ŠEST DECENIJA OD STRELJANJA DRAŽE MIHAILOVIĆA
Nije logično, ni realno, da Vojna akademija u dogledno vreme ponese ime ni četničkog generala Dragoslava Draže Mihailovića, niti bilo kog drugog istaknutog srpskog vojskovođe, bilo iz Prvog ili Drugog svetskog rata, jer to nije praksa u savremenim armijama u svetu. Jednostavno, vojne akademije su prepoznatljive pod tim opštim imenom i ne bi im trebalo ništa dodavati.
Ovako je na inicijativu, koja je u nedelju potekla sa skupa u beogradskom Domu omladine, održanog povodom šest decenija od pogubljenja vođe Ravnogorskog četničkog pokreta, na kojoj je istoričar Srđa Trifković predložio da Vojna akademija dobije ime generala Draže Mihailovića, reagovao istoričar Bojan Dimitrijević. On, međutim, kaže da ne bi imao ništa protiv da jedna kasarna Vojske Srbije ili drugi vojni objekat ponese ime vođe Ravnogorskog četničkog pokreta, ali i drugih istaknutih a zaboravljenih srpskih vojskovođa.
– Na Vojnoj akademiji bi trebalo proučavati vojnu delatnost Draže Mihailovića, jer to nikada nije izučavano na to našoj visokoškolskoj vojnoj ustanovi, i u svetlu toga naći mesto i ulogu Draže u vojsci. To je mera po kojoj Draža treba da uđe na Vojnu akademiju, a ne da ona nosi njegovo ime – naglašava Bojan Dimitrijević za „Dnevnik".
On, ujedno, demantuje pojedine napise o tome da je vođa Ravnogorskog četničkog pokreta bio doktor vojnih nauka, ne osporavajući da je Draža završio najviše domaće vojne škole.
Šest decenija je prošlo od streljanja vođe Ravnogorskog četničkog pokreta Dragoslava Draže Mihailovića a još se ne znaju tačno dva najvažnija podatka: tačan datum i vreme pogubljenja i, što javnost još više interesuje, mesto gde je sahranjen. Nekadašnji podoficir KNOJ-a a sada vojni penzioner koji živi Bajinoj Bašti LJubo Lazarevski još ranije je u svim intervjuima tvrdio da je „Draža Mihailović, s još devet osuđenika streljan u 1.30 sati 18. jula 1946. u bagremovoj šumi, na 150 do 200 metara od Belog dvora, u blizini današnje Ortopedske bolnice 'Banjica'. Sahranjeni su na istom mestu u tri rake, tvrdi Lazarevski. Ali, ovaj datum i vreme su sporni, jer je već istog dana „Borba" donela vest o pogubljenju Draže Mihailovića. Kada se zna da se ovaj list zaključuje u osam uveče, verzija Lazarevskog donekle izaziva sumnju.
Ovaj nekadašnji pripadnik Prvog samostalnog bataljona KNOJ-a obezbeđivao je zatvore, neko vreme bio čuvar kabineta Aleksandra Rankovića u Ulici kneza Miloša br. 45, sprovodio je, kako navodi, „ratne zločince" iz inostranstva, bio čuvar zatvorenika u zgradi Stara uprava, u Đušinoj ulici, gde je danas Rudarski fakultet. Službovao je 20 godina u Generalštabu JNA, a potom je penzionisan. Za sebe tvrdi da je svedok pogubljenja prvog čoveka Ravnogorskog četničkog pokreta generala Mihalovića i da je njegova priča o tome „konačno skidanje tajne o mestu pogubljenja i sahrane Draže Mihailovića".
|
Parastos u Sabornoj crkvi Podaci koje „niko nema"? Prema izvorima BIA-e, dosije lidera Ravnogorskog pokreta u godinama socijalizma i kasnije potpuno je očerupan, tako da mnogi dokumenti koji se odnose na generala Mihailovića danas nedostaju. Pa ipak, iz preostalih dokumenata i, delom, iz svedočenja preživelih aktera i svedoka Dražine egzekucije, u BIA-i s dosta signurnosti tvrde da je Lisičji potok mesto gde se nalaze zemni ostaci komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini. |
„Presuda Vrhovnog vojnog suda izrečena je 15. jula u 13 sati. Oko ponoći 17. jula zatvorski berberin na hodniku je brijao vezanog Dražu. Bio je ošišan do glave, a oči su mu bile pune suza. Te noći svi su bili obrijani, ošišani i presvučeni u beli veš. Naređenje za pokret dobili smo oko jedan sat posle ponoći, a ispred zgrade bila su parkirana tri vozila, nalik današnjim 'maricama'. NJih desetoro, s Dražom, bili su u tri grupe, s lisicama na rukama, i dodatno vezani međusobno lancima. U vozilu su bile dve klupe. S jedne strane sedeli su osuđenici, a s druge mi, čuvari. Niko nam nije rekao gde idemo, niti smo mi smeli to da pitamo, ali smo znali da su im žalbe odbačene i naslućivali razlog našeg pokreta. Sve vreme u vozilu je bila tišina".
"Mesto na kojem su pogubljeni smišljeno je odabrano i bilo je idealno za tu nameru. U taj kraj nije bilo moguće ući ili njime proći bez dozvole. Sve je bilo blokirano, jer je u blizini živeo general Ivan Gošnjak, Titova desna ruka, a do njega u vili Jefto Šašić, načelnik 12. uprave Armije, koje je u ravni UDBA-e u civilnoj organizaciji. Po zakonu, za grobove, kako je sud utvrdio, 'izdajnika', nije se smelo saznati, pa se tajna na ovakvom mestu mogla sakriti decenijama jer je ono bilo izuzetno obezbeđeno, a šuma bi se godinama obnovila", ispričao je Lazarevski.
– Da se pogubljenje dogodilo, kako neki tvrde, na Adi Ciganliji, u Marinkovoj bari ili negde drugde, na Kosmaju, ljudi bi to primetili. Palili bi svetla, čula bi se pucnjava, neko bi naišao ili bi kasnije pronašao sveže humke i sve bi bilo otkriveno. Ovako, u blizini veoma čuvanog i obezbeđenog Belog dvora tajna je bila dugovečna – tvrdi Lazarevski.
Sredinom marta 2004. direktor Bezbednosno-informativne agencije Rade Bulatović doneo je odluku o vraćanju ličnih stvari đenerala Draže Mihailovića njegovoj porodici. Čičin fotoaparat, naočare, penkalo, dvogled, busole i oružje, koji su se, kako je saopšteno, nalazili u arhivu Agencije, vraćene su Dražinom unuku Vojislavu Mihailoviću. Šef BIA-e je tada obećao Čičinom unuku da će mu dati i dokumenta o pogubljenju njegovog dede – ako su sačuvana. Vojislav Mihailović još čeka taj papir.
| Yugoslavia phone card | Flag of yugoslavia | Yugoslavia |
| Yugoslavia flight |
YAHOO! GROUPS LINKS
- Visit your group "SrpskaInformativnaMreza" on the web.
- To unsubscribe from this group, send an email to:
[EMAIL PROTECTED]
- Your use of Yahoo! Groups is subject to the Yahoo! Terms of Service.
