fakti.org
<http://fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/national-interest-sa-americkim-me
dijima-desava-se-nesto-veoma-opasno>  


The National Interest: Са америчким медијима дешава се нешто веома опасно


У ПИСАЊУ О ТРАМПУ И ПУТИНУ ВЕЋ КРЕНУЛА КАМПАЊА И ТО - КАМПАЊА БЕЗ ПРАВИЛА


 

*       У New York Times-у недавно се појавила колумна чији аутор тврди да
новинари једноставно немају другог избора него да забораве на „нормалне
стандарде“ новинарства приликом осветљавања предизборне кампање
кандидата-републиканца Доналда Трампа
*       Један од најупечатљивијих примера у овом смислу је чланак бившег
шефа московског бироа Newsweek-а Овена Метјуза (Owen Matthews), који носи
наслов „Како Владимир Путин користи Доналда Трампа за промоцију руских
интереса“ (How Vladimir Putin is Using Donald Trump to Advance Russia’s
Goals). Тај текст садржи и покушај Метјуза да наметне неки злонамерни
скривени смисао томе, што је руски амбасадор у Сједињеним Државама
присуствовао Трамповом говору у Центру за националне интересе априла 2016.
године
*       Да је Метјуз уложио чак и минималан напор, сазнао би, да су том
Трамповом говору присуствовала још три инострана амбасадора, који су
представљали савезнике САД - Италију, Филипине и Сингапур
*       После ирачког рата, чак и лист New York Times је признао да су се
његови репортери често ослања на податке добијене из „круга ирачких
доушника, пребега и прогнаника који су били заинтересовани за промену
режима“. Резултат је био да су новинари New York Times и других листова,
који су видели изузетно озбиљну претњу од злог диктатора и његовог
измишљеног нуклеарног оружја, обраћали премало пажње на циљеве, потенцијалне
последица и трошкове који би могла имати масивна војна интервенција
Сједињених Држава. Они нису могли ни адекватно информисати америчку јавност,
нити бити противтежа влади

        ЏИМ Рутенберг (Jim Rutenberg), аутор колумне у New York Times-у,
недавно је изјавио да новинари једноставно немају другог избора него да
забораве на „нормалне стандарде“ новинарства у процесу осветљавања
предизборне кампање кандидата-републиканца Доналда Трампа (Donald Trump).
Зато што „његова кампања не подсећа ни на шта што смо пре видели“.

        Тешко је замислити овако узнемирујућу изјаву.

        Рутенбергов став, који деле многи представници америчких медија,
посебно је изражен када се говорећи не само о Трампу, већ и о руском
председнику Владимиру Путину. Међутим, Путин и Трамп као да су специјално
дизајнирани да натерају новинаре да одустану не само од принципа
објективности, већ и од неопходних стандарда обезбеђивања доказа.

        Један од најупечатљивијих примера у том смислу је чланак објављен од
стране бившег шефа московског бироа Newsweek-а Овена Метјуза (Owen
Matthews), који носи наслов „Како Владимир Путин користи Доналда Трампа за
промоцију руских интереса“ (How Vladimir Putin is Using Donald Trump to
Advance Russia’s Goals). Али, на то ћемо се вратити касније.

        Ако затворите очи на недостатке Трампа као председничког кандидата
(и, уосталом, на недостатке Хилари Клинтон), или на Путиново понашање, које
изазива велике проблеме, како поједини новинари могу да верују да њихов рад
има посебну вредност и да заслужује поштовање од друштва, упркос чињеници да
они одлучују када треба применити „нормалне стандарде“, а када не?

        Али, какве ће бити последице, ако већина новинара истовремено одлучи
да напусти строге стандарде новинарства?

        Ако представници медија постављају своје стандарде, они замагљују
линију између новинарства и пропаганде. Ако ову ситуацију доведете до
логичног закључка, схватићете да новинари претварају себе у скуп
појединачних активиста, који се супротстављају правим и измишљеним
непријатељима и не оптерећују се потребом да своје изјаве поткрепе
чињеницама. Такође треба напоменути да када велики број америчких новинара
заборавља стандарде професије при „покривању“ ове или оне теме - они на тај
начин наносе штету објективности јавних расправа, због чега испаштају
америчка политика и јавност.

        Међутим, у овоме што се дешава нема ничег новог. Све ово је - или би
требало да буде - очигледна чињеница. Како је написао Волтер Липман (Walter
Lippmann) у свом познатом делу „Слобода и вести“, објављеном након завршетка
Првог светског рата, „најдеструктивнији облик неистине је софистика и
пропаганда од стране оних, чија се професија састоји у томе, да преносе
вести. Колумне - су јавни емитер. Када они који их контролишу, дају себи за
право да одлуче шта треба да се објави, и у коју сврху, демократија постаје
нефункционална“.

        Та претња, на коју је упозорио Липман, најјасније се манифестовала у
периоду који је претходио америчкој инвазији на Ирак.

        После тог рата, чак и лист New York Times је признао да су се његови
репортери често ослања на податке добијене из „круга ирачких доушника,
пребега и прогнаника који су били заинтересовани за промену режима“. Као
резултат тога, новинари New York Times и других листова, који су видели
изузетно озбиљну претњу од злог диктатора и његовог измишљеног нуклеарног
оружја, обраћали су премало пажње на циљеве, потенцијалне последица и
трошкове који би могла имати масивна војна интервенција Сједињених Држава.
Они нису могли ни адекватно информисати америчку јавност, нити бити
противтежа влади.

        И сада се историја понавља.

        Данас, Русија представља озбиљан проблем за националну безбедност
САД и често се за њено сузбијање користе драстичне мере. Међутим, пошто
Русија представља озбиљну претњу, амерички одговор мора бити заснован на
објективним информацијама и ефикасан - а то је готово немогуће остварити у
условима, када се покушаји анализирања и описивања руских мотива одмах
одбацују и добијају печат „проруских“.

        Међутим, то није спречило Овена Метјуза да напише чланак у којем
критикује Трампа и оне људе и компаније које су, како је он негде прочитао
на интернету, наводно повезане са кандидатом Републиканске партије. Уместо
тога Метјуз чини много новинарских грехова који, ако почну да их чине и
други, угрожавају темеље слободног друштва, баш како је и упозорио Волтер
Липман.

        За почетак Метјуз је упутио критику на адресу Центра за националне
интересе (Center for The National Interest), часопису National Interest и
председнику одбора овог листа Ричарду Барту (Richard Burt), не удостојивши
се ни да нас контактира како бисмо потврдили тачност његових навода. Прво
правило сваког новинара, који држи до самопштовања, јесте да омогући људима
и организацијама, о којима пише, да изразе своју тачку гледишта. Међутим,
Метјуз није хтео тиме да се замара.

        Очигледно његове уреднике апсолутно не дотиче његово потпуно
непоштовање основних правила новинарства? Или се можда и они слажу са
Рутенбергом да се - у случају Трампа, Путина и свих оних, који им се не
свиђају - „нормалн стандарди новинарства“ могу занемарити?

        Штавише, Метјуз се ослања на податке, преузете из само једног
извора, односно - из чланка Џејмса Кирчика (James Kirchick), објављеног у
листу Politico. Он се ослања на чланак Кирчика толико, да је чак практично
дословно пренео један од његових пасуса: „. У мају 2014. године ове две
институције одржале су заједничку конференцију за штампу, заговарајући
позицију Русије у украјинском питању“.

        У Кирчиковом чланку ова реченица гласи овако: „У мају 2014. године,
ова два аналитичка центра одржала су заједничку конференцију за штампу,
заговарајући позицију Русије у украјинском питању“. Међутим, Кирчик,
неоконзервативни полемиста, који воли да галами о демократији у
иностранству, истовремено инсистирају на војном удару у својој домовини у
случају да Трамп буде изабран за председника, па се тешко може назвати
најпоузданијим и објективним извором.

        У ствари, никаква „заједничка конференција за штампу“ Центра за
националне интересе и руског Института за демократију и сарадњу, о којој
пишу Метјуз и (раније) Кирчик, није одржана.

        Иако је директор Института заиста одржао говор на једном догађају у
центру маја 2014. године, његова изјава се никако не може назвати ни
„заједничком“ ни „конференцијом за штампу“, нити, нарочито, „заговарањем
позиције Русије у украјинском питању“.

        Овај догађај је спонзорисао искључиво Центар за националне интересе,
и на њему су узели учешће извршни директор Центра Пол Сондерс (Paul
Saunders), бивши политички штићеник Џорџа Буша, која се бавио заштитом
људских права и других питања у Стејт департменту и често критиковао Русију,
као и директор Института за демократију и сарадњу, којег су назвали
саветником администрације председника Русије и који је требао да изложи
„руску тачку гледишта“.

        Како се сукоб у Украјини у том тренутку рапидно развијао,
руководство центра је сматрало да ће америчку публику посебно интересовати
„руска тачка гледишта“.

        Да је Метјуз покушао да контактира Центар за националне интересе,
како би проверио то о чему пише, особље центара би му радо испричало, шта се
заправо десило. Да је покушао да провери информацију у Институту за
демократију и сарадњу, или барем да је позвао телефоном, сазнао би да је
њихова њујоршка канцеларија већ неко време затворена - али он о томе ништа
није написао, зато што, очигледно, није ни знао.

        Као још један илустративан пример може послужити јесте покушај
Метјуза да наметне неки злонамерни скривени смисао томе, што је руски
амбасадор у Сједињеним Државама присуствовао Трамповом говору у Центру за
националне интересе априла 2016. године.

        Да је Метјуз уложио чак и минималан напор, сазнао би, да су том
Трампвом говору присуствовала још три инострана амбасадора, који су
представљали савезнике САД - Италију, Филипине и Сингапур.

        Међутим, Метјуз није желео да се тиме бави, зато што му је
одговарало да изабере ону информацију, коју је могао да искористи као
аргумент у својим оптужбама.

        Само, шта је погрешно у присуству руског амбасадора на наступу
једног од главних председничких кандидата, на које је било позвано око 130
гостију? Русија је - нуклеарна суперсила и стални члан Савета безбедности
УН. Председник Обама, државни секретар Џон Кери и други амерички званичници
редовно разговарају са својим руским колегама.

        Било би занимљиво сазнати да ли се Метјуз уопште састао и са једним
руским званичним, док је руководио московском канцеларијом Newsweek-а?

        Ако се и сусрео - да ли његову репутацију сада можемо сматрати
неокаљаном? Или пак Метјуз сматра да само он располаже снагом и храброшћу,
потребном да се супротстави сиренама руске пропаганде?

        Све ово објашњава колико је апсурдна његова тактика „кривице за
саучесништво“. У стварности, ниједан озбиљан новинар не може у Москви
квалитетно обављати свој посао без сарадње са руским званичницима и другим
изворима, повезаним са руском владом. Американци желе да њихови новинари
буду информисани и имају добре везе.

        И Американци треба да очекују исто и од својих истраживачких
центара, који су обавезни да представе јавности и америчким политичарима
независна истраживања и независну тачку гледишта. Амерички званичници,
несумњиво то желе, па покушавају да подрже неформални дијалог између
аналитичких центара и универзитета из САД и Русије. Чак и они званичници,
који заузимају прилично чврст став против Русије - као што је бивши
командант Здружених снага NATO у Европи Филип Бридлав (Philip Breedlove) -
више пута су на ово позивали.

        Међутим, такви новинари као што је Метјуз, највероватније верују, да
новинари не морају да се придржавају принципа објективности и да аналитичке
центре и стручњаке треба оптужити за издају, ако позову амбасадора на наступ
кандидата. У међувремену, они са много мање жара настоје да обаве своју
дужност, која се тиче темељне истрагу и праведне анализе путем комуникације
са „непожељним“ странцима, који заговарају тачку гледишта која им се не
свиђа или тачку гледишта других народа и субјеката.

        За човека, који показује такав анимозитет према Путину, Метјуз
превише агресивно настоји да у Вашингтону створи такву политичку средину,
која је карактеристична за Москву. Као убеђене америчке патриоте, који раде
за организацију у циљ промовисање националних интереса САД, ми налазимо ову
тенденцију веома забрињавајућом.

        Све ово може послужити као одговор на питање, које можда постављају
многи: зашто морамо удостојити одговора Метјузове патетичне оптужбе, ако он
ни са чим не поткрепљује своје оптужбе и ако његови аргументи не издржавају
никакву критику?

        Овакве оптужбе, одговарале би за критику совјетског КГБ-а, али тешко
су убедљиве (и прихватљиве) у условима западне демократије.

        Упечатљиво је и то што Метјуз искрено верује да су његови аргументи
убедљиви. Пошто у њима нема никаквих доказа, његова упорност сведочи само о
његовој апсолутној неспремности да схвати позицију и размишљање Русије.

        У својим мемоарима, државни секретар за време Харија Трумана, Дин
Ачесон (Dean Acheson) назвао је сулуду борбу сенатора Џозефа Меккарта
(Joseph McCarthy) против наводне инфилтрације комуниста у структуре Стејт
департмента - „најпростијим нападом“.

        У реакцијама, које Метјуз и њему слични, очигледно покушавају да
изазову, такође постоји нешто примитивно и одвратно.

        Превео: Срђан Ђорђевић

 

-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите ову групу на https://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите 
https://groups.google.com/d/msgid/siem/00c701d21347%2437374320%24a5a5c960%24%40gmail.com.
За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.

Reply via email to