Извор : Новине “ПРАВДА” , 23-23.март 2008.
На првој линији – Владимир Ђукановић СРПСКА ИНТИФАДА Ако ћу икада због нечега бити захвалан редакцији „Правде", а верујте ми имам много разлога да јој будем захвалан, то је редакцијска одлука да будем у екипи која је у понедељак ишла за Косовску Митровицу. Не због тога што је отићи тамо нека велика храброст. Више пута до сада сам одлазио на Косово и Метохију. Једноставно, осећај који у себи носите када сте са својим народом који се у том моменту срчано бори против самовоље окупатора је неописив. Обузме вас нека невероватна топлина када вам приђе клинац и исприча причу како су ослободили судије. Толико је опасности око тих људи, а нигде толико позитивне енергије и жеље за борбом. Опет је окупатор дирнуо ране и то на дан када су Срби пре четири године преживели један од најстрашнијих погрома. Када њихове муке видите, онда заиста схватите да су невоље које нас сналазе у осталом делу Србије заправо ништа. Знам да ово што пишем тешко допире до мозга оних који су увијени у свилу и кадифу по Дедињу или Врачару. Њихов свет је некретнина коју поседују и потез од Славије до Калемегдана. Међутим, исто тако сам свестан да ће оном српском мученику који живи у окружењу до зуба наоружаних окупатора бити мило када прочита да га неко одавде разуме. Испричао нам је један добар човек који брани мостове у Косовској Митровици причу о брзом сазревању српске деце на Косову и Метохији. Потресно је било чути како су клинци принуђени да од родитеља уче у петнаестој години руковање хеклером или аутоматском пушком. Међутим, другачије се доле не може. Београдска господо, ако нисте свесни, доле већ годинама траје српска интифада. Све више ће ескалирати. На само неких 400 километара од вас, српска деца бију битку за слободу. Док ви овде маштате о визама, доле Српчад размишљају да ли ће поподне бити мирно, или ће морати из школских клупа да јуришају на окупаторска оклопна возила. И ко вама даје за право да се њих одричете тако што ћете без трунке гриже савести рећи да је реалност независност Косова? Ко вам даје за право да зарад своје задњице причате приче како ми по сваку цену морамо да срљамо ка ЕУ, па таман све Србе на Косову и Метохији побили? Пробајте ту причу сада да испричате мајци Небојше Вукомановића кога су зликовци устрелили снајпером као глиненог голуба. За председника Србија то је била прекомерна употреба силе, а за министра одбране безмало су Срби криви што се то догодило. Верујте ми, какве су изјаве у понедељак давали Тадић и Шутановац, очекивао сам да осуде Србе и да подрже акцију окупатора. Но, да не причамо о двојици небитних ликова за ову причу. Вратимо се народу који је показао како се бори за слободу. Разговарајући са људима у Косовској Митровици, признајем, било ме је помало и стид када ме питају о томе шта мисли народ у Београду о стању на Косову и Метохији. Њима су све очи упрте у Београд. Гледају у нас као на спасиоце, а реално, ми смо овде безбрижни и тотално релаксирани. То најбоље показују наши медији. Као да се доле ништа не догађа. Можда се варам, односно, волео бих да се варам, али чињеница је да се у нашим медијима говори више о Бараку Обами и изборима у САД, него о српској интифади на Косову и Метохији. Немојте имати илузија, али оно што се догодило у понедељак, догодиће се још икс пута. Српски народ је доле спреман да се бори до последњег атома снаге. Најбоље се то види на лицима окупаторских војника и полицајаца са којих страх од голоруких Срба не силази. Поставља се питање: шта смо ми одавде спремни да урадимо како бисмо том народу помогли? Имајте на уму, док ми овде безбрижно излазимо по кафићима, проводимо се и као највећи проблем постављамо себи у глави да ли ћемо добити визу, на Косову и Метохији, неки клинци боре се за нас. Један дан проведен са њима промени вас за цео живот.
