http://www.nin.co.yu/index.php?s=free&a=2868&rid=3&id=5319
NIN Politika Broj 2868 15.12.2005 Razglednica iz zatvora Kako izgleda život u najvećem zatvoru na Kosovu i šta od vlade i budućnosti očekuju Srbi koji u tom zatvoru pokušavaju da žive Groblja, gradilište, zatvor – na Kosovu i Metohiji dominiraju slike postmodernističkog moleraja. Prvo što zapazite putujući, jesu razbacani grobovi koji su očigledno nicali na mestima gde su pokojnici pronađeni. Neki su kolektivni a neki pojedinačni. Uglavnom su ukrašeni crvenim zastavama sa crnim orlovima. Albanci ne zaboravljaju svoje, pa su uz put raštrkani i velelepni crni mermerni spomenici izginulih istaknutih pripadnika OVK. Isprepletena paralelna slika koja se nameće, slika je ogromnog gradilišta. Na svakom koraku niču prostrane kuće sve od crvene cigle jer se do farbanja uglavnom još nije stiglo. Ipak, vodilo se računa da se sa simbolima ne kasni. Na terasama skoro svake kuće ili u dvorištu kod ulazne kapije nakačene su gipsane figure orlova sa razapetim crnim krilima. Moteli uz put su kičasto raskošni sa obaveznim fontanama ili veštačkim potočićima. Imena su dobili po "prijateljima albanskog naroda": "Europa", "Amerika", "Avijano"... Sledeća slika je slika mržnje. Vidljive mržnje. Dok su predstavnici Narodne kancelarije predsednika Srbije sa direktorom Draganom Đilasom na čelu i Skupštine grada Beograda predvođene Radmilom Hrustanović i novinari putovali "Lastinim" autobusom sa beogradskom registracijom praćeni yipovima KFOR-a, albansko stanovništvo nije krilo iznenađenje. Stariji bi se trgli i posmatrali širom otvorenih usta, pretećeg pogleda. Tu i tamo neko bi pljunuo u pravcu autobusa. Wihova deca su još otvorenije iskazivala osećanja. Devojčica od oko šest, sedam godina sa osmehom je isticala srednji prst na svojoj ruci a musavi dečkić visine ne preko jednog metra, neprijateljski je gestikulirao pozivajući nas da izađemo. Ako smemo. Sledeća slika je slika zatvora. I manjinsko stanovništvo u getu obnevidelo od straha. Ipak, pesma dobrodošlice učenica iz srpske enklave u Orahovcu pričala je o nekom drugom vremenu: "Kao reka vino teče, Orahovcu, bašto naša... Ako te put nanese, vinograd Božiji je dar, videćeš srećne dobre ljude kako ti beskrajno ljubav nude... Tu se peva svako veče"... Za neupućene Orahovac je pre rata uglavnom živeo od vinogradarstva, proizvodnje i izvoza odličnog vina. Zadružni podrum vina bio je kapaciteta 160 vagona. Danas, sve je drugačije. Susretu meštana sa gostima prisustvovali su vojnici KFOR-a, što oni koji su od Merdara pratili posetitelje, što oni koji su svakodnevno zaduženi da brinu o bezbednosti oko 400 žitelja ove srpske enklave izolovane u Metohiji. Teren je brežuljkast pa se mogao steći utisak da su gosti i domaćini opkoljeni. "Nema slobode kretanja, nismo bezbedni. Ovo je savremeni zatvor. Kavez je otvoren ali ne smeš da izađeš. Jer dosta je kidnapovanih i otetih čija se sudbina ne zna", kaže jerej Srđan Milenković ispred crkve Uspenja Presvete Bogorodice. U Orahovac je došao pre četiri godine iz Prizrena. U dvorištu ove crkve od 1998. godine sahranjuju se Srbi. Staro groblje udaljeno je samo 500 metara ali i dan-danas ljudima je nezamislivo da povorka krene ka njemu. Oni koji imaju hrabrosti da obnove uništene spomenike, ubrzo ih ponovo zatiču porušene. Zbog blizine groblja temelji crkve sagrađene još polovinom 19. veka su potkopani. Ovih dana od priloga parohijana crkva se obnavlja. Suzana Milićević direktorka je Osnovne škole "Vuk Karayić". I Gimnazija se tako zove. Nalaze se u istoj zgradi. Pre podne nastavu prate gimnazijalci a po podne osnovci. Restrikcije struje su česte, stari agregat se često kvari. Zbog toga je delegacija iz Beograda poklonila učenicima tri kompjutera, agregat, kablovski sistem za Internet kao i jednogodišnju Internet pretplatu. Osnovna škola i Gimnazija broje zajedno 90 učenika, dok je pre bombardovanja samo osnovnu školu pohađalo 250 đaka. Gospođa Milićević ističe da je humanitarna organizacija "Naša Srbija" ove godine školskoj deci organizovala boravak na Tari, tako da su klinci makar nakratko mogli slobodno da se kreću. Srpska enklava u Orahovcu trenutno broji oko 470 Srba i nealbanaca, uglavnom Roma. Ima tridesetak dece predškolskog uzrasta. Građani, u stvari, mogu da se kreću u prečniku od oko 500 metara. Četiri ulice su za njih prohodne a dalje nije sigurno bez pratnje vojnika KFOR-a. Posla ima samo u školama, vrtiću, Domu zdravlja i pošti. Mnogi su nezaposleni i to smatraju svojim najvećim problemom: "Već sedam godina živimo u getu, nezaposleni i to je gre'ota. Ovde smo ostali mi koji nismo imali gde da odemo. Imućni su otišli još u prvom naletu. Ako vlada hoće da ovde ostanemo, treba da nam zaposli decu. Ali, oni se ponašaju kao da ne postojimo, retko nas bilo ko posećuje. Mojoj porodici čitava imovina je ostala u selu nadomak Orahovca, sve je uzurpirano a kuća je spaljena. Živimo od jedne penzije koja iznosi 40 evra", kroz suze priča 54-godišnja Slavka Grković, majka dva odrasla sina. Stariji je nezaposlen ali je sa troje maloletne dece i suprugom morao da se preseli u Kruševac. Razlog je bolest zbog koje svakodnevno mora na dijalizu. Slavkin mlađi 30-godišnji sin već sedam godina ne radi. Nije zasnovao porodicu. Zatekli smo ga izobličenog od bolova zbog kamena u bubregu. "Nema ovde 'leba, samo se zavaravamo. Svi smo na neki način psihički oboleli. Svaki dan se borimo i strahujemo za opstanak. Svesni smo da 17. mart svakog trenutka može da se ponovi. Pa, ne možemo samo mi da čuvamo Metohiju!", kroz suze zaključuje 53-godišnja Jovanka Šarić. Lela Radovanović izgleda kao srednjoškolka koja čeka u redu za novogodišnji paketić. Izuzetno je vitka, toliko da deluje izgladnelo, kaže da ima 28 godina, da je nezaposlena majka troje dece. Na pitanje čega se najviše plaši, jetko se osmehnuvši, odgovara: "Prebrodili smo sve strahove. Posle svega sigurna sam da ovde nema budućnosti. Koliko nam je život težak znamo samo mi koji smo ostali ovde." Za razliku od nje, Zorica Vitošević je optimista. Radi kao vaspitačica u vrtiću, majka je dvoipogodišnjeg dečaka: "I pored svega, volim ovde da živim. Želim ovde da ostanem i nadam se da će biti bolje... Mi smo kao jedna velika porodica. Držimo se zajedno." Svi naši sagovornici kažu da im solidarnost koju svakodnevno iskazuju jedni prema drugima, puno znači. "Drži me rodno mesto i komšije koje su ostale. Na neki način ja se bezbednije osećam ovde među svojim narodom i nisam spreman da odem", kaže Dobrivoje Yorić, ističući da je nedavno po drugi put postao srećni otac jedne devojčice. Meštani mogu da putuju. Dva puta nedeljno organizovan je prevoz do Mitrovice, a dva puta mesečno do Gračanice. Iz mesta je tokom poslednjeg rata kidnapovano sedamdeset petoro Srba. Nestali su bez traga. Marijana Milosavljević ------------------------ Yahoo! Groups Sponsor --------------------~--> Get fast access to your favorite Yahoo! Groups. Make Yahoo! your home page http://us.click.yahoo.com/dpRU5A/wUILAA/yQLSAA/NfOolB/TM --------------------------------------------------------------------~-> Yahoo! Groups Links <*> To visit your group on the web, go to: http://groups.yahoo.com/group/SrpskaInformativnaMreza/ <*> To unsubscribe from this group, send an email to: [EMAIL PROTECTED] <*> Your use of Yahoo! Groups is subject to: http://docs.yahoo.com/info/terms/
