politika <http://www.politika.rs/scc/clanak/363769/Pogledi/Medunarodni-pregled/Kraj-b ajke-o-americkoj-izuzetnosti> .rs
Крај бајке о америчкој изузетности Биљана Митриновић Амерички председнички избори су показали којим правцем се креће њихова политика. Вербални јед Клинтонове и Трампа, незабележен у јавности до сада, не само да је превазишао реторику „слабих демократија” широм света него је показао да све оно чиме је америчка администрација волела да се похвали као посебним вредностима САД – од моралне супериорности, осећаја за исправност, демократије и поштовања људских права – више не постоји у америчкој унутрашњој политици. Црни торнадо предизборног балона у лику Хилари и Доналда, који је пукао право у лице америчким грађанима изручивши гомилу мржње и увреда, некако истовремено је показао дубину кризе америчке спољне политике. Ударивши у тврдо светско тло мит о америчкој супериорности се распао у парампарчад, а да тога политичка елита „незаменљиве” нације није ни свесна. ХИЛАРИНО ПОСРТАЊЕ: Кулминацију је изазвала бивша државна секретара, која је обичавала да јавно испољава еуфорију приликом погубљења непријатеља „светског поретка”, која је изгубила своје људе у Бенгазију, лагала и за најбезазленије ствари, играла нефер против страначког ривала, а републиканске гласаче називала шаком јада, ксенофобима, расистима и исламофобима. После свега она је посрнула баш на дан када је цела Америка стајала на ногама. Пала је на једном од америчких основних постулата – здрављу. И опет није рекла истину о природи своје болести. Колико су се принципи у Америци променили, видело се и на примеру Трампа, који је у кампањи изговарао незамисливо горе речи, али, ако падне, неће то бити због пореза, него због Путина. КАКО ЈЕ ПАО ОБАМА: Е, у тој борби на живот или смрт пао је и Обама. Надмашио је чак и своју страначку кандидаткињу за председника, која је била први амерички званичник који је рекао да Гадафија треба убити. „Трамп воли тог типа. Видите, Путин има подршку 82 одсто грађана Русије. Па, да, Садам Хусеин је имао подршку 90 одсто Ирачана...”, запретио је Обама, пропустивши да помене да у Ираку није било никаквог нуклеарног оружја него нафте и да америчка интервенција у Ираку траје и дан данас, 13 година касније. Заборавио је и Вијетнам, Либију, бившу Југославију, Сирију, изазивање грађанског рата у Украјини којим је координирала Викторија Нуланд; Гвантанамо и тајне логоре; вешање Садама и разапињање Гадафија; Асанжа, Сноудена и бројна полицијска убиства недужних младих Афроамериканаца. Није му пало на памет да амерички „изузетни” принцип у другом делу света називају – крв за нафту и глава за „демократију”. Наставак његовог поређења Путина и Садама био је излизан и неуверљив због честог оправдавања сваке америчке интервенције у свету: „Ако контролишете медије, свима одузимате људска права, притварате дисиденте, онда се то догоди.” А да је у Америку стигла цензура, барем званично, побринула се ТВ мрежа Си-Би-Ес, која је из изјаве бившег америчког председника Била Клинтона избацила реч „често” у реченици у којој је он рекао како његова супруга често пада у несвест. ОВО ЈЕ НАША ЗЕМЉА: Несвесност да се америчка мантра о њиховој изузетности изгубила у геостратешким променама на Истоку показао је и амерички министар одбране Ештон Картер када је оптужио Русију због јасних намера да наруши „принципијелан међународни поредак”. Руски колега Шојгу је морао да га упозори да су САД побркале међународни поредак са америчким поретком, који је разорио темеље постојећег света, од Босне и Косова, до Либије и Ирака. А имали су времена да схвате. Али нису узели за озбиљно Путинове речи у „Њујорк тајмсу” још 2013. године, када је Обамине тврдње о америчкој изузетности оценио као изузетно опасне и рекао да би евентуални амерички војни напади у Сирији без одобрења УН донели ризик избијања рата ширих размера. Од заглушујућих детонација ракета које НАТО, предвођен САД, расипа по туђим државама нису чули ни упозоравајући глас Москве када су, кршећи договор, почели да размештају антиракетни штит на западној граници Русије, наводно како би заштитили западни демократски свет од Ирана. Америчка администрација једноставно не чује када неко говори тихо. Ваљда су због тога превидели да униполарни свет може да буде срушен као Берлински зид или Римско царство. Зато им је, док су организовали сукобе и преврат у Кијеву, испод радара промакао Крим; док су стварали „умерену” опозицију затекао их је Асадов позив Путину; док су рушили Ердогана занемарили су могућност да он поново може да се окрене Русији и дочекали да им донедавно главни партнер поручи да амбасадор САД није гувернер Турске. Зато не желе да се објави Споразум о примирју у Сирији и зато им се не свиђа редослед испуњавања тачака у Споразуму о Украјини. Америчка заглушујућа изузетност испровоцирала је и деликатну кинеску традицију, па се Обама из свог председничког авиона спустио на кинеску писту уместо на уобичајени црвени тепих. А високи кинески званичник је потерао америчке новинаре и чланове делегације, вичући: „Ово је наша земља, ово је наш аеродром.” Само што су испратили светске званичнике Кинези су заједно са Русима организовали велику поморску вежбу у Јужном кинеском мору под називом „Заједничко море 2016”.
