vaseljenska.com <http://www.vaseljenska.com/vesti/nikola-tesla-u-hrvatskoj-svesti-ili-pricip-lopovluka/>
Никола Тесла у хрватској свести или прицип лоповлука Црњански 14-18 minutes _____ Међу Хрватима, у Хрватској, у границама по директивама Јосипа Броза али и по надреалистичком слепилу Срба, на дан 10. новембра ове године, ништа ново. Једна хрватска телевизија, са националном фреквенцијом, емитовала је један необично помпезан, свечан и хвалоспеван извештај о Николи Тесли. Пред неприкосновеним објективом телевизијске камере смењивала су се лица разних социјалних и образовних профила, да би сви одреда у једном духу величали овог великог генија и, у многочему, творца савременог лика данашње цивилизације. И нико ни да бекне да је Никола Тесла Србин. А сви који казиваху о Николи Тесли само што нису кликтали од радости и са поносом декламовали: ево га, син нашег рода и наше лијепе домовине, хрватски великан, као што то казиваху и за ваката Јосипа Броза. Чак је у та времена у Загребу направљена и једна уњкава телевизијска серија о Николи Тесли са једним разводњеним и бљутавим Србином, у улози овог за Запад тешко докучивог научника. Исто тако, треба рећи да је неколико година раније такође у Загребу излазио у наставцима стрип о Николи Тесли – јер Загреб је ипак престони град Хрватске и Хрвата, и шта има тамо Срби да раде (иако су том граду створили позориште, подигли најлепши део града, донели једног јединог Оскара, створили загребачку школу цртаног филма…). И доста је било зла од великосрпске хегемоније, како би рекао блажени Алојзије Степинац (што као мисона конструкција потиче из хабзбуршке кухиње, где је скрчкан и појам „велика Србија“, заједно са изразом „реметилачки фактор“, уз опаску да су Хабзбурзи измислили већину модела одношења Запада према Србима а овај то данас обилато користи). Међутим, више нема Брозове државе у којој су харали синови наших народа и народности, на нашем језику, дрогирани братством и јединством и диктатуром пролетаријата. И Кардељевим самоуправљањем. А Никола Тесла нит је син Хрватске и народа хрватског, нити може бити разлог поноса и радости међу Хрватима. А још мање да је хрватски великан или наш син. Што није сметало загребачком „Вечерњем листу“ да ових дана штампа посебан прилог о Николи Тесли, са овим насловом: „Тесла човјек који је изумио 20. стољеће“ (на 100% хрватском језику, и латиницом, природно). Ништа мање градским оцима града Загреба поменута чињеница о смрти братства и јединства није сметала да једну улицу у самом центру задржи под именом Николе Тесле, уз један трг, у истом урбаном окриљу, под именом Анте Старчевића! А нигде, ама баш нигде у свету који познаје честитост, поштење и част не може да се смести ово име поред имена овог великана науке. Па ако уз речено знамо, да је, после вишевековне римокатоличке верске интолеранције, усмерене против српског православља, Анте Старчевић наоштрио вољу Хрвата за масовно клање Срба у Независној држави Хрватској, онда је сумасишавше и до морбидности доведено вредносно сврставање имена Николе Тесле уз овог оца домовине, како га Хрвати ословљавају. И зашто би се уопште Хрвати прсили и трсили именом Николе Тесле? О дубини и размерама ужег одређења ове морбидности сведочи вољом Независне државе Хрватске установљен систем логора Јадовно, у коме је за око два месеца на зверски начин уморено преко 40.000 Срба. Госпић је био централа, за мучко али државотворно хватање Срба, у мреже хрватских обећања (људски је веровати човеку), а Велебит, оближња планина, предео у чијим шумама су Хрвати похватаним Србима са нарочитом страшћу узимали животе над дубоким јамама. Уз сам Госпић, кроз село Смиљан, село у коме се родио Никола Тесла, са једнаком страшћу стигла је воља Хрвата за државотворно уништавање Срба. Резултат те воље је око 600 Срба из села и околине под једном каменом плочом скоро уз саму цркву Светог Петра и Павла, цркву у којој је крштен Никола Тесла, а у којој је као протојереј и парох госпићски, служио његов отац Милутин. А ту је и родна кућа Николе Тесле, данас уцицкана као музеј, за посетиоце из целог света, кућа у којој га је на овај свет донела мајка Георгина. И сви су они првославни Срби, и Никола Тесла и отац му Милутин Тесла и мајка Георгина Тесла. По својој карикатуралној изопачености и наказности ту присутан споменик Николи Тесли није вредан помена. Држава у којој се родио Никола Тесла зове се Аустрија, а област Војна Крајина, са специјалним статусом у оквиру своје државе. Границе те Крајине, отприлике су и границе Републике Српске Крајине – што нам у приличној мери допушта да тврдимо како српски геније Никола Тесла припада Републици Српској Крајини, а да су његови изуми оно што је утемељило и границе ове Крајине. Над поменутом плочом не постоји крст и хрватске власти не допуштају да се то знамење гробнице житеља села Смиљан постави. О разлозима можемо само да нагађамо, али крста тамо нема, иако је ту укопано прилично Срба, крволочном руком Хрвата смрти приведених, као и последњих изданака са стабла живота под именом Тесла. Нема па нема, а село Смиљан фактички више не постоји, јер у њему нико више не живи. Уз кућу Николе Тесле као једина светлост, светлост која је надахњивала овог српског генија, постоји храм Светог Петра и Павла, светлост коју не може утрнути ни дат јој званичан назив државе Хрватске: Sveti Petar i Pavao, чиме се најављује врло брза римокатоличка отимачина и овог српског и православног храма. Ваљда у духу екуменизма. У храму данас служи православљу и Богу један свештеник који је, као и отац Николе Тесле, парох госпићски – за две или три душе у Госпићу, и све Србе који почивају под оном плочом, као и на гробљу села Смиљан. После овде реченог, најприродније је да уследи читав низ питања: да ли је могуће, да онај ко је починио злочине над обитељи и роду Николе Тесле, истовремено га присваја до потпуне промене његовог порекла; да ли је тај лопов обневидео од беса и зависти, па губи из вида те чињенице; да ли је тај беспризорник изгубио савест као што је зло нема и неће је ни имати; и да сва даља питања сведемо на једно једино: чиме се руководи тај зликовац и бесомучник да Николу Теслу преведе у порекло с којим он никакве везе није имао нити ће имати, ако истина икако буде постојала, и ма како је разумевали. Али да пре тога разјаснимо једну врло, врло битну и свакидашњу појаву код Хрвата. Над Николом Теслом она се тиче фиктивног, измишљеног, исфантазираног, подметнутог, лажног, непостојећег, подлог, гнусног, сецикесарошког, прљавог, одурног, букачког, насилничког, напаствујућег, силеџијског, јајарског, хулног, саблажњивог, бестидног, беспризорног, деликвентног, шибицарског, некултурног, џепарошког, нецивилизацијског, дивљег, простачког, галамџиског спорења између Хрвата и Срба о народности његовој. Никаквог спора ту нема нити га је било! Или како додатно овај генетски модификован спор пре неку годину подстаче један архијереј Српске православне цркве када рече да ми Срби делимо са Хрватима, па најброја један фин низ имена, од Арсена Дедића па до Марка и Јанка. Сасвим извесно да је архијереј показао добру вољу у блиском споју са снисходљивошћу, али није род кобасица па да се дели – два прста теби, два прста мени. А од добре воље, поново уз саблажњиву снисходљивост, из 1954. године, о понижења, у Новом Саду, у Матици српској, Србима се на врат накачила латиница, па данас батином Брозовићи не дају ћирилици приступа у јавни живот који је њен по правди и истини, о чему сведочи све и једно наслеђи – што му га дође као дедовина. Ако су Хрвати са посебном страшћу и заносом клали православне Србе, а уз то и Србе из племена Тесла, за времена Независне државе Хрватске, па током најновије акције погрома над Србима, од августа 1995., из подручја села Смиљан и околине Госпића протерали све Србе, куд ће веће потврде томе да је Никола Тесла Србин православне вероисповести, и без скидања прашине са архивских документа. И како онда може бити ма каквог спорења између Хрвата и Срба о народности Николе Тесле, и његовог родног припадања овима или онима. То може да буде спорно једино међу сумасишавшима, дрогиранима и морбиднима. Али и међу оним Србима којима је латинична тековина живота мила као највиши духовни домет у наше доба. Ово хрватско муљање са народношћу Николе Тесле, као манир и свакидашњи вид духа, није новијег датума. Веома видно и у јавни живот утиснуто јавља се у деветнаестом столећу, када је из хабзбуршког казана народа почео да искаче Илирски покрет. Најпре са именом језика а онда са људима и земљама. (То нису у стању да виде само они који се са уважавањем односе према Ватикану – јер није признао злочиначку тобожњу државу Косово, јер Ватикан полаже једнако право на Косово и Метохију као и Срби.) Будући да та појава међу Хрватима није самоникла, као што међу њима скоро ништа није самоникло, тако и то има своју претечу у делатности римокатоличке Конгрегације за пропаганду вере – са носећим задатком да уништи српско православље. Та фина ватиканска кућица на папиру почела је да постоји 1622. године, најпре са богослужбеним књигама на црквенословенском језику, уз благослов папе – и у оквирима римокатоличког богослужења (и ето нама претече екуменизма, а порука екуменистима гласи: читајте професора Радослава Грујића, кога су комунисти осудили за сарадњу са окупатором, јер је спасавао мошти српских светитеља пред Хрватима). А најоптималнији посао ова кућица је обавила после пропасти Независне државе Хрватске када су у њу улазили Хрвати у усташким униформама, а из ње излазили као фратри, уз одговарајућу документацију. Кућепазитељ те куће, Крунослав Драгановић, неку деценију касније умро је спокојно у свом кревету, у Сарајеву. Иначе, докторска дисертација овог врлог мужа Римокатоличке цркве обрађивала је насилно ширење православља у Босни и Херцеговини, пре Турака, која је до тада 100% била римокатоличка, што је много, много више од научне фантастике. У Илирском покрету најмаркантније ми се у овом часу чини дилема Људевита Гаја, лица које је водило тај покрет. Током делања тог покрета, овај њен вођ у јавност је изнео једну своју велику дилему. А она је гласила: да ли Хрвати за књижевни и народни језик треба да узму мађарски или руски језик. Ови језици су у та времена осликавали, оно што би се данас рекло, политичке прилике у најближој околини, по присуству, моћи и утицајима. Шибенчанин, и данас веома угледан међу својим сународницима, Италијан од мајке Српкиње и оца Италијана, Николо Томазео је, са свог утицаја међу образованима, препоручио Људевиту Гају да за свој наум узме српски језик – како је овај то и учинио. Николо Томазео је био велики познавалац и љубитељ српске јуначке епике, чак и је и сам скупљао песме о Марку Краљевићу, па је то послао прикладном лицу у Загреб, да се штампа са насловом „Српске јуначке песме о Марку Краљевићу“, и приложио је новац за штампу. Овај је то узео и штампао са насловом „Хрватске јуначке песме о Марку Краљевићу“. Узгред буди речено: Николо Томазео написао је и једну химну Србима, величајући их као народ, под насловом „Искрице“, а Хрвати су у тексту, где год је стајало Србин или српско и слично, преиначавали у Хрват, хрватско итд. Веоватно је потоња арена далматинског сабора у приличној мери допринела муљавини Хрвата која би у наступајућим временима килавим, односни недостојним Србима мрсила свест о сопственом лику живота. Иначе, далматински сабор, као аутономни део Далмације у Аустрији, појављује се у време када парламентаризам постаје начин управљања државом. И ту, на том месту, као политичари који су за себе говорили да су Хрвати, наступају из хрватскосрпског или српскохрватског језика. Од тада па све до данашње Српске акадамије наука и уметност, на оделењу за језик и књижевност, казивање ових политичара из Далмације остало је меродавно име за српски језик. Као нарочит прилог овог обневиделог уважавања је и глас највећег и живућег српског песника и академика и творца првог српског порнографског часописа – кад је правио вицеве на рачун једнотомног и прилично обимног речника српског језика, бранећи Академијин још недовршен у више свезака речник српскохрватског језика. Једнотомни речник српског језика се појавио пре неколико година у Новом Саду. Тако је за мање од 150 година од српског језика постао хрватски језик који је признат на славистичким катедрама у западном свету, на факултетима, уз хрватску књижевност на хрватском језику. А да не помињемо политичке оквире у целом свету где је хрватски језик сасвим меродаван у јавној употреби, као и у пратећим папирима производа и амбалажама по свим продавницама. Оно јесте када су Хрвати у питању, да је основно да се установи због чега они без трунке узнемирености у души преузимају оно што је српско и мртви ладни говоре да је то хрватско, али пре тога да погледамо како они то раде. На примеру језика видели смо да је на почетку муљање, тојест обезличавање оног што је српско, уз поприлично галаме, да би временом то постало хрватско, уз свесрдну помоћ поремећених Срба, данас ексклузивно познатих под именом другосрби и као омиљена чедеоца власти – иначе ометених у развоју. Тако се та ствар дешава и, на пример, са књижевношћу Срба из Дубровника, да би хрватској отимачини и тог дела српског наслеђа ишли на руку сами Срби, давши тој књижевности име „Дубровачка књижевност“. Кад су ти Срби, стручњаци за српску књижевности толико генијални, зашто онда немамо и „Бачку књижевност“, или „Црногорску књижевност“, или „Шумадијску књижевност“, или „Босанску књижевност“… Што нас упозорава, учтиво речено, на наш српски крајње неодговоран начин одношења према сопственом наслеђу и сопственим тековинама. Још учтивије да се каже: за такав немар не постоји оправдање! Будући да је данас мнење колевка демократије и први бранилац истине, немојмо се зачудити ако бранилац мира у региону (што је нова шифра братства и јединства), Александар Вучић, остане у власти доживотно, или бар још двадесетак година, сви ми који смо Срби постаћемо православни Хрвати, а Хрватска ће се граничити са Бугарском. Што би био природан наставак латиничних тековина живота у које су нас утерали Брозови Срби, које и данас славимо, па и улицама дајемо њихова имена, а њихове потомке трпимо. На крају сваког сагледавања сличних или истоветних прилика у српско-хрватским односима, остаје нам једно веома тешко питање. Ако на њега одговоримо, уверен сам да бисмо у приличној мери разјаснили наш однос са онима који лажу свет да је Никола Тесла њихов, или је по народности Хрват, или хрватски великан, а у Србији као и међу Србима нико озбиљно да не загрми: доста више тог лоповлука! То питање гласи: Зашто злочинац свој злочин слави као велики празник? Па нам се опет јавља друго питање и да их не умножавамо: зашто би се уопште Хрвати трсили и прсили именом Николе Тесле, ако из нараштаја у нараштај негују мржњу према Србима? Као отужан ехо одзвања пред Србима: само и само зато да би тврдили да је Хрват и да све што вреди и достојно је поштовања потиче од Хрвата, јер они спадају у високоцивилизовану западну, римокатоличку културу, као што то и јавно говоре њихове данашње народне вође, оба пола. Срђан Воларевић -- Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM --- Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska Informativna Mreza“. Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, пошаљите имејл на [email protected]. Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на [email protected]. Посетите ову групу на https://groups.google.com/group/siem. Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите https://groups.google.com/d/msgid/siem/08d601d368b7%24be49fc60%243addf520%24%40gmail.com. За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.
