SRJ:POGLED UNAPRED-KOMENTARI
(21. AUG. 2001.)
Djordje Vukadinović, analitičar
Niko danas, zapravo, ne može sa sigurnošću predvideti pravac koji će u budućnosti poprimiti srpska politička kriza. U kojoj meri će socijalisti i radikali uspeti da se vrate u igru i ometu reformski posao koji nije pošteno ni otpočeo? Ima li nade za SPO? Hoće li u slučaju nazirućeg neuspeha Djidjićev proevropski i reformski tim sasvim balkanski i miloševićevski pokušati da sa sobom povuče i na duži rok pokopa ionako nevelike modernizacijske izglede srpskog društva? Da li će ovdašnji neo-liberalni talibani izvući neku pouku iz ovakvog ishoda fanatičnog nastojanja da se baš u Srbiji stvori neka vrsta globalizacijske Meke? Šta će biti sa Službom i kako će ubuduće izgledati naslovne stranice "Nedeljnog telegrafa"? Hoće li razračunavanje sestrinskih demokratskih stranaka i snaga koje se iza njih postrojavaju moći da prodje bez nove političke i druge krvi? Šta će reći Amerikanci i kako će se postaviti njihove ovdašnje filijale? Da li će D.S.S. i nakon kampanje koja će najverovatnije teći u znaku gesla: "Svi na Koštunicu!" uspeti da održi sadašnji nivo popularnosti, i da li će novopridošlo članstvo doprineti jačanju ekspertskog nivoa Koštuničine stranke, ili će pak samo ekspresno rastočiti njene moralne i političke resurse?
Sve su to ozbiljna i otvorena pitanja, pri čemu šanse za srećan ishod nipošto nisu prevelike, a u nekim od navedenih pitanja/dilema nije jasno čak ni šta bi uopšte taj "srećan ishod" trebalo da predstavlja. Ipak, pored pomenutih i drugih neizvesnosti, iz ovog zamešateljstva mogle bi, eventualno, proisteći i neke "kolateralne" koristi. Nenameravana, ali moguća i dobrodošla posledica mogla bi, pre svega, biti povećana odgovornost aktera na političkoj sceni, kao i preko potrebna "transparentnost" političkih odnosa u Srbiji.
Iako sadašnjoj vlasti to očigledno ne smeta (naprotiv!), i teorija i iskustvo uče da je vlast bez opozicije sklona progresivnom kvarenju. Obezglavljeni, kompromitovani i frakcijskim borbama rastrzani SPS nije u prethodnom vremenu mogao biti taj poželjni opozicioni korektiv (baš kao ni medijski uveliko potrošeni lider radikala). Apsolutna većina u parlamentu, uz razrušenu piramidu sudske vlasti i faktički ukinutu instituciju Predsednika republike, doveli su Djindjićevu vladu u poziciju koja je jedinstvena u demokratskom svetu. Srbija je danas jedna od retkih zemalja u kojoj ne postoji ni jedan relevantan opozicioni medij, a na svega nekoliko može se uopšte čuti kritička reč na račun vlade i premijera. Ako i nisu "trenutno najbolja evropska reformska vlada", kao što je to Premijer u više navrata ne trepnuvši saopštio, radi se sigurno o najslikanijoj vladi u Evropi. Stoga ne treba da čudi neobična razmaženost Djindjića i njegovih ministara, takodje, ni arogancija, pa čak i agresivnost sa kojom reaguju na kritike.
Po pravilu, finansijski više nego dobro obezbedjeni, opijeni iznenadnom slavom i zaslepljeni svetlošću reflektora (Djindjić, Čović, Batić i ostali članovi "reformsko-demokratskog krila DOS-a" medijski su eksponiraniji i od nekih turbo-folk zvezda), uspavani blagonaklonim pristupom "sedme sile" i uljuljkani činjenicom da, zapravo, nemaju alternativu ("Ako im se ne dopadamo ja i ova vlada, mogu da vrate Mirka Marijanovića", omiljeni je Djindjićev refren), članovi srpske vlade su uskraćivanje podrške od strane D.S.S. doživeli kao "ničim izazvan" napad na same temelje države, njenu budućnost i blagostanje koje samo što nije nastupilo. Rukavica bačena od strane D.S.S. mogla bi, stoga, biti od koristi ukoliko uspe da vladu suoči sa ozbiljnim kritikama, trgne je iz "dogmatskog dremeža" i dovede do preispitivanja njene samozadovoljne optike i retorike prepune ohrabrujućih procenata, grafikona i potrošačkih korpi. Na žalost, tok kojim je debata krenula ne ostavlja mnogo prostora za optimizam u tom pogledu.
S druge strane, nakon što su u decembru, namerno ili ne, propustili jedinstvenu priliku da samostalno izadju na izbore i tako, da se poslužimo Premijeru bliskom terminologijom, "preuzmu odgovornost" za sudbinu zemlje i "budućnost naše dece", Koštunica i D.S.S. su se našli u poziciji da biraju izmedju loših i gorih varijanti. Mogli su ili da i dalje statiraju u Djindjićevim "reformskim naporima", sakupljaju mrvice vlasti i gledaju kako im se gubi identitet i polako kruni podrška, ili da na nekom zgodnom mestu (a organizovani kriminal je za to idealna tema) pokušaju iskočiti iz zahuktale D(O)S-ove kompozicije, uz rizik da se na njih sruči već pripremljena političko-medijska anatema zbog ugrožavanja tekovina 5. oktobra, kočenja reformi i odlaganja strane finansijske pomoći. U sudaru sa tom lavinom šanse D.S.S. da prodje bez ozbiljnih političkih ožiljaka nisu naročito velike. Tim pre što i u onih par situacija u kojima su imali izvesnu autonomiju delovanja (konfuzija u zdravstvu, pogrešno postavljanje i sporo prestrojavanje po pitanju Haškog tribunala) Koštunica i njegovi ljudi nisu pokazali naročitu veštinu. Nema sumnje da D.S.S. ima mnogo razloga za nezadovoljstvo i neobično je da većina domaćih analitičara to kao da ne želi videti, ali je isto tako jasno da se bez nekih novih i krupnih momenata ne bi smela rušiti "svoja" vlada - samo zbog nečije naknadne pameti.
Kritika reformskog narcizma, prepotencije i samoreklamerstva srpske vlade uopšte ne implicira apriorno poverenje u izvodivost Koštuničine kvadrature nacionalno-demokratskog kruga u jednoj ratovima, siromaštvom i kriminalom izmoždenoj i poniženoj zemlji. Ali trenutno nije reč o ovom i sličnim ideološkim pitanjima, već o tome da li je moguće reći da je učinak jedne vlade loš, a da to ne bude shvaćeno kao napad na državne i civilizacijske temelje. I o tome koliko je mudro i reformski oportuno sistematski marginalizovati stavove i ljude u suštini bliske političke orijentacije (nazovimo je "legalističkom", "konzervativno-liberalnom" ili kako mu drago), koji predstavljaju gotovo polovinu DOS-ovog biračkog tela. I o tome kako će se drugačije, ako ne izborima, rešavati narasle razlike izmedju političkih subjekata u demokratskom društvu. Za Miloševićevu vlast bilo je karakteristično da je u svakoj po nju kritičnoj situaciji (9. mart, Vidovdanski sabor, razni izbori) naprasno otkrivala neku pogibelj koja se nadvila nad srpski narod na Kosovu, u Bosni ili Krajini, a zbog koje bi bilo opasno i bogohulno otvarati unutrašnju krizu. Imam utisak da u preovladjujućem delu srpske političke javnosti, pa i ovoga puta, sličan status vaninstitucionalnog džokera koji treba da presudjuje u delikatnim unutrašnjepolitičkim sporovima trenutno dobijaju donatorske konferencije, pariski klubovi i neimenovani "zapadni diplomatski izvori", odnosno, njihovi više ili manje ovlašćeni lokalni tumači i prvosveštenici. Šteta koja se ovakvom instrumentalizacijom dugoročno nanosi reformsko-demokratskom projektu u Srbiji može se porediti samo sa onom koju je usled Miloševiće (zlo)upotrebe pretrpela srpska "nacionalna stvar".
Znam da to u ovom trenutku nekima deluje neverovatno, ali za očekivati je da će Srbija, koja je na jedvite jade preživela Miloševića, postojati i posle ove vlade, pa i nakon silaska sa scene Koštunice, Djindjića i ostalih DOS-ovaca. (Uz malo sreće, nadživeće ona možda čak i večitu nadu srpske politike, Dušana Mihajlovića.) Zato, iako je sasvim razumljivo da zainteresovanim stran(k)ama ovo može izgledati kao strašni sud, kraj istorije i sumrak civilizacije u isti mah, uz manji vremenski i politički otklon, ovi "istorijski" dani ispostaviće se naverovatnije kao samo još jedan mehur u sapunici srpske neuspele - kasno otpočete i rdjavo sprovodjene - modernizacije. Stoga, najviše i istovremeno najteže što bi od trenutno glavnih aktera mogli da očekujemo jeste to da, u razumljivom nastojanju da sa sebe skinu teret odgovornosti zbog proigravanja modernizacijskih šansi, barem ne ugrožavaju i ne otežavaju buduće reformske pokušaje.
(Autor je politički analitičar iz Novog Sada i urednik Nove srpske političke misli)
http://www.beta.co.yu/indexsr.asp
Niko danas, zapravo, ne može sa sigurnošću predvideti pravac koji će u budućnosti poprimiti srpska politička kriza. U kojoj meri će socijalisti i radikali uspeti da se vrate u igru i ometu reformski posao koji nije pošteno ni otpočeo? Ima li nade za SPO? Hoće li u slučaju nazirućeg neuspeha Djidjićev proevropski i reformski tim sasvim balkanski i miloševićevski pokušati da sa sobom povuče i na duži rok pokopa ionako nevelike modernizacijske izglede srpskog društva? Da li će ovdašnji neo-liberalni talibani izvući neku pouku iz ovakvog ishoda fanatičnog nastojanja da se baš u Srbiji stvori neka vrsta globalizacijske Meke? Šta će biti sa Službom i kako će ubuduće izgledati naslovne stranice "Nedeljnog telegrafa"? Hoće li razračunavanje sestrinskih demokratskih stranaka i snaga koje se iza njih postrojavaju moći da prodje bez nove političke i druge krvi? Šta će reći Amerikanci i kako će se postaviti njihove ovdašnje filijale? Da li će D.S.S. i nakon kampanje koja će najverovatnije teći u znaku gesla: "Svi na Koštunicu!" uspeti da održi sadašnji nivo popularnosti, i da li će novopridošlo članstvo doprineti jačanju ekspertskog nivoa Koštuničine stranke, ili će pak samo ekspresno rastočiti njene moralne i političke resurse?
Sve su to ozbiljna i otvorena pitanja, pri čemu šanse za srećan ishod nipošto nisu prevelike, a u nekim od navedenih pitanja/dilema nije jasno čak ni šta bi uopšte taj "srećan ishod" trebalo da predstavlja. Ipak, pored pomenutih i drugih neizvesnosti, iz ovog zamešateljstva mogle bi, eventualno, proisteći i neke "kolateralne" koristi. Nenameravana, ali moguća i dobrodošla posledica mogla bi, pre svega, biti povećana odgovornost aktera na političkoj sceni, kao i preko potrebna "transparentnost" političkih odnosa u Srbiji.
Iako sadašnjoj vlasti to očigledno ne smeta (naprotiv!), i teorija i iskustvo uče da je vlast bez opozicije sklona progresivnom kvarenju. Obezglavljeni, kompromitovani i frakcijskim borbama rastrzani SPS nije u prethodnom vremenu mogao biti taj poželjni opozicioni korektiv (baš kao ni medijski uveliko potrošeni lider radikala). Apsolutna većina u parlamentu, uz razrušenu piramidu sudske vlasti i faktički ukinutu instituciju Predsednika republike, doveli su Djindjićevu vladu u poziciju koja je jedinstvena u demokratskom svetu. Srbija je danas jedna od retkih zemalja u kojoj ne postoji ni jedan relevantan opozicioni medij, a na svega nekoliko može se uopšte čuti kritička reč na račun vlade i premijera. Ako i nisu "trenutno najbolja evropska reformska vlada", kao što je to Premijer u više navrata ne trepnuvši saopštio, radi se sigurno o najslikanijoj vladi u Evropi. Stoga ne treba da čudi neobična razmaženost Djindjića i njegovih ministara, takodje, ni arogancija, pa čak i agresivnost sa kojom reaguju na kritike.
Po pravilu, finansijski više nego dobro obezbedjeni, opijeni iznenadnom slavom i zaslepljeni svetlošću reflektora (Djindjić, Čović, Batić i ostali članovi "reformsko-demokratskog krila DOS-a" medijski su eksponiraniji i od nekih turbo-folk zvezda), uspavani blagonaklonim pristupom "sedme sile" i uljuljkani činjenicom da, zapravo, nemaju alternativu ("Ako im se ne dopadamo ja i ova vlada, mogu da vrate Mirka Marijanovića", omiljeni je Djindjićev refren), članovi srpske vlade su uskraćivanje podrške od strane D.S.S. doživeli kao "ničim izazvan" napad na same temelje države, njenu budućnost i blagostanje koje samo što nije nastupilo. Rukavica bačena od strane D.S.S. mogla bi, stoga, biti od koristi ukoliko uspe da vladu suoči sa ozbiljnim kritikama, trgne je iz "dogmatskog dremeža" i dovede do preispitivanja njene samozadovoljne optike i retorike prepune ohrabrujućih procenata, grafikona i potrošačkih korpi. Na žalost, tok kojim je debata krenula ne ostavlja mnogo prostora za optimizam u tom pogledu.
S druge strane, nakon što su u decembru, namerno ili ne, propustili jedinstvenu priliku da samostalno izadju na izbore i tako, da se poslužimo Premijeru bliskom terminologijom, "preuzmu odgovornost" za sudbinu zemlje i "budućnost naše dece", Koštunica i D.S.S. su se našli u poziciji da biraju izmedju loših i gorih varijanti. Mogli su ili da i dalje statiraju u Djindjićevim "reformskim naporima", sakupljaju mrvice vlasti i gledaju kako im se gubi identitet i polako kruni podrška, ili da na nekom zgodnom mestu (a organizovani kriminal je za to idealna tema) pokušaju iskočiti iz zahuktale D(O)S-ove kompozicije, uz rizik da se na njih sruči već pripremljena političko-medijska anatema zbog ugrožavanja tekovina 5. oktobra, kočenja reformi i odlaganja strane finansijske pomoći. U sudaru sa tom lavinom šanse D.S.S. da prodje bez ozbiljnih političkih ožiljaka nisu naročito velike. Tim pre što i u onih par situacija u kojima su imali izvesnu autonomiju delovanja (konfuzija u zdravstvu, pogrešno postavljanje i sporo prestrojavanje po pitanju Haškog tribunala) Koštunica i njegovi ljudi nisu pokazali naročitu veštinu. Nema sumnje da D.S.S. ima mnogo razloga za nezadovoljstvo i neobično je da većina domaćih analitičara to kao da ne želi videti, ali je isto tako jasno da se bez nekih novih i krupnih momenata ne bi smela rušiti "svoja" vlada - samo zbog nečije naknadne pameti.
Kritika reformskog narcizma, prepotencije i samoreklamerstva srpske vlade uopšte ne implicira apriorno poverenje u izvodivost Koštuničine kvadrature nacionalno-demokratskog kruga u jednoj ratovima, siromaštvom i kriminalom izmoždenoj i poniženoj zemlji. Ali trenutno nije reč o ovom i sličnim ideološkim pitanjima, već o tome da li je moguće reći da je učinak jedne vlade loš, a da to ne bude shvaćeno kao napad na državne i civilizacijske temelje. I o tome koliko je mudro i reformski oportuno sistematski marginalizovati stavove i ljude u suštini bliske političke orijentacije (nazovimo je "legalističkom", "konzervativno-liberalnom" ili kako mu drago), koji predstavljaju gotovo polovinu DOS-ovog biračkog tela. I o tome kako će se drugačije, ako ne izborima, rešavati narasle razlike izmedju političkih subjekata u demokratskom društvu. Za Miloševićevu vlast bilo je karakteristično da je u svakoj po nju kritičnoj situaciji (9. mart, Vidovdanski sabor, razni izbori) naprasno otkrivala neku pogibelj koja se nadvila nad srpski narod na Kosovu, u Bosni ili Krajini, a zbog koje bi bilo opasno i bogohulno otvarati unutrašnju krizu. Imam utisak da u preovladjujućem delu srpske političke javnosti, pa i ovoga puta, sličan status vaninstitucionalnog džokera koji treba da presudjuje u delikatnim unutrašnjepolitičkim sporovima trenutno dobijaju donatorske konferencije, pariski klubovi i neimenovani "zapadni diplomatski izvori", odnosno, njihovi više ili manje ovlašćeni lokalni tumači i prvosveštenici. Šteta koja se ovakvom instrumentalizacijom dugoročno nanosi reformsko-demokratskom projektu u Srbiji može se porediti samo sa onom koju je usled Miloševiće (zlo)upotrebe pretrpela srpska "nacionalna stvar".
Znam da to u ovom trenutku nekima deluje neverovatno, ali za očekivati je da će Srbija, koja je na jedvite jade preživela Miloševića, postojati i posle ove vlade, pa i nakon silaska sa scene Koštunice, Djindjića i ostalih DOS-ovaca. (Uz malo sreće, nadživeće ona možda čak i večitu nadu srpske politike, Dušana Mihajlovića.) Zato, iako je sasvim razumljivo da zainteresovanim stran(k)ama ovo može izgledati kao strašni sud, kraj istorije i sumrak civilizacije u isti mah, uz manji vremenski i politički otklon, ovi "istorijski" dani ispostaviće se naverovatnije kao samo još jedan mehur u sapunici srpske neuspele - kasno otpočete i rdjavo sprovodjene - modernizacije. Stoga, najviše i istovremeno najteže što bi od trenutno glavnih aktera mogli da očekujemo jeste to da, u razumljivom nastojanju da sa sebe skinu teret odgovornosti zbog proigravanja modernizacijskih šansi, barem ne ugrožavaju i ne otežavaju buduće reformske pokušaje.
(Autor je politički analitičar iz Novog Sada i urednik Nove srpske političke misli)
http://www.beta.co.yu/indexsr.asp
