. No, bez obzira na to, smatram da je Srbija izgubila coveka koji je za nju mogao jos mnogo toga da ucini. Pre svega jer je Djindjic bio energican i pragmatican politicar i covek. Posteno sam ozalio njegovu smrt i dana entuzijazma i dane opozicione "romantike" s pocetka devedsetih, koje nimalo nisu bile bezopasne.
Zoran Radovanovic
