dw.com <http://www.dw.com/sr/ideje-su-%C5%BEive-politi%C4%8Dkih-naslednika-nema/a-42930835?maca=ser-newsletter_serbian-2425-html-newsletter>
Ideje su žive, političkih naslednika nema | Politika | DW Deutsche Welle (www.dw.com) 7-8 minutes _____ Petnaest godina od ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića Srbija dočekuje sa bivšim radikalima na vlasti i potpuno razrušenim demokratskim institucijama. Poltičkog naslednika nema. Lider Demokratske stranke (DS) i bivši premijer ubijen je 12. marta 2003 godine, a politička pozadina tog ubistva ni do danas nije razrešena. Tokom proteklih petnaest godina postojali su inače samo skromni nagoveštaji da će se nešto više učiniti na otkrivanju političke pozadine atentata na Đinđića, ali se na tome i završilo. Urušavanje Đinđićevog nasleđa Zoran Đinđić je bio jedna od ključnih ličnosti demokratskih promena 2000 godine, i vođa opozicije DOS, kada je, nakon masovnih protesta 5. oktobra zbog izborne krađe, sa vlasti srušen Slobodan Milošević. Nakon šoka koji je nova vlast doživela ubistvom Đinđića, Demokratska stranka je ipak uspela da se održi na vlasti sve do 2012 godine, kada vlast preuzimaju nekadašnji radikali Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, tada na čelu nove Srpske napredne stranke (SNS). Sada već skoro šestogodišnja vlast naprednjaka je, osim retoričkog zalaganja za Evropu, praktično urušila sve demokratske institucije, usput se obračunavajući i sa svime onime što je bilo političko nasleđe Zorana Đinđića i Petog oktobra. Zoran Đinđić, Vena Pešić. Vuk Drašković 9.03.1996. A različiti pogledi na to nasleđe možda mogu biti i objašnjenje zašto se Srbija, petnaest godina nakon atentata na Đinđića, u velikoj meri vratila u devedesete. Srbija umorna od sankcija i ratova je 2000 godine sa puno nade dočekala demokratske promene, ali je pored nesumnjivo značajnih rezultata na reformama pravljeno i dosta grešaka. Ubistvo premijera je pri tome čitav proces usporilo i vratilo unazad, a sve to je uslovilo da se tokom godina gomila veliko nezadovoljstvo brzinom napretka ka boljem životu. Brojni nacionalistički krugovi i mediji su pored toga vodili stalnu kampanju dezavusianja Petog oktobra, koji je po njima samo predstavljao akt kapitulacije i navodne prodaje zemlje strancima. Tako su na talasu ekonomskog nezadovoljstva, pomešanog sa rešavanjem nacionalnog pitanja, naprednjaci došli na vlast 2012 godine kao nova generacija kvazi patriotsko- demokratskih snaga, koje se, bar na papiru, neće svađati sa svetom kao njihovi radikalski očevi, ali će istovremeno voditi računa o nacionalnim interesima. Surogat Đinđićevih ideja Nedavno održani beogradski izbori su pokazali da je reč o slomu onoga što je nakon Đinđića ostalo od Demokratske stranke, kaže tim povodom za DW politički komentator Ljubodrag Stojadinović. „Naslednici Zorana Đinđića na čelu DS, a tu pre svega mislim na Borisa Tadića, snose veliku odgovornost za stvaranje i rast SNS, koji sada sprovodi jednu sumanutu diktaturu nad slobodom u Srbiji. A sve to je dovelo ne samo do sloma opozicije, nego rekao bih i do sloma čitavog društva. Ideja Zorana Đinđića je bila nešto sasvim drugo, a to je Srbija kao demokratsko društvo koje je blisko civilizacijskim vrednostima Evrope“. Najgore od svega je što su nosioci te evropske ideje postali naprednjaci, ali ta evropska ideja je naprosto neostvariva sa njima, nastavlja Stojadinović. „Tako smo dobili jedan surogat Đinđićeve ideje u liku naprednjaka, a sama njegova Demokratska stranka je imala lidere koji niti su razumeli šta je to Đinđić želeo, niti su bili sposobni da organizuju stranku kao nosioca promena u Srbiji. Zbog toga je od Đinđićeve zaostavštine ostala samo uspomena“. Između pragmatizma i mitova Književnik Filip David smatra da bi, kada se govori o političkom nasleđu Zorana Đinđića, pre svega trebalo ustanoviti šta je zaista njegovo nasleđe. Mit o Zoranu Đinđiću je nastao nakon njegove smrti, napominje Filip David: „Politički sam podržavao ono što je on radio i njegovu energiju, ali neki konkretan Đinđićev politički program zapravo i ne postoji. Đinđić je pre svega bio pragmatičan političar i prilagođavao se situaciji. Ne bi trebalo zaboraviti da je uoči atentata vršeno ispitivanje javnog mnjenja, i da je Đinđić imao podršku manju od deset procenata. Ali, nakon tog užasnog događaja on postaje ono što je jednom delu Srbije bilo potrebno - građanski političar koji bi uspeo da reši sve ove vrlo komplikovane ekonomske i političke probleme. Tako da je teško odvojiti ono što je Đinđić zaista bio od onoga što je postao nakon svoje smrti“. Zoran Đinđić i Jozef Fišer 9.03.2001. Berlin Kako se ipak dogodilo da u periodu od petnaest godina zemlja pređe put od Srbije Zorana Đinđića do Srbije Aleksandra Vučića? Filip David ističe da se „taj krug zatvorio. Jer, ako posmatramo biračko telo u vreme Miloševića, videćemo da je ta nacionalističko - populistička opcija uvek imala nekih 60 do 70 posto podrške. To je rekao bih stabilno biračko telo koje prihvata tu politiku, a to smo videli i na proteklim beogradskim izborima. Oni su po svemu podsećali na događanje naroda u vreme Miloševića, sa velikim mitinzima, razbijenom opozicijom, i demagoškom retorikom. Zato ću verovatno zvučati pesimistično ako kažem da suštinskih promena od devedesetih godina nije ni bilo“. Energija potrebna i danas Devedesete su ponovo na vlasti, slaže se i Ljubodrag Stojadinović, koji ističe kako je sve ono što se danas dešava u Srbiji vrednosni slom ideje šta bi trebalo da se desi sa Srbijom nakon 2000 godine. Ključna stvar koja je dovela do toga da se 2012 godine zaboravi na sve ono što su doneli Zoran Đinđić i demokratske promene jeste činjenica da je Srbija društvo siromašnih. „Posle smrti Đinđića i neuspelih pokušaja reformi siromašna Srbija je tražila neki izlaz. A najveći broj glasača SNS potiče iz socijalno najsiromašnijih slojeva, i tu je građanska Srbija doživela svoj poraz. Krivac za to je neka vrsta opozicionog konformizma, koji je daleko od energije i aktivizma koje je imao Zoran Đinđić“, napominje Stojadinović. Neka politička snaga koja bi se danas mogla nazvati sledbenikom politike Zorana Đinđića zapravo i ne postoji. Oko toga nemaju dileme ni naši sagovornici. Filip David kaže da je dodatni problem DS, od kojeg se očekuje da bude prirodni nastavljač Đinđićeve politike, to što je njen sastav bio prilično heterogen. „To je stranka koja je tokom vremena iznedrila i ekstremne nacionaliste, a u isto vreme na plodno tle nisu naišle i neke njene socijaldemokratske ideje. Tako da danas postoji samo borba za vlast a ne i za ideje“, ocenjuje Filip David. Ljubodrag Stojadinović kaže da se tako nečemu nadao nakon protesta protiv diktature, ali da to na žalost nismo dobili. U svakom slučaju bi nam sada dobro došla neka ličnost koja bi imala tu snagu kao Đinđić. „Jer, njegove ideje su i dalje vrlo žive, i on ih je na vrlo jednostavan način i obrazlagao“, zaključuje Stojadinović. Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android <https://app.adjust.com/ltndb9>
