http://www.nspm.org.yu/PrenetiTekstovi/2004_nin_ruderfin.htm
(preuzeto iz NSPM)
Pozadina sukoba na prostoru bivše Jugoslavije - Prenosimo NIN
(Slavili smo bombardovanje)
Pozovi i plati
Agencija “Ruder Fin” samo u periodu od pola godine, 1992/1993 za “svoje
usluge Albancima na Kosovu i Metohiji” od albanskog lobija dobila 250
hiljada američkih dolara
Malo je poznata činjenica da je glavni gazda i čovek iz senke koji vuče
konce agencije “Ruder Fin”, pojavljujući se retko u javnosti, njen nominalni
vlasnik i osnivač Dejvid Fin, punog imena David Finkelštajn. Dejvid Fin je
za direktora, glavnog realizatora i inspiratora strategije odnosa sa
javnošću “Ruder Fin” postavio Džejmsa Harfa kao “spin doktora” - maestralnog
virtouza u spletkarenju.
Četvrto pravilo “spin doktora” - stručnjaka za PR i oblikovanje javnog
mnjenja, eksperta za manipulisanje medija i javnosti glasi: “Ako događaja
nema, stvoriti ga”. Uprošćavanje - simplifikacija smatra se obaveznom. Sve
mora da bude šematizovano, shvatljivo s nogu i svarljivo pred spavanje nakon
TV vesti saobraženih strip-psihologiji.
Ovakav rad agencije PR “Ruder Fin” i njenog direktora Džejmsa Harfa naveli
su uglednog američkog novinara Pitera Bruka da kaže da je “svetsko
novinarstvo, posebno zapadno, na kraju XX veka, doživelo moralni krah kada
su u pitanju Srbi”. U časopisu “Forin polisi”, Piter Bruk je napisao da dugo
radi u novinarstvu ali da “nikada nigde nije video toliko odsustvo
profesionalnog odnosa i etike kao u američkim medijima” u kojima je prisutan
“izuzetno neprofesionalni stil izveštavanja”. Posebno je u opisu događaja na
Balkanu, rekao je Bruk, “uništen profesionalni model novinarstva”.
Kada su francuski novinar Žak Merlino (pisac nekoliko knjiga o tragediji na
Balkanu, među kojima je i knjiga “Istine o Jugoslaviji nisu sve za priču” -
Pariz, 1993. godine) i rumunski novinar nedeljnika “Romania Mare”, u
odvojenim razgovorima, upitali Džejmsa Harfa kakve sve posledice može da ima
bujica (dez)informacija o Srbima, Harf je cinično odgovorio, i Francuzu i
Rumunu, “mi nismo plaćeni da budemo moralni”, ali “ako vi želite da dokažete
da su Srbi stvarno žrtve možete me slobodno pozvati!” (i platiti).
To je i navelo Vladimira Volkova da u zanimljivoj i vrednoj knjizi “Mala
istorija dezinformacija - od trojanskog konja do Interneta” - Pariz, 1998,
ukaže da u savremenom svetu više ne postoji ni istina ni neistina, već samo
mogućnost da se u dolarima plati, kupi ili proda mišljenje, stav,
informacija, koja ima upotrebnu vrednost i domet shodno svojoj tržišnoj
ceni.
Pomenuo bih da je agencija “Ruder Fin” samo u periodu od pola godine,
1992/1993 za “svoje usluge Albancima na Kosovu i Metohiji” od albanskog
lobija dobila 250 hiljada američkih dolara. To je i navelo izraelski list
“Džeruzalem post” da napiše da su svi ljudi iz agencije za odnose s javnošću
“najbogatije osobe na planeti posle onih stvarno bogatih”.
Tačna je konstatacija nemačke novinarke Mire Beham (autora briljantne knjige
o ulozi medija pod nazivom “Bubnjevi rata”) da je Džejms Harf u najnovijem
intervjuu “malo spustio loptu” u odnosu na ono što je ranije govorio.
Spuštanje lopte Džejmsa Harfa po mojoj proceni znači da sprema udarac sa
penala. Dokaz toga je Harfova misao o njegovoj kosmičkoj sreći kada se
ostvari projekat “Ruder Fin” o nezavisnom Kosovu na čijem “ostvarenju
godinama rade sa Albancima”.
Mislim, međutim, da se zaista ovoga puta radi o “spuštanju lopte” kod
stavljanja znaka jednakosti između Srba i nacista, po čemu su “Ruder Fin” i
njen direktor Džejms Harf, svojevremeno posebno postali poznati svetskoj
javnosti.
Tragičnu bosansku sagu o koncentracionim logorima koje Srbi otvaraju u Bosni
ispričao je Džejms Harf, kako je rekao kao “cilj koji je sam sebi zadao”.
“Ruder Fin” je, objasnio je Harf, u ostvarivanju toga cilja sve izveo
majstorski, između drugog i petog avgusta 1992. godine. Angažovali smo,
objašnjavao je Harf, tri važne jevrejske organizacije: američko-jevrejski
kongres, američko-jevrejski komitet i američko-jevrejsku ligu protiv
kleveta. Predložili smo im da objave prilog u “Njujork tajmsu” i da
organizuju protestni skup pred zgradom na Ist riveru (OUN). “Blef je strašno
uspeo” i jevrejske organizacije su ušle na stranu Muslimana. Odmah smo
uspeli da u javnom mnjenju stvorimo sliku znaka jednakosti između Srba i
nacista. Izjednačavanje Srba sa nacistima bio je složen posao koji smo mi
pojednostavili pričom o dobrim i zlim momcima. Pobedili smo, jer smo gađali
pravo u metu, jevrejsku publiku (targeting jenjish audience). Odmah je
nastupila osetna promena jezičkog registra u medijima uz upotrebu izraza sa
veoma jakim emotivnim nabojem, kao što su etnička čišćenja, koncentracioni
logori itd, što je sve prizivalo u svest poređenje sa nacističkom Nemačkom,
gasnim komorama i Aušvicom. Pogodili smo pravo u metu, rekao je Džejms Harf.
Da su pogodili pravo u metu potvrdilo je i pisanje američkog “Nešnal
džornal”, već 15. avgusta 1992. godine da je pristajanje jevrejskih
organizacija da brani muslimansku stvar bio “maestralni potez” agencije
“Ruder Fin”. U pojedinim komentarima objavljenim posle paklenog plana na
izjednačavanju Srba i nacista, rečeno je da je vlasnik i osnivač agencije
“Ruder Fin”, Dejvid Fin (David Finkelštajn), čovek jevrejskog porekla, bio
“duboko” angažovan u animiranju jevrejskog lobija u Americi, posebno u
američkom establišmentu, kao i pomenute tri jevrejske organizacije koje su
organizovale miting pred zgradom Ujedinjenih nacija, avgusta 1992. godine.
Decenijska “obrada” balkanskog prostora agencije “Ruder Fin” još uvek traje.
To je i potvrdio u poslednjem intervjuu Džejms Harf.
Informativno-edukativnom metodom “Ruder Fin” i osnovnom strategijom o
“misiji utvrđivanja činjeničnog stanja” na prostorima bivše Jugoslavije,
koju je još februara 1992. godine projektovao Džejms Harf, kao da je
oživljena Hegelova misao. Veliki nemački filozof je naime, na primedbu da
njegovi stavovi ne odgovaraju činjenicama, duhovito odgovorio “utoliko gore
po činjenice”.
Mr Dragan Miljanić,
Institut za strategijske studije i razvoj “Petar Karić”
Intervju sa Yemsom Harfom, bivšim šefom agencije za odnose sa javnošću
"Ruder Fin"
Slavili smo bombardovanje Beograda
Naš prvi veliki cilj koji smo ostvarili bilo je priznanje Hrvatske. U Bosni
su slike koncentracionih logora bile presudne. Za Kosovo smo još 1992.
smislili deset tačaka kosovske povelje o pravima, kaže bivši šef američke PR
agencije “Ruder Fin”
Holandska državna TV stanica VPRO emitovaće 21. i 29. septembra dvodelni
dokumentarni film “Slučaj Milošević. Napomene o jednom suđenju” poznatog
holandskog dokumentariste Josa de Putera. Jedan od sagovornika u
dokumentarcu će biti bivši šef agencije za odnose sa javnošću “Ruder Fin”,
Yems Harf, koji je posle spektakularnih izjava 1993. deset godina ćutao. NIN
ekskluzivno objavljuje izvode iz tog intervjua.
Yems Harf i “Ruder Fin” su u osnovi onoga što je svetska javnost saznavala o
sukobima u bivšoj Jugoslaviji. Kako je urađen taj posao?
- U Americi, kao i u mnogim delovima sveta, postojao je manjak znanja i
informacija o Jugoslaviji, u geografskom i političkom smislu, a pogotovo o
Hrvatskoj, Bosni i o Kosovu. Većina Amerikanaca, čak i članovi Kongresa,
nije imala pojma gde se to nalazi, a još manje o kojim se pitanjima tu radi.
Znači, mi smo u prvom redu morali da obavimo veliki edukativan posao, da
pomognemo u uspostavljanju osnovnih činjenica o onome što se događalo u
bivšoj Jugoslaviji.
Kao drugo, nije bilo poznato ni šta je tu zaista u pitanju. Milošević je
vrlo dobro uspevao da u komunikacijama iznese svoj stav svim američkim
zvaničnicima i liderima. Qudi kao Lari Iglberger i Brent Skaukraft, koji su
radili u beogradskoj ambasadi Sjedinjenih Država, poznavali su Miloševića i
njegovu porodicu. I imali su prilično povoljan utisak o njemu, jer je bio,
neka nam bude dopušteno da kažemo, dobar posrednik za odnose sa javnošću.
Lari Iglberger nam je ispričao da se on sa svojom porodicom u stvari družio
s Miloševićima o vikendu, da su se njihova deca igrala zajedno, u vreme kada
je on bio u američkoj ambasadi u Beogradu. Među onima koji su ponešto znali
o Miloševiću, postojao je pozitivan utisak. Dakle, naš posao je bio da
predstavimo šta se zaista zbivalo u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i, naravno,
na Kosovu.
S obzirom na nepovoljne okolnosti, kakvu ste strategiju razvili?
- Osnovna strategija bila je da se poruci i protoku vesti dodaju jačina i
brzina. Pod jačinom podrazumevam da se skrene pažnja na ta pitanja, na
represiju i etničko čišćenje koje je bilo u toku. To je značilo da se
zadobije veća pažnja medija, uticajnih političara u Americi,
hrvatsko-američke dijaspore, bosansko-američke i albansko-američke. I pažnja
informativnih medija takođe, jer mnogi od njih, naravno, kao i drugi
Amerikanci, nisu imali pojma šta se dešava u tom kraju sveta. Pokrivali su
druge teme. Uspostavili smo sofisticiran aparat za sakupljanje vesti s
fronta, o onome što se dešava u Bosni i Hrvatskoj. Onda je sve to trebalo
svesti na formu koju bi razumeli Amerikanci.
Da li je to značilo da na terenu imate svoje ljude?
- Imali smo razne izvore, ali novinari na licu mesta bili su glavni izvor
informacija. Naravno, to je svakome bilo dostupno, te informacije od
Kristijane Amanpur iz CNN-a, na primer, ili Yona Bernsa iz “Njujork tajmsa”.
Mi bismo uzimali te izveštaje, analizirali ih i ugrađivali u koncizan deo
priče. Takođe smo imali i vladu u svakom pojedinačnom slučaju, njihove ljude
za informisanje javnosti koji su takođe davali informacije.
Radili ste po zadatku. To znači da u nekom trenutku neko uđe kod vas u
kancelariju i kaže: Čujte, hoću da se uradi to i to. Kako je to bilo u ovom
slučaju?
- Duga je to priča. Sećate se da je JNA ušla u Sloveniju i napala je. Rat je
vrlo kratko trajao, samo dve nedelje. Milošević i JNA vrlo brzo su shvatili
da bi im bilo bolje ako krenu dalje, i krenuli su - na Hrvatsku.
Sećate se da se u jesen 1991. Zadar našao na udaru, nešto kasnije Dubrovnik,
i to je bio trenutak kad su nam se obratili Amerikanci, od kojih su neki
bili hrvatsko-američkog porekla i imali veze s vladom u Zagrebu. Pitali su d
a li bismo hteli da se pridružimo njihovim naporima za komuniciranje s
američkom politikom.
Tako smo bili unajmljeni, a oni su imali predstavnika u Vašingtonu. Sećam se
da u tom trenutku Sjedinjene Države nisu priznavale Hrvatsku. Sklopili smo
ugovor na tri ili četiri meseca, da pomognemo da se ispriča njihova priča.
Posle tri meseca zaključili smo ugovor na godinu dana. Naš glavni cilj tada
bio je da pridobijemo Sjedinjene Države za priznavanje Hrvatske. I to se i
desilo - 7. aprila 1992. Sjedinjene Države priznale su Hrvatsku.
Vi biste, znači, rekli da je vaš prvi uspeh bilo priznavanje Hrvatske u
aprilu.
- Mislim da je prvi veliki uspeh bilo pridobijanje svesti američkih prvaka i
američkog naroda.
U to vreme, vaši poslodavci, da tako kažemo, bili su samo Hrvati?
- Tačno, oni su bili klijenti. Krčili smo svoj put na Balkanskom poluostrvu.
U aprilu 1992, sećate se da je Sarajevo napadnuto. Izetbegović je bio
predsednik Bosne, a Haris Silajdžić predsednik vlade. Silajdžić je došao u
Vašington, čuo je za ono što smo uradili za Hrvatsku, a posebno su nas
preporučili i neki vašingtonski politički prvaci. On nas je posetio, i mi
smo već sledećeg dana znali, bez daljeg, da možemo biti od koristi, jer smo
pratili šta se događa u Sarajevu, a i zbog onog što smo obavili za Hrvatsku
postali smo mnogo osećajniji za dijaboličnu prirodu onoga što se događalo.
Prvi projekt je bio da organizujemo konferenciju za novinare u Nacionalnom
pres centru u Vašingtonu, gde će dr Silajdžić izložiti činjenice iz
Sarajeva. Na tom stepenu, mediji su bili prilično nezainteresovani. Samo je
tu i tamo bilo kratkih izveštaja.
Tako smo uspostavili vezu s dr Silajdžićem i Bosnom. Kad se danas, posle
deset godina, vratite u to vreme, vidite da je leto 1992. bila presudna
prekretnica koja je elektrisala javno mnjenje. Evropska unija, Amerika i
ostali delovi sveta stajali su iza Miloševićevih snaga na Balkanu.
Tog leta bili smo sa Silajdžićem u Helsinkiju na hitnom samitu CSCE
(Konferencija za bezbednost i saradnju u Evropi), na koji je došao i
predsednik Buš i svi svetski lideri. Bili smo i u Istanbulu radi
organizacije Islamske konferencije, da bismo na isti način hitno stavili u
žarište Bosnu. I na zasedanju Generalne skupštine UN, a kao najvažnije na
Londonskoj konferencii u avgustu.
Ako se vratimo na leto 1992, verovatno je tu bilo nekoliko trenutaka koji su
svest o nečemu pretvarali u politiku. Jedan od ključnih su slike engleske
televizijske stanice ITN o “koncentracionim logorima”, kako su ih oni
nazvali, emitovane tog leta širom sveta. Da li su te slike i za vas imale
ulogu u bavljenju poslom koji ste prihvatili?
- U to nema sumnje. Nedeljnik “Njusvik” doneo je na naslovnoj strani priču o
koncentracionim logorima. Kad je to bačeno pred Ameriku, odjednom je došlo
do osvešćenja. Posebno su kongresmeni i kongresni komiteti za spoljnu
politiku, ljudi u Stejt departmentu i ekspertske grupe za spoljnu politiku u
Vašingtonu, kao i spoljnopolitički novinari, postali svesni onoga što se
dešava.
Nema sumnje, mi živimo u vizuelnom svetu, pa su slike, ITN-a i priča
“Wusvika” još u našem sećanju. Naš posao bio je da dodamo vestima jačinu i
brzinu. “Jeste li videli to?” “Evo vam kopija slike.” Pomogli smo da se
privuče sveopšta pažnja. Ali, u pravu ste, to je bila prava prekretnica, jer
su ljudi počeli da govore: Nešto se tamo dešava, valjalo bi da obratimo
pažnju.
Jedan od načina da se privuče pažnja, dosta specifičan za “Njujork tajms” i
druge listove, bio je upoređivanje slika etničkog čišćenja u bivšoj
Jugoslaviji sa slikama iz nacističke Nemačke. Ko je smislio to upoređivanje?
- To upoređivanje nije značilo nikakav poseban potez. Jer Amerikanci, a
koliko znam i vaši ljudi, i dalje imaju svest o tome šta se dogodilo u
Drugom svetskom ratu. Znamo to iz filmova, znamo tako što kulturni fokus
usmeravamo na nacističku Nemačku. Imamo TV kanale na kojima se neprestano
prikazuju istorijske priče iz Hitlerovog vremena.
I poslednje o slikama, jer ste i sami rekli da živimo u vizuelnoj eri: koje
bi to bile najznačajnije slike koje su tokom ovog sukoba pobudile svest
javnosti?
- Pa, bez sumnje televizijske slike Dubrovnika, slike koncentracionih logora
i slike Kristijane Amanpur kako se, sa svojim mikrofonom i televizijskom
ekipom, sakriva u ulazu, a čuju se fijuci metaka. Takve slike, kad se sve
sabere, obrazovale su javno mnjenje u tom ratu. Mislim da je iz toga jasno
proizašla slika o progonitelju i o progonjenom. Imali ste dobru i lošu
stranu svega.
Šta je bio najteži deo vašeg posla?
- Bilo je tu mnogo teških delova. Jedan od izazova za nas bio je da
obezbedimo da naš klijent razume američko društvo, američko tržište. To nije
neobično u našim međunarodnom poslovima; naša uloga često je u tome da
budemo tumači za naše klijente, za neku stranu vladu, ili ili za neki
entitet i da objasnimo: tako to funkcioniše u Americi. A u Americi: tako to
funkcioniše u Hrvatskoj, ovo su pitanja koja se postavljaju. Neprestano
imamo taj izazov tumačenja jednog drugome. Qudima kao što je dr Silajdžić,
na primer, fini čovek, veoma inteligentan, koji dobro govori engleski -
čovek bi rekao da je razumeo američko tržište, a nije. Isto je bilo i s
Hrvatima.
Pretpostavljam da je i američka politika u to vreme bila veliki izazov za
vas.
- Apsolutno. Džems Bejker je govorio: “Mi u ovoj tuči nemamo svog psa.” To
je za nas bilo šokantno. Jasno je da je to bila politička odluka i da nije
imala nikakve veze s moralnošću situacije i sa problemom koji je bio u
pitanju. I opet Lari Iglberger i Brent Skaukraft sa svojim simpatijama za
beogradski režim. To je bilo teško savladati.
No, snage NATO-a će najzad 1999. bombardovati Beograd. Trebalo je da prođe
još sedam godina dotle, a u tih sedam godina dogodilo se mnogo šta,
uključujući Kosovo, koje je bilo sledeći zadatak koji smo dobili posle
Bosne. To je na kraju dovelo svet do saznanja da se to treba zaustaviti. To
je bila borba koja je trajala jednu deceniju.
Naša je prednost bila što smo bili uključeni u mnogo toga što se događalo na
strani Kosovara, počev od 1992, kada su oni saznali za ono što smo uradili
za Bosnu. Premijer dr Bujar Bukoši i dr Rugova, predsednik, stupili su u
kontakt sa nama. Do danas radimo zajedno.
Taj posao obavljen za Kosovo, koji je doveo do intervencije NATO-a, bio je
sasvim različit od drugih, zar ne?
- Mi smo na mnogo načina obavili svoj deo posla u pogledu buđenja svesti,
pre intervencije NATO-a. Onda su događaji krenuli svojim tokom. Naš posao
bio je da kosovarskom rukovodstvu pomognemo da se pozicionira, da se
najbolje iskoristi situacija u smislu uticanja na javno mnjenje i širenja
poruka. Dotle smo već bili postali i bliski prijatelji sa mnogima iz
kosovarskog rukovodstva. Sa Albano-Amerikancima takođe, trebalo bi da kažem,
koji su bili sjajni, imućni ljudi, koji su s Kosova emigrirali u Ameriku još
‘70-ih godina. I s njima smo vrlo blisko sarađivali, kao što i danas to
činimo.
Događaj koji je povukao obarač za rat na Kosovu bio je masakr u Račku. Jeste
li ikada, na bilo koji način, bili povezani s činjenicom da su te slike
obišle svet?
- O, da. Ponovo su na sceni bili mediji. Do tog trenutka sve je bilo lepo
pokrivano. Ali i mi smo svakako još jednom dodali brzinu priči, tamo gde smo
to mogli. Ibrahim Rugova je redovno dolazio u Ameriku, u razmacima od
nekoliko meseci, i naš je posao bio da mu u Americi obezbedimo susrete s
pravim ljudima, u Kongresu, u administraciji, gde će reći ono što ima da
kaže; da mu obezbedimo intervjue s onim novinarima koje zanima ta tema. Još
jednom, opet je bila reč o jačini i brzini.
Kad se osvrnemo, šta biste vi smatrali svojim najlepšim trenutkom?
- Moram reći da smo 1999, kad je NATO preduzeo akciju, otvorili šampanjac.
Predsednik Rugova je 1992. došao u Vašington, to je bilo njegovo prvo
pojavljivanje ovde. Dočekali smo ga i pokušali da mu pomognemo u onome što
je nastojao da kaže. Bilo je jasno da je Kosovarima potrebna naša pomoć u
oblikovanju poruke koju je trebalo da šire shodno američkim shvatanjima.
Dakle, zašto ne bismo smislili deset tačaka kosovske povelje o pravima. To
je ono što Amerikanci razumeju - deset tačaka. I to smo uradili. Bili smo
vrlo kreativni u smislu - šta možemo reći, šta je to specifično. Na primer,
da su svi Albanci bili otpušteni sa posla. To je bilo kršenje ljudskih i
građanskih prava...
Ali prvo od prava koje smo smislili bilo je da se na Kosovu ustanovi
protektorat Ujedinjenih nacija. Smatrali smo da je to sjajna ideja, jer smo
se trudili da nađemo bliskost sa Poveljom Ujedinjenih nacija. Tako, mislim
da smo možda posle čaše vina rekli “Zašto da ne?” To je tačno ono što je
potrebno, potrebno je da Kosovo bude zaštićeno. Šta bi bilo bolje od
protektorata Ujedinjenih nacija? I - gotova je prva tačka! I tako redom.
A to je bilo u kojoj godini?
- To je bilo 1992. I Rugova je održao govor, a mi smo naših deset tačaka
imali na velikoj tabli. Tako je bilo lakše za medije da ih vide i snimaju.
Prva tačka - međunarodni protektorat. Posle bombardovanja protektorat
Ujedinjenih nacija je zaista uspostavljen, dan-danas postoji. Čini nam
veliko zadovoljstvo što vidimo da je ono što smo mi smatrali najboljim
privremenim rešenjem postalo stvarnost.
Javno mnjenje dobija rat
Otkako je u “ratu reči” pala jedna ugledna žrtva i šira javnost
suočila se sa stručnim pojmovima iz oblasti odnosa sa javnošću. Smrt Dejvida
Kelija, britanskog eksperta za oružje, koji je otkrio manipulacije Blerove
vlade informacijama o iračkom naoružanju, skrenula je pažnju na zanat od
neupitne važnosti, ali sumnjivog načina rada. Nekrunisani kralj onoga što se
na engleskom eufemistički zove “spin-doctoring”, Blerov savetnik u pozadini
Alister Kembel, najzad je dospeo u centar javnosti koju takvi ljudi po
pravilima profesije izbegavaju.
“Spin-doctoring” je umetnost “spletkarenja” (spinning - presti,
ispredati), strategija odnosa sa javnošću, koja vestima daje željeni smer
interpretacije, a Kembelov angažman kao “spin-doctor” u iračkom ratu nije
njegov prvi takav posao.
Kada je NATO 14. aprila 1999. kod Djakovice na Kosovu bombardovao
konvoj sa albanskim izbeglicama i kada su se njegovi vojni predstavnici kao
i predstavnik za štampu Yejmi Šej na svojim konferencijama za štampu
zapetljali u protivrečnosti, Alijansa je zapala u tešku krizu imidža. Bil
Klinton i Toni Bler prepoznali su u javnom radu NATO-a “Ahilovu petu” Saveza
i sledećeg dana su u jednom telefonskom razgovoru odlučili da taj posao
prepuste profesionalcima za odnose sa javnošću. Angažovan je Alister Kembel
koji je otvorio Medijski operativni centar (MOC) u Briselu i prinudio vojsku
da mu prepusti svoju najbolju komunikacionu tehnologiju.
Stručnjaci za medije i kriznu komunikaciju u tome su prepoznali
revoluciju: najmoćnijom vojnom mašinerijom sveta nisu upravljali vojnici,
nego civili, koji su vladali umetnošću “spletkarenja”. Na kraju je, prema
mišljenju jednog saradnika MOC-a, ova “uspešna medijska operacija bila ono
što je dovelo do kapitulacije Miloševića”, što podseća na govor generala
Ajzenhauera pred skupom američkih izdavača 1940, kad je rekao: “Javno
mnjenje dobija rat.”
Međutim, profesionalci MOC-a (“20 najpametnijih i najboljih glava iz
glavnih gradova Alijanse”) gradili su svoj posao na već ranije postavljenim
temeljima. U jeku rata u Hrvatskoj 1991, Zagreb je angažovao američku
agenciju za odnose sa javnošću “Ruder Fin”, na čijem čelu je tada bio Džejms
Harf. U spektakularnom intervjuu koji je Harf 1993. godine dao francuskom
novinaru Žaku Merlinou, šef “Rudera Fina” objasnio je kako su on i njegovi
saradnici kovali sliku balkanskih ratova i imidž Srba i tako uspeli da
okrenu svetsko javno mnjenje protiv jednog naroda.
Kao ključni uspeh svojih radnji Harf je tada opisao činjenicu da su
“Srbi izjednačeni sa nacistima”: “Odmah se primetila osetna promena rečnika
u medijima, što je bilo praćeno upotrebom pojmova sa jakim emotivnim
nabojem, kao što su etničko čišćenje, koncentracioni logori, itd., a sve je
to izazivalo poređenja sa nacističkom Nemačkom, gasnim komorama i Aušvicom.
Emotivni naboj je bio tako snažan da se niko nije usuđivao suprotstaviti se,
da ne bi bio optužen za revizionizam.”
Rečnik vodećih političara Alijanse i imidži kampanje NATO-a protiv
Jugoslavije 1999. zasnivali su se upravo na slikama stvorenim veštinama
stručnjaka za odnose sa javnošću Yemsa Harfa.
Posle intervjua u 1993. godini, Harf se sasvim ućutao jer je shvatio
da je prekršio jedno od najvažnijih pravila svoje profesije - da ostane u
pozadini događaja. Naime, uspešan “public relations” određuje se po tome da
izmanipulisani ne primećuju da su izmanipulisani. Iz novog intervjua Džemsa
Harfa se može prepoznati da je on kao stručnjak malo spustio loptu. Ali samo
malo.
Mira Beham
[Non-text portions of this message have been removed]
------------------------ Yahoo! Groups Sponsor --------------------~-->
Get fast access to your favorite Yahoo! Groups. Make Yahoo! your home page
http://us.click.yahoo.com/dpRU5A/wUILAA/yQLSAA/1dTolB/TM
--------------------------------------------------------------------~->
===============
Group Moderator: [EMAIL PROTECTED]
page at http://magazine.sorabia.net
for more informations about current situation in Serbia http://www.sorabia.net
Slusajte GLAS SORABIJE nas talk internet-radio (Serbian Only)
http://radio.sorabia.net
Yahoo! Groups Links
<*> To visit your group on the web, go to:
http://groups.yahoo.com/group/sorabia/
<*> To unsubscribe from this group, send an email to:
[EMAIL PROTECTED]
<*> Your use of Yahoo! Groups is subject to:
http://docs.yahoo.com/info/terms/
