novosti.rs <http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:686200-Kosovo-izvor-svih-problema>
Kosovo izvor svih problema | Ostali članci Rade Dragović 7-9 minutes _____ | 16. septembar 2017. 22:04 | Komentara: 0 Niko u vladajućoj garnituri nije imao hrabrosti da kaže ono što su svi znali - Albanci ne žele Srbiju, već albansku državu. Jugoslavija je njima igrala igru samo kao prelazno rešenje JUGOSLAVIJA je osamdesetih godina imala nebrojeno problema, ali jedan je bio najvažniji, toliko da će se na njemu lomiti i sam opstanak zajedničke države - Kosovo. Kosovsko pitanje bilo je izvor i utoka gotovo svih drugih bolesti koje su snašle zemlju. Pravog izlaza iz krize koju je indukovala pokrajina, međutim, nije bilo. Oko načina rešavanja ovog pitanja sudarile su se i dve opcije u vrhu srpskih komunista 1987. godine - Stambolićeva i Miloševićeva. Situacija na Kosovu bila je redovna tačka dnevnog reda gotovo svih sednica najviših organa Savezne države i njenih republika osamdesetih godina. Cela decenija prošla je u previranjima, protestima, nasilju... Osma sednica bila je i prelomna tačka odnosa države prema svemu što se dešavalo u pokrajini, a pitanje kako rešavati kosovsko pitanje raspuklo je tadašnje partijsko rukovodstvo Srbije. U POKRAJINI se živelo kakavom-takavom miru do Titove smrti. Na talas nemira nije se dugo čekalo. Već 1981. godine izbija albanska pobuna koja će se u većoj ili manjoj meri produžiti na celu deceniju i dalje do današnjih dana. Od ovog prvog posttitovskog pokušaja rušenja državnih temelja, okončanog mobilizacijom policije i vanrednim stanjem, pa do danas, u pokrajini se neprekidno smenjuju scene nasilja, progona i nepravde. Nezadovoljstvo albanskih studenata kvalitetom hrane u menzama za svega nekoliko godina pretvorilo se u otvorenu borbu za otcepljenje. Albanci, Ustavom iz 1974. bogato čašćeni autonomijom kakvu nije poznavala nijedna evropska država, naslućivali su da njihova dominacija neće dugo trajati i prešli su u konkretnu akciju. Ova pobuna uostalom nije prva koju su Albanci organizovali u drugoj Jugoslaviji. Ona je bila samo nastavak prethodne, iz 1968. godine, kada su uoči dana Skenderbegove zastave Albanci u Prištini glasno zatražili ustav, ujedinjenje sa Albanijom i Envera Hodžu. KOMUNISTIČKA vlast Srbije, sa druge strane, ovakve istupe Albanaca gledala je hladno, uzdržano i sa namerom da ih minimalizuje i svede na nivo incidenta. Vladajući princip osamdesetih godina bio je da se secesionističke težnje Albanaca pravdaju ideološkim i ekonomskim uzrocima - nerazvijenom privredom, lošim kvalitetom života i nedovoljnim efektima "stabilizacije". Srpsko rukovodstvo albanski nacionalizam najčešće je nazivalo "iredentizmom", njihove proteste "antirevolucionarnim", a težnje "antisocijalističkim". To su bile samo maske koje su skrivale ogoljeni pokušaj cepanja Srbije, a samim tim i Jugoslavije. Niko u vladajućoj garnituri nije imao hrabrosti da kaže ono što su svi znali - Albanci ne žele Srbiju, već albansku državu. Jugoslavija je njima, ispostaviće se i drugim narodima u tadašnjoj federaciji, igrala igru samo kao prelazno rešenje - do konačnog otcepljenja i pripajanja Albaniji. Svima je to bilo jasno, ali samo malobrojni su imali hrabrosti da to i kažu. Oni, međutim, nisu pripadali vladajućem establišmentu. ALBANCI su sa druge strane veštom igrom na najbolji način iskoristili komunističku ideologiju i pravne instrumente zasnovane na Ustavu Jugoslavije iz 1974. godine u borbi za otcepljenje Kosova i Metohije. To priznaje i jedan od vodećih albanskih intelektualaca sa Kosova Škeljzen Malići. U svojoj knjizi "Kosovo i raspad Jugoslavije" on se suprotstavlja savremenoj kritici komunističkih lidera, naravno sa današnjih pozicija i trenutne situacije. "Posle 1945. komunisti su omogućili transformaciju kosovskog društva i pripremili generacije koje će se pobuniti, prvo 1968. pa 1981, i definitivno alternativu iz devedesetih i OVK... Kad se sve sabere, mislim da su više dobijali Kosovo i Albanci. Generacija Fadilja Hodže i mog oca (Mehmet Malići, ministar unutrašnjih poslova Kosova 1981-1984, prim. aut.) od 1945. do 1981. kompromisima i zaokretima postigla je cilj i pripremila teren da Kosovo postane faktor unutar jugoslovenske federacije, a ostvarenje nezavisnosti ostalo je na generacijama koje su rođene i odrasle u vreme socijalizma." SRPSKI narod posebno je bio frustriran odnosom državnog i partijskog vrha Srbije, koji je često pribegavao pravdanjem jednog nacionalizma drugim. Albanski separatizam pravdan je tako "velikosrpskim krugovima u Beogradu", "srpskim nacionalizmom", "pisanjem beogradske štampe"... Prst je upiran u tadašnju opoziciju, intelektualce i umetnike koji su slobodno govorili o iskušenjima Srba u pokrajini. U stvarnosti, država je bila nemoćna da preko republičkog i pokrajinskog rukovodstva na Kosovu zavede red i sputa bujajući nacionalizam i revanšizam albanskog naroda. Srbi i Crnogorci, sa druge strane, nisu krili gnev prema sopstvenoj državi što ih je prepustila na milost i nemilost Albancima, koji za svoje ponašanje nisu trpeli gotovo nikakve sankcije. NAPROTIV, uživali su niz povlastica predviđenih Ustavom iz 1974. godine, koji im je garantovao izuzetno privilegovan položaj. Nije postojala nacionalna manjina u svetu koja je imala toliki stepen prava poput Albanaca u SFRJ. U svojim rukama držali su vrh političke vlasti, policiju, sudove u pokrajini. Albanski jezik bio je u zvaničnoj upotrebi u prosveti, a u školama se učilo iz udžbenika štampanih i napisanih u Albaniji. Albanci su imali prednost prilikom zapošljavanja. Univerzitet nalik prištinskom, na manjinskom jeziku i samostalnim nastavnim programom, na primer, imali su samo Mađari u Rumuniji i Šveđani u Finskoj. I to je sve. Pritisci su jačali, a Srbi, najčešće u tišini i bez većih potresa, spas su tražili u bežanju iz pokrajine. Slučaj nabijanja na "kolac" Đorđa Martinovića, požar u Pećkoj patrijaršiji i brojni primeri albanskog nasilja koji su se probijali do dnevne štampe preostale Srbe uveravali su da na Kosovu za njih tamo nema mesta. ĆOSIĆEV KOSOVSKI BOJ O SITUACIJI na Kosovu prvi je javno progovorio književnik Dobrica Ćosić. Sednica CK SK Srbije održana 29. i 30. maja 1968. godine, poznatija kao 14. plenum, na kojoj je zajedno sa profesorom Jovanom Marjanovićem digao glas protiv sve očiglednije nacionalne neravnopravnosti i ugroženosti srpskog naroda u pokrajini, smatra se početkom njegovog ličnog kosovskog boja, ali i disidentskog puta kojim će na različite načine hodati sve do devedesetih godina. Ćosić i Marjanović našli su se pred posebnom komisijom CK (Milija Radovanović, Bora Simić, Mirko Tepavac, Bora Pavlović, Kadri Reufi, Mirko Popović i Milorad Nikšić), na čiji predlog je usvojen zaključak kojim se osuđuju njihova izlaganja "kao suprotna načelima i tekovinama SKJ i energično odbacuju uvrede koje su oni uputili komunistima u pokrajinama i drugim republikama". Bez obzira na to, tačka preloma u odnosu srpske javnosti prema pokrajini je napravljena. Posle 14. Plenuma Ćosić je napustio Savez komunista, ali ne i delatnost vezanu za Kosovo. On je bio inicijator, između ostalog, i peticije koju je početkom 1986. godine potpisalo najpre 2.000 Srba sa Kosova, da bi joj se priključilo još 80.000 građana. Uprkos težnji vlasti da umanji njen značaj, imala je izuzetno veliki odjek u jugoslovenskoj javnosti. Upućena je Saveznoj i skupštinama svih jugoslovenskih republika. Ovaj apel da se zaustavi albansko nasilje Partija i njene državne ispostave označile su kao još jedan primer srpskog nacionalizma na Kosovu i Metohiji. -- Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM --- Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska Informativna Mreza“. Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, пошаљите имејл на [email protected]. Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на [email protected]. Посетите ову групу на https://groups.google.com/group/siem. Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите https://groups.google.com/d/msgid/siem/006e01d33026%24a2b0c2a0%24e81247e0%24%40gmail.com. За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.
