ДЕЈВИД БАЈНДЕР ЗА „ПОЛИТИКУ”
Црногорски Ђуканистан Сједињене Државе за време Клинтона пружале су подршку Миловим сепаратистичким амбицијама. – Бушова администрација нешто је уздржанија Уједињене нације имају 191 чланицу. Четири од њих, које су биле саставни део југословенске федерације, прикључиле су се после 1991. Не би требало да буде изненађење уколико се током наредних година чланство ове организације повећа на 200, при чему ће неке од најновијих придошлица такође проистећи из збрке која је направљена од Југославије. Да ли ће Црна Гора бити следећа? (Хоће ли за њом кренути Косово? Санџак? Војводина? Которски залив? Тузи?) Смејете се. Ипак, ушли смо у нову еру атомизације где УН предњаче у расту, а за њима, мало спорије, следе Европска унија и Северноатлантски савез. Све три групације баве се легализацијом подела делова ранијих, већих државних ентитета. Црна Гора (690.000 становника) као нова мини-држава? Ако ништа друго, могла би да се похвали три пута већим бројем становника од онога који живи у Вануатуу, који је у УН ушао 1981, али и десет пута већим од држављана Андоре, која се прикључила 1993. Мерен на скали светских догађаја, референдум о независности Црне Горе, заказан за 21. мај, могао би да одговара нечему између уздаха и штуцања. Али, за оне који нешто знају и више им је стало до Балкана, реч је о нечему много важнијем. Све ово зато што Црна Гора представља основни део српског културног простора. Црногорски принчеви из династије Петровић–Његош своју везаност за Србију навелико су истицали од 1697. па надаље. Двојица најистакнутијих савремених писаца схватила су ову повезаност. Милован Ђилас је 1993. рекао (мени, а сигуран сам и другима): „Црногорци су у основи Срби.” Априла ове године, Матија Бећковић, Ђиласов пријатељ, окарактерисао је референдум као „највећу увреду националне свести Црне Горе”. Током протеклих 15 година Црном Гором је владао, како се некада говорило, минорни деспот (употреба ове речи сматра се застарелом). Данас такву особу називамо преварантом. Оваква карактеризација последица је оптужница за умешаност у међународну трговину цигаретама подигнутих у судовима три земље, у којима је Мило Ђукановић означен као активни учесник. Међутим, шверц цигарета само је део црногорске мрачне стране. За време Ђукановића у трговину белим робљем били су умешани званичници његове владе, док су преко његове територије прелазили транзитни путеви за трговину дрогама и оружјем. Пре само две године опозициони новинар Душко Јовановић убијен је, а његов убица и даље је на слободи. Забринути због високих захтева Европске уније у вези са победом на референдуму – 55 одсто гласова – Ђукановићеви саборци у марту су откривени у покушају куповине гласова. У извесној мери Сједињене Државе за време Клинтонове администрације помогле су напретку Ђукановићеве каријере. Превиделе су његову прошлост, када је био штићеник Слободана Милошевића, када су у критичним тренуцима за време југословенског грађанског рата пружале подршку његовим сепаратистичким амбицијама. Ђукановић овде и даље има утицајне људе који га заступају, међу њима Мича Меконела, републиканца из Кентакија, државе дувана који је један од најмоћнијих људи у Сенату; Мортона Абрамовица из Фондације Сенчери и Јануша Бугајског из Центра за стратешке и међународне студије. (Сва тројица такође су и гласни поборници албанских захтева у Вашингтону.) Бушова администрација нешто је уздржанија од претходне када је реч о Ђукановићу. Ово се показало у априлу када су четири члана црногорске опозиције срдачно примљена у Националном савету за безбедност и Стејт департменту, упркос збрци у припремама до последњег тренутка. Има бизарних супротности у овом егзистенцијалном тренутку некадашње планинске краљевине – од узвишености до осумњичених злочинаца. Ово је можда било предочено у супротстављеним субјектима два главна литерарна дела принца–владике Петра Петровића Његоша – „Горски вијенац” и „Лажни цар Шћепан Мали”. На пример, нека истраживања јавног мњења показују да су гласачи у Црној Гори подељени по питању независности. Али, 300.000 Црногораца који живе у Србији немају дозволу да гласају на референдуму. То значи да би мала мањина етничких Албанаца, Босанаца и муслимана могла да преокрене исход у корист независности. Анкета спроведена средином априла на тему подгоричке владе показала је да ће 55,9 процената испитаника у Црној Гори на референдуму гласати за независност. Ово подсећа на београдски виц смишљен на ову тему: У једној кафани Србина питају да ли би радије независну Црну Гору или уједињену државу коју чине Србија и Црна Гора. Он одговара: „Ја бих још једно пиво.” Ова два испитивања могла би да буду метафора референдума: испитивање јавног мњења које се готово свакодневно ритуално спроводи у самозваним демократијама готово као замена за стварне изборе у односу на виц о изборима. Тим поводом, размислимо о томе како би се Мило Ђукановић носио са црногорским остацима српске културе у случају да победи на референдуму. Могао би земљу да назове Ђуканистан. Аутор је дугогодишњи дописник „Њујорк тајмса” из Београда http://www.politika.co.yu/ --~--~---------~--~----~------------~-------~--~----~ Данное сообщение получено, так как Вы являетесь подписчиком Группы Google "Srpska Informativna Mreza" группа. Для того, чтобы публиковать статьи в эту группу, отправьте электронное сообщение [EMAIL PROTECTED] Чтобы отменить подписку данной группы, отправьте сообщение электронной почты по адресу: [EMAIL PROTECTED] За дополнительными опциями, посетите эту группу в http://groups.google.com/group/SIEM -~----------~----~----~----~------~----~------~--~---
