standard.rs <https://standard.rs/2024/05/08/tri-hapsenja-dve-sahrane-i-osveta/>
Tri hapšenja, dve sahrane i osveta Игор Ивановић 16–20 minutes _____ Silaznu putanju Milove neslavne istorijske uloge simbolizovaće tri hapšenja, dve sahrane i jedna osveta u najavi. I naravno, još hiljade i hiljade tona kokaina... Ovo je istorijsko nasleđe Mila Đukanovića Možda vas ovaj naslov podseća na filmski trejler, kojim se najavljuje nastavak čuvene britanske komedije iz 1994. godine, intrigantno nazvane Četiri venčanja i sahrana. Ništa od toga: nije komedija nego tragedija, ne događa se na „anglosaksonskom ostrvu” već na Balkanskom poluostrvu, ne glume filmske zvezde Hju Grant i Endi Mekdauel, već je naslovna rola pripala „montenigrinskim” zvaničnicima (korišćenje termina „montenigrin” nije pežorativnog karaktera, nego je u funkciji da se podvuče razlika u odnosu na građane koji žive u Crnoj Gori, a izjašnjavaju se kao Srbi-Crnogorci). Na početku nešto o hapšenjima. Prvo od njih dogodilo se na leto 2022. godine u Podgorici, kada je po nalogu Specijalnog državnog tužilaštva Crne Gore uhapšen Petar Lazović, službenik „Agencije za nacionalnu bezbjednost Crne Gore”. Osumnjičen je za stvaranje kriminalne organizacije; za neovlašćenu proizvodnju, držanje i stavljanje u promet opojnih droga; za krijumčarenje, nedozvoljeno držanje oružja i eksplozivnih materija; kao i za zloupotrebu službenog položaja. Tom prilikom je izdat i nalog za hapšenje Lazovićevog kolege i saradnika – policajca Ljube Milovića – koji se od toga dana nalazi u bekstvu. Samo dva meseca pre ovog hapšenja, u maju 2022. godine, Europol je objavio dokumenta u kojima se kaže da su službenici policije Petar Lazović i Ljubo Milović „članovi kriminalnog klana ‘Kavač’, uključeni direktno u šverc velikih količina kokaina iz Ekvadora u EU i Australiju”. U nastavku ovih dokumenata kaže se da su ova dvojica značajnih policijskih službenika Crne Gore bili uključeni u šverc oružja i šverc cigareta, takođe u ime Kavačkog klana. Ova dokumenta su diplomatskim putem ranije dostavljena Specijalnom državnom tužilaštvu Crne Gore, ali je specijalni tužilac Saša Čađenović doneo odluku da u ovim navodima (i dokazima) nema osnova za preduzimanje krivičnog gonjenja. I bivši glavni specijalni tužilac Milivoje Katnić izveo je identičan zaključak: „Nema razloga za pokretanje krivičnog postupka protiv Petra Lazovića”. Već krajem 2022. godine pa sve do danas – u vreme tokom kojeg se optuženi Lazović nalazi u pritvoru u Spužu – u javnosti se objavljuje kriptovana prepiska skinuta sa „Skaj” aplikacije između njega i više ličnosti iz samog vrha kriminalnih klanova. Iz svega je lako zaključiti da je Petar Lazović tesno sarađivao sa dva velika narko-bosa: Darkom Šarićem i Radojem Zvicerom. Jasno je uočljivo da je sa ovim drugim učestvovao u formiranju Kavačkog klana – kojim je rukovodio Zvicer – kao i da je pomagao u fizičkom uklanjanju svih njegovih konkurenata na tržištu opijata. U daljem razvoju događaja, javnost će saznati da je Petar Lazović optužen i za separatni šverc jedne tone kokaina iz Ekvadora u Belgiju (EU). Hapšenje Petra Lazovića, službenika Agencije za nacionalnu bezbednost Crne Gore (Foto: Filip Filipović/ADRIA) Početkom ove godine, optuženi Lazović je ponudio jemstvo od skoro 10 miliona evra da se brani sa slobode, što čini najveći ponuđeni iznos u istoriji crnogorskog pravosuđa. Viši sud u Podgorici je odbio njegov zahtev 27. marta 2024. godine, a u obrazloženju je navedeno, između ostalog, da je okrivljeni Lazović raspolagao računom od preko 40 miliona evra (?!). Treba napomenuti da je na osnovu dokumenata Europola, koji se baziraju na presretnutnim šifrovanim komunikacijama, u poslednje dve godine u Crnoj Gori otvoreno više afera o potencijalnoj povezanosti vrha države sa organizovanim kriminalom. Tako je uhapšena i bivša predsednica Vrhovnog suda Crne Gore, Vesna Medenica (zajedno sa sinom Milošem), pod optužbom da je učestvovala u stvaranju kriminalne grupe i da je zloupotrebila službeni položaj (ovo hapšenje nije ubrojano u naslovu teksta, ali ga navodimo kao još jedan u nizu argumenata u prilog sveopšte kriminalizacije montenigrinskog državnog vrha). Đukanovićeva radionica Zatim su ovih dana usledila još dva hapšenja, tačnije 14. aprila 2024. godine uhapšeni su, po nalogu Specijalnog državnog tužilaštva Crne Gore, dvojica bivših službenika sa samog državnog vrha. Prvi od njih je već pominjani u tekstu, Milivoje Katnić, bivši glavni specijalni tužilac Crne Gore (obavljao je ovu funkciju od 2015-2022. godine), a drugi je Zoran Lazović, bivši šef uprave policije Crne Gore za borbu protiv organizovanog kriminala (inače, on je otac više puta pominjanog u ovom tekstu, Petra Lazovića). I u ovom slučaju – kao i u prethodnim – optužba je više nego ozbiljna: terete se za stvaranje kriminalne organizacije i zloupotrebu službenog položaja. Kao član ove kriminalne organizacije označen je i Saša Čađenović, takođe pominjan u tekstu. Dakle, sa malo zdrave logike možemo zaključiti da svi pominjani koji su osumnjičeni pripadaju istoj kriminalnoj organizaciji koja se sastojala od samog vrha montenigrinske vlasti i Kavačkog klana, kao i da im je osnovna delatnost bila šverc droge, oružja i cigareta. Nije potrebno posebno naglašavati koliko je bilo njihovo lično bogatstvo. Običan čovek u Crnoj Gori je sve gorenavedeno znao, naslućivao ili osećao: gledao je svakodnevno bahaćenje, torturu i lopovluk. I pored svega, svrha ovog štiva nije u opisivanju kriminalnog, bez obzira na kancerogene razmere kriminala koje je Crnoj Gori doneo režim Mila Đukanovića. Suština leži u osvetljavanju mračne veze između izrazito anti-srpske ideologije „montenigrinstva”, kojom se dičio ovaj režim, i direktne upravljačke funkcije Milovog režima u narko-dilerskim tokovima u čitavom regionu. Ponovo se vraćamo na presretnute šifrovane komunikacije pritvorenog policijskog službenika iz sektora nacionalne bezbednosti, Petra Lazovića. U jednoj od mnogih prepiski preko zaštićene aplikacije, mlađi Lazović komunicira sa Radojem Zvicerom za vreme dok tadašnji predsednik Crne Gore Milo Đukanović slavi rođenje unuka. Tako šef Kavačkog klana direktno učestvuje u događanjima, iako je negde, ko zna gde širom planete, u skrovištu. Mlađi Lazović prisustvuje zajedno sa ocem Zoranom ovom veselju, kada sa lica mesta kriptovanom prepiskom izveštava Zvicera da je „šef dobio unuka”. U drugim prepiskama mlađi Lazović egzaltirano kaže Zviceru da ga je hvalio pred Milom Đukanovićem za vreme ove proslave, kao i da je preneo Zvicerove čestitke Milu zbog rođenja unuka. Bivši predsednik Crne Gore Milo Đukanović u poseti kod vaseljenskog patrijarha Vartolomeja kako bi dobio blagoslov za krštenje unuka, Istanbul, 8. jun 2022. (Foto: predsjednik.me) U direktnom razgovoru sa predsednikom Crne Gore Milom Đukanovićem, mlađi Lazović naziva Radoja Zvicera nadimkom „Komita”. Dalje kaže kako se Milo zahvalio „Komiti” (Zviceru) na čestitkama i poručio mu da je „nećemo dati bez muke velike, na državu misli”. Kasnije u prepisci, mlađi Lazović šalje Komiti Zviceru fotografije na kojima se vidi njegov otac Zoran u prisnom i konspirativnom razgovoru sa Milom Đukanovićem. Mlađi Lazović tvrdi da upravo u toj konverzaciji njegov otac Zoran hvali Komitu Zvicera kod Mila, uz komentar „bliže ne može”. Tada pominje u pozitivnom kontekstu i izvesnog „Tiaga” (po svemu sudeći Darko Šarić), takođe kao pravog komitu. I u mnogobrojnim drugim prepiskama Petra Lazovića sa vrhom Kavačkog klana pominje se Milo Đukanović, najčešće kao „šef”, a ponekad i kao „kralj”. Ista retorika ponavlja se u prepiskama odbeglog policajca Milovića sa Kavačima, u kojima se veliča montenigrinski patriotizam „komita” i njihova lojalnost Milu Đukanoviću. Dakle, ova tri hapšenja su samo potvrdila ono što smo svi slutili i što je vremenom postala očiglednost: montenigrinski narko-dileri su sebe smatrali „komitama”, na antisrpski način kako oni razumeju ovaj pojam, koji je inače skovan u srpskoj buntovničkoj istoriji i nesrodan bilo kom antisrpskom narativu. Za ovakvu delatnost imali su punu podršku Mila Đukanovića, kao i celokupan operativni aparat državnog vrha. Novokomponovane „komite-montenigrini” – kojima je u prepiskama potvrđivao pripadnost vrh Kavačkog narko-klana – nastale su u ideološkoj radionici režima Mila Đukanovića na antisrpskim temeljima avnojevske Jugoslavije, kao i na tradiciji liberaške antisrpske politike. Obeležavanje dve sahrane Onda su došle dve sahrane. Osvetlile su mračna polja naše javnosti, prema onoj narodnoj „ne pada sneg da pokrije breg…” Prvo se upokojio režiser Veljko Bulajić. Poreklom Crnogorac, ideologijom „montenigrin”, sopstvenim zahtevom da se svi njegovi filmovi upišu kao „hrvatsko kulturno dobro” izjasnio se kao kroatocentrični stvaralac. Naravno, jugotitoista celim svojim bićem. Nije bio Srbin, nije stvarao u Srbiji i nije nam podario ništa. Nije se bavio Srbijom, sem kada ju je mrzeo, nije bio prijatelj srpskog naroda, nije bio vernik SPC. Naprotiv, upotrebom novokomunističkog vokabulara napadao je ulogu SPC u Crnoj Gori, a svojim javnim nastupom je davao alibi režimu Mila Đukanovića za nastavak torture nad srpskim narodom u Crnoj Gori. Kao režiser, direktni je krivac što se u njegovim filmovima brutalno falsifikovala istorija na štetu ravnogorskog pokreta (kako u činjeničnom tako i u estetskom smislu!), kao i za poltronsko veličanje kulta Josipa Broza. Sve ovo prethodno navedeno i svakom zdravorazumskom očigledno, nije bilo opredeljujuće za Javni servis Srbije (RTS) kada je uređivački kolegijum ove televizije odlučivao kako da isprati vest o smrti režisera Bulajića. Veljko Bulajić je – kao osvedočeni neprijatelj srpskog naroda – dobio nezapamćen promotivni prostor na našem Javnom servisu! Kažem „našem”, ne zato što imamo uticaj na njegov programski sadržaj, već zato što ga finansiramo iz sopstvenih, plitkih džepova. Tako je upravljački kolegijum Javnog servisa Srbije još jednom potvrdio lojalnost avnojevskom montenigrinstvu. Ako je prva sahrana – kada se upokojio režiser Bulajić – u našoj javnosti ispraćena pompezno, ova druga – kada je preminuo „kontroverzni biznismen” Brano Mićunović – obeležena je znatno opreznije. Iako je Brano Mićunović imao mnogo veći realni uticaj od Veljka Bulajića u Srbiji i iako je bio mnogo više prisutan u svakom pogledu u našem društvu, ova doza opreznosti i stepen diskrecije, primećeni u izveštavanju naše medijske javnosti, na nesreću nisu proizvod Braninog montenigrinstva i „milogorstva”, već su uzrokovane Braninim celoživotnim kriminalom. Ako je izvesno da se Brano Mićunović čitavog života bavio sumnjivim poslovima, ne možemo reći da je oduvek bio i montenigrin. Naprotiv, on je bar pola života bio Srbin u svakom smislu. Sigurno da ova konstatacija važi za period njegovog dugoročnog prijateljstva sa Đorđem Božovićem – Giškom, kome je ostao veran na ličnom planu i posle Giškine pogibje. Brano Mićunović (sredina), na skupu komita ispred Cetinjskog manastira, sedišta Mitropolije crnogorsko-primorske, Cetinje, 2022. (Foto: Snimak ekrana/Instagram/@sbrigati_lentamente) Ako je smrt Veljka Bulajića označila za karijeru Mila Đukanovića gubitak kulturnog poslanika u „dalekom svetu stvaralaštva”, onda je smrt Brana Mićunovića za „šefa” Mila bila odsecanje „desne ruke <https://www.argumenti.rs/brano-micunovic-posljednji-garant-milove-vlasti/> ” u svakodnevnom životu. Ovu dvojicu Nikšićana, od kojih je pokojni Brano stariji desetak godina, nisu spojili ni zajedničko odrastanje ni slična sudbina, već ideologija montenigrinstva. U poslednje dve decenije, Brano Mićunović je bio čest gost na mnogim komitskim skupovima, naročito onim na Cetinju. Razlozi nisu bili u tradicionalnom ili folklornom okupljanju, već isključivo u podršci režimu Mila Đukanovića u mnogim kriznim vremenima. Tako vidimo fotografije Brana sa komitama-montenigrinima kada oni protestuju što je DPS izgubio izbore, vidimo ih na društvenim mrežama kada protestuju zbog ustoličenja mitropolita SPC Joanikija na Cetinju, vidimo ih i na portalima kada protestuju zbog fomiranja prve vlade Crne Gore koja je nastala nakon višedecenijskog perioda vladavine Mila Đukanovića. Sin Brana Mićunovića Đorđe, pozivao je u javnosti vatrenim rečima montenigrine na Komitski marš na Cetinju, gde bi se pružila podrška zakonu kojim su trebale biti oduzete svetinje i imovina od SPC. „Društvo osvetnika” Na red je došla i osveta. Ovih je dana, sada već bivši predsednik Crne Gore Milo Đukanović, govorio pred kamerama televizije „Antena M”. Ovaj veoma indikativni intervju otkrio je novo (možda pravo?) lice bivšeg predsednika. Nekadašnji birokratski novogovor koji je obilovao frazama poput „evropska perspektiva Crne Gore koja teži zajednici uređenih porodica zajedno sa susedima u regionu” ili „demokratski poredak civilizovanog društva utemeljenog na pravima svakog građanina”, Milo Đukanović je u potpunosti zamenio arhaičnom besedom u kojoj mu se ukazuje „da će se ćeranija po Crnoj Gori nastaviti”. Zato je njegova dužnost da u starogovoru podseti kako je crnogorsko društvo zapravo „društvo osvetnika”, kao i da osveta nije „karakteristika samo albanske zajednice, za koju se vezuje krvna osveta”, već da i „u srcu Crne Gore, u Katunskoj nahiji, krvna osveta među određenim starocrnogorskim porodicama traje duže od 200 godina”. Dakle, u strahu od sudskih procesa i hapšenja, nakon „pada” skoro svih njegovih najbližih saradnika, bivši predsednik Đukanović je iznenada u centar svoga izlaganja postavio kao vrednosni putokaz krvavu tradiciju i hermetične kodekse etničkih zajednica. Umesto nekadašnje retorike – zasnovane na demokratskim tradicijama, evropskim vrednostima ili na građanskim pravima u Crnoj Gori – bivši predsednik Đukanović je, uplašen od neizvesne budućnosti, pozvao u pomoć kolektivno pamćenje njegovih sunarodnika – bazirano na tradiciji potpuno suprotnoj od one „evropske” – na koju se decenijama pozivao dok je vladao. Pre toga je Milo Đukanović uspeo da pogazi baš tu bogougodnu i slobodarsku tradiciju naroda Crne Gore – državi nastaloj na nasleđu Srpske pravoslavne crkve – odričući se skoro svih vrednosti na kojima je ovaj narod nastao i opstao: srpstvo, pravoslavlje i rusofilstvo. Milo Đukanović, bivši predsednik Crne Gore (Foto: EPA-EFE/Boris Pejović) Nasuprot tome, u okruženju je pokazivao kompleks kroatofilstva, a na širem planu vazalni odnos prema Kolektivnom zapadu i prema NATO alijansi. Jedina konstanta u svim fazama političkog bića Mila Đukanovića – od njegove jugotitoističke mladosti do njegove montenigrinske starosti – bila je fikcija o postojanju „’velikosrpskog nacionalizma’ koji je u Crnoj Gori sprovodila klero-fašistička organizacija SPC”. Bio je i ostao Titov omladinac, avnojevski Jugosloven i montenigrinski liberal. Njegovo doba na vlasti obeležiće: * činjenica da su u malenoj Crnoj Gori – jednoj od najmanjih i najmaloljudnijih država na svetu – stvorena dva narko klana jača od skoro svih u Evropi; * da je najviše ljudi po glavi stanovnika stradalo u njihovim obračunima; * da je sam vrh montenigrinske vlasti organizovao ubistva protivnika i šverc droge, oružja i cigareta; * da je širom svetskih mora i okeana plenjena droga u brodovima koji su plovili pod zvaničnim zastavama države Crne Gore; * da je zabranjivana srpska istorija i srpski jezik, progonjena Srpska pravoslavna crkva i diskriminisan srpski narod; * da je, uz pomoć Kolektivnog zapada i „lutajućih” Albanaca, falsifikovao referendum o nezavisnosti Crne Gore i * da je uveo državu u NATO, kršeći Ustav države; * da je zabijen nož u leđa Rusiji, na čijem budžetu je Crna Gora bila stavka dva veka; * da je zavadio dva bratska pravoslavna naroda u Crnoj Gori, a da je ispunjavao skoro svaki prohtev albanskim nacionalistima; * kao i da je lično bogatstvo porodice Đukanovića – po nemačkim istražiteljima – procenjeno na preko 900 miliona evra. Silaznu putanju Milove neslavne istorijske uloge simbolizovaće upravo ova tri hapšenja, dve sahrane i jedna osveta u najavi. I naravno, još hiljade i hiljade tona kokaina… Ovo je istorijsko nasleđe Mila Đukanovića. Sudbina se poigrala sa mnogim komitama-montenigrinima širom Crne Gore: neki su u zatvoru, neki u strahu od hapšenja, neki su u begstvu, a neki pod zemljom. Samo su „naše” komite-montenigrini još uvek bezbrižni, dok sede na vodećim pozicijama u Srbiji: neki u vrhu Javnog servisa Srbije, neki u „žutim” prozapadnim medijima i strankama, neki u samom vrhu vlasti, neki u sportskim savezima i srpskim klubovima, neki u institucijama obrazovanja i državne uprave. Svi oni čine to otuđeno parče srpskog sveta koje su oduvek divilo (i još uvek se divi!) Milu Đukanoviću, bez obzira što je proganjao srpski narod u Crnoj Gori i SPC, jer je ovaj svet video sunce u Milovom mračnom zadahu moći. To je ona ista pamet koji su nekada imali njihovi krvni i ideološki preci, pamet koja se divila Brozu, kao „najvećem sinu naših naroda i narodnosti”, dok je sprovodio antisrpsku politiku u Jugoslaviji. Ta pamet, nekada i sada, nikada nije mogla da shvati da su obojica – i Broz i Milo – samo krvavi lakardijaši i neobrazovani malograđani. Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija“. Ekskluzivno za Novi Standard. Izvor Novi Standard <https://standard.rs/> Naslovna fotografija: EPA-EFE/Toms Kalnins BONUS VIDEO: -- Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM www.antic.org --- Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska Informativna Mreza“. Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, пошаљите имејл на [email protected]. Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите https://groups.google.com/d/msgid/siem/0f7d01daa1e7%24c5122930%244f367b90%24%40gmail.com.
