standard.rs <https://standard.rs/2019/05/08/realizam-potrebniji-nego-ikad/>
Реализам, потребнији него икад - Нови Стандард http://newlookworld.com/ 9-11 minutes _____ среда 08. мај 2019. 14:13 Идеја да је сваки контакт са Русијом сумњив и непатриотски чин је опасна. Не само за америчку демократију, него и за читав свет Хенри Кисинџер је запазио да је „Америка можда једина земља у којој термин реалиста може бити употребљен у пежоративном смислу“. И ето нас опет ту. Центар за национални интерес, кога је основао Ричард М. Никсон 1994. године, је на удару критика због свог прихватања принципа реализма, укључујући и прилажење Русији засновано на комбинацији политичке и војне снаге. Последња медијска хистерија се догодила у вези са подршком Центра Трамповом говору о спољној политици током председничке кампање 2016. године. Сад када је Малеров извештај потврдио да је Центар чист, критичари раде прековремено не би ли осмислили нове оптужбе, надајући се да ће се неке од њих примити. Реализам, који је дуго био везиван за ауторитарне европске државнике као што су Ото фон Бизмарк И Клеменс фон Метерних, стално се приказивао као супротан америчким демократским традицијама. Током Хладног рата, државници као што је Збигњев Бжежински су описани као аморални или чак наклоњенији – у случају Бжежинског – Пољској него Америци. Али био он овакав или онакав, без обзира на то шта би клеветници тврдили, реализам је у самој сржи америчке спољне политике. Он је помогао да Америка из Другог светског рата и Хладног рата изађе као доминантна сила. Реалистичан приступ је послужио као двопартијски основ вашингтонске спољне политике, обезбеђујући заједнички оквир за уочавање опасности и заштиту америчких интереса по свету. Сви од Херија Трумана и Дина Ечисона, преко Ричарда Диксона и Хенрија Кисинџера, па до Џорџа В. Буша и Џејмса Бејкера су прихватили стратешки реализам који је одиграо одлучујућу улогу у окончању Хладног рата, и то под Америчким условима. Чак и Роналд Реган, који је говорио о борби против зле империје, на крају је потписао споразум о контроли наоружања са Кремљом, тиме пославши Хладни рат на ђубриште историје. Ови државници су допринели остварењу стабилне равнотеже међународне моћи која је сачувала западни просперитет и слободу, при том дозволивши мирну унутрашњу трансформацију совјетског блока. РЕАЛИЗАМ НА ЛОШЕМ ГЛАСУ Међутим, са падом Берлиског зида, реализам је доспео на лош глас. Превладале су доктрине које су се сводиле на опцију „старо вино у новим боцама“. САД су се нашле саме на врху међународне пирамиде и биле су убеђене да своју безбедност могу засновати на преображају незападних народа по америчком моделу. Два основна становишта америчке спољне политике која доминирају у периоду после Хладног рата – неоконзервативизам и либерални интернационализам – можда нису били у сагласју у вези са одговарајућом мешавином употребе силе и дипломатског убеђивања, али су били уједињени у спровођењу мисионарске спољне политике. Они су проповедали оно што је Џорџ Кенан једном назвао „самозадовољном кратковидости која приказује америчку цивилизацију као коначно решење свих светских проблема, која препоручује да наше институције буду усвојене по целом свету и која са презиром окреће леђа било каквом озбиљном разумевања институција оних народа који изгледају мање напредни у материјалном смислу“. Овај покушај је пропао. Довео је до изнурујућих ратова на Блиском истоку који су пресушили америчку благајну. Помогао је да се такмаци претворе у непријатеље. Области које су некад уживале у добробитима равнотеже снага су бачене у неред и хаос. Светски поредак који је превагнуо 1989. године данас је разнет на комаде. Амерички војници у Ираку испод споменика „Руке победе“, Багдад, 13. новембар 2019. Овде се враћамо на тему Центра за национални интерес. Он је конзистентно упозоравао на опасности од крсташке спољне политике. Никсон није желео да Центар буде још један од вашингтонских института који ће брбљати општа места, већ који ће се супротстављати увреженим идејама кад год и где год буде могао. У супротном, његов допринос било којој дебати у вези спољне политике ће бити ништаван и испразан од самог старта. У том духу, Центар је доследно доводио у питање либерал-интервенционистички и неоконзервативни образац размишљања, залажући се за спољну политику засновану на трезвеној комбинацији дипломатије, економске и војне снаге како би се заштитили амерички национални интереси. ПОДРАЗУМЕВАЈУЋА КРИВИЦА Ко је био у праву? Одговор је очигледан. Али баш у тренутку када реалистичне доктрине треба да су у успону, догађа се бесна реакција медија који директно нападају Центар, највише зато што се залаже за дијалог са Русијом. Заговарање било чега што пркоси конвенционалној мудрости спољне политике се приказује као нелегитимна, чак и антипатриотска активност. Наравно, и раније су дебате о спољној политици, било у вези Вијетнама или другог ирачког рата, биле обележене жестоком заједљивошћу. Али оне су се водиле у договореном оквиру са циљем тражења начина да се унапреде амерички интереси. Данас, такве се дебате су претворене у плаховите нападе на личној основи. Ништа од овог неће одвратити Центар од своје мисије. У ствари, само ће је претворити у императив. Центар је одувек био водећи глас у дипломатији другог колосека (дипломатија другог колосека је пракса невладиних, неформалних и незваничних контаката и активности између грађана или група две или више држава; прим. прев.) са разним земљама (да, укључујући и Русију) верујући да је упуштање у дијалог са неким у националном интересу. Центар је трагао не би ли привукао најбоље и најинтелигентније кадрове за своје дијалоге, од Залмај Калилзада, који је сада представник Америке у Авганистану, до Грејема Aлисона, до скора главног у Белфер Центру на Харварду. Идеја да су разговори са земљама као што је Русија сумњиви сами по себи је у супротности са реалним светом. Током Хладног рата такви разговори су помогли да се избегне нуклеарни сукоб. У данашње време нови детант је можда само сан, али одржавање трунке разумевања остаје императив. То је разлог што шеф Центра Димитри К. Сајмс ради као један од водитеља телевизијске емисије на Каналу 1 у Русији под називом Велика игра. Информишући одбор Центра о овој емисији, председник одбора Чарлс Бојд је објаснио своје мишљење: „Иако је употребљен другачији метод од оних које смо раније користили, овај пројекат на мене оставља утисак нечега за шта је овај центар и основан… То је у овом тренутку вероватно један од најефектнијих канала за представљање америчког виђења ситуације руским грађанима, посебно због тога што амерички медији имају слаб уплив унутар Русије, а стиче се утисак да тренутно има премало дипломатског или незваничног дијалога.” ЗРНО РАЗДОРА Овај програм приказује супротстављене ставове. Један став заступа председник одбора Думе Вјачеслав Никонов док Сајмс објашњава амерички поглед, а то објашњење укуључује и већи број случајева када је речено да је било озбиљног и стварног мешања у америчке изборе, што је поновљено чак и у директном контакту са руским министром спољних послова Сергејом Лавровим. Сајмс је такође упозорио Русију да буде пажљива када се супротставља Америци у Венецуели, а Велика игра је једина у руским медијима објавила интервју са истакнутим венецуеланским опозиционаром Хуаном Гваидом. Штавише, Сајмс је позвао руску владу да покаже више флексибилности у односима са Украином и њеним новим председником Владимиром Зеленским. Најважније је да ова емисија омогућава истакнутим бившим службеницима америчке владе, експертима или новинарима да се обрате дестинама милиона Руса и елити земље, уживо, без страха да ће бити цензурисани. Ово такође пружа отворену прилику да се сазна због чега и како реагују руске политичке елите. Водећи се логиком критичара, Никсон није никада требало да иде у Москву и да се упусти у такозвану Кухињску дебату са Никитом Хрушчовим 1959. године. Ричард Никсон и Никита Хрушчов током „Кухињске дебате“, Москва, 24. јул 1959. Мишљење бившег председника Савета за спољне послове Леслија Гелба, који је члан одбора Центра и који је служио у Картеровој администрацији као помоћник Државног секретара, јесте да „Сајмс игра кључну улогу у текућој дебати о томе каква би требало да буде наша политика према Русији. Његово познавање прилика унутар Кремља је задивљујуће. Он тамо одлази често, разговара са људима, а током година сам схватио да оно што он саопшти у повратку касније буде потврђено кад Руси повуку одређене потезе. А то је најбоља оцена да ли је неко поуздан аналитичар или није.“ Радили то свесно или не, наши критичари често чине гору ствар него што би Русија икада могла да уради уплитањем у америчке изборе. Они саде зрно раздора око питања шта су то легитимна дебата и патриотизам у Америци. У намери да одбране демократију, они је подривају. Можда би могли да се сете савета Абрахама Линколна: Ако посустанемо и изгубимо своју слободу, биће то јер смо сами себе уништили. “ Што се нас тиче, ми се заветујемо да ћемо дуплирати напоре да је одбранимо. Превео Зоран Алексић Извор The National Interest <https://nationalinterest.org/feature/standing-realism-55882>
