Dragoslav Bokan <https://www.facebook.com/dragoslav.bokan?hc_ref=ARSutpuHon138ts4cSpR4tAxHi048syPQGITAaAeJ-E9MYNDTnHTCx9LM-_BTxKTh-8&fref=nf>
<https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10156133001939144&set=a.10150619572464144.402584.830619143&type=3> 21 hrs · СРПСКИ И ОТАЏБИНСКИ ПАТРИЈАРХ Било је у српској историји сукоба владара и народних првака са нашим архиепископима, митрополитима и патријарсима, али никаквог непоштовања и, не дај Боже, ироничног односа није било - све до доласка комунизма на власт у овој и дан-данас обезбоженој и, често, антицрквеној земљи. Поштовање према духовном рангу и црквеном чину имали су сви Срби редом, од најзначајнијих до оних на дну друштвене чествице, све до разбојничког уласка југословенства и револуционарног атеизма на нашу судбинску сцену. Титови првоборци и џелати поубијаше силно православно свештенство (и толике вернике), порушише православне цркве и олтаре, стрељаше Христове иконе у чело и одрекоше се јавно вере својих предака. Заменише крст и српске орлове црвеном петокраком, јефтино "продајући веру за вечеру". Укратко, довршише све оно што су, пре њих, усташе и Шиптари започели. Све од тада је почела некажњена и срамна хајка на српске архијереје, чуваре древних духовних престола и епархија, носиоце "апостолских прејемстава" и наследнике оних архимандрита и епископа које је Сава Немањић довео са Свете Горе у Србију. Један од неодустајних циљева наших предака беше успостављање српске Патријаршије (у Пећи и Сремским Карловцима, а, на крају, и у Београду). Хиротонија српских патријараха (све од времена Светог Јоаникија и блаженопочившег цара нам Душана) је била посебно свечани духовни празник, раван крунисању наших владара. И тако беше, и под Турцима и Аустријанцима, осим под Јосипом Брозом, комунистом римокатоличког порекла и некадашњим подофициром такозване "Вражје дивизије" (по злу запамћеној у српском Подрињу и свуда где је, пролазећи, за собом остављала крвави траг). А и након Брозове смрти, овакав непријатељски однос је остао присутан у нашој најширој јавности, посебно наоштреној према српским архијерејима (по логици: "што виши чин и утицај - то жешћи напади и омаловажавања"). Овом злом, новокомпонованом обичају присуствујемо, као згрожени сведоци, и данас. Јер се свака прилика увек изнова користи за нову и све већу хрпу камења бачену на лик и дело српског патријарха, без трунке дужног поштовања према његовом чину и годинама. Отприлике на исти онај начин на који се идеолошки нахушкана "скојевска" омладина острвила на наше легендарне официре, Драгутина Гавриловића и Петра Бојовића, одмах по "ослобођењу". Исто тако су пролазили и наше владике и митрополити (тучени, бодени ножевима, тровани, чупана им брада, стрељани, бичевани, пребијани гвозденим шипкама...) тих ужасних година и деценија за које тек треба да платимо, нашим ћутањем и саучествовањем више него заслужену цену. Данас се то понавља на само формално другачији начин, са још више псовки, клевета и вређања, уз (за сад) много мање физичког насиља. Па је тако и у најширу јавност вешто пласирана вест о "предлогу промене Устава Српске Православне Цркве" одмах искориштена за овакав обрачун и још један напад у низу на патријарха. Одмах се развукао фронт - од класичних атеиста и агностика, преко јеретика и расколника, па до најразличитијих злобника и корисних идиота (несвесних тога шта, у ствари, и за кога раде). Овог пута је у први план истакнута идеја наводног "патријарховог одбијања да столује у Пећи" (уместо, као од 1920. године па све до данас, у Београду). Што је био само идеални окидач за нову салву увреда, све до етикетирања нашег патријарха као будућег и пожељног "шиптарског Деда Мраза"?! Ни мање, ни више него тако - и то из уста српских патриота и, иначе (у другим приликама), сасвим нормалних и национално опредељених Срба, али у овом случају острашћено критичних према свему што патријарх представља и говори. Што не замерише, рецимо, патријарху Варнави или његовом наследнику Гаврилу што не столоваше у Пећкој Патријаршији и њеним конацима, и то у за тако нешто неупоредиво лакшој ситуацији у односу на ову данашњу? Зашто Србима у то време чинодејствовање из српске престонице није сметало, а и данас им нико то нешто посебно не замера, а камоли да их вређа (називајући их, успут и злобно, њиховим световним именима, као што то данас раде са "Мирославом Гавриловићем из Чачка")? И шта би то свакодневно могао да ради српски патријарх, као немоћни заточеник на (данас од Шиптара) окупираној територији Метохије? Како би то добио дозволу окупационих власти и њихових страних ментора да уопште дође и борави у Пећи, сада скоро без Срба? На који начин би могао да одатле (а у оквиру својих овлаштења) управља Црквом и свакодневно делује као наш патријарх? То све као да никога ни не занима, па се један неприкосновено родољубиви и племенити предложени гест - убацивање назива "Пећка Патријаршија" у само име наше цркве - очас претворио, у овој ђаволској манипулацији, у нови разлог за исмевање и понижавање "првог међу једнакима" из нашег Светог Архијерејског Сабора. Кога овде (у већини постојећих медија), уосталом, и занима права истина? Кад се добро зна (и још боље сада види) ко је и због чега главна, заједничка мета и шиптарских и екс-југословенских и квази-српских новинара и политичара, блогера и твитераша, подмуклих лукаваца и самопоричућих наиваца. Српски патријарх и наша Црква су остали главна, најјача и најважнија препрека одавно планираном, завршном одвајању и коначној отмици Косова и Метохије из интегралног састава Србије. И зато морају бити оклеветани и исмејани да би отмица срца Србије прошла лакше, успешније и много безболније. Изгубивши неприкосновени ауторитет у народу (што је крајњи циљ удружених богобораца и антисрба), Српска Православна Црква губи и ранију моћ утицаја на спречавање издаје и срамне капитулације наше државе (уз слагање и подршку, по том питању, великог дела овдашње опозиције). То и јесте суштински разлог највећег дела ових напада, прецизно усмерених на последњи сачувани стуб српског светосавља: на Цркву и њеног првојерарха. Не тражи се ту никаква "боља реакција" или "снажније показано родољубље" од патријарха Иринеја, напротив. Овде се он руши, заједно са Црквом, а начини рушења се увек дају наћи, измонтирати, погрешно интерпретирати и адекватно преувеличати. А, што је најцрње и најапсурдније у свему, Његова Светост патријарх Иринеј лично нема ништа против свог преласка у Пећ, ако је то могуће конкретно извести. Па макар тиме ишао на руку и онима (у Цркви и ван ње) који само желе да га овако изолују, практично развласте и одвоје од његових дужности и овлаштења. Чудан смо ми свет. Посебно од када се између нас и наших предака нашао онај југословенско-комунистички и "просветитељско"-атеистички зид, постављен током садистичког обезличавања и дегенерације Србије након Великог рата (и све до данас). Дођосмо до ивице провалије. До тренутка пред добровољни скок у бездан узрокован неописивом глупошћу и нечим сасвим сличним колективном самоубиству. -- Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM --- Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska Informativna Mreza“. Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com. Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com. Посетите ову групу на https://groups.google.com/group/siem. Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите https://groups.google.com/d/msgid/siem/057501d3bb14%246618d5c0%24324a8140%24%40gmail.com. За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.