http://www.profil.co.yu/prikazitekst.asp?Tekst=386
PITER BOGDANOVIC: PRVI SRBIN KOJI JE STRADAO U AMERICI
Sala 1057 škole filma njujorkškog univerziteta, bila je ispunjena mladim
rediteljima koji su, u ocekivanju pocetka "radionice" reditelja Pitera
Bogdanovica, odeveni u crne rolke, ispunili cak i prolaze. Medu studentima
filma, legenda o Bogdanovicu odavno ima glamur pretežno crne boje. On je
njihov Ikar.
Kao i njegovi studenti, i Bogdanovc je svoju karijeru poceo uronivši u
istoriju filma. Posle izucavanja Džona Forda, Hauarda Hoksa i Orsona Velsa,
ovladao je njihovim umecem tako dobro, da je, pocev od svog klasika -
meditiranje o malom americkom gradicu u 'Poslednjoj bioskoposkoj predstavi'
(1971), potom imao još tri prava svetska hita u narednih osamnaest meseci i
tako postao najtraženiji režiser Holivuda.
Ali, i njegov pad bio je isto tako ocigledan kao i njegov uspon.
- Tu imate onaj aspekt da je - Piter Bogdanovic umro zbog naših grehova -
kaže Kventin Tarantino, koji je na kratko ugostio Bogdanovica u svojoj
gostinskoj kuci (1999.), baš kao što je sedamdesetih Bogdanovic bio smestio
nacisto propalog Orsona Velsa u svoju velelepnu kucu na Bel Eru na gotove
dve godine. - Piter je odmah bio toliko slavan da je i njegov pad morao da
bude strmoglav. Još kao klincu, bilo mi je jasno da ce imati barem tri teška
pada zaredom.
Kad je Bogdanovic konacno ušao, sala je utihnula. Podozrivo je prešao
pogledom po sali, a zatim je u crnu pletenu korpicu na stolu pred sobom
stavio bocu vode, u potvrdu doslednosti svojim principima.
Profesor Boris Frumin, ruski filmski režiser, melanholicnim tonom mu
postavlja rutinska pitanja: "Kako ste poceli?" , " Koliko vam je važno da li
je scenario dobar ili loš?"
- Ja bih radije da vam ispricam neke price - odgovara Bogdanovic i
uplovljava u jednu anegdotu o neprijatnosti sa kojom je Džon Ford nekada
primao njegova zamorna pitanja filmskog entuzijaste, otprilike pre cetrdeset
godina. Savršeno je imitirao Fordov besno piskavi glas: "Isuse Hriste,
Piter! Pobogu!" A onda ispricao 'Veselu pricu' , kao uvod u izvrsno
imitiranje prigušeno-otegnutog glasa Hauarda Hoksa. Ali, smeh je bio bled: i
Ford i Hoks su umrli mnogo pre nego što su mnogi od prisutnih studenata bili
i rodeni. A vecina nikada nije ni cula za najvece holivudske velikane.
Bogdanovic ima šezdest pet godina. Svoju pricu obavezno zacinjava opaskama
kao što su "Hic mi je jednom pricao" ili, "Kao što rece Sal Mineo - dragi
Sal", a sama njegova pojava nosi šmek požutelih filmskih žurnala, onih
moljcima najomiljenijih. Dugackog, glatkog lica, sa povijenom donjom usnom i
širom otvorenim smedim ocima, dodatno vecih zbog naocara sa velikim okvirom.
Vec smežurani vrat pokriven je plavom maramom. Te veceri nosio je plavu
košulju "Brooks Brothers" raskopcanih manžetni (Odri Hepbern mu je jednom
rekla da je mnogo prijatnije sa raskopcanim manžetnama) i " Mephisto" patike
od dve stotine pedeset dolara (stil koji mu je preporucio Sidni Poatje).
Poslednja bioskopska predstava
Pošto je odmerio svoju publiku, Bogdanovic je naglašenije progovorio svojim
glasom - koji poslednjih godina sve više podsecao na glas Berta Lankastera.
Najzad je prešao na stvar, na ono zbog cega su studenti ponajviše i došli:
informacije i pronicanje u male tajne zanata.
- Kada snimate u crno-beloj tehnici - objašnjavao je - koristite crveni
filter, da biste pojacali kontrast. Stavljanje kamere u položaj iznad nivoa
ociju, cini da glumci izgledaju bolje. Ako režete lik, dok je u pokretu,
publika manje uocava rez.
Studentske olovke su za škripale kao hor cvrcaka.
Bogdanovic je oduvek bio minuciozan majstor svog zanata, izuzetnog dara da
od glumaca izvuce kreaciju, a publici pruži osecaj prijatnosti. I dok su
Robert Altman, Martin Scorciz i Frensis Ford Kopola na pocetku karijere
pravili vrlo licne, eksperimentlne filmove o raspolucenoj kulturi
sedamdesetih, koji su se bavili izvitoperenim licnostima i ubicama,
Bogdanovic je obožavao crno-bele elegije, kakve su bile "Poslednja
bioskopska predstava" ili "Mesec od hartije" , pripremani daleko pre
Vijetnamskog rata, a režirani kao da ga nije ni bilo. Njegovi filmovi su
publiku namerno prenosili u idilicna vremena pre pojave droge, rasnih nemira
i sinteticke odece - u vremena kad ste svojim starim kolima i sa velikim
ocekivanjima odlazili na prolecne igranke.
Iznenada je mlada devojka ustala i upitala: "Kakav je uticaj na vas imao
uspeh 'Poslednje bioskopske predstave?"
Bogdanovic se pogladio po uvetu i uzdahnuo.
- Još uvek se nosim s tim. Uspeh je mnogo suroviji od neuspeha! Sa neuspehom
nekako možete koketirati, možete kazati: "Mene niko ne razume". Ali, to ne
možete reci ako ste hit. U Holivudu uspeh proizvodi zastrašujucu mešavinu
isisavanja energije i zavisti. Ta podla boginja uspeha, kako su ga nazivali
- odbacuje ljude, a ja svakako jesam jedan od tih!
Kao što je jednom rekao Bogdanovicev prijatelj Robert Evans, dugogodišnji
producent "Paramunta": "Uspeh je Pitera udario pravo u glavu. Onda je vrlo
brzo iz glave sišao u noge - a one se zacementirale. Holivud je leden, suvi
led, momce. I od hladnog hladniji!"
Poslednjih godina, Bogdanovic izranja na scenu kao najpopulaniji americki
istoricar i hronicar filma. Autor je desetak knjiga o filmu, ukljucujuci i
seriju intimnih razgovora sa Orsonom Velsom. (To je Orson Vels), i remek
delo o veštini režiranja. "Ko je dovraga to napravio" . Izgleda kao da su
njegovi inteligentni i živopisni komentari prisutni uz svaki filmski
dokumentarac ikada snimljen. Istovremeno, Bogdanovic se vec dugo iscrpljuje
u, kako to ljudi u Holivudu nazivaju, "filmskom zatvoru" , bivajuci
angažovan iskljucivo za potrebe TV filmova, kao što je "Goli grad: Božicni
ubica".
Po drugi put je objavio bankrotstvo, pa sada živi u iznajmljenom trosobnom
stanu na Gornjem zapadnom Menhetnu, u Njujorku.
Režiser filma "Kraljevski Tenebaumovi" Ves Anderson, nedavno je pitao
Bogdanovica, cijem se delu najiskrenije divi, da mu se potpiše na jednoj
staroj fotografiji.
Fotografija prikazuje Pitera ispred svoje velelepne kuce, sa izrazom
neverovatne uobraženosti na licu - kaže Anderson. - "Na poledini mi je
napisao: "Ja na vrhuncu oholosti. Kad bih ga samo mogao ponovo vratiti!?"
Mamac za lepotice
U meduvremenu je Bogdanovic konacno završio svoj prvi film posle devet
godina " Mjaukanje macke" , istražujuci istorijsku zagonetku kobnog ubistva
producenta Tomasa Insa na jahti bogatog izdavaca Vilijema Randolfa Hersta -
tokom vikend krstarenja 1924 godine. Medu gostima su bili Herstova
ljubavnica, glumica Marion Dejvis, i njen tadašnji ljubavnik, Carli Caplin.
Taj film je samouveren i nemilosrdan pogled na Holivud iz ere nemog filma.
Snimljen je u vrlo kratkom roku (za 31 dan, u Berlinu i Grckoj) i sa malim
sredstvima (za šest miliona dolara, uz Bogdanovicev honorar od dve stotine
pedeset hiljada - petina njegove cene sa vrhuncu karijere). Ukratko,
napravljen je onako kako bi talentovani student filmske režije sada pravio
svoj prvi veliki igrani film.
Na pocetku snimanja, Bogdanovic je isprobavao svoj stari nacin rada sa
glavnom glumicom tada osamnaestogodišnjom Kirsten Danst, koja je igrala
Marion Dejvis.
- Znaš li - rekao joj je on samouvereno - kad sam radio sa Tejtum O' Nil,
koja je imala samo osam godina, na ulozi koja joj donela Oskara za "Mesec od
papira" - ja sam joj bio idiot - citac teksta za svaku recenicu.
Danstova, koja nikada nije gledala "Paper Moon", nije uopšte bila
impresionirana, iako se, zahvaljujuci Bogdanovicu, i ona odmah proslavila:
- U pocetku, Piter je bio takav, kao neki profesor istorije, koji te tretira
kao malu devojcicu! To je bilo prosto kao kad kamera sama od sebe igra.
Jedan njujorški student pitao je Bogdanovica za cuvenu završnu scenu iz "
Poslednje bioskopske predstave", u kojoj Kloris Licman o zid razbija šolju
kafe, davajuci oduška besu kad je ostavlja tinejdžer (Timoti Botoms). Piter
dugo drži kameru na Klorisinom bolom pogodenom licu, povlaci se unazad, da
ih uhvati oboje, a onda se sporo, lagano udaljava i nestaje u pustom
teksaškom gradicu.
- To je bila nema, tiha scena - kaže Bogdanovic. - To sam stalno ponavljao
Kloris kako bih postigao takvu kreaciju. Rekao sam joj: "Imaš rec na pameti,
gubiš je, uh, koja to rec beše, bila ti je na vrh jezika!". Bilo je to kao
nekada, kada je D.W. Grifit svoj glas koristio da hipnotiše Lilian Giš.
Secajuci se zaneseno, Bogdanovic je nastavio: "Ja sam bukvalno sam montirao
'Bioskopsku predstavu' na 'Movioli' u studiju BBC-a u La Brea, dok je Sibil
Šepard spavala tu na kaucu. Radio sam do šest ujutro svaki dan. Bilo je
zaista super!".
Studenti su se smeškali, a nekolicina je cak i zapljeskala. To je ono, -
izgledalo je da svi tako misle - kako su nekad radili pravi reditelji.
Kad im, na kraju, Bogdanovic poželeo "zbogom" , sala je bukvalno
eksplodirala. On im je poslao poljubac sa obe ruke. A onda, je u liftu,
smiren i ozaren rekao: "Studenti mi slamaju srce" . Tako su neiskvareni" .
Tužna prica srpskog sina
B ogdanovica je u svet filma uveo njegov otac, Borislav, koji ga je vodio na
popodnevna snimanja nemih filmova u njujorškom Muzeju savremene umetnosti.
Borislav je bio srpski slikar post-imresionisticke škole. On i njegova žena,
Herma, su 1939. godine u Njujork došli iz Jugoslavije. Živeli su boemskim
životom na Gornjem zapadnom Menhetnu: Piter je išao u eksluzivnu školu, "
Collegiate School" , ali su njegovi roditelji ponekad zanemarivali placanaje
školarine.
Borislav je uvek radio u pidžami, retko je govorio i nikome nije dozvoljavao
da mu dodirne kosu. Doživeo je nervni slom kad je Piteru bilo devet godina.
Nemi filmovi, koje su zajedno gledali u tišini, postali su njihova glavna
spona. Od dvanaeste do tridesete, Piter je odgledao 4984 filma; ispisao je,
na karticama, svoje komentare za svaki film pojedinacno, prekucao ih i
formirao razvrstanu i povezanu kartoteku koju još drži u metalnim fijokama u
blizini svog kreveta. Bio je ubeden da je zlatno doba filma završeno 1962.
sa cuvenim filmom Džona Forda "Covek koji je ubio Liberti Valansa", i u
svojoj knjizi "Delici vremena", napisao je da moderna opsednutost brzim
rezovima, sa istovremenim prikazom slika na platnu-ekranu izdeljenom na više
polja, pa cak i zvukom i bojom, u najboljem slucaju biva puko kicenje, a u
najgorem - samdopadljiva dekadencija'.
Prvo kao glumac, a potom pozorišni reditelj, pa cak i kao pomocnik
preduzimaca za renoviranje kuca, Bogdanovic je 1961. prvi put boravio u
Holivudu radeci na jednom clanku koji je posle objavljen u "Eskvajeru". Tu
je odmah pronašao ocinske figure u Hauardu Hoksu i Džeriju Luisu.
- Najcudesnije kod Pitera je to što je on još uvek vatreni obožavalac - kaže
Džeri Luis, koji je Bogdanovicu, kad je stigao u Holivud, dao svoja stara
odela da ih nosi i "Mustanga" iz svoje kolekcije - da ga vozi. - Ja uvek
snimam svoje telefonske pozive, i preslušavajuci posle Piterove pozive, on
se uvek smeje. To je jedna stalna linija smeha!
Pre nego što je umro sedamdesete, Borislav Bogdanovic je video sinovljev
prvi igrani film " Mete"( Targets), o poremecenom snajperisti.
- Snimio sam ga za moje roditelje - kaže Bogdanovic, za vecerom u
vegetarijanskom restoranu, "Zen Plate", u njegovom komšiluku. - Kad ga je
otac odgledao bio je bled kao krpa. Tako bledog ga nikad nisam video. Samo
mi je klimnuo glavom. To je bio najveci kompliment koji sam ikada dobio od
njega!
Sledeci film bila je "Poslednja bioskopska predstava", koju je "Njuzvik"
nazvao "najimpresivnijim delom jednog mladeg americkog reditelja još od
Velsovog "Gradanina Kejna".
Posle premijere u Njujorku, Bogdanovic i dvadesetogodišnja zvezda filma,
Sibil Šeperd - zbog koje je tokom snimanja filma napustio svoju ženu -uz
šampanjac u kofi sa ledom, sedeli su u limuzini ispred zgrade "Tajmsa",
cekajuci pravo ludilo od oduševljenja koje ce uskoro nastupiti.
Siti i obesni
Sledece oprobavanje njegovog umeca bilo je u uvrnutoj komediji u stilu
tridesetih, "Što te tata pušta samu?"
Sa Piterom je bilo baš zabavno, iako nas je pomalo tiranisao - kaže veselo
zvezda tog filma Barbara Strejsend. - Imao je potpuno jasnu viziju. Ja mu
kažem: "Šta kažeš na ovo: Ja se spotaknem u holu i " - a on me prekida: "Ne,
nikad!"
"Što te tata pušta samu?" , a potom i "Mesec od hartije" , bili su veliki
hitovi. Bogdanovic se sa Sibil Šeperd uselio u velelepnu, gospodsku kucu u
starom španskom stilu, koja je nekad pripadala udovici Klerka Gebla. Kupio
je Rols Rojsa "Srebrni oblak" , a zatim ga promenio za drugi, nešto duži
Rols.
- Baš smo bili odvratni, Piter i ja - jednom je rekla Sibil uz nostalgicni
osmeh. - Ja sam okolo išla i izigravala praznoglavu glupacu na televiziji, a
Piter je odmah postao pretenciozni samoreklamer.
Bogdanovic ubrzo prihvata da neke svoje eksterijere režira na ledima konja,
galopirajuci u oblaku prašine. Prihvata cak i da na TV bude nekoliko puta
domacin "Vecernjeg šoua" . U jednom, gost mu je bio Bert Rejnolds, koji je
izjavio: " Kad je neko toliko uspešan kao što si ti ... Covek mora da nauci
kako da te zamrzi".
Bogdanovic je zbog tih reci bio izuzetno zadovoljan.
Sve do današnjih dana, Bogdanovic je prosto dirljivo željan da bude slavljen
i uvažavan. Tako je, potpuno nevezano, saopštio kako je dobio pocasni
doktorat od Emerson Koledža: "Tražili su da ja održim uvodni govor. Imam taj
snimak. Smeh je bio neverovatan, iako to ne može dobro da se cuje na snimku.
Priredili su mi prave - stojece - ovacije, koje se, na žalost, ne vide".
Sredinom sedamdesetih, poceo je sa silnim promašajima. "Dejzi Miler" (1974),
sa Sibil Šeperd u glavnoj ulozi, dobija pomešane kritike, a onda slede
neuspesi: "S? dugom, vecnom ljubavlju", mjuzikl koji je sam napisao i u kome
ponovo igra Sibil Šeperd, i "Nickel-odeon", za koji je njegov studio,
"Kolumbia pikcers" , odbio da prihvati Sibil Šeperd. Iako je Bogdanovic imao
završnu rec, sve vece nepoverenje studija u njegov osecaj za komecijalnu
stranu projekata, navodilo ga je da u montažerskoj sobi pribegava pogrešnim
odlukama, pa su mu filmovi gubili spontanu lakocu. Zavidljivci su postajali
sve veseliji.
- Bogdanovic meša prisnost i talenat - govorio je Džon Keli, koji je bio
supervizor produkcije u "Što te tata pušta samu?", a sada vodi " Soni
pikcerz" . - Poverovao je da to što je bio blizak sa Orsonom Velsom
automatski znaci da je i sam Orson Vels. Jeste znao gde treba da stavi
kameru, i umeo bi da bude veliki u studijskoj tehnologiji, ali kad je dobio
mogucnost da ga ponese pravi autorski zanos - pokazao se kao potpuni
promašaj..."
- 'Piter je u pocetku bio jako dobar - izjavio je Lari Mek Martri, koji je
napisao roman "Poslednja bioskopska predstava" i bio ko-autor scenarija sa
Bogdanovicem. - On je obican mali, oženjeni novinar koji je slucajno
odgledao milion filmova. A onda su on i Sibil postali kralj i kraljica
Holivuda, i svi su bili presrecni da ih vide kako tonu u bezdan. Kao mnogi
umetnici, nije shvatao sopstvenu snagu. Piter je želeo da radi romanticne
komedije i bude Ernst Ljubic svoga doba - ali prava snaga njegove licnosti
bila je u velikom srpskom maniru, i u suštini je mnogo više je okrenuta ka
tragediji.
Na tu opasku Bogdanovicevo lice se snuždilo: "Lari je oduvek imao taj odnos
ljubavi i mržnje prema meni. Ali, ja sam ga ipak voleo".
Skupo ga je koštala topla srpska duša
Kao i vecina naizgled jakih muškaraca, Bogdanovic je lako i duboko
povredljiva osoba. Džeri Luis je zato govorio: "Piter i zalazak sunca prima
sasvim licno. A rasplace se i kada mu se veš vrati sa pranja!"
U pola osam, jednog januarskog jutra pre nekoliko godina, Bogdanovic je
sedeo u garderobi ambijenta za seriju "Porodica Soprano" u Silvercup s
tudiju , u Kvinsu, više puta iznova vezujuci svoju maramu. Studio, koji je
nekada bio pekara, bio je led ledeni, a Bogdanovicev ofis zapravo smešten u
delu koji je nekad služio kao ostava za nabavke.
- Turobno je - priznao je. - Ali se ne žalim. Srecan sam da mogu da bilo šta
radim.
Kada Pitera Bogdanovica još prepoznaju na ulici, to je uglavnom zbog uloge
Eliota Kupferberga, psihoterapeuta doktorke Melfi u "Sopranovima". Autor
serije, Dejvid Cejz, je posle rekao da je Bogdanovica za tu ulogu izabrao
zbog njegovog "tužnog i malo previše zamišljenog izraza" . Cak je prikazana
i Bogdanoviceva dobro znana boca vode "Volvic".
Bio je pozvan u šminkernicu, gde je seo pored Lorejn Brako, koja igra
doktorku Melfi.
- Bejbi! - oslovio je on.
- Dragi! - uzvratila je ona.
Brako je upravo jela omlet i sušila kosu. Vec tog jutra su njih dvoje imali
dve zajednicke scene za cetvrtu epizodu sledece sezone; bavili su se
problemom neprestanog osecanja krivice i besa Melfijeve zbog problema
vezanih sa njenim silovanjem.
- Prosto ne znam otkud da pocnem to da glumim? - rekla je prostodušno Brako.
Bogdanovic je nemo i ispitivacki pogledao. I dok su glumci zajednicki
uvežbavali tekst, Bogdanovic se obratio šminkeru.
- Baš šteta što ne možeš da me napraviš mladim. - On je opipao kesice ispod
ociju. - Ne možeš ništa da uciniš sa ovim?'
- Na žalost, ne mogu!
- Pa dobro - rekao je Piter Bogdanovic sa osmehom. - Rajan o'Nil mi je rekao
da uvek u ogledalu izgleda bolje nego što ocekuje, a ja sebi nikad ne
izgledam onoliko dobro koliko bih želeo .
U scenografiji Kupferbergovog ofisa, kamere su bile podešene kako bi snimile
Lorejn Brako preko Bogdanovicevog ramena, prvo u krupnom planu, a zatim sve
bliže. Kasnije bi se rotirale da snime njega. Snimanje sa ovakvim rasporedom
uglova, što je uobicajena rutina, se zove snimanje "pokrivanja" . To
reditelju omogucava da ima širinu odabiranja i izbora pravih momenata
prilikom montiranja, i cesto stvara scenu koja se sastoji od više brzometnih
rezova.
A Bogdanovic nikada ne radi "pokrivanje" : on unapred tacno zna koji ugao
želi i ustvari - on "reže" svoj film direktno u kameru.
- Ona nam svakako pruža mnogo više izbora - Ajlin Lendres, sekretar režije
je promrmljala tiho reditelju, Džeku Benderu, dok je Brako, ponešena
protivrecnim osecanjima, lupkala nogom i naglašavala slogove naizgled
nasumice. - Sastavicemo kadar kasnije u montiranju. Ici ce još mnogo brže
kad se okrenemo. Piterova škola glume je cista "flaša vode". On uvežba i
onda flašu uzima svaki put na isti nacin.
Ekipa je okrenula kamere da snimi Bogdanovica. Kad je izgovorio svoj tekst o
sukobu koji ce imati s nekim razbacanim tipom na parkingu garaže, a koji je
"postao sasvim nasilan" , njegov blago usplahireni naglasak na "sasvim" je
svaki put donosio smešak na licima Landersove i Bendera.
- Super! - rece Bender, posle treceg pokušaja. - Ali, ne moraš da požuruješ
dok to izgovaraš. Možemo dobiti osecaj da te je to iskustvo uplašilo.
- Stvarno? - rekao je Bogdanovic. - Moje generalno uputstvo svim glumcima
je: "Brže!" Brže je uvek smešnije.
Sledeci pokušaj je bio uspešan i Landresova je objavila: "Rucak, najzad".
Brako je zbrisala napolje, zastavljajuci se samo toliko da Bogdanovica
poljubi u usta: "Dragi moj, bili ste biljantni!"
- Vi, takode!
- Ici cemo na veceru!
- Samo se javite .
Zagrliše se i rastadoše, zadovoljni.
Još sa prvim komadom koji je Piter Bogdanovic režirao, u Off - Broadway
produkciji "Veliki nož" (1959.), kada je imao dvadeset godina, on je uveo
obicaj da obavezno spava sa svim svojim glumicama, koje su uvek imale po
dvadesetak godina - dok je u meduvremenu on postajao sve stariji.
- Ja sam kao starletu lansirao plavušu po imenu Nensi Mekarti - kaže
Bogdanovic za vecerom - i nikako je nisam mogao navesti da prestane sa
"glumom". Iskoristio sam naš odnos. Vežbao sam s njom privatno i otpocinjao
pricu o nama, pa sam tako jednom rekao nešto o njoj i meni i seksu - ne
secam se šta je to bilo , ali je bilo prosto i sirovo - i onda je ona
poludela. Toliko se razljutila da mi je pocepala košulju. Uzviknuo sam: "To
je to, to je to! To je stvarno!"
Zabo je štapice za jelo u prazno, u vazduh, smejuci se svojoj teatralnosti:
"To je prosto rizik profesije! Imaš mladu, ambicioznu, lepu i nesigurnu
glumicu koju treba formirati".
Naš režiser bi svojim zvedama, umesto serenada, puštao obicno melanholicne
melodije, kao "Nek' sam nesrecan", a onda bi nadgledao njihovo napredovanje.
Obeležavao bi kopije " TV vodica", oznacavajuci filmove koje Sibil Šepard
treba da odgleda. Ona ga je u šali zvala Sven, od Svengali.
Bivši muž je sacmarom razneo glavu ljubavi njegovog života
- Znaš - nastavio je Bogdanovic - moja majka je, kad sam se ja rodio, imala
dvadeset godina i bila vrlo privlacna. Kad sam dobio šarlah i zauške, i
umalo umro, ona je bila ta koja me je odnegovala. Stoga, meni žena te dobi
uopšte ne deluje premlado. Deluje mi ... normalno!
Posle Sibil Šeperd, koja ga je napustila kad su propali, sledeca dvadeset
jednogodišnjakinja u Bogdanovicevom životu bila je Doroti Straten, naivna
ali šarmantna plavuša, "Plejbojeva" lepotica godine . Sreli su se u
velelepnom "Pleyboy" dvorcu, gde je Bogdanovic bio znamenitost, nešto izmedu
modernog žigoloa i kozera. Daje joj odmah glavnu ulogu u svojoj romanticnoj
komediji "Svi su se smejali". Partner joj je bio Džon Riter, koji je glumio
samog reditelja, u verziji nespretnjakovica. Bogdanovic i Doroti Straten su
se prirodno zavoleli.
- Najsrecniji trenuci mog života su bili sa Doroti u Londonu, pod drvecem, u
blizini Temze - seca se Bogdanovic. - Poceli bi da se smejemo od ciste
srece. Znao sam dobro da imam film u džepu, najbolji koji bih ikada
napravio, i prvi koji bi verno prikazao moju pravu licnost.
Medutim, u avgustu te 1980. godine, cudovišni bivši Dorotin muž, Pol
Snajder, prvo je silovao, a onda razneo glavu sacmarom, pre nego što ju je
na kraju okrenuo i na sebe.
Kad je Piter Bogdanovic cuo tu vest, pao je vrišteci na pod: "Kad je Doroti
ubijena, to je zaista bila atomska bomba. Potpuno sam izgubio razum".
Godinama posle, povezivao je režiranje sa Dorotinim ubistvom, užasavajuci se
da uopšte više stane iza kamere. Zakljucavao se u Dorotinu sobu u svojoj
kuci, ispunjavajuci beležnicu stranicama uspomena na nju, koje su se na
kraju pretvorile u roman "Ubijanje jednoroga", ispunjen uzrujanošcu i
uzbudenjem.
Sledece godine, on otkupljuje svoj film "Svi su se smejali" od Twentieth
Century Foxa i sam ga distribuira. Ta nepromišljena odluka ga je koštala pet
miliona dolara kad je film potpuno propao. Norman Majler ga je prijateljski
pozvao, pošto je video film, i poceo da ga kritikuje, rekavši: "Pobogu, ti
si tako dobar reditelj, ali voleo bih da ne pišeš" . Bogdanovic mu je besno
uzvratio: "Jebe mi se šta ti misliš! Dvadeset godina sam ti povladivao, ali
ti pojma nemaš o filmu!"
Drugi prijatelji su zato rešili da ostanu po strani.
- Bila mi je najgora 1985. godina - kaže Bogdanovic. - Uzimao sam pilule za
spavanje i sredstva za umirenje, imao dva sudska procesa, a mislio sam i da
me prisluškuju. Kad bi telefon zazvonio, skakao sam kao oparen.
Te godine je u Kanu imao i hit film, "Maska", produkciji Universala, sa Šer
i Erikom Stolcom u glavnim ulogama, o momku punom duha, ali sa bolešcu, koja
ga je poružnjavala. Ali, opet je sam onemogucio svoj trijumfalni kambek,
tuživši Universal Pictures što je iz filma izbacio dve beznacajne scene, a
songove Brusa Springstina zamenio daleko jeftinijim snimcima Boba Zigera.
- U Kanu smo održali sasvim odvojene konferencije za štampu - priseca se
Piter Bogdanovic.- Šer je stajala na samo korak od mene - na strani
Universal-a, gde je bio novac. Bili smo razdvojni zidom mržnje. Nije pametan
potez, za sopstvenu karijeru, tužiti svoj studio, što sam ja ucinio, jer kad
se svadaš sa uspešnima ispadneš totalna budala. Secam se da sam te veceri,
ležeci u krevetu, samom sebi glasno rekao: "Do guše sam u debelim, debelim
govnima"!
Volele su ga dok mu nisu ispraznile džepove
Bogdanovic je uvek bio širokogrud prema prijateljima, koji su ga zvali Gosp.
Bez dubokog džepa ostao je te godine. Objavio je bankrotstvo, prijavivši da
ima 21,37 dolara u banci, 25,79 dolara u džepu, i dugove preko 5,1 miliona
dolara. U avgustu 1985. je doživeo nervni slom. Otišao je u sanatorijum
severno od Los Andelosa. Nije uzimao hranu gotovo devet dana, jeo je orahe i
povrce narednih devet i izašao napolje kao vegetarijanac.
Zapanjio je svet oženivši se 1988. Lujzom, mladom sestrom Doroti Straten.
Imao je tada 49 godina, a ona dvadeset. U martu 2001. joj je prekipelo i
zatražila je razvod.
Lujza Straten je posle rekla: "Piter je u mom životu igrao toliko razlicitih
uloga, ukljucujuci uloge majke i oca". Imala sam dvanaest godina kad smo se
sreli prvi put - pa nikako nisam spoznala ko sam ja u stvari".
Piter Bogdanovic je nekako uspevao da zadrži svoje imanje na Bel Eiru do
1991. godine. Nejasan je u pogledu detalja, kao i uvek kada se radi o
stvarima, koje su prakticne, pravne ili tehnicke prirode. Izgubio je i
vozacku dozvolu pre nekoliko godina. Ustvari, namerno, covek bi rekao: "Kad
idem u Los Andeles, Lujza pošalje kola, ili Sibil pošalje kola, ili studio
pošalje kola. Neko mi vec pošalje kola!"
Kako nijedan od cetiri filma koja je napravio posle "Maske" nije postao hit,
studio je prestao da mu šalje kola. U umetnickom pogledu, možda je došao do
dna 1988, posle nepovezanog filma " Nelegalno vaš" , u kome Rob Lou glumi
bolesno zaljubljenog bezveznjaka.
- Piter bi uvek bio mnogo zabavniji kada bi režirao, ali nije mnogo režirao
- kaže ocajno Lujza Straten.
Zbog finasijske propasti, 1994. pre uzima svoj prvi posao kao reditelj
TV-filmova, režirajuci jedan segment filma za šou program "Filmski izlog".
- Iskreno, Piterova reputacija je u tom trenutku bila ocajna - kaže
producent tog projekta Džef Frajlih. - Prvog dana, imao je napad zbog
izgleda izloga jedne radnje koji je trebalo da podseca na Boticelijeve
slike, a na to nije nimalo licio. Izašao sam na lokaciju, po ledeno vreme u
Torontu, organizator je bio u suzama, ali i Piter, koji je rekao:"Ja to ne
mogu da snimam. Bicu u svom kontejneru". Sam sam sredio izlog, i Piter se
vratio: "Ovo je savršeno -'ajmo da snimamo!" Shvatio sam da je tražio samo
malo pažnje. Neosporno, on i dalje ima svu tu toplinu, ljubaznost i
inteligenciju, samo sputanu tom velikom tugom, i strahom da ce samo ponoviti
karijeru Orsona Velsa - praveci svoje najbolje filmove na pocetku. Kad sam
Pitera uspeo malo bolje da upoznam, shvatio sam da je glas kojim mi se
nesvesno obratio: "Ja to ne mogu da snimam", bio zapravo Velsov.
Srbi su najjaci na kraju izgubljenih bitaka
N edavno, jednog popodneva, Bogdanovic je sedeo usred gnezda od jastuka na
svojoj sofi i iza ušiju gladio svoju ostarelu macku, Oulera. Iako mu stan
ima izgled privremenosti, kao kakav filmski enterijer, Bogdanovicev povratak
na Gornji zapadni Menhetn, okruženje iz njegovog detinjstva, doneo mu je
novu energiju. Hitro je usmerio daljinski upravljac ka televizoru sa ekranom
od 30 inca, da licno sebi pusti svoj poslednji film, "Mijaukanje macke".
Pocinje u crno - beloj tehnici, scenom sahrane producenta Tomasa Insa,
Bogdanovic je producente ubedio da Berlin u decembru lici na Los Andeles
samo ako se ne snima u koloru.
- A, u stvari, znao sam da bi pocetak sniman sa kadrovima u crno - beloj
tehnici bio jedino pravo rešenje za film koji takvim pocetkom dobija notu
autenticnosti. Džon Ford je lepo kazao - izgovorio to Fordovim reskim glasom
- prava fotografija je crno-bela fotografija.
- Svi crno-beli kadrovi, u 48-ci, snimljeni su u samo jednom danu -
Bogdanovic nastavlja, puckajuci prstima na svaki rez: bam ... bam ...bam.
Onda zgrabi daljinski i zaustavi traku, da bi pokazao kako se lagano
udaljavao od Insovog kovcega ka Herstovoj jahti, od prologa do proširenog
flešbeka, u koloru, kakav je bio preostali deo filma - ali traka krenu
ubrzano unapred.
- Jebi ga! Stani! - komandovao je, ali potpuno bezuspešno.
Bogdanovic je pažljivo povezivao Hersta, Dejvisovu i Caplina, uvodeci
svakoga od njih pojedinacno ocima drugih likova u filmu:
- Hic je imao pravo: uvek se sve vrti oko jasnoce. Ako ti publika nije u
konfuziji u prvih deset minuta, posle je možeš voditi gde hoceš.
Uz uzbudenje, koje ga je obuzimalo, nastavio je da objašnjava kako je
koristio tehniku snimanja u 'dubokom fokusu' ( naucio od Orsona Velsa) i '
brz om preklapanju dialoga' (Hauard Hoks).
Dalje sledi upecatljiv niz scena da bi uspostavio ritam i dinamiku
krstarenja. Bogdanovic nikad ne pravi rezove dok kamera prelazi sa mesta na
mesto, od jedne ka drugoj grupi. Posada svraca tri puta u Carlston, i svaki
put je to sve više igra smrti.
- Još Orson mi je govorio da kreiranje koreografije neke scene u jednu
celinu je - istura donju vilicu, imitirajuci Velsov govor - ono što
razlikuje coveka od decaka. I glumci to vole, a publika oseca kako se
intenzitet podiže, kao kad se zadržava dah .
Ali, Bogdanoviceva kamera je sada primetno manje samouverena, nego što je to
bila u završnoj sceni "Poslednje bioskopske predstave", ili u bravuri od
cetiri i po minuta uvodnih kadrova, u nastavku potcenjenog "Teksasvila"
(1990.) .
- Ako tom filmu išta nedostaje - kaže Edvard Herman koji igra Hersta - to je
što je Piter bio preterano unapred odreden i nedovoljno spreman da pusti
radnju - da sama tece. Kad se toliko opeceš, kako se on opekao, onda kao
reditelj želiš prvo da budeš jasan po svaku cenu. A to je malo previše
oprezno!
Dolazi zatim scena u kojoj Džoana Lamli, koja igra umornu književnicu Elinor
Glin, objašnjava drugima tzv. "Kalifornia kurs" koji se tice svakoga ko dode
u Holivud:
- Znacete da ste kurs savladali i usvojili, ako imate sledece simptome: ako
vidite sebe kao najvažniju osobu u svakoj prostoriji u kojoj se zadesite;
ako na novac gledate kao na najvecu silu prirode; i, konacno, ako vaše
držanje do morala ... nestaje bez traga.
- Ovo je izazivalo salve smeha u Kaliforniji - kaže Bogdanovic. - Ovde se
zadržavam duže, jer film tome i služi. Kako sam mogao, a da ne vidim sebe u
porukama kursa? Da se ne prepoznam? Kako bih mogao?
Završetak, takode snimljen u crno-beloj tehnici. Djevisova (Kirsten Danst) i
Caplin (koga igra Edi Izard) se opraštaju kroz prozor kola: "Kad je Kirsten
uzela Carlijevu ruku i rekla, 'Zbogom, Carli', to me je oborilo. A u
scenariju nije bilo napisano da to uradi".
Te veceri su svi glumci bili u baru svog hotela Berlinu, Bogdanovic im je
oklevajuci prišao, i cestitao Danstovoj i Izardu. Rekao im je da je
poslednji put iza kamere zasuzio na kraju "Poslednje biokopske predstave",
kada Timoti Botoms, nosi telo svog mrtvog prijatelja uz ulicu. Posle je u
tišini, otpratio Botomsa niz ulicu, sa rukom preko njegovog ramena.
- Film je bio fascinantan - kaže producent Džef Frajlih, koji je takode bio
prisutan. - Svi su aplaudirali.
Na završnoj svecanosti, Piter Bogdanovic je iz punog glasa pevao, zajedno sa
Al Džonsonom, najjacim glasom na, "Kalifornija, evo me, dolazim - yeah !",
sa uživanjem.
- A bila je tu i jedna mlada devojka, Nemica od osamnaest godina, asistent
organizatora, po imenu Jasmin - rekao je on potom. - Ja sam na tom snimanju
bio vrlo usamljen, a ona je bila draga i prijatna, uvek bih joj se nasmešio.
Drago mi je bilo da je tu vidam. Odjednom sam shvatio; sinulo mi je i prošlo
kroz glavu da je ona mogla biti dete koje Doroti i ja nismo dobili. Jedino
još to nisam odbolovao. Prošla je vecnost otkako je ona umrla - dvadeset
godina! Ta spoznaja je dala strašnu, tragicnu distancu poslednjim dvema
decenijama mog života. Ali, tugovanje za tim detetom, možda je konacno kraj
mom tugovanju za Doroti. Godinama vec ja sam osoba koja ne brine da li ce
ikada ponovo napraviti neki film. Sada sam osoba koja ima više filmova koje
želi da napravi, nego što ce to ikada moci. Ali, ja više ne težim tome da
napravim filmove od pedeset do osamdeset miliona dolara - neka snimam i
digitalno, bilo šta. Ja samo želim novu šansu.
Ostalo mu je samo da isprica poslednju pricu:
- Nikome nikad nisam ispricao šta mi je Keri Grant rekao kada sam dobio
jednu ili dve loše kritike za "Što te tata pušta samu?" Pa, Keri mi rece -
on nabaci cuveni Grantov bristolski akcent - "Uradi isto što ja cinim uvek
kad mi treba da se obodrim. Kada ti krene film u 'Radio Siti Mjuzik Hol-u',
udi i stani pozadi u mantilu i naocarima za sunce - dobro, tebi te naocari
nece trebati - i oslušni publiku". Otišao sam sa mojim prijateljem Henri
Džeglomom - zajedno, pisac i režiser - "i seli smo pozadi, dok su ljudi
okolo vrištali od smeha. Rekoh Heniju, 'Kad pucnem prstima, ima da se
smeju.' Puc: bam! Puc: bam! Puc: bam! Bilo je to kao kad dodaješ kiseonik!"
A Džeglom, prisecajuci se, kaže - dok sam, na vrhovima prstiju izlazio
napolje, Piter je dirigovao publici, govoreci: "A sada, dolazi salva smeha!"
A Piter Bogdanovic mu je odgovorio: "Ja volim publiku, u tome je stvar. Ne
volim ljude; ljudi mogu biti takvi gnjaveži, i ja u stvari baš i ne znam
kako da se sa njima pojedinacno nosim. Ali, daj mi sto ljudi - i verovatno
cu ih odmah nasmejati".
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
