fakti.org
<http://fakti.org/orthodox-point/svetosavlje/spc-i-podela-bi-bila-priznanje-nezavisne-drzave-kosovo-i-poklanjanje-najveceg-dela-kim>
СПЦ: И подела би била признање „независне државе Косово” и поклањање највећег
дела КиМ
11-14 minutes
_____
ПОРУКА СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
* Косово и Метохија, са својих хиљаду и петсто српских православних
хришћанских манастира, цркава, задужбина и споменика српске културе, представља
неотуђиви средишњи део Србије, о чему убедљиво сведочи традиционална духовна
свест наше Цркве, у којој Косовски Завет означава израз централне поруке Новога
Завета
* Косово и Метохија није питање ни националне идеологије или митологије
нити, штавише, само територије већ представља саму срж нашег црквено-народног
бића и постојања, без које се губимо у процесу опште глобализације и
секуларизације. Просперитет Србије се не може градити на дезинтеграцији онога
што представља камен темељац њеног идентитета и њене историје и државности
* Што се тиче државно-правног статуса наше државе на Косову и Метохији,
односно њеног пуног суверенитета и интегритета, Сабор понавља јасан, више пута
изречен став поглавара Српске Православне Цркве, Његове Светости патријарха
Иринеја: „Апелујемо на наше државнике да не смеју никада дају своју сагласност
на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, оно пак
што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју
дозволити”
* У јавности се и даље сусреће идеја о подели Косова и Метохије између
Србије и самопроглашене „косовске државе”. Притом се, свесно или несвесно,
пренебрегава чињеница да подела не би била ништа друго до признавање „независне
државе Косово” и поклањање највећег дела територије Покрајине. У светској
историји нема примера да неки народ у миру, две деценије после оружаног сукоба,
даје своје за своје
МИ, епископи Српске Православне Цркве, древне и славне Пећке
Патријаршије, благодаћу Светога Духа сабрани на редовно заседање Светог
Архијерејског Сабора у историјском седишту српских архиепископа и патријараха,
манастиру Пећкој Патријаршији, и првопрестоном Београду, у години припремâ за
обележавање 800-годишњице стицања аутокефалије, односно самосталности наше
Светосавске Цркве (1219-2019), у бризи за опстанак и добробит српског народа и
његових светиња на Косову и Метохији, упућујемо, на челу са Његовом Светошћу
нашим Патријархом, ову поруку верним синовима и кћерима наше свете Цркве, као и
домаћој и светској јавности.
Питање Косова и Метохије представља српско црквено, национално и
државно питање првог реда. Наша Црква као духовна мати нашега народа у целини и
Србија као држава највећег дела српског народа, којој територија Косова и
Метохије и припада, носе највеће бреме одговорности за очување те наше
историјске покрајине у границама Србије и за будућност српског народа у њој.
Косово и Метохија, са својих хиљаду и петсто српских православних
хришћанских манастира, цркава, задужбина и споменика српске културе, представља
неотуђиви средишњи део Србије, о чему убедљиво сведочи традиционална духовна
свест наше Цркве, у којој Косовски Завет означава израз централне поруке Новога
Завета, конкретно доживљене у историјском искуству српског народа, као и свест
српског народа о свом идентитету, духовним и етичким вредностима и историјском
путу.
Косово и Метохија, са нашег становишта, није питање ни националне
идеологије или митологије нити, штавише, само територије већ представља саму
срж нашег црквено-народног бића и постојања, без које се губимо у процесу опште
глобализације и секуларизације. Просперитет Србије се не може градити на
дезинтеграцији онога што представља камен темељац њеног идентитета и њене
историје и државности.
Српска Православна Црква понавља и потврђује свој вековни став о
Косову и Метохији, истоветан од епохе светородне лозе Немањића и од Косовског
боја до дана данашњег, а у наше дане од Меморандума наше Цркве о Косову и
Метохији из 2003. године па наовамо. Она никада није напустила Косово и
Метохију нити ће икада са њега одступити. У свим условима и недаћама остаће са
својим древним светињама и са својим верним народом.
Што се тиче државно-правног статуса наше државе на Косову и Метохији,
односно њеног пуног суверенитета и интегритета, Сабор понавља јасан, више пута
изречен став поглавара Српске Православне Цркве, Његове Светости патријарха
Иринеја: „Апелујемо на наше државнике да не смеју никада дају своју сагласност
на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, оно пак
што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју
дозволити”. Ми се искрено надамо, уз молитву Господу да ће се проблем, створен
најпре оружаном побуном албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајине,
решити искључиво мирним путем на начелима правде и права. Мир је неопходан
услов да би косовско-метохијски Срби могли да живе слободно, без страха за голи
живот и да правда за њих истовремено буде и правично решење за тамошње Албанце
и за све заједнице које живе на Косову и Метохији.
Очување Косова и Метохије као интегралног дела Србије, по свим
међународним стандардима, а уједно у складу са Уставом Србије и са Резолуцијом
1244 Уједињених нација, не значи и конфронтацију са светом већ управо
афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, његовог
идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење.
Никада као сада нисмо имали већу обавезу да на сваком месту и у свакој прилици
аргументовано сведочимо да се на Косову и Метохији не гради друштво људи
једнаких права и слобода него друштво које је у свим аспектима противно
основним вредностима на којима почивају демократска друштва.
Косовске албанске институције, од краја рата 1999. године, а посебно
од проглашења такозване независности, 2008. године, показале су јасно и
нескривено да желе да створе етнички чисту албанску државу на овом простору и
да у њој нема места за Србе, па ни за остале не-Албанце. Очигледно кршење
људских права Срба уз масовне прогоне после завршетка рата, заустављање процеса
повратка прогнаних Срба, спречавање повратка узурпиране имовине и непоштовање
правâ Српске Православне Цркве не улива наду да би се положај Цркве и народа
могао побољшати на неком „независном Косову”, уз било чије и било какве
гаранције, јер садашње косовске власти не поштују ни сопствене законе.
Најбољи пример кршења правâ нашег народа и Цркве јесу спречавање
формирања функционалне Заједнице српских општина, непоштовање одлуке Уставног
суда Косова о земљи манастира Високих Дечана, што признају и кључни међународни
фактори на Косову и Метохији, блокада регулисања правног положаја Српске
Православне Цркве и српске културне баштине.
Недавна одлука такозване владе Косова да гради магистрални пут поред
манастира Високих Дечана директно је кршење елементарних правних норми. Иако су
канцеларије ЕУ и ОЕБС-а, као водеће западне мисије на Косову и Метохији, јасно
указале на то да је овакав пут противзаконит, косовска „влада” не одустаје од
пута који би дугорочно угрозио манастир Дечане, најзначајнији споменик УНЕСКО-а
у Метохији. Ово су само иницијални наговештаји како би се „независна држава
Косово” понашала према нашој Цркви и њеном верном народу.
Сабор посебно захтева неповредивост верских права и слобода српског
народа и осталих народа на Косову и Метохији. Та права и слободе неодељиво су
повезани са положајем и статусом наших светиња – манастира, цркава, грoбаља,
споменика културе... Србија чини све, – а и у будућности ће чинити, – за
заштиту, обнову, рестаурацију и очување тих светиња и споменика сакралне и
културне баштине и у томе има неподељену подршку релевантних међународних
установа, пре свега УНЕСКО-а. За бригу о њима непрекидно и неуморно се залажу и
највиши представници наше Цркве јер то није дневнополитичко питање него
суштинска историјска стварност и идентитетска вредност српског народа.
Ми не можемо да пасивно ћутимо пред чињеницом да је значајан део тог
црквено-духовног и културног наслеђа већ уништен, и то наочиглед читавом свету,
а да преосталом наслеђу прети иста судбина. У вези са тим, питамо се и питамо:
како ће они који су своју побуну почели паљењем конакâ Пећке Патријаршије
(1981) њу и остале српске светиње и споменике културе штитити у будућности?
Подсећамо све на то да међународи правни поредак, успостављен у свету
после Другог светског рата, у потпуности оправдава став Српске Православне
Цркве, државе Србије и српског народа по овом болном питању. То важи и за јавно
мњење у већини држава на свету, од којих многе, међу њима и највеће земље,
укључујући и неке европске земље, па и земље чланице Европске уније, не
признају нелегалну сецесију и једнострано проглашену „независност”. Не признају
је ни најрелевантније међународне институције (Уједињене нације и Организација
за европску безбедност и сарадњу пре свега).
Без сагласности Србије и Савета безбедности УН и без консензуса свих
европских земаља (међу којима чак пет чланица ЕУ не признаје независност
Косова) ова ситуација не може бити насилно промењена и поред свих политичких
притисака са којима се суочавају како Србија тако и поједине друге земље које
не прознају „независно” Косово. После вишедеценијског прогона и дискриминације
нашег народа и уништавања сто педесет наших светиња – нажалост, у присуству
међународних снага – признавање незаконито проглашене независности наше јужне
Покрајине, што се упорно настоји наметнути Србији, дугорочно би угрозило
опстанак наше Цркве и народа и допринело проглашавању српских светиња за
косовске или албанске споменике културе. Све би то убрзано довело до
дезинтеграције православног хришћанског идентитета у целом српском народу и
представљало би право „убијање сећања” (memorycide) српског народа.
У јавности се и даље сусреће идеја о подели Косова и Метохије између
Србије и самопроглашене „косовске државе”. Притом се, свесно или несвесно,
пренебрегава чињеница да подела не би била ништа друго до признавање „независне
државе Косово” и поклањање највећег дела територије Покрајине. У светској
историји нема примера да неки народ у миру, две деценије после оружаног сукоба,
даје своје за своје.
Поделом би народ великог дела Косова и Метохије аутоматски био
остављен на милост и немилост режиму такозване државе Косово, изложен погрому
сличном оном из марта 2004. године или, под притиском и тихим терором, био
присиљен на егзодус.
Напомињемо да је тешка ситуација на Косову и Метохији последица
систематског неиспуњавања и подривања Резолуције 1244 Савета безбедности, која
гарантује повратак прогнаникâ и слободу свима, без обзира на порекло. Упорни
покушаји појединих земаља да се на Косову и Метохији по сваку цену изгради
грађевина на живом блату довели су свет у ситуацију да Косово и Метохија под
влашћу некадашњих вођа ОВК данас, више него икада, представља црну рупу Европе
и преседан који прети дезинтеграцији многих земаља широм Европе и света. Оно
што је створено на безакоњу не доноси мир и перспективу ни самим косовским
Албанцима.
Мотив за ову нашу пастирску поруку и овај очински апел није само
напор да се заштите витални верски, национални и државни интереси српског
народа већ и јеванђелска љубав према свима и свакоме, укључујући и
косовско-метохијске Албанце, и молитвена жеља да Бог, Једини Чевекољубац, Који
жели да се сви људи спасу (IТим. 2, 4), просвети све нас и све људе светлошћу
богољубља и братољубља. Амин, Боже дај!
http://spc.rs/sr/poruka_svetog_arhijerejskog_sabora_o_kosovu_metohiji
