Милан Ракић (1878-1938) Симонида (Фреска у Грачаници) Ископаше ти очи, лепа слико! Вечери једне на каменој плочи, Знајући да га тад не види нико, Арбанас ти је ножем избô очи. Али дирнути руком није хтео Ни отмено ти лице, нити уста, Ни златну круну, ни краљевски вео, Под којим лежи коса твоја густа. И сад у цркви, на каменом стубу, У искићеном мозаик-оделу, Док мирно сносиш судбу своју грубу, Гледам те тужну, свечану, и белу; И као звезде угашене, које Човеку ипак шаљу светлост своју, Те човек види сјај, облик, и боју Далеких звезда што већ не постоје, Тако на мене, са мрачнога зида, На почађалој и старинској плочи, Сијају сада, тужна Симонида, — Твоје већ давно ископане очи! -------- Milan Rakić (1878-1938) Simonida (Freska u Gračanici) Iskopaše ti oči, lepa sliko! Večeri jedne na kamenoj ploči, Znajući da ga tad ne vidi niko, Arbanas ti je nožem izbô oči. Ali dirnuti rukom nije hteo Ni otmeno ti lice, niti usta, Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo, Pod kojim leži kosa tvoja gusta. I sad u crkvi, na kamenom stubu, U iskićenom mozaik-odelu, Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu, Gledam te tužnu, svečanu, i belu; I kao zvezde ugašene, koje Čoveku ipak šalju svetlost svoju, Te čovek vidi sjaj, oblik, i boju Dalekih zvezda što već ne postoje, Tako na mene, sa mračnoga zida, Na počađaloj i starinskoj ploči, Sijaju sada, tužna Simonida, — Tvoje već davno iskopane oči!
