Antisemitizam
Ludilo na vlasti Prošle sedmice u Teheranu, na konferenciji “negacionista” - nazovi stručnjaka za jevrejsku istoriju, od kojih jedni negiraju pravo postojanja Izraela, a drugi i postojanje genocida protiv Jevreja - najviše aplauza dobila je grupa ultraortodoksnih rabina, koji osporavaju postojanje Izraela, jer “Jevreju moraju ostati u egzilu sve do dana kada će se pojaviti Mesija”. Iranski predsednik Ahmadinedžad se sasvim sigurno obradovao njima više nego bivšim nacistima i uvrnutim istoričarima koji tvrde da je Holokaust nejvećim delom lažna propaganda. Dakako, i jedno i drugo zavijeno je u demokratsko pravo na istinu, pred kojom se ni jedan argument ne sme skrivati. Iranski “mislilac” Mohamad Ramin, koji sebi pripisuje ideju o organizovanju ove konferencije, “žali jevrejski narod koji je doveden u Izrael i gurnut u konfrontaciju sa Arapima, zbog čega na kraju mora nestati”. Poenta prethodne rečenice otkriva nedvosmislene namere da se na skupu dođe do ideološke podloge za opravdanje uništenja Izraela i istrebljenja Jevreja. Odijum antisemita dobija svojstva mešavine mentalne poremećenosti i institucionalno priznate struke. Francuski istoričar i bivši profesor sa Sorbone, Robert Forison, tvrdi da Hitler nikada nije izdao naredbu da se Jevreji unište, te da jesu postojale deportacije, ali nikako i gasne komore, odnosno masovna ubijanja nedužnih. Italijanski desničarski sindikalista Ugo Fabri, osporava postojanje Rizijere - logora za masovno ubijanje u Trstu, njegovom rodnom gradu. Sve je to, veli, izmišljotina, te raspravlja, sam sa sobom, koliko je otrovni gas “Ciklon B” efikasan - kao da je reč o parfemu “Chanel 5”?! Stari i novi nacisti, prisutni na skupu, oduševljeni su mnoštvom “argumenata” koji “uklanjaju osećaj krivice sa njihovog naroda”. Bez zazora, u polusferu između psihijatrije i politike spada i izjava iranskog ministra spoljnih poslova kako je konferenciji “Svet bez cionizma” svrha “omogućiti da se iskažu oni koji u Evropi ne mogu slobodno da izraze svoje mišljenje”. Tačno je da ne mogu. Čak je i neutralna i uravnotežena Švajcarska 1997. godine, na osnovu zakona protiv rasizma, zabranila prodaju jedne knjige koja omalovažava Holokaust. Demokratija podrazumeva i odbranu. Odnosno, zločin nikada ne zastareva. Postoji jedan drugi talas, manje spektakularan, ali ne i manje opasan. To je talas krunjenja simpatija prema Jevrejima. Izašli iz Drugog svetskog rata kao nesumnjivo najveće, ali ne i jedine žrtve, Jevreji su monopolizovali tu poziciju, pa ćete u medijima teško naći nešto o stradanju Poljaka, Rusa ili Jugoslovena u doba nacizma. Umesto da se stave na čelo stradalnika, oni su sebi obezbedili maksimalnu zaštitu najveće sile na svetu - Amerike. I desilo se nešto što istorija ne poznaje: da zaštićeni počinje da diktira politiku zaštitnika. U tvrdom “neokon” jezgru, koje je definisalo agresivnu politiku koju je predsednik Buš sprovodio, gotovo jednu trećinu činili su Jevreji, na čelu sa Polom Volfovicem. Kako evropska štampa piše, oni su dominantno pristalice Labovicevih ortodoksnih shvatanja. Onoga trenutka, kada je postalo jasno da prvi cilj napada na Irak nije nafta, nastala je teza da je Volfoviceva grupa vešto poturila podatke o “sredstvima za masovno uništenje” kako bi Izraelu skinula sa vrata najvećeg neposrednog neprijatelja. Kasnije je ta politika eskalirala na “zemlje kučke” - Iran i Siriju, koje nesumnjivo žele da unište Izrael. Američki veto na rezoluciju Saveta bezbednosti UN, kojom se osuđuje izraelski napad na civile u Gazi, samo je jedan od bezbroj dokaza da su SAD spremne da brane Izrael po cenu sopstvenog ugleda. Američki međuizbori, na kojima je neokonzervativna politika doživela krah, povećali su nervozu i netrpeljivost. Pre par nedelja izašla je knjiga “Palestina: Mir, a ne aparthejd”, bivšeg američkog predsednika i dobitnika Nobelove nagrade za mir, Džimija Kartera, te od jevrejskog lobija dočekana na nož. Proglašena je za “verbalni streljački stroj”. Alan Deršovic, profesor prava sa Harvarda, nazvao je Kartera portparolom palestinskog nasilja. Istoričar Kenet Stejn, poslao je furiozne e-mailove svima čije je adrese imao, tvrdeći da se Karter služi lažima. Na Internetu se pojavila lavina tekstova protiv Kartera kao eksponenta arapskih interesa. Niko ga, međutim, nije svrstao sa izraelskim razumnim intelektualcima Amosom Ozom, A.B. Jehošuom i tragičnim Davidom Grosmanom, kome je dan posle potpisivanja zajedničkog apela za mir poginuo sin kao izraelski vojnik u Libanu. Svi oni zastupaju stanovište da i Izrael i Palestina mogu naći rešenje jedino ako priznaju jedni drugima pravo na postojanje, i to na istoj zemlji. Za Kartera, koji misli isto, cinično se tvrdilo da je bio jedan od najnesposobnijih američkih predsednika, ali mu niko nikada nije osporavao objektivnost i moral. Milutin Mitrović [EMAIL PROTECTED] http://www.ekonomist.co.yu/magazin11/broj_343/kv/kv1.htm [Non-text portions of this message have been removed]
