standard.rs <https://standard.rs/2024/03/17/zasto-galski-petao-kukurice-o-odesi/>
Zašto „Galski petao” kukuriče o Odesi? Зоран Чворовић 19–24 minutes _____ Vreme je da se konačno „Galski petao” istera na čistac, te da se vidi da li su on i ostali evropski globalisti spremni da svoje građane gurnu u veliku klanicu na radost Vol strita, ili raskukurikani rošildovac sve vreme blefira Emanuel Makron – prvi francuski predsednik koji nije služio vojsku (OVDE <https://globalaffairs.ru/articles/istoricheskoe-chuvstvo-mo/> ) – došao je u žižu svetske javnosti izjavom od 26. februara, da će Francuska poslati svoje trupe u Ukrajinu ukoliko se ruska vojska približi Kijevu ili Odesi (OVDE <https://rg.ru/2024/03/08/lindpendant-makron-vvedet-vojska-na-ukrainu-pri-ugroze-poteri-kieva-i-odessy.html> ). Prema pisanju Monda, Makron je i 21. februara, prilikom prenosa posmrtnih ostataka heroja francuskog Pokreta otpora jermenskog porekla Misaka Manšunjana u pariski Panteon, u uskom krugu gostiju izjavio, da će u ovoj godini u svakom slučaju poslati francuske vojnike u Odesu. Prema navodima Monda francuski državni vrh takvu odluku razmatra još od leta 2023. godine (OVDE <https://rg.ru/2024/03/14/monde-makron-planiroval-otpravit-soldat-v-odessu-v-etom-godu.html> , OVDE <https://rg.ru/2024/03/14/monde-franciia-nachala-izuchat-vopros-otpravki-vojsk-na-ukrainu-letom-2023-goda.html> ). Iako je kasnije javno priznao da u NATO paktu ne postoji konsenzus u vezi sa slanjem trupa u Ukrajinu, Makron ni tada nije odbacio takvu mogućnost (OVDE <https://rg.ru/2024/02/27/makron-ne-iskliuchil-otpravku-vojsk-es-na-ukrainu-no-poka-konsensusa-net.html> ). U televizijskom intervjuu za France 2, koji je dao 14. marta, Makron je čak na neki način i zaoštrio svoju poziciju time što je zaključio kako „pobeda Rusije može ugroziti bezbednost Evrope”, pa su stoga „moguće sve varijante” pomoći Ukrajini (OVDE <https://www.rbc.ru/politics/14/03/2024/65f353799a79475e38a8ad5a> ). „Kralj Evrope” U Rusiji se ovakve ratoborne Makronove izjave tumače, između ostalog, kao pokušaj Makrona da sebe „predstavi kao lidera Evrope, pa čak i NATO pakta”, a Francusku kao „pokretača evropskog militarizma, provodnika evropskih interesa” (Kamran Gasanov iz Ruskog saveta za međunarodne poslove, OVDE <https://dzen.ru/a/ZfHxFo14XmYirGIq> ). Slično tumačenje motiva ratobornosti „galskog petla” može se naći i u tekstu novinara pariskog Figaroa, Izabel Laser. Ona citira bivšeg francuskog diplomatu Mišela Dukloa koji smatra, da Makron, s obzirom na predstojeće izbore za Evropski parlament, „eksploatiše ukrajinsko pitanje u predizborne svrhe”, pošto ga „pre svega zanima uloga lidera Evrope, kralja Evrope”. Svojim ratobornim izjavama Makron – prema zaključku Figaroa – pokušava zapravo da postane lider radikalno antiruskog i militantnog istočnog NATO pakta i EU tabora, koji čine limitrofi Pribaltika, Poljska i Češka, i koji u liku Poljske ima sve veći značaj u EU. Francuski predsednik Emanuel Makron na konferenciji za novinare uoči glasanja predstavlja program za svoj naredni mandat, Sen Deni (Foto: AFP/Ludovic Marin) Nasprot ovog bloka stoji grupa država – predvođena Nemačkom – koja nije spremna za veći i neposredniji angažman u ukrajinskom ratu od postojećeg. U analizi Figaroa se ističe, kako ostaje da se vidi da li su takve izjave Makrona samo deklartivne – kao deo predizborne taktike u političkoj trci za lidersku poziciju u EU – ili se pak radi o strateškoj promeni politike Francuske, koja podrazumeva prelazak francuske privrede na kolosek ratne ekonomije, kao neophodnog preduslova za ratno angažovanje u Ukrajini. Takva strateška promena, prema mišljenju novinara Figaroa, nije moguća bez „podizanja saradnje” između Londona, Pariza, Berlina i Varšave (OVDE <https://inosmi.ru/20240315/slozhnosti-268258687.html> ). Ratni profiteri Da u ovom trenutku članice EU nisu sposobne da bez SAD naoružanjem i municijom pomažu kijevski režim, priznao je prilikom posete SAD i komesar EU, Žozep Borelj (OVDE <https://unn.ua/en/news/just-imagine-the-consequences-us-ambassador-borrell-warns-of-security-risks-in-call-for-continued-support-for-ukraine> ). Čini se da Vašington u ovom momentu i nema razloga da ustupi poziciju glavnog vojnog snadbevača ne samo kijevskog režima, već i evropskih članica NATO pakta, jer, prema nedavnoj izjavi poljskog ministra inostranih poslova Radoslava Sikorskog, radi se o neverovatno dobrom poslu za SAD (OVDE <https://www.atlanticcouncil.org/blogs/new-atlanticist/polish-foreign-minister-radoslaw-sikorski-helping-ukraine-is-not-only-a-good-deed-its-also-a-good-deal/> ). Prema poljskom ministru, SAD izdvajaju oko pet odsto svog godišnjeg vojnog budžeta za podršku bezbednosti Ukrajine, ali se 90% od tih sredstava vraća se u SAD i služi otvaranju novih radnih mesta u namenskoj industriji. Prema navodima Sikorskog, trenutno je zbog rata u Ukrajini angažovano 117 proizvodnih linija u 31 američkoj državi i 71 gradu. Pre svega, angažovanost se odvija tako što se staro naoružanje predaje kijevskom režimu, dok američki vojnici dobijaju novo oružje. Rukovanje bivšeg poljskog ministra spoljnih poslova Radoslava Sikorskog (levo) sa ruskim ministrom spoljnih poslova Sergejem Lavrovim nakon zajedničke konferencije za novinare posle sastanka u Varšavi, 19. decembar 2013. (Foto: EPA-EFE/Pawel Supernak) Sikorski takođe ističe da su sve evropske zemlje u skladu sa politikom militirizacije i širenja straha od „Putinove invazije” povećale budžete za vojsku, pa se shodno tome pojavljuju u ulozi glavnih kupaca američkog naoružanja. Tako je Poljska uvećala svoj vojni budžet sa 2% na 4% BDP, od čega 56% namenjeno za kupovinu američkog naoružanja. Evropske države koje su, prema rečima Sikorskog, „predale svoje oružje Ukrajini, a svoje zalihe popunjavaju američkim oružjem i na taj način kreiraju još jedan tok novca koji se sliva Amerikancima, uključujući američku srednju klasu”. Tako je, rečju poljskog ministra, „pomoć Ukrajini ne samo dobro delo. To je, takođe, i dobar posao” (OVDE <https://www.atlanticcouncil.org/blogs/new-atlanticist/polish-foreign-minister-radoslaw-sikorski-helping-ukraine-is-not-only-a-good-deed-its-also-a-good-deal/> ). Sledstveno tome, sve češće žalbe o nedovoljnoj oružanoj popuni u vojskama pojedinih evropskih država (OVDE <https://t.me/EvPanina/13115> ), kao i najnovija vest o dogovoru tzv. vajmarske trojke – Makrona, Šolca i Tuska – da protivpravno prisvoje dobit od zamrznute ruske imovine za „kupovinu još više oružja” za Kijev na „celom svetskom tržištu” (OVDE <https://www.rbc.ru/politics/15/03/2024/65f472279a794748df8e78a0> ), nisu ništa drugo nego najava novih ratno-profiterskih poslova za kompanije s druge strane okeana. Vampirski poslovi Na Zapadu ništa novo, jer SAD i kompanije sa Vol strita imaju stogodišnje iskustvo vampirske zarade na evropskoj krvi. U nedavno objavljenoj naučnoj studiji „Amerika protiv svih: Geopolitika, državna organizacija i globalna uloga SAD – istorija i savremenost” (OVDE <https://ruspolitology.ru/biblioteka/14766/> ), koautorski tim uglednih ruskih naučnika i diplomata je na osnovu američke literature i izvora jasno pokazao kako je američki krupni kapital višestruko uvećao svoju dobit u tokom Prvog svetskog rata. Američki industrijalci su višestruko povećali proizvodnju naoružanja za potrebe vojski Antante, i to zahvaljujući jevtinim kreditima koje je omogućila dodatna emisija 368 miliona dolara u novembru 1914. od strane sistema Federalnih rezervi. Zanimljivo je da je FED osnovan samo šest meseci pre početka Velikog rata u Evropi. Jedan od glavnih ratnih profitera bio je svakako Dž. P. Morgan Mlađi, koji je po uzoru na oca – koji je novac zaradio od liferacije oružja tokom američkog Građanskog rata – svoje bogatstvo višestruko umnožio time što je obezbedio monopol, pre svega, u ratnom kreditiranju britanske vlade, dok se Britanija, s druge strane, našla u ulozi garanta i posrednika u kreditiranju Francuske, Rusije i Italije. Osim toga, oko 84% svih roba (oružje, municija, lekovi, hrana) koje su iz SAD išle u zemlje Antante, prolazile su preko poslovnih struktura pod kontrolom Dž. P. Morgana Mlađeg. Morganu je posao bio olakšan činjenicom da se na čelu FED-a tokom rata nalazio ekonomista Bendžamin Strong Mlađi, inače njegova puka kreatura. Poslednja fotografija na kojoj je Dž. P. Morgan Mlađi (desno) sa svojim ocem, J. P. Morganom, januar 1913. (Foto: Wikimedia Commons/books.google.rs <https://books.google.rs/books?id=8-YjAQAAIAAJ&pg=PA23&redir_esc=y> /Moody’s Magazine/Public domain) Tokom Prvog svetskog rata, u trgovini naftom sa zemljama Antante monopol su uspostavili Rokfeleri i njihova kompanija „Standard ojl”, čija je dobit u 1915. godini bila za 60% veća od dobiti ostvarene u poslednjoj mirnodopskoj godini. Iako američki vojnici nisu ginuli na Somi, Verdenu, u Brusilovljevoj ofanzivi, SAD i Vol strit su itekako finansijski bili umešani u rat na evropskom kontinentu. Sam predsednik Vudro Vilson rekao je u septembru 1916. godine: „Naša epoha je vreme velikih promena, da li shvatate značaj samo jedne činjenice: za poslednju godinu ili dve mi smo prestali da budemo dužnici i postali smo kreditori, i kod nas je toliko viška svetskog zlata, kao što nikada ranije nije bilo… Predstoji nam ozbiljno finansiranje sveta, a onaj koji daje novac mora da razume svet i da njime rukovodi”. Rečju autora navedene studije, „uloga prekookeanskih finansijera u opredeljivanju državnog kursa u periodu rata bila je toliko očigledna, da je Dž. Noris, senator iz Nebraske, 1917. godine zaključio: ‘Još malo, pa ćemo staviti znak dolara i na državnu zastavu’” (OVDE <https://ruspolitology.ru/biblioteka/14766/> ). Bankrot Ukrajine Duga istorija profitiranja najkrupnijih zapadnih finansijskih kompanija od velikih evropskih ratova baca potpuno drugačije svetlo na ratoborne izjave „galskog petla”. A one se, kako ističe poznati ruski politikolog Marat Baširov, svakako moraju dovesti u vezu sa činjenicom da je Makron nekada radio na visokoj poziciji u „Rotšild end Si” (Rothschild & Cie), kao i sa činjenicom da je kupovina ukrajinskih dugova još od 2013/2014. godine jedan od važnih poslova porodice Rotšild, a koja se – u interesu Rotšildovih – realizuje preko američkog investicionog fonda „Franklin Templton” (Franklin Templeton). Pošto, prema informacijama „Rojtersa”, Kijev najavljuje mogućnost proglašavanja bankrotstva – što je i jedan vid oblika pritiska na američki Kongres kako bi doneo odluku o nastavku finansijske pomoći Ukrajini – Makron u ime Rotšildovih blagovremeno najavljuje da bi, u slučaju bankrota Ukrajine, moglo da dođe do kompenzacije u vidu okupacije strateški najznačajnijeg dela teritorije pod trenutnom kontrolom kijevskog režima – dela crnomorskog priobalja sa centrom u Odesi (OVDE <https://t.me/politjoystic/36968> ). Bračni par Makron sa baronom Davidom de Rotšildom (desno) na 33. večeri Predstavničkog saveta jevrejskih institucija Francuske, mart 2018. (Foto: Erez Lichtfeld/Bestimage) I Marija Zaharova, u ime ruskog Ministarstva inostranih poslova, tumači navedene Makronove militantne poruke kao najavu moguće okupacije i podele ostatka Ukrajine između pojedinih evropskih država članica NATO pakta i EU (OVDE <https://tass.ru/politika/20221703> ). Mogućnost dolaska delova ukrajinske teritorije pod kontrolu Francuske, Poljske i nekih drugih država, po mišljenju Baširova, povećava se zbog toga što od maja meseca u Kijevu više neće biti legitimne vlasti. Tada će isteći predsednički mandat Vladimiru Zelenskom, dok je Vrhovna rada nelegitimna još od novembra prošle godine (OVDE <https://dzen.ru/a/ZfFa7diOtg7atbty> ). Makronovo pominjanje mogućnosti francuske okupacije Odese neminovno oživljava sećanje na događaje s početka 1919. godine, kada su se u ovu crnomorsku luku iskrcale francuske jedinice, pri pokušaju Kolektivnog zapada da za svoje gepolitičke ciljeve iskoristi haos koji su proizveli revolucija i građanski rat. Francuzi su se iskrcali u trenutku kada su delovi Malorusije – pa i sama Odesa – naizmenice prelazili iz ruke u ruku različitih vlasti, od separatista petljurovaca (Direktorijalna vlada tzv. Ukrajinske narodne države pod vođstvom S. Petljure), belogardejaca, boljševika, grigorjevaca i mahnovaca. Francuzi su zauzeli Odesu kako bi pomogli „belima” da pobede boljševike i uspostave vlast u zemlje. Planirali su da napuste Odesu tek kada Rusija isplati ceo ratni dug Francuskoj. Međutim, tadašnja francuska vojna intervencija u Odesi završila se neslavno za nepuna četiri meseca, pošto su već u aprilu 1919. godine francuski vojnici, pod komandom slavnog generala Franše d’Eperea, morali zbog napada „grigorijevaca” da brže-bolje u panici napuste ovu crnomorsku luku, trajno ostavljajući na ruskoj zemlji 3.000 poginulih i mnoštvo tehnike (OVDE <https://diletant.media/articles/45271777/> , OVDE <https://strana.best/articles/istorii/459862-kak-armija-frantsii-105-let-nazad-voevala-na-territorii-ukrainy.html> , OVDE <https://www.mk.ru/politics/2024/03/13/politolog-bashirov-raskryl-plany-parizha-i-varshavy-po-razdelu-ukrainy.html> ). „Strategija anakonde” Makronovo markiranje Odese – kao mogućeg mesta početka zapadne otvorene vojne intervencije u Ukrajini (NATO-instrukturi i zapadni plaćenici već se u broju od više hiljada nalaze na tlu Ukrajine) – čini se da itekako ima veze sa činjenicom da je sadašnji francuski predsednik obična kreatura Rotšilda, na šta ovih dana posebno skreće pažnju poznata ruska analitičarka, profesor univerziteta i bivši visoki funkcioner „Jedinstvene Rusije”, Jelena Panina (OVDE <https://t.me/EvPanina/13099> ). Vezujući moguću francusku vojnu intervenciju u Ukrajini za Odesu, štićenik Rotšilda iz Jelisejske palate zapravo polazi od strateškog principa „anakonde” američkog geostratega i rodonačelnika američke talasokratije, admirala Alfreda Mehena (OVDE <https://www.kcns.org.rs/agora/alfred-mehen-rodonacelnik-americke-talasokratije/> , OVDE <https://www.geopolitika.ru/article/amehen> , OVDE <https://iarex.ru/articles/86876.html> ). Princip anakonde nalazi se, prema rečima ruskog geostratega i carskog generala Alekseja Jefimoviča Edrihina-Vandama, u osnovi strategije koju Anglosaksonaci već više od 150 godina primenjuju protiv ruskog naroda, kao njihovog „glavnog protivnika na putu uspostavljanja svetske hegemonije” (OVDE <https://archive.org/details/nashe_polozhenie/page/n97/mode/2up?view=theater> ). Rezimirajući stavove pojedinih vodećih anglosaksonskih stratega, pre svih admirala A. Mehena, senatora i istoričara A. Beveridža i protestantskog pastora Dž. Stronga, general Aleksej Jefimovič Edrihin-Vandam dolazi do zaključka da Anglosaksonci u svojoj konfrontaciji sa Rusijom teže da postignu sledeće strateške ciljeve: 1. „Uništiti trgovačku i vojnu flotu Rusije i oslabiti je do granica mogućeg, odbaciti od Tihog okeana u dubinu Sibira”; 2. Zavladati celim pojasom južne Azije između 30 i 40 stepena geografske širine i sa te baze postepeno potisnuti ruski narod ka severu. Kako po zakonima prirode, koji važe za svaki živi organizam, sa prestankom rasta počinje pad i postepeno umiranje, tako ni ruski narod potpuno zatvoren među svojim severnim prostranstvima ne bi izbegao istu sudbinu” (OVDE <https://archive.org/details/nashe_polozhenie/page/n5/mode/2up?view=theater> ). Antikomunistički propagandni poster koji prikazuje ujka Sema koji se na brodu približava crvenoj santi leda, 1960. (Foto: Flickr/James Vaughan <https://www.flickr.com/photos/x-ray_delta_one/4255230047> ) Ruski geostrateg, u studiji objavljenoj 1912. godine, pokazuje i model pomoću kojeg su Anglosaksonci i zapadne države uopšte u ono vreme uspostavljale hegemonističku poziciju u zemljama Azije, pre svega u Kini: 1. najpre u zemlju dolaze strani trgovci; 2. zbog nesposobnosti lokalnih vlasti da valjano regulišu odnose stranih trgovaca sa domaćim stanovništvom i vlastima, zapadne države dobijaju povod da traže neposrednu zaštitu svojih trgovaca i samim tim da se umešaju u unutrašnje stvari zemlje koja ih je primila; 3. „mešanje se ne ograničava na prosto ispravljanje grešaka i obavezivanjem da se više ne ponove u budućnosti, već obaveznim dobijanjem prava na učešće u lokalnom upravljanju” (OVDE <https://archive.org/details/nashe_polozhenie/page/n101/mode/2up?view=theater> ). Prema Alekseju Jefimoviču Edrihinu-Vandamu, rusko otvaranje ka jugu i toplim morima, koje je ruska država nasledila od mongolsko-tatarske horde, ima za rusku državu značaj egzistencijalnog imperativa: „Naslanjajući se leđima na led Severnog ledenog okeana, desnim krilom na poluzatvoreno Baltičko more, a levim za plovidbu malo pogodni Tihi okean, velika severna država nema tri fronta – kao što se obično misli kod nas – već samo jedan okrenut ka jugu, koji se prostire od ušća Dunava do Kamčatke” (OVDE <https://archive.org/details/nashe_polozhenie/page/n5/mode/2up?view=theater> ). Prema njegovim rečima, na južnom frontu ruskog otvaranja i širenja poseban značaj ima desno krilo, koje preko Crnog mora i Kavkaza dovodi Rusiju do glavnih trgovačkih puteva u Sredozemlju i Persijskom zalivu i potom je približava glavnoj pomorskoj saobraćajnoj arteriji – Sueckom kanalu. Imajući u vidu ova zapažanja ruskog geostratega, nije slučajno da su glavni planovi Anglosaksonaca u vremene Krimskog rata, kao i tokom zapadne vojne intervencije u vreme revolucije i građanskog rata bili usmereni na odbacivanje Rusije sa crnomorske obale i Kavkaza (uz dodatnu blokadu tihookenske obale na levom krilu ruskog južnog fronta). Svakako nije slučajno ni to što je Rotšildovac iz Jelisejske palate bacio oko baš na Odesu – jer je kontrola ove luke ključ za kontrolu celokupnog severnog priobalja Crnog mora – uključujući i deltu Dunava. Istoj gepolitičkoj strategiji pripada sadašnji pojačan angažman Francuske u Jermeniji, kao i Velike Britanije u Kazahstanu (OVDE <https://t.me/barantchik/15653> ). Prekretnica rata Međutim, iskustvo vojne intervencije zapadne koalicije iz 1919. godine pokazuje da se bitka za Crno more dobija na kopnu, a ne na moru i uskom obalnom pojasu. U uvodu sovjetskog izdanja čuvene studije američkog admirala Alfreda Mehena Uticaj pomorske moći na istoriju: 1660-1783, poznati sovjetski istoričar i ekonomista Nikolaj Pavlovič Poletika s pravom primećuje da i presudni doprinos ruskih pobeda na kopnu pobedi saveznika nad Napoleonom pokazuje da je Mehen preuveličavao značaj mornarice i pomorske moći u sukobima pojedinih država (OVDE <https://vk.com/doc12780981_671976056?hash=RpL7RLJa1dSPzswboyxeYVzJR94RwVQBNW8f4tv73cX> ). Apologija pomorske moći kod rodonačelnika američke talasokratije, prema oceni Poletike, odgovara epohi u kojoj kapitalizam prelazi iz faze slobodne konkurencije u fazu imperijalizma. Na „primerima iz istorije stvaranja britanske kolonijalne imperije, Mehen je svima jasno pokazao, kakvu je krupnu ulogu igrala mornarica, kao oruđe osvajanja kolonija i kolonijalne trgovine”. Sledstveno tome, Makronovo pominjanje Odese, kada se tumači u kordinatama anglosaksonske talasokratije i „strategije anakonde” – dodatno pokazuje da je proksi rat, koji Kolektivni zapad vodi u Ukrajini protiv Rusije, samo nastavak starih imperijalnih ratova – koji su u prošlosti omogućavali Zapadu da stvori kolonijalno carstvo, kao glavni izvor svoje ekonomske moći. Uostalom, i autorka gorepomenute analize iz pariskog Figaroa priznaje, da je „konflikt u Ukrajini” „u Organizaciji Ujedinjenih nacija (OUN) povezao države Globalnog juga oko projekta koji su predložili Moskva i Peking, kao i da su njihovi glavni pomoćnici Iran i Turska”, a „cilj projekta je marginalizacija Zapada i preformatiranje međunarodnog poretka u interesu novih moćnih država”. Stoga je, zaključuje autorka, ekonomska i tehnološka izolacija Rusije „još uvek vrlo promenljiva” (OVDE <https://inosmi.ru/20240315/slozhnosti-268258687.html> ). Ovo nije ništa drugo nego priznanje da „strategija anakonde” – na koju računa i Makron kada pominje francusko iskrcavanje u Odesi – ne daje očekivane rezultate označava epohu početka kraja zapadnog plutokratskog imperijalizma. Za konačni slom anglosaksonske imperijalne strategije usmerene protiv Rusije podjednako je važan uspeh ruske kopnene ofanzive tokom 2024. godine i s njom povezano očuvanje sadašnje pozicije u odnosu na rat u Ukrajini, pre svega, Kine, a potom i Turske. Uspeh „strategije anakonde” u vreme Krimskog i rusko-japanskog rata, kao i neuspeh u vreme boljševičkog formiranja SSSR 1921-1922. godine, samo dodatno potvrđuju tačnost ove teze. Četvrta fregata Zeven Provinciën-class Kraljevske holandske mornarice F805 u luci u Odesi (Foto: Pixabay) Čak je Kolektivni zapad ovih dana dobio jasan odgovor i od Kine na Makronove ratoborne pretnje. Naime, Francusku je ovih dana, prema pisanju kineskog Global tajmsa (OVDE <https://www.globaltimes.cn/page/202403/1308782.shtml> ), posetio glavni predstavnik Kine za poslove Evroazije Li Huj. On je direktoru odeljenja za politička pitanja i bezbednost francuskog Ministarstva inostranih poslova jasno poručio da se mora sprečiti dalja eskalacija sukoba u Ukrajini, do koje bi došlo ako bi neka od NATO članica rasporedila svoje trupe na teritoriji Ukrajine, jer bi takav potez Rusija mogla da smatra kao agresiju i u tom slučaju bi mogla da upotrebi nuklearno oružje. U istom tekstu se navodi i kako je očigledno da se na Zapadu oseća zamor u pogledu podrške kijevskom režimu, te da istovremeno kijevski režim ima sve manje potencijala da se odupre ruskoj ofanzivi. Napad ruske vojske na Kijev ili zauzimanje Odese, prema mišljenju jednog kinskog eksperta, potpuno bi anuliralo celokupnu dosadašnju podršku kijevskom režimu od strane SAD i EU (OVDE <https://www.globaltimes.cn/page/202403/1308782.shtml> ). Odesa, ukratko rečeno, po svoj prilici, ima geostrateški potencijal da u 2024. godini bude prekretnica rata u Ukrajini. Ulazak ruskih trupa u grad koji je osnovala ruska carica Katarina Velika oduzeo bi svaki smisao daljoj podršci kijevskom režimu, jer teritorija pod njegovom kontrolom bez izlaska na Crno more gubi značaj u zapadnoj imperijalnoj strategiji izolacije Rusije. Ulazak ruske vojske u Odesu istovremeno bi dodatno homogenizovao članice antiimperijalnog projekta Globalnog juga, koje su svakako zauzele poziciju neuvođenja sankcija Rusiji. Osim toga, vreme je i da se konačno „galski petao” istera na čistac, te da se vidi da li su on i ostali evropski globalisti spremni da svoje građane gurnu u novu veliku evropsku klanicu na radost Vol strita, ili raskukurikani rošildovac sve vreme blefira. Sva je prilika da je Emanuel Makron doslovce prihvatio savet Makijavelija, na kome je magistrirao (OVDE <https://t.me/politjoystic/36968> ), da „vladalac treba da se ponaša kao životinja i kao čovek”, što podrazumeva „biti lisica koja će poznavati zamke i lav koji će plašiti vukove”, ali „onaj ko ume samo da bude lav – ne poznaje svoj zanat” i zato „mudar vladar ne treba da bude od reči kad mu to ne ide u prilog i kad se promene okolnosti u kojima je dao reč” (OVDE <https://plus.cobiss.net/cobiss/sr/sr/bib/16675074> ). Povratak ruske vojske u glavnu crnomorsku luku ruske imperije bila bi, po svemu sudeći, za Makrona takva okolnost. Zoran Čvorović je profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Ekskluzivno za Novi Standard. Izvor Novi Standard <https://standard.rs/> Naslovna fotografija: Tanjug/AP Photo/Christophe Ena (STF) BONUS VIDEO: -- Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM www.antic.org --- Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska Informativna Mreza“. Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, пошаљите имејл на [email protected]. Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите https://groups.google.com/d/msgid/siem/04cd01da793c%24000afe10%240020fa30%24%40gmail.com.
