in4s.net <http://in4s.net/antic-gdje-su-se-izgubila-prava-srba-u-crnoj-gori/>  


Антић: Гдје су се изгубила права Срба у Црној Гори?


Чедомир Антић

5-6 minutes

  _____  

 

Пише: Чедомир Антић

На Цетињу је прослављена десетогодишњица Устава из 2007. године. Први 
црногорски устав од проглашења независности представљен је том приликом као 
велико достигнуће.

Професор Младен Вукчевић, бивши предсједник Уставног суда Црне Горе говорио је 
о „крунисању вијека традиције“ и о томе како је Црна Гора словом Устава 
„утврдила основе свог уређења и уписала га у мапу европског правног простора“. 
Додао је још и да се „Устав у протеклих десет година показао као добра основа 
за примат међународног права, темељ за унапређење људских права, предуслов за 
међународне интеграције и ослонац за учвршћење државног идентитета“.

Ето, а ја сам мислио да је Црна Гора „стара европска држава“. Какав то 
идентитет треба некоме ко темељи своју државност на краљевини Дукљи? Древној 
држави великог угледа и моћи. Суштински старијој од Њемачке, Француске, 
Енглеске или Шпаније… Да не говоримо о античкој Превалитани… Па зар није Јово 
Капичић спомињао своје староримске претке? Зар о себи тако не мисли већина вођа 
владајућег режима? Идентитет такве државе неочекивано, из неких разлога, треба 
да учвршћује један Устав.

Посланик, вјечитији од Црне Горе, Миодраг Вуковић, који је био и предсједник 
Уставног одбора, препознао је Устав као „велику шансу“. Између осталог, и 
„мултиетничке Црне Горе“. Али, рекло би се да Вуковић у свом великом правном 
дјелу види и неке „нове демократске вриједности“ које не прихватају неименовани 
грађани лоших намјера. Чудно је то спомињање мултикултурне Црне Горе. Гдје је 
то Устав у пракси афирмисао мултикултуралност Црне Горе? Гдје су права српског 
народа Црне Горе? Гдје је ћирилица којом пише већина грађана Црне Горе? Гдје је 
равноправност свих народа Црне Горе? Гдје су грађани српске националности у 
великом броју установа ове наводно демократске државе?

И сам професор Вукчевић, упркос свечаном тренутку, рече и нешто што би власти, 
које су својим досадашњим политичким дјеловањем апсолутно задовољне, требало да 
узму у обзир. Он је споменуо и да поред позитивне оцјене Устава, постоје и 
његова „појединачна кршења, учестало доношење неуставних аката, његова 
напрегнута тумачења по мјери политичких интереса или потреба.

Вукчевић је међу ове злоупотребе могао да уброји и истом приликом изнесено 
мишљење предсједника Скупштине Црне Горе Ивана Брајовића о начину како ћемо 
(мислим да је субјекат у тој реченици био „ми, а можда је мислио на „државу) 
„опростити свима онима који нијесу вјеровали у Устав и Црну Гору.

Колико се сјећам, Устав је донесен уз некакав компромис. Да ли је режим Мила 
Ђукановића испунио свој дио погодбе око доношења Устава? САД и ЕУ су биле 
свједоци и споразума о некаквим „идентитетским законима чијим би доношењем и 
примјеном савремена Црна Гора прихватила своје историјско наслеђе и пружила 
макар пуна идентитетска права свим својим народима. Ови закони никада нису 
донесени.

О чему онда тачно говоре они који славе годишњицу Устава из 2007. године? О 
великој побједи државе или о неиспуњеним обећањима, злоупотребама и атмосфери 
грађанског рата који ДПС и његови претходници стварају и одржавају откако су 
дошли на власт?

Можемо ли да кажемо да је Устав Црне Горе из 2007. године тријумфовао и на 
суђењу оптуженима за припрему „државног удара? Каква је то традиција која 
показује да се Црна Гора од 1909. до данас није нигдје помјерила? Сјетимо се 
само основних чињеница. Свједок тражен од друге државе због злочина. Оптужени 
пензионери, сиромашни људи нарушеног здравља. Судски систем који затвара до 
признања кривице и ослобађа да би наградио признање. Држава у чијем затвору 
постоји самица у којој даноноћно свијетле сијалице. Тужилац који преко министра 
унутрашњих послова тражи од митрополита да на дан избора позове „на мир, 
поредак и да се мирно прихвати резултат“, захвали после што је митрополит тако 
и учинио, док данас стижу тврдње да је и поглавар православних у Црној Гори 
учествовао у овој наводној завјери. Режим изгледа осуђује бригу цркве о 
сиромашним вјерницима који су оптужени, али не и осуђени.

Чини се да црногорска уставност нема лица, само наличје. Прослава и судбина 
оптужених за наводни „државни удар јасно показују да је Црна Гора „бесудна 
земља“, баш као и она о којој је писао Милован Ђилас. Она има уставне традиције 
из 20. вијека које су обиљежене злоупотребама и дисконтинуитетима. Ако би 
жељела да изгради нове, морала би да успостави узорну демократију и пита народ 
шта заиста жели.

Овако, Црна Гора може да слави само два датума. Најважнији дан уласка у НАТО, 
када је Ђукановићу од стране САД и ЕУ дозвољено да, без старих оптерећења, све 
почне из почетка. И наравно дан актуелног најскоријег изборног тријумфа (увијек 
извјесног у овим недемократским условима) који потврђује и оправдава власт 
режима шта год он чинио и каква год била његова постигнућа.

 

-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на [email protected].
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на [email protected].
Посетите ову групу на https://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите 
https://groups.google.com/d/msgid/siem/01f101d34d33%247191ae80%2454b50b80%24%40gmail.com.
За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.

Reply via email to