[sim] Vostani Serbie! - Vjekoslav Rado vić
Vostani Serbie! - Vjekoslav Radović Ružno i tužno Kako vreme odmiče, sve mi se više čini da onaj famozni Akcioni plan za Kosovo i Metohiju uopšte ne postoji. U protivnom, Srbija ne bi povukla svog ambasadora iz Zagreba „na konsultacije“, nego bi odgovorila na priznanje nezavisnosti Kosovo - priznanjem Republike Srpske Krajine i vlade u egzilu. To je najmanje što je Beograd trebalo da učini. Sličnog leka našlo bi se i za druge komšije, koji nam zabijaju nož u leđa. Ali, kako da to uradi vlada koja je podržala prijem Hrvatske u Savet bezbednosti UN? Baš su nam lepo vratili! Inače, ambasador u Zagrebu je beskrajno zadužio Srbiju još kao izvršni sekretar CK SK Srbije, tako da je njegovo povlačenje na deviznu platu u Beograd zaista veliki gubitak za nacionalni interes, a bogami i za državnu kasu. Ali, to nije izuzetak, već pravilo. I zašto se taj plan, ako uopšte postoji, krije od naroda kao „državna tajna“. Jer, s obzirom na sastav odlazeće vlade, nema te tajne koja ne bi stigla do Lenglija brzinom zvuka. Mogli smo mirne duše da ga stavimo na javnu debatu. Ali, ako nema plana, ima klana. Srbijom, u stvari, vladaju interesni klanovi koji, operišući po sistemu ti meni - ja tebi, očerupaše zemlju. U njihovim rukama je zakonodavna, izvršna i sudska vlast i niko im ništa ne može. Danas spavaju kod tetke na kauču - sutra u vili na Senjaku, ili Dedinju. I, kažu, to je normalno u demokratiji, naročito u tranziciji. Slučaj pokojnog gradonačelnika Beograda je najsvežiji primer te vrste. Apsolutno prihvatam postulate anglosaksonskog prava da je svako nevin dok se ne dokaže suprotno. Mada je Haški tribunal pogazio to sveto pravilo. Tamo je svaki Srbin kriv dok ne dokaže da je nevin, a to će retkima poći za rukom. I kako sad da pokojni gradonačelnik posthumno dokaže nevinost, Pošto se mesecima šuškalo o desetinama miliona evra sumnjivog porekla? Mislio sam da je najbolje da porodica izađe u javnost i pokaže papire. Udovica Bogdanović je to i učinila, ali kako? Pokazala je novinarima izvode sa bankovnih računa od dan ranije, koji pokazuju da je Bogdanović ostavio za sobom „samo“ sto hiljada evra i dva stana. U Srbiji za osam godina! Udovica je rekla da je to što mediji rade njenom pokojnom suprugu „ružno i sramotno“. Isto bi moglo da se kaže i za njen postupak. Ako je stvarno htela da otkloni sumnje, trebalo je da prikaže stanje na računima od prvog do poslednjeg dana, da možda posle izbijanja afere nisu izvršeni neki transferi? Umesto toga, ona je pustila suze i odbila da odgovara na pitanja novinara. Ali, Srbija suzama više ne veruje. Previše je već sama proplakala. Da stvar bude gora, intervenisao je i predsednik Tadić lično, spočitavajući medijima što objavljuju takve informacije. Umesto da naredi nadležnim organima da ispitaju slučaj! Ali, gde će, nesrećnik, usred izborne kampanje? Onda je uzeo gitaru i malo muzicirao u Knez Mihailovoj. A građani, valjda, ubacivali novčiće za put u Evropu! Hoću i ja. Evo, svečano se ograđujem od svih „prljavih“, „ružnih“, „primitivnih“ i „retrogradnih snaga“, koje bi da nas vrate u devedesete, kad su krali mada mnogo manje, neki drugi. Evropa zdaj! Može, ali, samo sa onom Čavićevom majicom i bez lopova. Posle predsednikove intervencije, u medijima totalni muk! Pojela maca? A Srbija, u kojoj se za Slobodana Miloševića, ma kakav bio, nije našlo ni grobno mesto, valjda zaslužuje makar da zna istinu o onima koji počivaju u „Aleji velikana“. Kad se sve sabere, zaista tužno i ružno. http://www.glas-javnosti.co.yu/
[sim] Vostani serbie
Vostani serbie Cuvar Aske Natasa B. Odalovic Doci ce vreme kad ce se cak i komunisti, oni "komunisti" koji nikada nisu imali nista sa sedam sekretara SKOJ (cak im ni imena ne znaju), i druga profiterska fukara, kleti i na sva usta hvaliti onoga kojem su se podsmevali i onda dok je bio jak, omiljen i naivan, i onda dok mu je srce krvarilo i dok je svoje mrtve oplakivao, i dok je zaludu Srbiji koja se cerekala dokazivao da su ga ubijali, onoga "s bradom, Cicinog". Ovo nije prorocanstvo Tarabica. To se odavno dalo sabrati: Milosevicevo doba + DOS u procvatu + DOSOVI uveoci. Sad je upravo to vreme, nema vam druge: profiteri i puterasi svih boja ujedinite se i kriknite primalno kako ste vazda umeli: "Bravo, o, bravo Vuce Draskovicu". Sad je to vreme, i ne cudim se njima sto klicu, no Vuku sto mu kliktanje ne para usi. Mozda je, jos se uzdam u to, poput Odiseja da ne bi cuo smrtonosno zavodljivo pevanje sirena, u svoje usi nalio vosak, te tako ostao citav. Dakle, ili je Vuk istopio sve slavske i sve svece parastosne, a morao bi, jer je buka novosledbenika i tapsaca preglasna, ili je pristao. Pa, posle socijalista, nijedan mu kamen nije pretezak. Vuku, koji je citavog zivota cuvar Aske. Vuku koji je i sam bio Aska. Da vidimo o cemu je rec. Deo javnosti, sto politicki sto nepoliticki sektor, vajkao se na prijemima i tuzakao po stranim ambasadama kakvo ce nas zlo snaci bude li bradonja izabran za sefa diplomatije. Ruku na srce, ni koalicioni partneri nisu bili od raskida da ga vide na Svilanovicevom mestu, ne zato sto im valja Svilanovic, no sto im Vuk ne valja nikako. Kontroverzni ravnogorac, nas a evropski, ziv klan nedoklan, ziv pecen nedopecen, sav na svoju ruku, mnogo je nezgodan. Onda je Vuk postao sef diplomatije, i poceo da vuce, za mnoge, neocekivane poteze. Za Vuka kakvog pamtimo, zbilja, neobicno promisljene, pozitivno lukave i nimalo nervozne poteze. I dok su i prijatelji i neprijatelji bas tad pomislili da imaju Vuka u zamci, Vuk isterao lisicu na cistinu! O saradnji s Hagom govori bez uvijanja, ne upada u predasnje zamke vlastite sentimentalnosti i potrebe da bude voljen. Vuk istrajava i postaje ozbiljan igrac. Zato je odmah usledila serija kontraudaraca. Pokusali su da mu uvale vodstvo nad famoznom momcadi nacionalnog saveta za saradnju sa Haskim tribunalom. Po sistemu, ako se zalazes za izrucenja, evo ti Savet pa beri kozu na siljak! Mnogo su zeleli da ga vide na tom mestu. Ali Vuk pokaza da je promenio i dlaku i cud: "Saradnja je neophodna, i tu nema price, al neka Savetom predsedava neko drugi", stav je Draskovica, u prevodu: Spustavah se ja na vase uze - umalo se uze ne pretrze!! Zadade tako Vuk domaci zadatak, i nastavi mirno i stalozeno da se bavi onim sto mu i jeste u opisu novog radnog mesta: diplomatijom i saradnjom sa svetom. I samo dobaci u prolazu da se zna ko je zaduzen da isporucuje. E, tome se, vec, niko nije nadao. Svi oni koji su u Vuku videli novu veliku tragicnu figuru i zrtvu, koja bi glavom platila cenu saradnje sa Hagom - ostali su kratkih rukava. Da li ce se praviti neobavesteni, da li ce naci drugu zrtvu kojoj ce uvaliti ne vruc krompir, nego uzarenu lavu hapsenja i isporucivanja Hagu - to se Vuka ne tice, i ne treba da ga se tice. Dosta je bilo za ovaj vek. Onda, kad niko nije hteo, Zoran Dindic je morao. Sta su mu radili posle toga ne moramo se dugo prisecati, to je istorija koja se jos pamti. Sad je vreme da Vuk malo mudruje o Hagu i drzi predavanja, a da drugi budu operativci. I to, oni isti drugi koji su pred domacom publikom i vojnim formacijama moralisali o otmici, o nelegalnom hapsenju, o nedostatku zakona, o ugrozavanju nacionalne bezbednosti, a u isto vreme pred svetskom publikom klimali glavom i kleli se da su za saradnju sa Hagom. Ne znam kako je uspeo da im izmakne konja, a sam se odrzi u sedlu, ali Vuk jeste uspeo. Ovog puta. I sad se vracamo na taj nus-fenomen, pomenut s pocetka teksta. Vuka se odjednom grcevito hvataju i oni koji su, doduse, i ranije bili za saradnju sa Hagom, ali ne nikako i za saradnju sa Vukom. Oni koji su ga odavno otpisali i u njemu gledali vasarskog oratora sa praporcima i kapom kicankom, ornament proslosti, suvisni atavizam deseterca. Recju, oni koji su u Vuku videli samo decju bolest mlade srpske demokracije, protiv koje su pelcovali narod ne manje od Milosevicevih causa. Sad su uz Vuka. Aferim! Ali, sta tu ne valja? S politickog aspekta, zapravo, sve je OK. Pa i to sto Vuk podrsci u zube ne gleda. Ali iz aspekta ozdravljenja duha u Srbiji, sve je to trulo i ne vodi razjasnjenju niti raspletu,vec novim zatrpavanjima, novim zataskavanjima, novim neprincipijelnostima. Vreme jeste da Vuk bude ozbiljan politicar, ali ako usput pocne odvise da kalkulise, preci ce onu tananu granicu, koja je most izmedu dobre politicke perspektive i sunovrata. Vuk, a da jasno ne kaze svakom po zasluzi, nije Vuk, vec bilo koji diplomata koji ne mora da misli ni o svojim biracima, ni o svojoj stranci, novim izborima, olakom lustriranju hulja, ko
[sim] Vostani Serbie
BRAĆA PO PAZLIIzvor: Danas, 07/02/2004; Strana: 9 Nataša B. OdalovićVostani SerbieDobro je. Tadić.Ništa dalje od toga nije mi poznato. U Srbiji je odavno postalo smešno pisati o politici. Mala odabrana grupa ljudi zna sve. Raspolažu informacijama, povlače konce, grade i uništavaju političke karijere, stvaraju pa ruše. Mali bogovi na zemlji. Kako i otkud im tolika moć, i to spada u domen pitanja o kojima svi ostali mogu samo da nagađaju. Svi izvan tog kruga moćnih ne mogu znati ništa, a kad ne znate ništa o nečemu a pišete o tome, ili pravite emisiju, onda nužno radite šta? Glupirate se. Baljezgate. (Valjda se zato sve veći broj TV voditeljica cereka ko lud na brašno. Pri tom ne mislim na Kovačevićevu koja je od toga patentirala stil, a uz to ima samosvest o granicama neznanja). Dakle, kako u TV tako i u svim drugim medijskim formamama, neki to rade suptilno, sa više stila,a neki se baš nalupetaju. Mali bogovi koji sve znaju verovatno se lepo zabavljaju čitajući i gledajući sve to. Posle sednu da relaksirano nastave dalje važne poslove u kreiranju svega postojećeg u Srbiji. Znam, ima političkih pisaca (čitaj: novinara, analitičara, kolumnista...) koji se ubiše trčeći za poverljivim informacijama, e da bi, je li, tako, za dva tri stupnja informisaniji od prosečnog čitaoca (gledaoca), nešto pokušali da objasne narodu. Tek to je glupo. Nikada ne verujte u poverljive informacije koje prosečni političar ili neko iz njegove ekipe želi da vam kaže za badava. Jer ništa se ne radi zabadava. I sve je to u redu, takav je to posao. Ali, pitam se, čemu i kome služe sve te informacije? Ničemu, (odgovaram) to je jasno, ali je zanimljivo zašto se toliki broj ljudi trudi da pokaže svoju jalovu i nepotrebnu informisanost? A u suštinskom smislu, kad je reč o informisanju građana o tome šta se zaista dešava u Srbiji: tu zjapi crna rupa. Čime se onda bave politički tumači? O čemu pišu, o čemu informišu mediji? Čemu služe političke emisije? Ni o čemu i ničemu. Mrak.E ovo o mraku jeste informacija. Isključivo sa stanovišta njene istinitosti. Jer ono koliko smo informisani tiče se odigravanja važnih događaja, šmire, zapravo, a suština je u onome iza spoljašnjeg odigravanja. I dalje, i ovo je informacija: Toliki stupanj neinformisanosti građana nije postojao ni za vreme Miloševićevog režima. I tada su dezinformacijama ili poluinformacijama bile pokrivane informacije, ali, ko je zaista hteo da se informiše - mogao je. Sada? Nema šanse. I ovo je informacija: To ne može biti slučajno, i mora biti da se neverovatno krupne stvari dešavaju, zamenjuju, zataškavaju, kriju, dok je mrak u oblasti javnog informisanja tako fatalno totalan. To je poslednja informacija koju delim sa vama. Više od ovoga nisam informisana ni makac. Nadalje samo ćaskamo...Grupa Odabranih malih bogova, s početka teksta, s matematičko filigranskom preciznošću sastavlja grandioznu majstorsku Pazlu, načinjenu od, i meni i vama nezamislivog broja velikih komada i miliona jednako važnih sitnih komadića: "stvarnih informacija, činjenica, tajni, aduta, ucena, procena, uzimala davala, ja tebi ti meni, ne zajebavaj se sa mnom da ti ne bih ja majku majčinu", itd. Sve što čitamo, sve što puštaju da dođe do nas, sve o čemu nas "informišu", u funkciji je stvaranja neometanih uslova za rad na toj Pazli. Rad na velikoj Pazli, to je prava priča koja se odvija iza prividnog sistema informisanja. Ona ozbiljna, zamršena priča, na kojoj radi tim Odabranih. Dezinformacije, poluinformacije, lažna prepucavanja po medijima, cerekanja i podvriskivanja idu na ruku konačnom sklapanju Pazle. Braća po Pazli pljuvaće se, tući i za kosu vući, ubaciće u igru stotine skribomana i šaptača, navijačica i striptizeta i drugih medijskih glasnogovornika, ma vodiće, ako treba, rat do istrebljenja, a samo sa jednim zajedničkim ciljem: Da Pazla bude sastavljena i nenadjebiva. A kad dođe taj dan Srbija može slobodno da se zove i Pazla, ni vi ni ja nećemo primetiti razliku. Živećemo u tome, disaćemo to. E sad vi meni kažete: Preterala si, čak i ako samo ćaskamo... Vi mene pitate: Pa što se braća po Pazli toliko piče međusobno, ako im je cilj isti: Velika Pazla? Pitanje vam je na mestu, ali samo zato što ne shvatate prirodu Velike Pazle. Oni se urnišu međusobno zarad preciznog uklapanja detalja. Svako svakom bi, ipak, da podvali, svako ima određeni broj duplih pazlica, duplih delića mozaika koji bi da umetnu umesto protivničkog, i da Srbija, odnosno konačna Velika Pazla bude što više po njegovoj meri. Tadić. Dobro je. Ni korak dalje od toga nije mi poznat. Opsovala bih najradije. Ali nije lepo. Ma, zaboravite. Živite kao da vaš život nije samo Pazline pazlice senka.
