stanjestvari.com 
<https://stanjestvari.com/2018/04/07/zamrznuti-sukob-ili-priznanje/>  


Једина дилема – замрзнути сукоб или признање независности Косова – Стање ствари


7-8 minutes

  _____  

Није зато чудно што је Вучић свој изричити став против идеје о замрзнутом 
сукобу изнео после „унутрашњег дијалога“ који је водио са високо политизованим 
невладиним сектором. Ако постоји негде у овој земљи место на којем се КиМ већ 
деценијама третира као део организма који треба хитно и безусловно ампутирати, 
то је овај тзв. цивилни сектор

Слободан Самарџић (Фото: Медија центар) 

Две једине могућности из наслова су међусобно искључујуће. Замрзнути сукоб 
онемогућава признање Косова од стране Србије; признање онемогућава замрзавање 
сукоба. Председник Вучић је после „дијалога“ са представницима невладиног 
сектора јасно рекао да је против замрзавања сукоба, јер та опција „Србији 
оставља све мање простора за заштиту свог суверенитета у покрајини“ (према 
Танјугу). Ако је тако, није онда јасно како признање независности Косова боље 
штити суверенитет Србије у покрајини. Наравно, Вучић и даље рачуна са дејством 
своје језичке преваре – да потписивање обавезујућег правног споразума Србије и 
Косова о свеобухватној нормализацији односа није признање. Што би рекао немачки 
министар спољних послова, Зигмар Габријел, Србија треба да прихвати независност 
Косова, а не да га призна. Такве језичке акробације никоме нису убедљиве, а 
најмање онима који у јавности служе да оправдавају причу о споразуму који није 
признање.

Идеја о замрзнутом сукобу била је опција „Б“ у случају неуспелих преговора о 
статусу Косова и Метохије вођених од 2005. до 2007. године и, у вези са тим, у 
случају једностраног албанског проглашења независности (фебруар 2008). У 
практичном погледу, брига Србије била би ограничена на заштиту Срба и 
функционисање постојећих државних институција у покрајини. Да напоменем да су 
почетком маја 2008. године на Косову и Метохији одржани ванредни парламентарни 
избори и локални избори у 25 општина, наравно у организацији Србије. Крајем 
јуна исте године основана је Скупштина заједнице српских општина АП КиМ, која 
је функционисала док је Вучић и друштво нису елиминисали крајем 2013. године 
после првих (сасвим неуспелих) избора у четири северне општине по косовским 
законима.

После поменутих избора у покрајини 2008. године о признању самопроглашеног 
Косова нико није размишљао, или се бар тако чинило, имајући у виду изборни 
слоган Демократске странке „и Косово и ЕУ“. Врло брзо се видело да није тако. 
Већ у јесен 2008. Борис Тадић и владина коалиција ДС-СПС уводе у игру званично 
одбачени и међународно непостојећи Ахтисаријев план за независност Косова, 
прихватајући његов анекс 10 о увођењу нове мисије ЕУ на Косово и постепеној 
замени мисије УН. Међународноправно валидна мисија заснована на Резолуцији СБ 
УН 1244 замењује се мисијом сасвим другачијег мандата, која нема  никакав 
правни основ. Акт којим је она уведена у функцију било је једно двосмислено 
председничко саопштење СБ УН, које није акт са правном снагом. Одлучујућа 
околност у овој ствари био је званичан став Србије да прихвата ову мисију.

Овим је започела предаја Косова и Метохије на фазе и до данас је она стигла до 
последњег чина. Од тада до данас, и поред промене више влада, имамо истоветно 
образложење за бројне кораке предаје покрајине Албанцима – водимо „проактивну 
политику“ за разлику од идеје о замрзнутом сукобу која би водила политици 
скрштених руку. То је, заправо, било само „проактивно“ попуштање западним 
притисцима зарад политичке подршке владајућој гарнитури у земљи под геслом 
нашег пута у ЕУ.

После првог корака предаје, тј активирања Ахтисаријевог плана следе наредни: 
споразуми са албанским властима о граничним прелазима, тзв. слободи кретања 
(албанске личне карте и друге исправе за Србе), предаји катастарских и матичних 
књига, о међусобном признавању диплома (све током 2011). Али, ни „проактивност“ 
Тадићеве политике пузајућег признања независности није била довољна, боље рећи 
довољно брза за Брисел и Вашингтоном, па је она замењена новом, хиперактивном 
политиком предаје од 2012. године. До данас ова политика, коју води данашњи 
председник државе, предала је албанским сецесионистима четири северне општине, 
српску полицију и правосуђе, енергетску политику и телекомуникациону мрежу 
Србије на северу покрајине, међународни позивни број. Још је само остало да се 
потпише поменути споразум о признању, на шта се Влада Србије обавезала још 
јануара 2014.

Једини папирнати уступак ове усмерене политике признања од 2008. године до 
данас јесте заједница српских општина. Али, ни то није западна и албанска 
концесија Србији, будући да је таква могућност установљена још у плану М. 
Ахтисарија, а потом у уставу Косова и закону о локалној самоуправи. (О томе смо 
писали у претходним прилозима овом блогу).

После свега, Вучић каже – не ваља замрзнути сукоб, док истовремено ради оно што 
ваља – признаје независност Косова. Тај став је разумљив само из његовог личног 
положаја. Он лично нема куда назад. Толико је урадио и толико обећао, да би 
прекид ове политике и прихватање неке друге за њега били равни политичком 
самоубиству. И то би била највећа штета таквог, дакле немогућег, тока догађаја. 
Насупрот томе, Србија би тек тада добила могућност да води своју политику и 
према покрајини и према ЕУ као највећем трговинском партнеру и према другим 
важним учесницима све сложеније светске сцене.

Досадашња „проактивност“ Србије била је, заправо, више физичко него умно 
напрезање наших политичара, јер су главне пројекције кретања земље створене у 
Бриселу и Вашингтону. Као у случају тзв. бриселских разговора, тако је и у свим 
осталим подручјима јавне политике Србија само реаговала на планове, подстицаје 
и охрабривања бирократизованих западних политичара, оних који креирају 
садашњост и будућност Србије и њихових нижих извршилаца. Када један вршилац 
дужности заменика помоћника државног секретара САД може да построји и 
председника државе и председника владе Србије, онда сви видимо на колико смо 
ниске гране спали. Такве реалне слике обесхрабрују људе, чине их политички 
тупим и депресивним, у најбољу руку пасивним, што је пожељна 
колективно-психолошка атмосфера за катастрофалне и безочне политичке акције.

Није зато чудно што је Вучић свој изричити став против идеје о замрзнутом 
сукобу изнео после „унутрашњег дијалога“ који је водио са високо политизованим 
невладиним сектором. Ако постоји негде у овој земљи место на којем се Косово и 
Метохија већ деценијама, навођено и усмерено, третира као део организма који 
треба хитно и безусловно ампутирати, то је овај тзв. цивилни сектор. Председник 
се на конференцији за медије тим поводом понашао као да је најзад пронашао 
праве саговорнике. Наводно, већина учесника „унутрашњег дијалога“ изјаснила се 
за замрзнути сукоб, што није ни поуздано ни важно, тако да му је овај завршетак 
вишемесечног перформанса дошао као мелем на рану. Он, дакле, нема никакву 
дилему.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 6. 4. 2018 
<https://srbijasvet.wordpress.com/2018/04/06/једина-дилема-је-замрзнути-сукоб-или-п/>
 )

 

-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите ову групу на https://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите 
https://groups.google.com/d/msgid/siem/0d1f01d3cea1%2420c256e0%24624704a0%24%40gmail.com.
За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.

Reply via email to