[SNN] Pogled iz Cavtata: Kriza američk og sistema

Mon, 03 Jul 2006 20:33:02 -0700


Pogled iz Cavtata: Kriza američkog sistema
1. jul 2006.
Od sadašnjeg Kongresa mi nemamo ništa
Severna Koreja, koju vodi jedan pravi ludak, testiraće lansiranje interkontinentalnog balističkog projektila. Ovo će se fino dopuniti s njenim sporim proširivanjem arsenala nuklearnog oružja.

Piše: Vilijem Montgomeri

Avganistan se suočava s povećanom talibanskom pretnjom. Izraelci šalju svoje trupe u Gazu. Više od 2.500 američkih vojnika ubijeno je u Iraku i tu je nemoguće videti bilo kakav pozitivni ishod. Iran otvoreno pokazuje nameru da razvije sopstvenu islamsku bombu. Cena nafte raste, a nedostatak fosilnih goriva predstavlja sve prisutniju realnost.

U međuvremenu, dok američki konzularni službenici širom sveta odbijaju da izdaju turističke vize desetinama hiljada pametnih, obrazovanih mladih ljudi zato što bi mogli odlučiti da ostanu u SAD, svaki Meksikanac koji može da hoda može se ušunjati u Sjedinjene Države i ostati tu zauvek. Izgleda kao da svaka nedelja na svetlo dana iznosi neki novi način koji je predsednik Buš pronašao da skuplja informacije o američkim građanima bez bilo kakve sudske ili legalne kontrole - od telefonskih i finansijskih dokumenata do samih telefonskih razgovora.

Imajući u vidu sve pomenuto, svako bi sada očekivao da će Kongres Sjedinjenih Država biti usredsređen na bar jedno od ovih pitanja. Ali, ne bi bio u pravu. Oni su pokušali da se bave pitanjima imigracije i vodili besplodnu debatu o Iraku i u suštini odustali od oba problema. Umesto toga, s čvrstom podrškom Hilari Klinton, prošlu nedelju potrošili su raspravljajući i glasajući o tome koliko je umesan ustavni amandman koji zabranjuje spaljivanje ili skrnavljenje američke zastave. Rimski imperator Neron je, kažu, svirao violinu dok je Rim goreo. Njegovi napori su, bar, doneli nešto muzike. Od sadašnjeg Kongresa mi nemamo ništa.

Nisam siguran šta me najviše muči: to što je Kongres SAD u izuzetno dugačkim periodima vremena (otprilike osam meseci pre izbora) totalno nesposoban da se ponaša ozbiljno, to što je čak i tokom preostalog vremena to jedna ozbiljno onesposobljena organizacija, ili što ogromna većina Amerikanaca izgleda uopšte ne mari za to.

Izborni sistem SAD ozbiljno je iskočio iz koloseka. Pre svega, da bi se vodila neka kampanja za bilo koje mesto u Kongresu, da ne pominjemo predsedništvo, sada su potrebne ogromne sume novca. To znači da svaki izabrani predstavnik nema druge do da nastavi prikupljanje novca bukvalno od prvog dana kada je izabran(a). To u praksi znači da je količina umešanih uticaja i mogućnosti da svako ko ima mnogo novca kupi glasove prešla sve granice pristojnosti. Sve to je potpuno otvoreno tako da to svi mogu videti. Nedavni skandali s lobiranjem samo su vrh ledenog brega. Organizacija "Transparensi internešenel" rangira zemlje širom sveta kada je korupcija u pitanju i Sjedinjene Države su veoma visoko u jednoj kategoriji: političke korupcije.

Drugo, kongresni izbori se održavaju svake druge godine i u periodu od bar osam meseci pre stvarnog glasanja svako nastoji da se osigura da on ili ona ne povrede bilo koju interesnu grupu. Otud tužna slika Hilari Klinton, koja se cinično postavila na poziciju centra/desnice, podržavajući zakon koji će sprečiti spaljivanje američke zastave. Drugi kongresmeni, zaplašeni da se ne zamere sve većem broju glasova Hispanika, odbili su da podrže bilo kakav zakon o imigraciji koji je imao zuba. Ozbiljne debate o Iraku su nemoguće pošto se svako nada da će zadobiti pozitivne poene pokazujući svoj patriotizam i, istovremeno, tražeći načine da diskredituje druge političare dovoljno šašave da pokušaju da se javno suoče s realnošću katastrofe koja nastaje.

Postoji jedna stara poslovica koja kaže da ljudi dobijaju vladu kakvu zaslužuju. To je, naravno, jedan interesantan koncept za Balkan. Ali, on se zaista uklapa u stvarnost Sjedinjenih Država. Mislim da je to kombinacija dva faktora. Prvo, Sjedinjene Države su veoma uspešno stvorile ogroman privatni sektor i ostavile malo toga pod direktnom kontrolom vlade. Osim toga, i državne i lokalne vlade imaju svoje prerogative i odgovornosti. U praksi to znači da ogromna većina ljudi u Sjedinjenim Državama brine o svojim svakodnevnim životima bez mnogo razmišljanja o federalnoj vladi ili Kongresu. Vlada im se ne nameće stalno i otvoreno, kao što se to događa u ovom regionu.

Drugo, postoji malo interesovanja za spoljni svet. Čak manje od 25 odsto stanovnika ima pasoš. Ispitivanja iz geografije u srednjim školama, na koledžima i u stanovništvu uopšte tradicionalno pokazuju ogromno neznanje o svetu. Tradicionalno, to je značilo da je stvarni broj ljudi koji donose odluke i stvaraju mišljenje o spoljno-političkim pitanjima veoma mali. U Kongresu, na primer, verovatno manje od deset odsto svih senatora i kongresmena ima bilo kakva određena predznanja o Balkanu uopšte. Druge gotovo potpuno vodi malo onih koji znaju i koje je briga.

Smatram da mi možemo nastaviti da se ovako ponašamo izvestan period vremena, imajući u vidu našu ekonomsku snagu i, zbog nje, našu vojnu superiornost. Ali, to će nam se nametnuti pre ili kasnije. Verujem da će Amerika tokom ovog stoleća ići ovakvim putem, koji će je uništavati više iznutra nego spolja.
Uopšte nisam siguran da sistem može biti sačuvan, pošto je iskočio daleko van koloseka. Džon Mekejn je predvodio reformu za finansiranje kampanja, ali to je bila teška bitka i imala je malo uticaja na sistem. Iznos novca za koji je procenjeno da je neophodan samo da se stupi u sledeću predsedničku trku i nada da se može dobiti nominacija jedne partije prelazi 100 miliona dolara. Na kraju, odgovor se svodi na dve stvari. Prva je jaki predsednik s vizijom sposoban i voljan da vodi američki narod u određenom pravcu. I, drugo, neki događaj ili kriza koji privlače pažnju prosečnog Amerikanca na neobičan način.

Na primer, Lindon Džonson postao je predsednik samo zbog ubistva predsednika Džona F. Kenedija. Ali činjenica je da je pod njegovim vođstvom i zbog traume oko Kenedijevog ubistva, Džonson mogao da sprovede daleko više zakona o građanskim pravima nego što je to ikad mogao Kenedi. Predsednik Frenklin Ruzvelt, suočen s velikom depresijom, mogao je da sprovede značajne zakone koji čak i danas pozitivno utiču na Sjedinjene Države. Predsednik Buš imao je svoju šansu nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. Nažalost, on ju je odbacio u irački pesak.

Problemi pomenuti u prvom pasusu ovog teksta nisu statični i neće čekati da Sjedinjene Države povežu svoje delovanje. U stvari, bez američkog vođstva, doslovno svaki od njih postajaće mnogo teži. U isto vreme, razrešenje mnogih od njih zahteva znatnu količinu međunarodne saradnje, a to sada uočljivo nedostaje. Na primer, nije više važno kako ili zašto je nastala sadašnja situacija u Iraku. Realnost je da smo tamo gde jesmo, kao što kažu ljudi na Balkanu. Bilo bi loše za čitav svet da Irak zapadne u potpuni haos. Uprkos tome, sve više i više zemalja povlače svoje snage na sigurno.

Napisao sam sve ovo zasnivajući se na američkom sistemu, koji mi je najbliži. Ali, to u većoj ili manjoj meri takođe važi za gotovo sve demokratije Evropske unije. Izgleda da smo svi stvarno nesposobni da se bavimo značajnim, međunarodnim, globalnim problemima, koji se sada pojavljuju naizgled svakog dana. Dobrodošli u novi multipolarni svet!
 
__._,_.___

YAHOO! GROUPS LINKS



__,_._,___

Одговори путем е-поште