politika <http://www.politika.rs/scc/clanak/343910/Pogledi/Topli-rat-u-Beogradu> .rs
Топли рат у Београду Зар су од свих градова на свету морали да изаберу баш овај? Хемфри Богарт је у филмском класику „Казабланка“, у улози разочараног емигранта Рика Блејна, на сличан начин коментарисао улазак бивше изгубљене љубави у његов ноћни клуб, где су се окупљали авантуристи, бегунци, избеглице, лаке жене и шпијуни. Рик се, ваљда је то познато, представља као неутралан тип који жели да остане ван свега, што даље од ништавног света којег презире. На крају, када је своју верну љубу испратио на авион, с једним од преобраћених битанги је побегао на слободну територију, уз почетак једног дивног пријатељства. Како ће, дакле, одиграти Србија, када се основано сумња да су Американци и Руси поново изабрали Београд за геополитичку, дипломатску и шпијунску екстериторију? То значи да нас чекају два сценарија српског римејка „Казабланке“. Један је нада да ћемо добро истрговати и остати нетакнути у постмодернистичком биполарном свету новог хладног рата који наговештава да ледено доба неће бити изазвано само климатским променама. Следи ли, онда, топли рат у Београду? Друга могућност, с обзиром на наш традиционални трговачки таленат, када смо на свакој аукцији историје одлазили да купимо златну полугу, а враћали се с циглом, предзнак је катастрофе. На ушћу где се не уливају само две реке, већ и две идеологије, две религије и два универзума, на самој линији раздвајања између истока и запада, у исто време бораве генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг и добровољци Донбаса. Београдско дете Јенс, које је од куће побегло у НАТО, обавестио је Вучића да се укида забрана лета за српске авионе на југу Србије. Дводневни боравак генсека Западне војне алијансе уследио је после посете премијера Вучића Русији, где је од колеге Медведева добио руски смартфон, а од Путина нешто што знају само њих двојица. И, гле случајности, Столтенберг је боравио у Београду уочи сутрашње посете Вучића Кини. Савез добровољаца Донбаса је био мање упадљив у јавном простору, мада нису дошли као илегалци. На конференцији за штампу у строгом центру Београда, док смо сазнавали како су од 1999. године Лесковац и Врање били невидљиви за радаре наше војске, момци из Донбаса понудили су сарадњу српским добровољцима на будућим развојним пројектима. Већ ће почетком децембра у Београду, Србија као председавајућа Оебса бити домаћин министарске конференције на коју ће, како ми је јуче рекао шеф дипломатије Ивица Дачић, сигурно доћи његов руски колега Сергеј Лавров. – Амерички државни секретар Џон Кери ће највероватније доћи – казао је Дачић. Ако се Кери и Лавров појаве заједно у београдској „Арени”, то ће значити да ћемо добити не само Вучића са смањеним спољним и крвним притиском, уз Дачића чији ће осмех делимично покварити расположење Вучићу, већ ће много важнија бити потврда да је Београд заиста изабран за неутралну зону где ће се правити дипломатски и обавештајни дилови. Ако се пробуди наш трговачки инстинкт, можемо бити задовољни бакшишом. То би значило да су нас, уз навалу једних и других, и једни и други заправо оставили на миру. Још је прошле године било очигледно да на сваки долазак Руса или Американаца у престоницу, одмах или истовремено, стижу и они други. Тако су чланови Трилатералне комисије, моћне светске екипе, дошли пошто је у српској престоници боравио Владимир Путин, а по пљуску марширала српска војска. И сви су министри херојски киснули, гледајући у Вучића, који као да обожава да га небо залива јер ваљда мисли да ће тако нарасти на 70 одсто. Чак смо видели и зализаног Тасовца. Једино је Палма ставио кесу на главу. И то, замислите, на сопствену. Међутим, чим су се Руси спаковали, наишли су трилатералци. Али не да би посматрали макету „Београда на води”. Како Трилатералу иначе сматрају светском владом у сенци, њени истакнути чланови су то желели да демонстрирају на тај начин што су за место самита изабрали управо Палату „Србија” и свечане салоне где је Путин разговарао с Вучићем. Било ми је јасно, јер сам био присутан на оба догађаја. И када је Владимир Владимирович шетао некадашњим грађевинским царством Титовог доба, с канцеларијама великим као спортске хале, званим СИВ, и када се испијало вино на дискретном свечаном вечерњем пријему трилатералиста. Али, повлашћени или проклети статус, како вам драго, Београд је имао и у прошлости. Недавно сам интервјуисао Леонида Петровича Решетњикова, директора Руског института за стратешка истраживања, пензионисаног на функцији начелника аналитичке управе руске спољне обавештајне службе, наследнице митског КГБ-а. Дакле, као велики мозак руских шпијуна, пензионисан као генерал-лајтнант, Решетњиков је одмах, по указу Путина, пресвучен у московског Бжежинског, али је заправо друг Леонид своју истинску каријеру обавештајца почео негде у исто време, али баш на истом месту, као и Вилијам Бил Монтгомери. Решетњиков ми је причао како је поседовао такозвану пропусницу број три, с којом је могао слободно да улази у најскривеније архиве КГБ-а, како у Москви, тако и по посланствима широм света. Али, по свом поновном доласку у Београд, Решетњиков ми је признао још нешто. Да је, као оперативац, скитајући по Кнез Михаиловој, луњајући по пијацама и купујући књиге на штандовима, упознавао град где сте на Фесту могли да сретнете Роберта де Нира, а у хотелу „Метропол” најтраженијег терористу света, Карлоса Шакала, кога је пратио тадашњи млади оперативац Јовица Станишић. Да ли су се тада временски и занатски поклапале Монтијеве и Леонидове мисије? И шта је за то време у Београду радио Монти? По повратку из Вијетнама, где је био опака „зелена беретка”, ратујући у џунгли с вијетконговцима прса у прса, није се бацио међу хипике, већ га Амери школују, како би стекао лидерске вештине у нуклеарним и економским пословима, о томе како се креирају и потом руше лидери, како се стварају револуције или демократија, како се мути вода… Потом неко, да ли ЦИА, дегажира Монтија у Београд, у престоницу свих шпијуна. Он стиже први пут половином седамдесетих, као најповерљивији човек легендарног Лоренса Иглбергера, или, „Лоренса од Србије”, који је, у стара добра времена, важио за покровитеља младог београдског банкара Слободана Милошевића, у пројекту „Југо Америка”… После Београда, Монти одлази у Москву, као трговачки аташе, али је сигурно да није продавао Русима фармерке на црно. И сада нас не напушта. Било је само питање времена када ће променити агрегатно стање, те од амбасадора, па потом бизнисмена, постати близак Томи Николићу и Александру Вучићу. Познам многе који мисле да је Монти поново укључио своје појачало у Београду, где се, осим руских кагебеовских играчина највишег ранга, послатих од самог Путина, окупља још понешто моћног света. Од Тонија Блера до Дејвида Петреуса, бившег директора ЦИА и главнокомандујућег америчких снага у Авганистану, сада прерушеног у саветника америчке инвестиционе компаније „Колберг Кравис Робертс” који купује медије по Београду. Од телевизије Н1, до Гранд продукције, од Си-Ен-Ена до Аце Лукаса! У Ленглију савршено добро знају какав утицај имају народњаци на бирачко тело. Кога ће, онда, врбовати Руси? Можда Митра Мирића? И, коначно, ко заиста влада београдским клубом „Казабланка”? Да ли је то неко од старих познаника с новим лицем? Или су то лидери које су изабрали Срби? -- Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM --- Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska Informativna Mreza“. Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, пошаљите имејл на [email protected]. Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на [email protected]. Посетите ову групу на http://groups.google.com/group/siem. Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите https://groups.google.com/d/msgid/siem/005f01d126c9%249bc75930%24d3560b90%24%40gmail.com. За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.
