standard.rs <http://standard.rs/2018/03/20/35349/>
Денис Куљиш: Балкан између руског и америчког утицаја http://newlookworld.com/ 10-13 minutes _____ уторак 20. март 2018. 12:42 Да ли је фамозни ,,руски утицај" заиста тако јак на Балкану, или се ради о пропаганди која маскира неупитни амерички утицај? Концем прошле године одржана је у Вашингтону велика конференција Атлантског савета. Поведен је добро припремљен разговор о Балкану, те донесен закључак да се руском продору и дестабилизацији коју узрокује на јужном потконтиненту европског копна, ваља супротставити војним, економским и политичким средствима. Војна се своде на изградњу сталне базе на Косову проширењем ваздухопловног упоришта ”Бондстил”, економска, на градњу нових дистрибуцијских трансверзала гасовода који ће променити динамику и економију снабдевања енергентима на ”балканској рути”. Политичким је у средишту настојање да се Србија дефинитивно привуче на Запад и ослободи руског утицаја. План је био врло разложан, почео је одмах да се спроводи повећаном активношћу привредних и политичких субјеката који се на задатак усредоточе наступајући широко, снажно, како то може остварити једино права велесила, али, убрзо се показало, да околности, заправо, не погодују акцији, иако реакција није толико јака колико је очигледна чиста инерција… А ту је и ”субјективни проблем”, Трампово председништво – председник је сменио државног секретара. Државни секретар води спољнополитичке активности ”дубоке државе”, обједињујући дипломатију и генерале, али пошто је Рекс Тилерсон отишао пре неколико дана, застој је неизбежан, као и нови циклус пропитивања што и зашто, заправо, треба предузети… Брајан Хојт Ји, егзекутивни дипломата на деску Стејт Департмента за Источну Европу и Евроазију (то значи руско окружење, Балкан и Централну Азију) дао је оставку још у јануару, јер му је ваљда било унапред јасно којим смером иду ствари. У кратком мандату ”Тираносаурса” Рекса Тилерсона, бившег генералног директора Ексон оила, из дипломатске службе иступило је 60 одсто запослених. Не зато што нису могли поднети његов управљачки приступ, него због самог председника Трампа. Он је отворено говорио да му не требају сви ти саветници и бирократе, кад тачно зна шта жели, а шта не жели, па му сви они заједно нису потребни… Твитовима и декретима тешко је, међутим, владати на далеким и мање важним дестинацијама на које допире амерички утицај. Стога се, како примјећује есејиста ”Њујоркера”, он и његов кинески пандан, председник Си Ђинпинг тако добро употпуњују: Трамп не жели да буде свуда присутан, а Си жели, па је резултат – ”мала Америка” и ”велика Кина”. А шта је с Русијом и с Европом, чији се утицаји такође пресецају на Балкану? Кад се и то узме у обзир, изгледа као партија тродимензионалног шаха што се у филму ”Звездане стазе” игра на палуби ”Миленијског сокола”… Лакше је ствари донекле схватити, ако се посматрају са становишта ”реципијента” тога утицаја, дакле фрагементираних земаља Балкана, држава-наследница Југославије, од којих је отпала европеизована Словенија, а прикључила им се прекобројна Албанија. У Словенији благо је присутан руски политички утицај – у Љубљани, с једва потиснутим традицијама сељачког народњаштва и комунистичког панславизма, увек су спремни показати како неће гинути у првим редовима европских колективистичких настојања, јер их пуно више од Украјине занимају предузетничке авантуре по Москви, које сад знатно ограничава западни ембарго. Но, русофилија је словенски фолклор, а економија базирана на индустријском извозу у западну Европу. То је толико развијено друштво, да пад владе ништа не значи, баш као и у Словачкој, где се догодио истовремено па још више отежао ионако недостатно распознавање те две државе – у Словенији чак постоји специјализована владина агенција која се бави искључиво преусмеравањем комуникација које им из света погрешно стижу јер нико не може да разликује Слов ово од Слов нешто друго… У Хрватској Русија је остварила најдубљу економску пенетрацију. Земља је постала зависна о руском гасу и најважније државне фирме имају дугорочне уговоре с дистрибутером ”Газпромовог” енергента. Купио је удео у луци Плоче и изградио ЛНГ инсталације за своје танкере, те преузео домаћу железничку компанију, па својим цистернама остварује шестину укупног железничког промета. Осим опскрбе гасом државне електропривредне компаније ХЕП за њене гасне електране, ”Газпром” доминира у испорукама државном петрохемијском комбинату ПКК и загребачкој енергани. Струја је силно поскупела, а Петрохемија бележи енормне губитке од 20 милиона евра годишње. Све то покрива држава. Руси су преузели градњу аутопута, мостоградњу и градњу далековода, а масивно инвестирају и у туризам, у луксузне хотеле. Њихове државне банке највећи су повероци ”Агрокора”. Толики економски утицај резултовао је индиректним политичким који се може разабрати у настојањима да се дестабилизује влада која форсира изградњу пловећег ЛНГ-терминала на Крку, у склопу америчке концепције успоставе конкурентске мреже доставе гаса из Катара. Влада је изградњу Пељешког моста европским новцем поверила кинеској компанији, која се тада заинтересовала за мега-терминал у новој Луци Задар и за неке пројекте у БиХ. Хрватска се тако појавила на кинеском радару. Али, кинески мост ће изазвати силне проблеме у односу с Европом, с којом се комуницира искључиво преко Брисела. Брисел није Европа: Пленковићева влада није успела успоставити однос с Берлином, који је створио Санадер, а уништио Зоран Милановић. Осим око ЛНГ-а, влада улази у конфликт с Америком око блокаде ширења њујоршке медијске корпорације ККР која је на Балкану уложила већ скоро 2 милијарде долара, те око ловачких авиона за извршење НАТО-задатака куповином од Израела, земље која није у НАТО-у. Хрватска влада у конфликту је и с хрватским председништвом – док Пленковић води неодлучну европску политику, председница настоји да се свиди свима и спремна је на све да изгради слику о сопственом политичком потенцијалу, који је фиктиван, јер њоме, заправо, манипулишу различите десничарске секте и лобији. Од тог хрватског тродимензионалног шаха, заболела би глава и шампиона ”Миленијумског сокола”, вукија Чубаку. У Босни и Херцеговини води се политички рат ниског интензитета око изборног закона који би наводно требало да се промени уочи предстојећих избора, јер ће иначе резултат онемогућити рад институција… Шта о томе рећи осим да ће Миле Додик постати председник Председништва БиХ, па се не зна хоће ли дуже он издржати у Сарајеву или парафедерална Биховина без њега? Додик се радо отвара руском утицају, који се мање-више своди на фолклор попут словенског (али с више искрених емоција), што показује и чињеница да је неофицијелну химну Репубвлике Српске написао криптобалкански забавњак из Љубљане, становити Мањифико, који се истакао још у бившој Југославији, пишући песме за незаборавног Мр. Ђирла, који је с успехом диловао Чај Чанг Шланг, ”најпродаванији чај на свету”. Без обзира на проруски сентимент и параноју коју то изазива код Бошњака, нема подлоге за економски, а тиме и стварни утицај. Бродска рафинерија заправо је неуспех, јер у Хрватској и Словенији нису на време купили мрежу бензинских пумпи, па се оно што су успели с гасом у Хрватској пропустили да учине с нафтом у регији. Руски утицај не манифестује се у осталим федералним и локалним јединицама БиХ. Држава се финансира из Европе. Стога се руске претензије могу занемарити као озбиљна саставница регионалне политике у овом делу Бивше. У Србији се води велика битка за материјализацију руских политичких интереса, али ту им је највећа препрека власт Александра Вучића, који се не супротставља снагом, него, као у џуду, напад компензује окретом који ударац преусмерава у празно. Србија економски функционише захваљујући европским кредитима и монетарној подршци Запада, а оно што недостаје у циљаним, државним инвестицијама (које не долазе из Америке) супституише се кинеским. Вучић је први и најбоље схватио где је ручица силе, и за њега се држи – то је Берлин, влада Ангеле Меркел. Без те европске подршке не би дошао на власт и не би је могао консолидовати до искључења свих конкурената из странке и опозиције. Но, ту ће сад доћи до одређеног застоја – оно што Европа очекује у погледу решења косовског чвора, не може се остварити док је америчка моћ у демисији, јер сваки такав крупан захват треба амерички кишобран и демонстрацију силе. Уз посебни ризик то је могао самостално извести Тадић, а Вучић не може, и неће, док се не не утврде односи. Што се тиче економије, Газпром је у НИС-у, националној нафтној компанији, али се нигде не шири, него покушава да исфорсира градњу конекције Турског тока преко бугарске луке, Србије и Мађарске у средњу и западну Европу. То је бивши Јужни ток, алтернатива правцу Александропули (у Тракији) – Бугарска – Србија – Румунија, који Србију може и заобићи, али стоји понуда за суделовање са 30 одсто у тој уносној инвестицији (јер се превоз енергента масно наплаћује). Одлука ће се донети с обзиром на опште прилике – процес одлучивања у Вучићеву мозгу тешко је пратити, као путању куглице у флиперу. Из Црне Горе Руси су 100% протерани што је резултовало примањем у НАТО и претварањем Боке Которске у светску монденску дестинацију, с највећом концентрацијом инвестиција у туризам на свету. Национални доходак знатно је претекао српски, па је готово двострук у односу на босанскохерцеговачки. У Македонији води се неизвесна но заправо извесна битка – више нема начина да десница придобије Албанце после уступака које им је дала левица, а без албанских гласова и њихове опште политичке потпоре, тамо не може да функционише ниједна влада, јер је друштво подељено (а само је политика мултиетничка). Руски фактор подржавао је смењеног премјера и његовог председника који још опструише промену имена што би требало довести до грчког признања и уласка у НАТО и евроинтеграције. Македонија је на корак од тога, то се може одгодити, али више не може онемогућити. Значи, у Македонији Руси такође стратешки губе утицај. У Албанији и на Косову Руси никад нису могли остварити ни присутност, а камоли утицај, иако је косовски министар спољних послова уредио Кремљ и притом опрометовао око пола милијарде долара. Али, Беџет Пацоли радио је с Борисом Јељцином, а не са Путином. Албанци су везани за Америку, која, кад је при пуној политичкој свести, јер је не опседају вашингтонски трамповски демони, као најважнија упоришта на Балкану види Србе и Албанце, два најмногољуднија народа, који ту заједно сачињавају око 70% популације. Извор Независне новине <http://www.nezavisne.com/index/kolumne/Rusi-dolaze-ili-ne-dolaze/469376> , 20. март 2018. -- Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM --- Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska Informativna Mreza“. Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, пошаљите имејл на [email protected]. Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на [email protected]. Посетите ову групу на https://groups.google.com/group/siem. Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите https://groups.google.com/d/msgid/siem/16ac01d3c121%24b2cda720%241868f560%24%40gmail.com. За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.
