Čovjek koji otkriva namjere Zapada prema Rusiji i zbog toga ga zatvaraju i protjeruju <http://bigportal.ba/covjek-koji-otkriva-namjere-zapada-prema-rusiji-i-zbog-toga-ga-zatvaraju-i-protjeruju/>
Objavljeno u: Svijet <http://bigportal.ba/kategorija/vijesti/svijet/> , Vijesti <http://bigportal.ba/kategorija/vijesti/> 27 Decembar, 2014 Subota u 6:24 Dok Vašington isporučuje oružje Ukrajini a tenkovi američke Prve konjičke divizije krstare Baltikom pokraj ruske granice, ne sme biti nikoga da zapita – ko je agresor i u čijem se interesu sve to radi? Da li ste čuli da je veliki italijanski novinar i doajen među inostranim dopisnicima u Moskvi, Đulijeto Kijeza (74) uhapšen u ponedeljak u estonskoj prestonici Talinu? I da je posle nekoliko časova provedenih u ćeliji pušten iz pritvora pa proteran u Rusiju? Verovatno niste. Možda ste pomislili da je nekadašnji poznati član Italijanske komunističke partije, a kasnije poslanik Partije evropskih socijalista u Evropskom parlamentu, u Estoniji optužen za teška krivična dela ili, u najmanju ruku, za terorizam? Ne, radi se o nečemu kudikamo gorem i opasnijem. Njegov najveći „greh“ i krivica pred vlastima jedne od najmanjih EU i NATO država, sastoji se u tome što smatra i svuda javno govori da Evropa ne treba da se plaši Moskve i da Rusija nije agresor, već žrtva napada i agresije Zapada. Zato je Kijeza morao biti uhapšen kada je otputovao za Estoniju, na susret sa tamošnjim novinarima i promociju svoje nove knjige „Umesto katastrofe“, u kojoj upravo opisuje mehanizam zapadnih pokušaja uništenja Rusije i nudi alternativu – umesto katastrofe. Kako bi osujetile tako opasnu nameru, estonskim vlastima nije preostalo ništa drugo nego da ga 12. decembra, tri dana pre promocije, proglase za nepoželjnu osobu u zemlji, da bi već sledećeg dana dekret bio potpisan i stupio na snagu. Tada su, gotovo mirne savesti, mogli da uhapse Kijezu u hotelskoj sobi pre nego što je stigao da raspakuje svoj kofer i pre nego što je i saznao da je osuđen na izgnanstvo. A da bi bili sasvim „humani“, po NATO standardima viđenim prethodnih godina u Iraku i Gvantanamu, dozvolili su mu da se nekoliko časova odmori od puta, ali na zatvorskom, a ne na hotelskom ležaju. RAT ZA RESURSE Ali, šta je moglo biti baš toliko nepoželjno u Kijezinoj ličnosti? Možda to što je dve decenije dopisnik iz Moskve (1980–2000) italijanskih listova „Unita“ i „La stampa“ – čvrst u stavu da „antiruska histerija šteti interesima Evrope“? „Ja danas nisam ovde u Talinu da bih štitio interese Rusije. Histerija protiv Rusije nema nikakve veze sa interesima Evrope, već radi protiv evropskih interesa“, poručio je Kijeza na oproštajnoj konferenciji za novinare, neposredno uoči napuštanja Estonije. Poslednje reči ovog „Evropljanina koji brani Evropu“, pre nego što su za njim čvrsto zabravljena metalna vrata voza, bile su: „Rusija je naš prijatelj, nikada neprijatelj. To je ogromno tržište za prodaju evropskih proizvoda. Ja samo štitim evropske interese i oni koji me nazivaju prokremaljskim jesu oni koji brinu o američkim interesima.“ Ili je pisac čuvene knjige „Zbogom, Rusijo!“, u kojoj je među prvima u celom svetu razobličio čudovišne razmere zapadne privatizacione pljačke u jeljcinskoj državi, nepoželjan zbog toga što je još pre nekoliko meseci upozorio da je „Treći svetski rat već počeo“? „Jedanaesti septembar 2001. označio je početak rata u Avganistanu, potom je počeo rat u Iraku, pa onda u Libiji, zatim u Siriji, pa u Ukrajini. Sve je to jedno isto. To je operacija za promenu toka istorije. Suština je u sledećem: ili ćemo da shvatimo opasnost da budemo izmanipulisani, ili nećemo moći da se odbranimo. A zašto rat? Ovde treba razjasniti: rat je neophodan zato što resursa neće biti dovoljno za sve, ni za pola ovog veka. Organizatori 11. septembra su već tada znali šta će se sada dešavati, zato što su imali informacije, a mi ih nemamo. Krajem 20. veka nije bilo takvog porasta stanovništva, a sada već ima više od sedam milijardi ljudi. U takvim uslovima rat je neizbežan. Kada resursa ne bude dovoljno za sve, ishod će biti automatski – najjači će koristiti oružje da bi osvojili sredstva za egzistenciju. Mi se nalazimo upravo u toj fazi“, najavio je Kijeza u svom predavanju, još aprila ove godine. A može biti da je autor nekoliko italijanskih bestselera, čiji su se tiraži prodavali i u više od 100.000 primeraka, nepoželjan u maloj baltičkoj NATO-Estoniji zato što veruje da sadašnji globalni poredak „Novog imperijalizma“, u kojem vladaju nasilje i pohlepa – ima alternativu? Da li zato što smatra da ta alternativa mora da uključuje Rusiju? Evo šta je rekao Kijeza na pomenutom predavanju: „Razvija se prava masovna rusofobija. Parlamentarna skupština Saveta Evrope privremeno je isključila Rusiju sa svojih zasedanja. Evropska komisija i evropske strukture organizovale su prevrat u Kijevu i u njemu učestvovale, zajedno sa SAD-om. Napad je bio uspešan: one su osvojile Ukrajinu i sva njena gasna infrastruktura sada se nalazi u rukama SAD-a. Počinje rat za gas, za energiju. U toku je prava ofanziva.“ RATNI POKLIČ Ili je, ipak, njegov najveći greh naprosto u tome što se zalaže za – mir? U epohi histerične ratnohuškačke propagande, to je nesumnjivo težak prestup. „Najpre, treba se misaono pripremiti za promene. Treba da se fokusiramo i počnemo da razmišljamo drugačije. Veoma je važan dijalog među kulturama. Treba umnožiti mogućnosti približavanja Rusije sa ostalim svetom. Važno je da prisustvo Rusa u svetu bude prihvaćeno kao pozitivan faktor. Potreban je novi pogled na međunarodne odnose. Sa tačke gledišta države, smatram da se Vladimir Putin ponaša besprekorno. On nije mogao ništa drugačije da postupi i učinio je sve što je trebalo“, istakao je Kijeza. Kada se sagledaju njegovi stavovi, koji se suštinski nisu promenili u poslednjih 30 godina, postaje očigledno zašto je nepoželjan. On razbija dominantnu rusofobnu paradigmu u zapadnim medijima, evropskim i američkim, i zato ga treba ukinuti, zabraniti. A najbolje uhapsiti, pa proterati zauvek, kako su to učinili „domišljati“ Estonci. Jer, dok tenkovi i oklopna vozila američke Prve konjičke divizije ovih dana krstare prugama Baltika, gde su ih natovarene u vagone, kamere snimile u Letoniji pokraj ruske granice, ne sme biti nikoga da zapita – ko je agresor i u čijem se interesu sve to radi? Za američke parlamentarce, recimo, nema nikakve dileme. Rusija je agresivna i zato su, sada već oba doma američkog Kongresa, usvojila svoje rezolucije kojima se predsedniku Baraku Obami odobrava slanje oružja Ukrajini i daju odrešene ruke za uvođenje novih sankcija Rusiji, bez obzira na to da li evropski saveznici to podržavaju ili ne. Konačno je pala i poslednja prepreka za isporuke naoružanja kijevskom režimu, što ne može biti ništa drugo do predvorje katastrofe i uvod u veliki rat. A taj rat protiv Rusije, sa aspekta američkih interesa, mnogo je bolje da vode Ukrajinci nego da ginu vojnici NATO-a. Za početak, predviđeno je „skromnih“ 350 miliona dolara za isporuke smrtonosnog tereta, ali treba imati u vidu da se to odnosi samo na SAD direktno. Ovom ratnom pokliču, svojim novcem mogu se pridružiti i druge države, pa i sam NATO. Posebna tačka rezolucije odnosi se na „suštinsko i neodložno širenje“ američkog propagandnog televizijskog i radio-emitovanja na ruskom jeziku u zemljama bivšeg SSSR-a. Zato je Džulijeto Kijeza morao biti proteran. Na sve to oglasio se i predsednik Petro Porošenko iz Kijeva, sa bizarnim zahtevom da Rusiji bude oduzeto pravo veta u Savetu bezbednosti UN, pod izgovorom da postaje „neefikasan posleratni sistem globalne bezbednosti, uključujući i SB UN“. Prema njegovom mišljenju, takva situacija nastaje kada jedna od stalnih članica SB, koja ima pravo veta, „postane agresor“. Neko neupućen pomislio bi da Porošenko ukazuje na SAD, koje su napale Jugoslaviju i Irak. Upravo za one neupućene – Porošenko je dodao da je on „predsednik mira, a ne predsednik rata, a Ukrajina je zemlja mira, a ne zemlja rata“, pa zaključio da se „koordinisani napori međunarodne zajednice svode na to da se situacija dovede do mira, a ne da se raspaljuje rat“. Tu se postavlja logično pitanje: da li je Ukrajina zemlja mira, ili u njoj već skoro godinu dana besni građanski rat? I da li „koordinisani napori međunarodne zajednice“ Porošenku donose avione pune cveća, ili ratnog materijala? FINANSIJSKI CUNAMI Sa druge strane, Rusija se našla na meti finansijskog cunamija, oličenog u strmoglavom padu cene nafte, osnovnog ruskog izvoznog proizvoda, na manje od 60 dolara za barel. S obzirom na to da Moskva naftu prodaje uglavnom u dolarima, u istoj proporciji obrušila se i ruska valuta, izgubivši 100 odsto vrednosti za samo dve nedelje. Time su se pokazale kao pogrešne Putinove procene od pre nekoliko meseci da zemlje arapskog sveta, pre svih Saudijska Arabija, neće dozvoliti da cena barela padne ispod 80 dolara, jer tada njihova proizvodnja postaje nerentabilna, ali se to ipak desilo. Isto tako, najvećim delom izjalovile su se i nade Moskve da će Evropa ostati čvrsta u odbrani svojih vitalnih interesa i neće pokleknuti pod pritiscima Vašingtona i uvesti sankcije Rusiji. Na prvi pogled, reklo bi se da je Rusija ostala sama i bez ijednog prijatelja na Zapadu. Međutim, da li baš svi u Evropi i SAD-u tako misle? Pokazalo se da ne. Ispostavilo se da ljudi poput Džulijeta Kijeze uopšte nisu tako usamljeni u svojim zemljama. Ovih dana dosta je citiran bivši pripadnik američke obaveštajne službe CIA, veteran Filip Điraldi, koji u listu „Ameriken konzervativ“ otvoreno poziva Belu kuću da odustane od lažljive propagande i „tajnog rata“ protiv Rusije, koji može biti katastrofa za sve. U kritici zvaničnog Vašingtona pridružuje se i bivši kongresmen iz Teksasa i dvostruki predsednički kandidat na unutarstranačkim izborima Republikanske partije, Ron Pol, koji antiruske rezolucije Kongresa ocenjuje kao „neskrivenu propagandu“. U ovim dokumentima, smatra Pol, sadržano je „mnogo otvorenih laži, poluistina i izvrtanja“, što može „isprovocirati rat sa Rusijom koji će dovesti do totalnog uništenja“. Da li ovo podseća na „američkog Kijezu“? Kada se stupi na evropsko tlo, situacija je još zanimljivija. U zemljama EU postoje čitave partije, uključujući i parlamentarne, koje se zalažu za saradnju sa Rusijom. Sa zvaničnim vlastima je, ipak, nešto drugačiji slučaj. Tako je ruski šef diplomatije morao ovih dana burno da reaguje na informaciju objavljenu na sajtu nemačke vlade, gde se na spisku naroda koji žive na Krimu pominju Ukrajinci, Tatari i Nemci – ali ne i Rusi! A njih je, kako se ispostavilo odmah po ispravljanju ove „greške“, na Krimu najviše – preko 60 odsto. „ISTINOTRAŽITELjI“ Među običnim Nemcima, rađaju se pokreti koji se otvoreno dive Putinu kao lideru cele Evrope i koji organizuju u nemačkim gradovima „Demonstracije za mir“. Prema pisanju „Frankfurter algemajne cajtunga“, ovi pokreti za mir, ili kako sebe zovu – „istinotražitelji“, veoma su brojni i aktivni po blogovima i internet sajtovima, gde se aktivno suprotstavljaju kritičarima Rusije, iznoseći suprotne argumente. Među njima su poznati nezavisni novinari i aktivisti. U tekstu se navodi da ovi Nemci smatraju Zapad pretnjom i zato vole Rusiju. „Oni pate za starim vrednostima i plaše se dekadentnog zapadnog društva“, piše autor Ana Prickau i ističe da je njihov gnev suviše velik da bi bio veštački ili kupljen iz Kremlja. Upravo je Putin, kako navodi, sa svojim suprotstavljanjem Zapadu, stub oslonac ideologije „istinotražitelja“. Tako je prošle nedelje oko dve hiljade protivnika zapadne politike, ujedinjenih u pokret „Mirna zima“, demonstriralo u Berlinu. Ovo je bio prvi protest i oni najavljuju da će svoje akcije protiv „glavnog agresora – NATO-a“, ove zime pokrenuti i u drugim nemačkim gradovima. U Francuskoj su ovi pokreti još jasnije profilisani i svoju artikulaciju sprovode pre svega kroz moćnu partiju „Narodni front“, na čijem je čelu Marin le Pen. Ali, otvorenih rusofila koji podržavaju Putina ima širom francuske političke scene. Oni tvrde da postoji američka zavera protiv Kremlja i zalažu se za obnovu odnosa između Evrope i Rusije. Bez obzira na pritiske i zapadne sankcije, sada se može izmeriti stepen podrške pojedinih francuskih političkih krugova Federaciji, piše pariski „Mond“. Pored Le Penove, u ovu grupu spadaju bivši uticajni akteri sa leve i desne strane političkog spektra. Među njima su bivši, ali i dalje uticajni ministar odbrane i unutrašnjih poslova Žan Pjer Ševenman, jedan od osnivača vladajuće Socijalističke partije (otcepio se 2008.) kao i njegov kolega, bivši ministar prosvete Žan Lik Melanšon. Sa desne strane, za saradnju sa Rusijom zalažu se bivši premijer (2007–2012) Fransoa Fijon i bivši ministar i lider partije „Pokret za Francusku“ Filip de Vilje. U grupu prijatelja Rusije, „Mond“ svrstava čak i bivšeg predsednika Nikolu Sarkozija, kao i sve one političare koji se nadahnjuju idejama Šarla de Gola i Fransoa Miterana. Očigledno je da je čitava ova grupa izgubila vodeće pozicije posle 2012. godine, ali Marin le Pen primetno jača. Tako bi se moglo ići redom kroz Evropu i nabrajati, od zemlje do zemlje: Mađarska, Slovačka, Češka, Slovenija, Austrija, Italija, Bugarska, Grčka, Kipar – svuda postoje izražene političke i društvene snage koje podržavaju „družbu“ i saradnju sa Rusijom. Izvan EU, to su i Srbija, BiH, Crna Gora, naravno i Ukrajina. A u poslednje vreme, sve izraženije i Turska. U to je mogla da se uveri ovih dana i nova komesarka za spoljne poslove EU, Italijanka Federika Mogerini, koju su donedavno i samu sumnjičili za simpatije prema Moskvi. Ona je, samo nedelju dana posle Putina, doputovala u dvodnevnu posetu Ankari, sa ciljem da ubedi predsednika Redžepa Tajipa Erdogana da se okane energetske i trgovinske saradnje sa Moskvom. Zauzvrat mu je, kako prenose ruski mediji, ponudila perspektivu ulaska u EU, navodno u „roku od pet godina“, dok drugi izvori tvrde da konkretan datum nije obećan. Da su ovi drugi verovatno bliži istini, vidi se i iz toga što je turski premijer samo nekoliko dana kasnije pohapsio veću grupu „zapadnih agenata“ u domaćim medijima, koji su podrivali stabilnost države, na šta je i Mogerinijeva besno reagovala. Erdogan očigledno nije poverovao lepim obećanjima Brisela, ali ovaj slučaj svedoči i o nečemu drugom: brzina pristupanja EU meri se pre svega spremnošću na antirusko delovanje. Međutim, primer Bugarske i izgubljenog „Južnog toka“ je pokazao da tek onda kada jedna država ispuni sve zahteve zapadnih rusofoba – može biti sigurna da njene interese više niko neće štititi. Upravo to je Kijeza želeo da objasni u Talinu, ali je proteran. (Pečat) -- Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM --- Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska Informativna Mreza“. Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com. Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com. Посетите ову групу на http://groups.google.com/group/siem. Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите https://groups.google.com/d/msgid/siem/00d101d021f8%240245f6d0%2406d1e470%24%40gmail.com. За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.
