НИН ИНТЕРВЈУ: БОЈАНА МАЉЕВИЋ Желим да се захвалим новинарки Тањи Николић Ђаковић на изузетно коректно пренетом разговору који смо водиле 23.10.2015. у Звездара Театру, непланирано дуго. Требало је изборити се са свим мојим речима, За недељник НИН<http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=97441>. Нисам од оних који штеде речи. То је једна од мојих мана. Волела бих да умем краће. Умем, понекад, најчешће на Твитеру који ограничава број карактера и тера ме да вагам слова, одмеравам речи, ударим штрих по реченици. Али у разговору, тешко. Уредница је морала да скрати интервју, у току самог прелома. Вероватно је та скраћена верзија и боља, али ја је немам. Како год, хвала Тањи што ме је позвала да одговорим на неколико нормалних питања. То је данас реткост. Овде на блогу постављам интегралну верзију интервјуа. Наслов је, наравно, уреднички. Остало смо Тања и ја. ФОТО: Зоран Лончаревић ВУЧИЋ НЕ МОЖЕ ДА НАТЕРА ЕЛИТУ ДА ГА ВОЛИ Најзабавнија јој је реченица коју је изговорио уредник неког таблоида: ”Она Бојана Маљевић, она твита шта јој падне на памет!” – “Јок, него ћу да твитам шта неком другом падне на памет?!”, каже. Твитер јој је послужио као реклама за посао када је кретала да ради као продуцент серије “Отворена врата”. Нису имали новца за медијску кампању и рекламирали су је кроз друштвене мреже. Навукла се, али није од оних који твитују по читав дан и сваког дана. То што твитујеш те довело на списак државних непријатеља? Не бих ја то тако озбиљно схватала. Твитер је, због своје брзине, идеална медијска алатка у друштву у ком се услови живота и дешавања мењају брже него што можемо да делујемо или да се на њих навикнемо. Не мислим да је твитер битан, али имајући у виду да је отет простор у мејнстрим медијима, а да се живот одвија тако брзо, није неважан извор информација. Откад је 2012. промењена власт нисам одмах била ни критички ни негативно настројена. Слика је почела да се указује на прави начин од Фекетића. Па око поплава, Београда на води, па личне карте, уговори, дипломе, афере, хеликоптер, сад станови, печурке… Многи од којих смо очекивали реакцију, критичку мисао, став, покушали су да се сакрију у ту Пандорину кутију. Ћутња, та велика тишина која се стварала и реакције власти на малобројне критике биле су иритантне. Кулминирало је прошле јесени, када је изашао тај списак неподобних твитераша и када су телевизије нагло почеле да мењају програмске шеме, претварајући цео наш јавни простор у један велики турбо-ријалити. Новинари и људи који се могу сматрати тим вечним чуварима критичке мисли, наравно имају већу одговорност него други људи. Али све је толико обесмишљено… да ли постоји икакав смисао у томе да ја сад тебе као новинарку храбрим да будеш храбрија, да износиш неке чињенице, да неко храбри мене? Не постоји. У земљи у којој не знаш шта је вест а шта иронија – не постоји нарочит смисао. У једном моменту си постала занимљива једном таблоиду. Био је то обрачун власти са тобом? Или упозорење? Када си твитала у циљу подршке Саши Јанковићу, изашла је прича о наводно твојој кафани и дугу за струју од 80.000 евра? Не знам да ли је упозорење, али се дешавало док сам пружала подршку заштитнику грађана, због незапамћеног медијског линча ком је био изложен. Наравно да немам кафану, нити дуг. Преко твитера ми се обратио уредник тог таблоида, прво да ме убеди да грешим и да не знам који је “зликовац” Јанковић. Потом је најављивао да ће тај таблоид писати о мени. Рекох: ”Пиши шта хоћеш, само да знаш – ја пса немам!”, мислећи на оно што је урадио Вањи Ћаловић у Црној Гори, тај исти човек, ставивши је на насловну страну у контексту порнографије са животињама. Онда су писали: ”Одакле ти паре? Од државе си узела за филм”… При томе, пишу делом тачну ствар, држава је подржала пројекат, осим што нисам ништа “узела” нити ми је неко нешто “поклонио”. Добили смо део средстава за филм о трговини људима “Сестре”, који је имао и подршку Европске уније, па ја сам се тиме хвалила на сва уста, захвална свима који су помогли, поносна на све резултате екипе и на Захвалницу Уједињених нација коју сам добила за тај пројекат. Ту, дакле, није било ничег таблоидног. Дакле, био је то обрачун са тобом? Али ко сам ја? Шта ко има да се обрачунава са мном? Нисам била једина, то је задесило скоро сваку јавну личност која се усудила да каже “Чекајте! Ово је страшно!” Нисам ја ту важна, ми својим реакцијама заправо дајемо могућност таблоидима да они још више пишу о том нечему што им је предмет интересовања. То није обрачун, ту се заправо ради о ућуткавању. И о недостатку љубави, јер можеш ти да имаш већину као што премијер уважава велико поверење грађана, бар тако кажу истраживања, и то преко 50 одсто, али то је недовољно ако те подржава мало ко писмен. Отуда потреба за “љубављу” такозване интелектуалне елите. Разумем ја како се премијер осећа. Он је први лидер који “љубав” те елите није добио. О Николићу да не говорим. Сви су је имали, Милошевић, Коштуница, Ђинђић и онај несретни Тадић. Сетите се колико је и Чеду део “интелектуалне елите” подржавао. Баш смо навијали за промене, за неки резултат, па се није догодило, али та је “љубав” постојала, подршка и жмурење на грешке – у нади да ће се догодити то нешто, што сви чекамо од 2000. И сад, једини који то нема од свих њих је Вучић. Тому не рачунам. Капирам да је то болно. Али то не значи, ваљда, да премијер треба да прозива људе, као Кокана Младеновића на конференцији за штампу, или мене у ТВ емисији, или сутра опет неког, говорећи контра ономе што налаже пристојност. Вучић мисли да се уважавање стиче омаловажавањем?! И сарадника и неистомишљеника. То просто не бива. [bojana maljevic foto zoran loncarevic 02]<https://bojanamaljevic.files.wordpress.com/2015/11/bojana-maljevic-foto-zoran-loncarevic-02.jpg> Гледала си ту емисију, и шта си размишљала до момента када је премијер поменуо тебе? Не, била сам у позоришту, тада сам гледала сјајну Дуду Глид као Мајку Храброст. И затекла сам стотину порука поводом те емисије. Потом сам је гледала са сином, који је већ пунолетан и мислим да развија своју критичку мисао. И гледамо човека који непрестано говори, од којег нико не може да дође до речи, увек исте ствари, умара та тактика, а очито је тактика: смождити саговорнике, па и гледаоце, да стекну уверење да он влада материјом, неким бројкама, информацијама, неким намерама, резултатима, а у ствари је све то обичан пи–ар, и од тога нема ништа. Нажалост, све је фејк. Ова Влада само је наследила претходни модел и додатно га је развила. Тако да, ми живимо у макети. Земља макета. У којој само он ради и само он пати. За Косово смо чули информацију да ока није склопио због одлуке Унеска, при томе се понаша као да је за ту одлуку чуо тек три дана раније, а ми знамо годинама шта је… … План… …Тема, план, а он сазива труст мозгова, цркву, Владу, Академију наука – дан уочи гласања. Потпуна фарса. Добро, да се вратимо, и, ти чујеш своје име док те премијер прозива у телевизијској емисији? Зашто се премијер интересује за то што радиш не као глумица, него у своје слободно време? Одлучио је да нисам елита. Човек којег нико никада није видео у позоришту. Хвала му, јер та елита никада не бих волела да будем. Елита је за њега променљива категорија. Тренутно су елита они који га воле или који га се плаше. Мислим да је хтео још нека имена да наведе “која нису елита али многи мисле да јесу”, тако је рекао, али је схватио у тренутку док је изговарао моје презиме да је без везе, да је глупо, па се зауставио и наставио о опозиционим лидерима. Замислите премијера у некој другој земљи како помиње неку глумицу која је, пазите, на Твитеру нешто критиковала, па то је… неозбиљно! Није те изненадило? Не, јер није први пут да прозива људе, али сам помислила да је почео да контролише те своје неозбиљности у односу на раније губитке контроле. Али, ето омакне му се. Ваљда му је неко тог дана рекао да сам твитала о изјави доктора Владе Костића о Косову. За коју је премијер мислио да није тренутак. Расла си на Косову? Велики део моје породице је живео на Косову, моја бака је била директор болнице у Гњилану и тамо сам често боравила. Део фамилије је из Подујева, морали су да се иселе, неки су и страдали. Када причам о Косову нисам плавуша која лупета неке своје импресије, него сам тамо одлазила, много слушала од људи, баке, оца… Боли то што је свако покушавао свој део капитулације да представи као победу, успех. Почевши од Кумановског споразума. И сада су изненађени поглављем 35 иако је то део Бриселског споразума који су читали, читали и потписали. Не можеш исту ствар представити као успех, а потом као издају савезника. Власт покушава да контролише и друштвене мреже, а понекад и хапси, као у време Фекетића, поплава у Обреновцу? Не ћутиш јер не могу да уцене? Свакога можеш да уцениш нечим. Свако има у биографији тренутак који могу макар да представе на другачији начин. Тешка је слобода без сигурности, а ја тај минимум сигурности имам. Немам кредите, имам стан, посао који не зависи само од политичке воље… некад и зависи, али не нужно. Али да је и другачије, нисам особа која ћути због тога што мисли чиме ће сутра да нахрани децу… Одрастала сам у породици и времену где је било важно имати критички став. И кад смо имали и кад нисмо имали новца. Многи су одрастали на тој култури. Где су? Није ту само нас петоро, десеторо. Има много више људи али немају прилику да говоре. Не можемо осудити људе што им није близак неки медиј попут Твитера. Неко изражава своју енергију и став кроз пројекат, филм, представу, трибину, текст, песму… Имали смо фантастичне интервује колеге Ралета Миленковића и других. Друштво би се боље развијало када бисмо могли да чујемо чешће различита мишљења. Нормално је да питамо и да на крају крајева добијемо одговоре на нека важна питања, на различите афере и поводом оне страшне несреће када је пао хеликоптер. Пре неколико дана позлило ми је кад су објавили да је генерал Бандић крив. Ја не знам ко је крив – али знам да је Вучић још 17. марта рекао дословно ово: “Кривца не мора бити, а ако хоћете кривца: то једино може бити генерал којег сте највише волели – Бандић.” Утроба ми се превртала кад сам се сетила те реченице. То је застрашујуће. Понекад кажем чекај, какав значај има да кажем шта мислим, само ћу имати штету, јер коју корист могу да имам? Ми живимо у аутократији. Она је умивена, другачија од онога што пише у уџбеницима под појмом аутократија, али јесте. Једино што ми улива наду је чињеница да Вучић није прави вођа. Да би био вођа, морао би да има стварне следбенике. А следбеници нису исто што и полтрони. Да би неко имао следбенике, мора да буде доследан, да му људи истински верују. Он то није, нити се на прави начин дистанцирао од своје прошлости. Рекла си још 2009. на пример да 5. Октобар доживљаваш као издају? Као издају оних од којих смо очекивали промене. Шта им замераш? Што нису урадили оно за шта смо се борили. Само су искористили све начине да себи учине животе угоднијим и да се обогате. Тако је 5. октобар постао опште место, и ту у потпуности разумем мисао професора Тодора Куљића да је 5. октобар трајно потрошен и да га је, на неки начин, стигао заборав. Јесте. Урушене наше наде? Апсолутно! У сваком смислу, а чему се данас надамо, не знам. Та прича да је Вучић највећи еврофанатик, то је пи-ар. ЕУ је пројекат у који он не верује. С разлогом, да се разумемо. Много тога на том путу ка ЕУ је проблематично и он то користи управо да би дуже владао. То је исто што и Велика Србија. Односно, кад Вучић каже ЕУ то је исто као када је говорио Велика Србија, за коју је такође знао да се никада неће догодити, али су на томе дражили народ, будили национализам, владали, тако сада на овом европском путу еврофанатично поручује да може да не буде председник Владе, али да се посвађа са Ангелом Меркел, то никако. Како да не. Када би те сада позвао на кафу, питао, па добро Бојана, ‘ајде, кажи, шта би ти на мом месту, шта ти то толико сметам? Не смета он мени лично, смета овој држави. Такав начин владања смета. Имао је историјску шансу са толиком већином да промени нешто. Могу да разумем Тадића који је стално кукао да их је 14 партнера у коалицији, силни компромиси, свако тражи нешто, не може се мењати друштво у таквим околностима, па важи Борисе, О.К. Онда иди. Онда дође Вучић који има историјску шансу да формира владу без било кога, да сам преузме одговорност за државу и коначно уреди институције. Урадио је све супротно. Нама владају људи који идеје заснивају махом на непрочитаним књигама у библиотеци. Мислим на оне боље међу њима. Можда нису хтели? Да ли је могуће да нико није хтео, што нам онда то није рекао: ево звао сам да министар војни буде не знам ко, одбио је овај, онај… мени је дато да радим са керамичаром! Мада, ни тада не бих могла да разумем. Немогуће да ти се баш толико није посрећило, уз толику већину и поштовање, сви ти се удварају а нико неће у Владу? Е, па не верујем у ту врсту догађаја. Верујем управо супротно: да је он онај тип лидера који хоће око себе да има слабе људе да би могао њима да влада. Добри лидери око себе окупљају јаке, најбоље и имају на крају резултате. Иако је то ризично, јер јаки имају веће амбиције, али прави лидер зна да је мања штета од тога што неко има велику амбицију и може да му парира него од тога да око себе окупља медиокритете. Аутократа, воли да влада слабима, јер је слаб. Васпитаван је, мислим на политичко васпитање, као фашиста. И ја имам право да не верујем да фашизам може да се промени. Занимљиво је да се неко ко је, наводно, инспирисан Вебером у ствари ослања на апстрактну математику, а да не успе да направи ама баш никакав помак у државној администрацији и институиционалном систему. Па полиграф треба да реши ствар? Полиграф је институција! Сви знају да суд не узима полиграф као валидан доказ, али неуким народом владају помоћу атракције. Прошао је полиграф! Није прошао! Ма дајте, то је тако срамно. Опасно је када министар говори о потврди нечије криминалне активности кроз полиграф. Али, од првог човека полиције не изненађује ме баш ништа, имајући у виду да је плагирао докторат. То је толико криминално, да не знам шта још да издвојим. Стеван Дојчиновић, твој колега, питао је како да се новинари уопште баве новинарством у земљи у којој сваки документ који добију као званични буде проглашен фалсфикатом? Ми живимо фалсификат фалсификата свега. Ми смо генерално друштво у великом проблему и народу нема ко да каже у каквом смо ми проблему. При томе, то није моја мисија. Не слушаш савете – понашај се као пас, ћути, буди мирна, буди мирна, седи? Они на власти мисле шта је сад овој глумици? И ја се понекад питам шта ми је. Мене само занима да постоје институције, владавина права и култура у земљи у којој живе моја деца. Једини мој интерес је заједнички интерес здравог друштва. Немам политичке амбиције, а могу и да ћутим. Имаш план? Људи твоје генерације одлазе са породицама? Сви живе лоше зашто бих издвајала моју професију. Пронашла сам начин да се поред глуме бавим продукцијом и стабилизујем примања на неки други начин. Када си доследан у нечему што говориш и радиш добро се осећаш. Немам потребу да утичем на масе, него на једног јединог гледаоца моје представе. Увек замишљам једну особу којој се обраћам, није увек иста. Замишљам тог неког мог идеалног гледаоца када сам на сцени али и када снимам филм или серију. И док твитам! Док смо Јанко Баљак и ја радили документарни филм о илегалној трговини наркотицима “Грам Килограм Тона”, непрестано сам мислила како ће то гледати неки тинејџер, којем је филм упућен. Много људи одлази. Могла бих и ја. С друге стране, кажем себи ниси отишла 90–их, због оног “јаког играча”, а сад ћеш због неких шалабајзера? Разумеш? Неки керамичар, затим неко ко већ четврт века седи у хотелској сауни, онда ови са лажним докторатима и дипломама… е, то ме тргне. Кажу то нам је што нам је, немамо бољу власт, немамо бољу опозицију, зашто то стално критикујете, то је понуда, то је све шта имамо. А ја стварно не желим да верујем да су сви они све шта имамо. То је резултат урушеног система вредности, непостојећег морала у већини? Наравно. Узмимо само чињеницу да премијер није дошао на јавни сервис да саопшти ту важну одлуку да ли ће бити ванредних избора – него на приватну телевизију. Океј! Али ушао је у паузи ријалитија! Та чињеница да ми гледамо неког криминалца и неку проститутку на телевизији и да док то траје, пошто емисија са премијером касни, гледамо кајрон са најавом типа “ускоро ће се појавити владар свега и саопштиће нам нашу судбину”. Ти гледаш ови се тамо туку, вређају, псују, јебу да извиниш, гледаш сублимацију не пада вредности – јер мора постојати нека вредност међу њима да би пала – него гледаш дно ове земље и онда он уђе, саопшти шта треба да саопшти, каже кога он “признаје за елиту” а кога не – и мирно наставе са ријалитијем. Мислим да то није нормално. Сад, ако неко мисли да сам луда и лоша, јер мислим да није нормално да премијер саопштава на тај начин, у тим околностима, важне државничке одлуке… У ствари ми живимо веома, веома ненормалан живот. И не можемо тражити склониште у Пандориној кутији. А свако ко мисли да је боље да се сакрије у ту Пандорину кутију, не зна када ће и какав ће из ње изаћи. Можда ја нисам направила добар избор. Можда ће зато моја деца схватити да је борба узалудна. Или ће пронаћи бољи начин опстанка. Боље не умем. Не могу да утичем на то што ЕУ ради са нама, не могу да спречим ратове, не могу да учиним ништа у вези одлука људи који воде ову земљу. Не постоји начин да усрећим стотине хиљада избеглица, нити да излечим сву децу. Могу само мало да помогнем и то чиним. Али, постоји много начина да избегнем да испаднем тупаџија. То покушавам, само то, да се што мање себе стидим.
-- Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM --- Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska Informativna Mreza“. Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, пошаљите имејл на [email protected]. Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на [email protected]. Посетите ову групу на http://groups.google.com/group/siem. Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите https://groups.google.com/d/msgid/siem/40e5338319494e9991b2e312f4dd8ace%40KAEXC2.it.telekom.yu. За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.
