svedok.rs <http://www.svedok.rs/index.asp?show=100205>
Internet Svedok - 1002
Za Svedok piše: Prof. dr Jasmina L. Vujić, prva žena dekan katedre za nuklearni
inžinjering na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju
SRBIJA BEZ SUTRA
Obično moje tekstove završavam rečenicom „Zemlja iz koje je otišla
mladost, nema budućnosti“, ali ću ovoga puta da počnem sa tom rečenicom.
Nedavno me je Društvo za srpsku duhovnu i biološku obnovu „Istočnik“
pozvalo da u Knjaževcu održim tribinu na temu „Otići ili ostati?“, koja je
trajala preko 3 sata i gde sam odgovarala na pitanja od „Kako živi srpska
dijaspora, šta očekuje od matice i koje su mogućnosti saradnje? Zašto i kuda
mladi iz Srbije žele da odu? Kako naši mladi ljudi u SAD vide Srbiju? Kako i da
li je naša naučna elita spremna da se aktivno uključi u društveni život Srbije?
Treba li i koliko ulagati u nauku. Savremena migraciona kretanja u svetu“, do
„Koje su posledice NATO bombardovanja osiromašenim uranijumom?“
Na samom početku tribine, moj domaćin Saša Ilijić, profesor u
Knjaževačkoj gimnaziji – jednoj od najstarijih u Srbiji koja je osnovana 1871,
je pročitao rezultate ankete koju je sproveo među srednjoškolcima u Knjaževcu:
većina želi da studira ili u Nišu ili u Beogradu, a posle završenih studija
samo 17 odsto srednjoškolaca planira da ostane u Srbiji! Svega 3 odsto želi da
se vrati u Knjaževac, a neverovatnih 63 odsto planira da trajno ostane i živi u
inostranstvu!
Ogromna većina knjaževačkih srednjoškolaca – 81 odsto misli da su uslovi
za život bolji u inostranstvu.
Ja sam na to odgovorila podacima iz ankete koju su 2003. godine sproveli
studenti našeg porekla sa Kalifornijskog univerziteta u Berkliju i sa
Univerziteta Stanford (oba svetski poznata i priznata univerziteta se nalaze u
San Francisko zalivu, vrlo blizo Silicijumske doline) na temu „Kako mladi Srbi
iz rasejanja mogu da se povežu, sarađuju i pomognu Srbiji?“ i to među 400
mladih Srba u SAD i Kanadi. Na sledećoj mapi je prikazano gde su se tada
nalazili mladi koji su učestvovali u anketi:
Od 400 intervjuisanih mladih Srba, 34 odsto su studirali (ili završili)
tehničke nauke, 22 odsto društvene nauke, 19 procenata prirodne nauke, 18 odsto
biznis, 4 odsto pravne nauke, a 3 procenta medicinske nauke.
Takođe, 48 odsto su već radili, 23 odsto su još bili na redovnim
studijama, a 29 procenata na postdiplomskim studijama...Od toga je 31 odsto
imao doktorate (ili završavalo doktorske studije), 24 odsto mastere i 45 odsto
diplome redovnih studija.
Ovi izvanredni mladi ljudi su završili najbolje fakultete u SAD i Kanadi
(20 odsto je završilo na univerzitetima koji su u prvih 10 u svetu, a još 40
procenata na univerzitetima koji su u prvih 20 u svetu!).
Oni zaposleni su radili u vrhunskim kompanijama, institutima i
laboratorijama na svetu: Intel, Hewlit Packard, Microsoft, Motorola, Alcatel,
Hitachi, Goldman Sachs, Ernst&Yung LLP,..
Neverovatnih 54 odsto je tada reklo da bi se vratili da žive i rade u
Srbiji! Veći deo (32%) je želelo da radi u privatnim preduzećima, 24% je želelo
da pokrene svoj sopstveni biznis, 20% je želeo da radi na univerzitetima dok je
samo 2% želelo da radi u državnim kompanijama. Cak 92 odsto je smatralo da
Srbija može da stane na noge jedino ako naše rasejanje, vlada u Srbiji i
privatni sektor rade zajedno, i da je neophodna velika podrška države naročito
za pokretanje velikih razvojnih projekata u oblasti informacione tehnologije i
telekomunikacija.
Ti naši pametni i obrazovani mladi ljudi su pre više od 12 godina
zagovarali osnivanje „Silicijumske doline u Srbiji“, u kojoj bi se na
jednostavni način pokretale male kompanije (start–ups) sa novim idejama u
oblasti telekominikacija i informacione tehnologije, gde bi se susretali
inženjeri i pronalazači sa investitorima i predstavnicima države.
I tada su uočili da je jedan od nedostataka nepostojanje odgovaraućih
zakona, pojednostavljene procedure za registrovanje malih kompanija, i želje u
državi da vrati mlade ljude i pokrene i osnaži privredu.
Koja je situacija 12 godine posle ove ankete? Veoma mali broj naših
mladih visoko obrazovanih ljudi je uspeo da se vrati i uspešno započne karijeru
u Srbiji – razni problemi su usporavali i sprečavali njihov povratak, od
neverovatno dugog i skupog procesa za nostrifikovanje diploma, do nemogućnosti
da se probiju među profesorske klike na većini univerziteta, do nepostojanja
pravne države i odgovarajuće regulative za osnivanje inovacionih firmi, do
reketiranja, korupcije, zavisti, i niza drugih prepreka koje su ih spoticale na
svakom koraku.
Mnogi su došli, probali, i razočarani se vratili nazad.
Na ovom mestu bih postavila pitanje, ako je 54% ovih mladih stručnjaka
svetskog nivoa želelo da se vrati i radi u Srbiji, kako niko u Srbiji nije
shvatio značaj ovih brojeva i ovih mladih stručnjaka?
Odgovor je vrlo jednostavan. Od takozvanih „demokratskih promena“ iz
2001. godine, horde partijskih jurišnika su se utrkivale ko će pre da zauzme
pozicije na vlasti i napuni džepove. Prednost su naravno imali nestručnjaci,
koji su, da bi pokrili svoje neznanje, kupovali diplome na „kilo“ i kitili se
šarenim perjem mastera i doktorata koje su kupovali na brzinski stvorenim
privatnim univerzitetima.
Urušen je naš nekad veoma dobar obrazovni sistem, a od nauke su ostali
tragovi. Probala sam 2001– 2002. godine da ukažem tadašnjem ministru za
obrazovanje Gaši Kneževiću i njegovoj savetnici za visoko obrazovanje Srbijanki
Turajlić na veoma loše strane „bolonje“, kao i na to da je cilj u stvari da se
smanji nivo znanja za ogroman broj mladih ljudi. Što ljudi manje znaju, to ih
je lakše kontrolisati, lakše je manipulisati njima. Petnaest godina posle tih
katastrofalnih reformi našeg obrazovanja, jasno je vidljivo srozavanja
kvaliteta nastave na svim nivoima, produžavanje dužine školovanja,
osiromašivanje nastavnog kadra, jer naravno nema država sredstava za
obrazovanje i nauku, i naravno, kontinuirani odlazak mladih van zemlje.
Prema podacima, nezaposlenost mladih u Srbiji je preko 50%!
Samo da potsetim da je prvi ministar za nauku posle „demokratskih
promena“ bio Dragan Domazet, koji je postao poznat po izjavi „Srbiji kao maloj
i ekonomski nerazvijenoj zemlji ne trebaju osnovne nauke, a primenjene nauke
treba da se finasiraju prvenstveno iz privrede,“ zaboravljajući da bez osnovnih
nauka nema ni primenjenih, a da je srpska privreda već tada bila na samrti da
bi danas posle 15 godina postala potuno nevidljiva.
Ovu izjavu tada je nadmašila izjava još jednog „dosovskog“ ministra,
Gaše Kneževića, po kome decu ne treba opterećivati matematikom, jer je to
suviše teško, te zato treba smanjiti časove matematike na četvrtinu!
Prema izjavama ovih prvih dosovskih ministara nama nauka u suštini i ne
treba, a škole treba da zabave decu?!
Ništa se na ovom planu nije promenilo za proteklih 15 godina, pošto su
se smenjivali ministri nestručni za svoje oblasti, od ministra vojnog koji je
bio nastavnik psihologije do minista vojnog za koga kažu da je keramičar, od
ministra za energetiku koji je bio diler nafte preko ministarke za energetiku
koja nije znala šta je „struja“ do ministarke za energetiku čiji je jedini cilj
bio da spreči energetsku saradnju sa Istokom i gradnju Južnog toka.
Ministarstvo za nauku je na kraju i ukinuto, jer nam to zaista i ne
treba, a poslednji ministar za nauku bio je „finansijski genije sa tetkinog
kauča“ koji nije za svoga mandata ni uspeo da shvati šta je nauka, da bi
sadašnji ministar za obrazovanje imao samo jednu jedinu kvalifikaciju da je
„petničar“.
Umesto znanja i stručnosti, jedini kriterijumi za zapošljavanje su ko
koga zna, ili ko je s kim u rodbinskim vezama, a najvažniji kriterijum je
naravno da se učlanite u stranku vladajućeg režima.
Na žalost, pobedila je korupcija, nepotizam, javašluk, sebičnost, krađe,
lično bogaćenje, i mafijaška struktura.
Od povratka mladih obrazovanih stručnjaka, koji bi, ubeđena sam, za vrlo
kratko vreme stavili ovu zemlju na noge, nema ništa, niti će biti dok se
reciklirani i korumpirani kleptokratski političiari i njihove mafijaške veze ne
uklone sa vlasti.
Šta mi možemo da uradimo u čekanju da na čelo Srbije dođu ljudi koji na
prvo mesto stavljaju interese sopstvenog naroda i države, koji neće želeti da
„promene svest srpskom narodu“, koji neće slušati diktate iz inostranstva, koji
neće godinama držati zatvorene narodne muzeje i narodne bilbioteke (da li je
razlog za to bio da mlade generacije nikad ne nauče ko su bili njihovi preci i
koje je ogromno kulturno i duhovno blago i baština koje je naš narod stvorio),
koji finasijski guše Maticu srpsku i najstariji književni časopis u Evripi,
Letopis Matice Srpske!
Većina profesora srpskog porekla na stranim univerzitetima nastoji da
kod naših studenata i mladih stručnjaka/naučnika koji nastavljaju svoje studije
u inostranstvu, razviju na neki način i osećaj obaveze prema zemlji u kojoj su
stekli svoje početno obrazovanje i iz koje su potekli, te da se bar jedan deo
njih odluči za povratak.
Verujemo da bi povratak stručnjaka naročito u tehničkim naukama veoma
doprineo podizanju i nauke i obrazovanja sa niskih grana na kojima se sada
nalaze u Srbiji. Aktivnim sprečavanjem mladih i talentovanih stručnjaka da se
vrate u zemlju i zauzmu pozicije koje im po stručnosti i iskustvu pripadaju,
dalje urušavanje obrazovanja i nauke u Srbiji je neminovno.
Kao i u poslednjih 20 i više godina, ja aktivno radim sa studentima i
stučnjacima našeg porekla koji su odlazili u inostranstvo u potrazi za
vrhunskim obrazovanjem ili zaposlenjem gde bi se zaista cenila njihova
stručnost i iskustvo.
Veoma dobro sarađujem sa organizacijama naših studenata na američkim
univerzitetima, kao što su Organizacija srpskih studenata na Berkliju (BOSS –
Berkeley Organization of Serbian Students), koja je osnovana još 1998. godine,
ili kao što je bila 4S (Society of Stanford Serbian Students – 4S) na Stanfordu.
Naši studenti na Berkliju godinama organizuju razne tribine, panele,
zajedničko gledanje naših filmova, razna stručna, muzička i kulturna
predavanja, a od pre četiri godine organizuju i Svetosavsku akademiju (ili na
engleskom Serbian Cultural Evening – Srpsko kulturno veče). Prva Svetosavska
akademija je bila naravno posvećena životu, delu i značaju Svetog Save.
Zamislite kako to zvuči Amerikancima, čija država postoji nešto više od 200
godina, kada podsećamo na svoje korene i državnost koji sežu u 11 ili 12 vek.
Druga je bila o Nikoli Tesli, dok je prošle godine tema bila Prvi svetski rat.
Bilo je neophodno sprečiti pokušaje da se Srbija prikaže kao krivac za Prvi
svetski rat a Gavrilo Princip prikaže kao „terorista“.
Ove godine je tema bio život i dostignuća Mihajla Pupina. Studenti našeg
porekla (od kojih su neki rođeni i odrasli u SAD), a i njihovi roditelji,
prijatelji i kolege, na taj način saznaju o značajnim ljudima i događajima u
našoj istoriji, nauci, kulturi, umetnosti. Upoznaju sa svojim korenima, uče da
budu ponosni na svoje poreklo, na svoju istoriju, jezik, pismo, duhovnost,
književnost, tako da niko neće moći tako lako da im „menja svest“. Svaka
Svetosavska akademija se sastoji od scenskog i muzičkog dela, koje pripremaju
studenti, sve je na engleskom, kako bi o našoj kulturi, nauci i istoriji čuli i
Amerikanci i studenti iz celog sveta. Uvek smo imali veliko interesovanje za
naše Akademije – sa 300 do 400 gledalaca. Veoma lepo sarađujemo sa četiri naše
crkve u San Francisko zalivu, a Vladika Maksim nije propustio da prisustvuje
našim Svetosavskim akademijama.
Isto radimo i na umrežavanju naših izvanrednih mladih ljudi u strukovna
udruženja, kao što je Udruženje elektroinženjera našeg porekla u SAD, čiji sam
osnivač bila pre 15 godina, zajedno sa kolegama Svetom Đurićem i Mitom
Poštićem. Ovo udruženje ima nekoliko stotina članova uglavnom u SAD, među
kojima su profesori na vodećim svetskim univerziteima, naučnici i stručnjaci
koji rade u vrhunskim istraživačkim laboratorijama, naučnim centrima i
kompanijama u Silicijumskoj dolini, kao što su Gugl, Fejsbuk, Hjulit Pakard,
Apl, Cisko,...Zahvaljujući ovom strukovnom udruženju u više navrata su stigli
kontejneri sa pošiljkama komjutera i opreme za škole, fakultete i bolnice,
veoma skupa instrumentacija za naučna istraživanja, serveri i udžbenici.
Izgrađen je i ceo Laboratorijski blok za Elektrotehnički fakultet u Beogradu
(poklon našeg divnog kolege iz Los Anđelesa Ivana Rašovića), a za pomoć
poplavljenima je prošle godine za nedelju dana skupljeno blizu 20 hiljada
dolara.
Ta pomoć je poslalata ugroženim školama preko Fondacije Novak Đoković.
Ovde je naveden samo mali deo aktvinosti naših stručnjaka u rasejanju.
Takvi vrhunski stručnjaci očigledno nisu potrebni Srbiji. Po mojim
procenama, manje od 0,1 posto se vratio, dok se odliv „mozgova“ nastavio
nesmanjenom brzinom. Procena je da nekoliko hiljada mladih obrazovanih ljudi
napuštaju Srbiju svake godine. Mladi odlaze jer je uništeno školstvo a na
vlasti se nalaze oni koji su kupili diplome. Mladi odlaze, jer nemaju gde da
nađu posao pošto je uništena privreda, a i ono malo što je ostalo drže
korumpirani tajkuni povezani sa korumpiranim režimom. Mladi odlaze jer vlada
korupcija, partokratija, licemerje, i nepotizam. Mladi odlaze jer se ne cene
prave vrednosti, kao što su poštenje, obrazovanost, tradicionalna porodica,
duhovnost, moral.
Mladi odlaze jer ne mogu ovde da zasnuju svoju porodicu i zarade
dovoljno da bi mogli da je odgaje decu. Mladi odlaze da ne bi morali da se
učlane u vladajuće stranke i kuvaju kafe keramičarima, grobarima, pevaljkama i
sličnom polusvetu, koji su prevarom došli na vlast. Mladi odlaze jer vladajući
režim hoće da im promeni svest i od njih napravi svetsko roblje u sopstvenoj
zemlji.
Dok god se nastavlja ovaj „bezalternativni pravac“ koji je doveo Srbiju
je na ivici ambisa, put niz liticu je zagarantovan, te ponavljam „Zemlja iz
koje je otišla mladost da se ne vrati, nema budućnosti“.
Kvalitetna i objektivna informacija zahteva novac. Poštujte rad
novinara i pomozite opstanak slobodnog novinarstva. Kupite Svedok na kiosku.
Kolonirani klonovi kloniranih klonova
Ni u visokom obrazovanju nije bolja situacija, jer se zapošljavaju
docenti „po babu i stričevima“, a ne po stručnim kvalifikacijama. Nedavno je
grupa profesora našeg porekla sa najboljih američkih univerziteta, uključujući
i mene, imala oštru diskusiju sa grupom profesora sa jedne katedre na fakultetu
u Beogradu, čije ime za sada ne bih spominjala, a u vezi nedavanja podrške
mladom kolegi za mesto docenta na toj katedri. Mladom kolegi, koji je bio jedan
od najboljih studenata na toj istoj katedri, kao strašan nedostatak je uzeto to
što je doktorirao na jednom od najboljih svetskih univerziteta u toj oblasti,
što je postdoktorske studije takođe obavio na još jednom vrhunskim svetskom
univerzitetu, što je imao veliki broj naučnih radova u najboljim svetskim
časopisima u toj oblasti, i što je predložio datoj katedri nove moderne pravce
istraživačkog razvoja na svetskom nivou i nove predmete koje do tada nisu
imali.
Evo izvoda iz mog pisma kolegama sa navedene katedre: „Šta to bi,
kolege? Da li možete jasno da formulišete razloge za glasanje protiv ovog
kandidata? Zaista bismo voleli da ih vidimo. Možete i anonimno da ih napišete,
stavite u koverte i date dekanu, ako nemate dovoljno integriteta da ih javno
kažete. Da li ste se rukovodili najvišim normama naše profesije, uključujući
visoke etičke i moralne norme? Prema onome što smo čuli, jedno objašnjenje je
da se kolege plaše jake konkurencije, pa se trude da je eliminišu u samom
začetku, i tako obezbede sebi dalje napredovanje. Ako je to tako, onda ne samo
da nisu vredni da dalje napreduju, nego nisu vredni ni da budu na mestu na kome
su trenutno. Da li možete da pogledate sebe u ogledalo i zapitate se da li ste
vredni da vaspitavate sledeće generacije mladih inženjera?“
U diskusiji koja je posle ove moje poruke usledila, izašlo je na videlo
da se na datoj katedri (što je zaraza koja se proširila po celom Beogradskom
univerzitetu) kloniraju – odnosno, profesori svoje „podobne“ studente
ostavljaju na istoj katedri kao asistente, pa ih onda poguraju da dobije
mastere pa doktorate u identičnim oblastima u kojim rade dati profesori, tako
da stvaraju svoje grupe istomišljenika, koje direktno zavise od njih. To se
naziva „kloniranje“, i smatra se veoma štetnim za opstanak fakulteta (naročito
na vrhunskim svetskim univerzitetima), jer se ne stvara novo znanje, nema
zdrave konkurencije, a u suštini u takvim sredinama i ne postoji nikakav
istraživački rad. Na dugi rok „kloniranje“ dovodi do urušavanja kvaliteta
studija, smanjivanja nivoa znanja, i time se degradira ceo obrazovni i naučni
sistem jedne zemlje. Na primer, kada se penzionišu stari prekaljeni lekari (što
je upravo u toku), pa treba da nas leče mamini i tatini „desetkaši“, koji
završiše Medicinski fakultet u Beogradu bez i jedne devetke, što je
neverovatno, plašim za pacijente koje će ti lekari lečiti u skoroj budućnosti.
Za njih u Srbiji nije bilo mesta?!
Šta se desilo sa 5 studenata koji su 2003. godine sproveli anketu?
Danijela Cabrić, koja je tada završavala doktorske studije na
Kalifornijskom univerzitetu na Berkliju (prethodno je završila redovne studije
na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu i master studije na Kalifornijskom
univerzitetu u Los Anđelosu – UCLA), je sada vanredni profesor na UCLA, i
direktor laboratorijskog centra CORES, koji se bavi razvojem najnovije bežične
radiotehnologije. Dobila je niz nagrada i priznanja (Helman, Okinawa
Foundation), uključujući i prestižnu nagradu CAREER od američke National
Science Foundation 2012. godine.
Vladimir Stojanović, koji je tada završavao doktorske studije na
Stanfordu (prethodno je završio redovne studije na Elektrotehničkom fakultetu u
Beogradu), je sada vanredni profesor na Berkliju, koji se bavi razvojem
integrisanih kola i najnovijih komjuterskih dizajna, integrisanom fotonikom i
fizičkom elektronikom.
Uključen je u rad dva istraživačka centra na Berkliju – Berkeley
Wireless Research Center (Istraživački centar za bežičnu radiotehnologiju) i
Center for Energy Efficient Electronic Science (Istraživački centar za razvoj
energetski efikasne elektronike). Dobio je takođe niz nagrada (IEEE, IBM),
uključujući i prestižnu nagradu CAREER od američke National Science Foundation
2009.
Dejan Marković, koji je tada tada završavao doktorske studije na
Kalifornijskom univerzitetu na Berkliju (prethodno je završio redovne studije
na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu), sada je redovni profesor na
Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelosu – UCLA, i vodi Istraživački centar
za paralelne komjuterske dizajne. Takođe je nagrađen sa nizom nagrada (IEEE,
ISCC), uključujući i prestižnu nagradu CAREER od američke National Science
Foundation 2009.
Andreja Jović, koji je tada bio student na redovnim studijama na
Berkliju, sada je postdoktorand na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, i bavi se
signalima na ćelijskom nivou korišćenjem mikro fluida. Takođe je dobio niz
nagrada uključujući i ACS Postdoctoral Fellowship and the Rackham Predoctoral
Fellowship.
Aleksandar Kojić, koji je tada bio postdoktorand na Stanfordu, sada je
direktor Odseka za energetske tehnologije u Istraživačkom centru kompanije
Bosch u Palo Altu u Kaliforniji (the Energy Technologies Department of Robert
Bosch Corporate Research and Technology Center, North America. Headquartered in
Palo Alto, CA). Njegov Odsek se bavi razvojem daleko efikasnijih tehologija za
konverziju i skladištenje energije, koje imaju minimalni štetni uticaj na
životnu okolinu.
Ko je Jasmina L Vujić?
Prof. dr Jasmina Vujuć je redovni profesor na Kalifornijskom
univerzitetu u Berkliju, naučnik je i stručnjak svetskog glasa u oblastima
nuklearne fizike, analize i dizajna nuklearnih reaktora najnovije generacije,
primene zračenja u medicini (nuklearna medicina i terapija raka) i industriji,
kao i u oblasti nuklearne sigurnosti.
Bila je prva žena dekan na jednom od fakulteta za nuklearnu tehniku u
SAD, od 2005. do 2009. godine. U 2009. godini je bila predsednik udruženja
dekana svih fakulteta za nuklearnu tehniku u SAD. Clan je niza savetodavnih
odbora na univerzitetima i institutima u SAD i Japanu, kao i upravnih odbora
nakoliko strukovnih udruženja u SAD. Osnivač je i prvi predsednik Udruženja
elektroinženjera našeg porekla u SAD, koje broji nekoliko stotina članova. Od
2012. član je Akademije inženjerskih nauka Srbije, a od 2013. član Akademije
nauka i umetnosti Republike Srpske.
Ima svoju odrednicu u Srpskoj enciklopediji u nedavno objavljenom trećem
tomu Azbučnika V.
Za svoj naučni i stručni rad primila je niz nagrada, a Vlada Republike
Srbije joj je dodelila Plaketu TESLA 2006, povodom 150—te godišnjice od rođenja
Nikole Tesle, za zasluge u promovisanju Teslinog imena i dela, kao i
promovisanju ostalih naučnika srpskog porekla u SAD.
Predsednik Republike Srpske Dodik ju je 2013. godine odlikovao Ordenom
zastave Republike Srpske sa zlatnim vijencem.
Prošle godine joj je dodeljena „Hilandarska spomenica“ za nesebičnu
pomoć u obnovi Hilandara.
--
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
---
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње,
пошаљите имејл на [email protected].
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на [email protected].
Посетите ову групу на http://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите
https://groups.google.com/d/msgid/siem/017501d10b31%2474315c30%245c941490%24%40gmail.com.
За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.
