INTERVJU
Momo Kapor, knjizevnik i slikar
PONOSAN STO JOS OD 1967. IMAM SERTIFIKAT DA SAM SRPSKI NACIONALISTA
@ Svetlana VOJINOVIC
Poznatog slikara i knjizevnika, Momu Kapora, koji za sebe kaze da ima
sertifikat srpskog nacionaliste vise od tri decenije, zatekli smo u njegovoj
kuci na Vracaru, s cetkicom u rukama, upravo je zavrsavao najnoviju sliku.
Na opasku da ga dugo nije bilo u javnosti, Momo Kapor kaze:
- Lepo je sto ste to zapazili jer ja to nisam primetio. Imam u sebi
urodjeno osecanje za jednu vrstu strategije tzv. pojavljivanja u javnosti.
Ne valja koristiti svaku priliku koja se umetniku pruza da govori o bilo
cemu samo da bi ga bilo u medijima ili da bi mu izlazila slika. Tako, on
najpre dosadi svojoj publici ako ga ima suvise, a sto je najgore i samome
sebi. Nema tog coveka koji moze 365 dana da govori o sebi, a da se ne
ponavlja, ili da bi bio sveziji, ne laze o sebi. Zato, najlepse je vreme
kada me nema nigde. Evo, kao sada kada ste me zatekli kako slikam na miru
ili branim taj svoj mir od telefona, ljudi koji vam otimaju sate od zivota
koje bi trebalo upotrebiti na pametniji nacin.
Svedok: Sta trenutno radite?
Momo Kapor: Dakle, ovo je jedno lepo vreme kada covek moze mirno da
razmislja o liniji, plavoj boji, o lepoti zene. Za to vam je potrebno
vremena. Ne da bi se slika naslikala, nego da bi se ona na taj nacin
izivela. To zahteva poseban nacin zivota. Pomalo monaski i asketski,
osecanje da imate beskrajno mnogo vremena pred sobom i da cete zavrsiti
onako kako je gospod Bog odlucio da to bude. Daleko od politike, a kada
ukljucite televizor, tu slavinu mrznje, sujete, ambicija, vi na to gledate
kao na neki svet iz naucne fantastike gde su svi poludeli.
S: Da li pisete nesto novo?
M.K: Najblagoslovenije vreme mog zivota je ono izmedju dve knjige,
koje traje oko godinu dana. U tom periodu se vracam slikarstvu koje je moje
osnovno zanimanje. Posle romana "Konte", koji se i dalje nalazi na bestseler
listama, zavrsio sam novu knjigu "Samac" koja ce izace na jesen za sajam
knjiga. To je roman o jednom satiricaru u penziji koji razmislja o tome kako
je prestala satira i kako je ona umrla na nase oci jer niko na nju ne obraca
paznju kao u vreme kada se zbog nje mogla izgubiti glava.
S: Koliko Vas sve ovo sto se srpskom narodu dogadja boli i kao coveka
i umetnika? U jednom interjvuu ste rekli da je ovo zapravo vreme izdaje.
M.K: Tacno, ali pored svega toga ja imam neku cudnu nadu u dubini
svog bica koje mi ne dozvoljava da se prepustim beznadju, ocajanju, crnim
mislima. Ne da mi suvise znacaja akterima ovog danasnjeg doba koji se vrte
tu na sceni, kao one lutke na konopcima, koje drzi neko nevidljiv u toj
svemirskoj kutiji. Mozda nekih devet staraca neke trilateralne komisije na
nekom ostrvu, bas kao u romanima Roberta Ladlama.
Dakle, sve ovo sto se ovde desava vidim kao jedno pozoriste, istina, ponekad
krvavo, puno nesrece i bola, ali jedno pozoriste koje ce ta publika, nad
kojoj se vrsi eksperiment, dakle narod, nadziveti. Oni se menjaju na tim
pozorisnim daskama, skupstinama, plenumima, proglasavajuci svaki datum svoga
ucesca istorijskim.
S: Istina, vlast se menja, ali posledice ostaju. Srbi se opet, ko zna
koji put, bore za opstanak.
M.K: Mi se neprekidno borimo za nas opstanak.
Pogledajte sve imperije koje su vladale i koje su istrulele i nestale s lica
zemlje. Otomanska imperija je zavrsila kao bolesnik i austrougarska koja je
mislila da ce da traje hiljadu godina. Imperija boljsevika je napravila
Berlinski zid. Stajao sam ispred njega mesec dana pre nego sto je pao i
nisam verovao da ce on ikada biti srusen. Popeo sam svoju zenu na taj zid
kada je jedan reflektor s ruske strane odmah uperen u nju, brzo smo je
sklonili s zida da je ne upucaju. I ovi su mislili kada su dosli na vlast 5.
oktobra 2000. da ce trajati najmanje 100 godina. A sta se desilo? Taj rezim
je najbrze i propao u istoriji sveta, za samo tri godine. Kamo srece da je
tom brzinom propao Titov rezim, vec bismo ziveli u blagostanju.
S: Zasto se jedino u Srbiji pojam nacionalizam izjednacava sa srpskim
fasizmom, laznim patriotizmom, pa cak i kriminalom?
M.K: To je vec dugo nasa specijalnost. Nikome ne smeta sto skoro u
svakom americkom filmu, a i kada udjete u bilo koju njihovu ustanovu, stoji
zastava SAD. Da stoji kod nas - bio bi to izraz najveceg nacionalizma. Mi
smo zemlja bez icega, zastave, himne, grba. To je stara prica. Radi se o
sukobu dve vrste Srba koji traje oduvek, samo menja oblike. Srbi su se od
pamtiveka delili. Prvo na one koji su za Karadjordjevice, koji su bili za
put ka istoku, Rusiji, i Obrenovice koji su bili okrenuti ka zapadu.
Oni su i ubijali jedni druge. Podela je pre Drugog svetskog rata bila na one
koji piju "lajfertovo" i one koji piju "bajlonijevo" pivo, onda na cetnike i
partizane, zatim na rojaliste i republikance, dalje na one koji citaju
"Borbu" i koji citaju "Politiku", mada su im urednici bili u istim
komitetima, zatim na "zvezdase" i "partizanovce", ta podela traje i danas,
iako su u njihovim upravama sedeli generali obavestajnih sluzbi policije. Ta
podela se nesto ranije prosirila na patriote i izdajnike, a sada na
mondijaliste i patriote, odnosno nacionaliste.
Mondijalisti su gladni sveta. Radi se o
provincijalcima ili osobama koje su zahvaljujuci tome sto su mondijalisti,
dobili izlazne vize u zapadni svet. Oni su tek tada videli prvi put dobar
hotel ili su prvi put uopste seli u avion. Zbog toga su poceli da peziru
svoje poreklo i ove druge koji su vezani za svoje korene, zaboravljajuci na
straru izreku "Sto su koreni dublji, grane drveta su blize nebu".
S: Gde ste Vi u toj prici?
M.K: Ja imam sertifikat da sam srpski nacionalista. To sam dobio
najpre od komunista. Citava prica je pocela 1967. godine, kada sam se ni
kriv ni duzan nasao u epicentru politickih zbivanja tako sto sam dosao na
Skupstinu Udruzenja knjizevnika Srbije, gde se potpisivao dokument "Predlog
za razmisljanje".
Neposredno pre toga u Zagrebu je potpisana deklaracija o polozaju hrvatskog
jezika i pravopisa. Tu akciju je predvodio Miroslav Krleza, a u njoj su
ucestvovali poznati hrvatski pisci iz tog vremena. Onda smo mi odlucili da
za Srbe u Hrvatskoj trazimo nista vise od kulturne autonomije. Upravo ono
sto je mnogo godina kasnije trazio Jovan Raskovic. Ako se odvajaju jezici,
onda Srbi, koji su se nasli u Hrvatskoj, moraju da imaju pravo na svoj
jezik, pismo, skole, udzbenike, negovanje tradicije. Krenula je jedna
ubitacna kampanja protiv nas 43-oje koji smo to potpisali, a onda je pocelo
povlacenje potpisa. Necu da pominjem njihova imena, neki vise nisu medju
zivima, tek ostalo je samo 12 nepovucenih potpisa, medju kojima je bio i
moj. Bilo je zahteva da nas uhapse. Onda je moj stric koji je tada bio
narodni poslanik u skupstini, Cedo Kapor, poceo da vice na mene da hitno
povucem potpis.
Sledeceg jutra je iz Sarajeva doputovao moj otac.
Rekao sam mu: "Ako si dosao da me nagovoris da povucem potpis, onda odmah da
se vratis". On mi je tada kazao:
"Ne. Znajuci te kakav si, dosao sam da ti zabranim da ga povuces". Onda sam
pobegao u Italiju mesec i po misleci da ce se sve smiriti. Kada sam potrosio
sve pare, u Trstu, vracajuci se iz Venecije, poslednjim lirama sam kupio
"Borbu" i video da na prvoj strani traze nase hapsenje. Tu svoju etiketu i
danas negujem.
Lepo je biti nacionalista.
S: Jednom prilikom ste izjavili da su Vasi najbolji prijatelji danas
po sumama i gorama.
M.K: Da. Zapravo, ja nemam puno prijatelja.
Lazu oni koji kazu da imaju puno prijatelja. Covek moze da ima dva-tri
prijatelja. A ovi moji prijatelji, koji su po sumama i gorama, pripadaju
jednoj drugoj vrsti prijateljstva negovanju casti, dobrog vaspitanja,
postenja i nade da ce se bajka zavrsiti na srecan nacin. Uostalom, u bajkama
uvek one zloceste pobede dobri momci. Neki od mojih prijatelja se kriju,
neki su vec u Hagu, mislim na Momcila Krajisnika.
Buduci da sam bio ratni reporter, mogu da posvedocim, posto sam bio na prvim
linijama, da Krajisnika u zivotu nisam video u uniformi. On je nikada nije
ni voleo. Niti sam ga video na 20 kilometara od prve linije fronta. On se
bavio spoljnom politikom, pregovorima. Zvali su ga "Mister Nou", dolazili su
Oven, Vens, razni emisari. Oni su bili najpre zapanjeni caskanjem mog
pokojnog prijatelja Nikole Koljevica, koji je savrseno govorio engleski, jer
su ocekivali da vide neke divlje Kurde koji bombarduju urbane stanovnike
Sarajeva. Koljevic je doktorirao na francuskom nadrealizmu, mogao je da
isporavlja pravopisne greske Ovenu i Vensu. Posle Koljevica na red je
dolazio Radovan Karadzic, koji je bio vrlo popustljiv, fleskibilan,
tolerantan, uostalom kao i svi psihijatri. Kada je sve izgledalo kao da je
sredjeno, onda se pred tim emisarima pojavljivao sa svojim stavom Momcilo
Krajisnik, tvrd, nepopustljiv, koji svoje ne da, ni stopu od kamenog zida
koji deli njegovo imanje od tudjeg. Ali on nije nista naredjivao sto je
imalo veze s ratom. On cetiri godine ceka da u Haskom tribunalu sastave neku
koliko-toliko logicnu optuznicu. Ne verujem da mogu da mu nadju bilo sta.
S: Kako biste opisali prijateljstvo s Radovanom Karadzicem?
M.K: Radovana poznajem dugo, jos pre rata u Bosni. Nismo tada bili
puno bliski. On je ziveo u Sarajevu, a ja u Beogradu. Kada sam dolazio u
Sarajevo imao sam prilike da s njim sedim, slusam njegovu poeziju. Imali smo
zajednicke prijatelje. Bio je mrsav, s divljom kosom, asketa, hrabar. Kroz
Sarajevo s Rajkom Petrovim Nogom nosio je badnjak, drsko prolazeci glavnom
ulicom, ne skrivajuci ga ispod kaputa, kao sto je radio najveci broj Srba,
jer se to nije smelo. Onda smo obojica otisli u Njujork, ali se nismo
vidjali. Zatim je krenula prica s radjanjem Republike Srpske. Radovana sam
sreo kasnije kada je vec postajao vodja, legenda i kada je krenula ta krvava
drama. Vidjali smo se i u Beogradu, na vecerama, kao prijatelji. Posto sam
bio ratni izvestac, mogao sam da ga pratim izbliza. Gledao sam njegovo
ponasanje, imali smo sastanke u bosanskoj vili gde je bila njegova
rezidencija. Za razliku od ovih politicara danas, on je bio covek koji je za
sve svoje odluke okupljao prijatelje iz raznih oblasti i pitao ih za savet.
Ja sam mu uglavnom savetovao kako da se obuce kada je odlazio u Zenevu ili
Njujork. Na primer, da po danu nosi sive flanelske pantalone i blejzere.
Bio je sklon crnim odelima i leptir masnama u kojima covek moze da lici samo
na sefa sale. Radovan tako, gde god bi se pojavio, izgledao je sjajno i
engleski je, za razliku od mene, govorio odlicno. Uvek je trazio savet.
Nikada nije bio autokrata. Prema tome, sto se tice komandne odgovornosti, iz
ove zemlje mogu da pozovu jos najmanje 30 ljudi iz raznih oblasti.
S: Bili ste i svedok cuvenog okretanja vola na Palama.
M.K: Nazalost, to je postalo simbol neceg najnegativnijeg u novijoj
srpskoj istoriji. Istina je sledeca. Ultimatum NATO da ce bombardovati
srpske polozaje iznad Sarajeva, Pale, Trebevic, trebalo je da istekne u
ponoc te noci. Tada je dosao Zoran DJindjic sa svojom ekipom da izrazi
podrsku Radovanu Karadzicu, a u isto vreme taj njegov potez je bio vrlo
koristan i za njegovu stranku, da se pokaze da ona nije anacionalna, u sta
se kasnije i pretvorila. Oni su se nasli pored predsednistva, koje je bilo
smesteno u kuci predratne psihijatrijske klinike u kojoj je 1941.
godine potpisana kapitulacija Jugoslavije, u obliznjem planinskom restoranu.
Mene i Karadzica, kada smo usli, docekao je DJindjic. Ja sam tu dosao s
Trebevica gde se pekao vo jer sam to snimao za RTS. Tadasnji major Kojic,
koji tu ima i imanje, okrenuo je svoja dva vola na raznju i zapalio dve
ogromne vatre kako bi nas NATO avioni, koji su celog tog dana kruzili iznad
Pala i Trebevica, videli. Ja sam jos s mojim prijateljima kupio 40 litara
nafte za agregat da bismo osvetlili skijasku stazu. I pocelo je skijanje.
Ovo smo sve radili kako bi nas videli jer smo ocekivali bombe.
Dakle, to je bio jedan ocajnicki gest, a volovi su, za svakoga ko nesto zna
o etnologiji i obicajima, prinosenje zrtve, dakle, jedna ritualna stvar. Tu
su neke zene pevale otegnute planinske tuzbalice, kao da nas oplakuju. Svako
normalan ne bi palio ni cigaretu upaljacem, a Srbi su zapalili dve vatre i
osvetlili skijaske staze! To je zaista bio velicanstven prizor.
Vise se u to vreme jelo u Beogradu. Pokojni DJindjic uopste nije ni bio tamo
gde su se pekla ta dva vola, nego 20 kilometara severnije na Jahorini. Te
noci nisu nas bombardovali. Ni danas ne znam zbog cega, verovarno zato sto
je uslov bio da se povuce teska artiljerija. Ona je i povucena 20 kilometara
od Sarajeva. Ostali su samo laka artiljerija i "laki"
pisci, kao ja, jer su se "tezi" povukli u Beograd. To je prava istina.
KUMSTVO SA JOVANOM RASKOVICEM
S: Vas veliki prijatelj bio je i Jovan Raskovic.
M.K: Zanimljivo je da su dvojica najvecih vodja srpskog naroda u 20.
veku bili Jovan Raskovic i Radovan Karadzic, obojica psihijatri. To samo
znaci da su nasi protivnici u tom ratu bile patoloske licnosti, bolesnici.
Jedino bolesni ljudi mogu da mrze na taj nacin i da cine takva zlodela kao
sto su oni cinili nad srpskim narodom. Bio sam vrlo blizak s Jovanom
Raskovicem. Kasnije smo se i okumuli jer sam vencao njegovu kcerku Sandu. On
je gurnut u politiku na isti nacin kao i Radovan. Cini mi se da je
slucajnije gurnut od Radovana jer je bio ugledan lekar Srbin, a imao je i
bradu, pa je licio na sveca, ali i na Marksa i Engelsa. Tako da je u svom
izgledu spojio portret vodje. Kada je osnovao SDS zvao me je da udjem u
stranku. Rekao sam da pisac nema pravo da ulazi u politicke partije. Pisac
je svedok, on mora da bude nespristrastan. Onda je Radovan osnovao istu tu
partiju samo u RS. I on je, samo na finiji nacin od Jove, pitao da udjem u
SDS. Rekao sam da mi ne pada na pamet. Ne volim da budem timski covek, po
prirodi sam individualac.
NEPOZELJAN U SARAJEVU I ZAGREBU
S: Posebno ste vezani za Sarajevo.
M.K: U njemu sam ziveo do 1946. i kasnije tri-cetiri godine kada sam
tamo isao u gimnaziju, jer su me odavde izbacili. Napisao sam "Sarajevsku
trilogiju" ("Cuvar adrese", "Poslednji let za Sarajevo" i "Hronika
izgubljenog grada"). Postoji vrlo malo gradova koji imaju trilogiju. Ja imam
tu tuznu i neverovatnu sudbinu da jedini grad gde je zabranjena moja
trilogija bude upravo Sarajevo, grad kome je ona i posvecena. U Sarajevu mi
je, kao u mnogim drugim gradovima bivse Jugoslavije, zabranjen ulaz. Na neke
zabrane sam ponosan. Moje ime se nalazi i na zvanicnoj listi srpskih
umetnika u hrvatskoj ambasadi kojima je dozivotno zabranjen ulazak u tu
zemlju. Prvi je Bora Corba. Jos pre rata "Vjesnik" i hrvatski politicari
pokrenuli su aferu "cetnicki piknik na Nijagarinim vodopadima", jer sam kao
jugolovenski pisac bio optuzen da sam se sreo s cetnicima na Nijagari. U
Zagrebu sam imao sudjenje, posto su izgubili, morali su da se izvine. To je
bio poslednji proces koji je jedan Srbin dobio u Zagrebu. Svake godine na
Vidovdan se odrzava piknik na Nijagarinim vodopadima. Tu, pokraj jedne
crkvice, u blizini Teslinog spomenika, dolazi 15 hiljada Srba. Neki se tu
upoznaju, ozene, nadju posao. Neki od njih su trazili da se s njima i
slikam. U Hrvatskoj se moje knjige danas citaju tajno, a sa slika su
izbrisali moje potpise, tako sto su preko njih stavili flastere! To mi tvrde
ljudi koji odlaze u Hrvatsku.
KNJIGE S POSVETOM POSLAO MILOSEVICU
S: Svoje knjige poslali ste Milosevicu u Hag?
M:K: Poslao sam mu, po njegovom advokatu, dve-tri knjige s lepim
posvetama, da prekrati vreme tamnovanja i da me najzad procita. Osetio sam
zaista potrebu da to uradim. Nisam siguran da me je citao dok je bio na
vlasti. Svoje knjige poslao sam i Andriji Draskovicu, koga licno i ne
poznaje, ali je na izdrzavanju kazne. Kada sam bio u SAD, slao sam knjige i
nasim Srbima koji su tamo lezali u tamnici. Inace, sudjeno mi je da ljude
uglavnom upoznajem tek kada padnu s vlasti. Tako sam imao srecu da upoznam
citavu plejadu bivsih politicara. Bio sam prijatelj s Kocom Popovicem, Pekom
Dapcevicem, Lekom Rankovicem.
Poznajem i nekoliko bivsih predsednika, a s jednim od njih, Dobricom
Cosicem, prijatelj sam 40 godina.
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
