standard.rs <https://standard.rs/2025/06/18/kuda-ide-bliski-istok/>
Kuda ide Bliski istok? Фјодор Лукјанов 7–9 minutes _____ Tramp, izraelska desnica i njihovi „zalivski saveznici" žele da Bliski istok umire vojnom dominacijom, ekonomskim dogovorima i strateškom normalizacijom. Avramski sporazumi su deo te vizije. Ali mir izgrađen na sili nije pravi mir Izraelski napad na Iran predstavlja kulminaciju skoro 25 godina duge transformacije regiona Zapadne Azije. Ovaj rat nije nastao „preko noći“, niti se može objasniti jednostavnim manihejskim dihotomijama. Ono što sada vidimo je prirodan ishod niza pogrešnih proračuna, pogrešno protumačenih ambicija i vakuuma moći. Iz proteklih dvadeset pet godina ne mogu se izvući potpuno jasne pouke. Događaji su bili previše nepovezani, posledice suviše kontradiktorne. Ali to ne znači da nekakve logike u tome svemu nije bilo. Naprotiv, haos koji se sada odvija predstavlja najjasniji dokaz do čega su doveli zapadni intervencionizam, ideološka naivnost i geopolitička arogancija. Veći deo 20. veka Bliski istok je bio držan u krhkom, ali manje-više funkcionalnom okviru, koji je u velikoj meri bio oblikovan dinamikom Hladnog rata. Supersile su štitile lokalne režime i ta ravnoteža – iako daleko od potpuno mirne – jeste bila donekle stabilna i predvidiva. Ali kraj Hladnog rata, a sa njim i raspad Sovjetskog Saveza, doveli su do potpunog nestanka takvog poretka. Narednih 25 godina, Sjedinjene Države su ostale jedina nesporna sila u tom regionu. Ideološka borba između „socijalizma“ i „slobodnog sveta“ je nestala, ostavljajući vakuum koji su nove sile nastojale da popune. Rušenje ravnoteže Vašington je pokušao da nametne vrednosti zapadne liberalne demokratije kao univerzalne istine. Istovremeno, pojavila su se još dva trenda: politički islam, koji se kretao od reformističkog do radikalnog, i ponovno učvršćivanje autoritarnih sekularnih režima kao bedema protiv kolapsa država. Paradoksalno, islamizam – iako ideološki suprotstavljen Zapadu – bio je bliži liberalizmu glede otpora autokratiji. Dok su autoritarni režimi često su bili prihvatani kao manje zlo u odnosu na ekstremizam. Sve se promenilo nakon 11. septembra 2001, odnosno napada na „Kule bliznakinje“. Teroristički napadi nisu izazvali samo vojni odgovor, nego su pokrenuli i svojevrsni ideološki krstaški rat. Vašington je pokrenuo takozvani Rat protiv terora, prvo u Avganistanu, pa onda i u Iraku. U svemu tome je po sredi bila jedna neokonzervativna fantazija da se demokratija može „izvesti“ širom sveta i to na silu. Rezultat je bio katastrofalan. Invazija na Irak uništila je jedan od ključnih stubova regionalne ravnoteže. U ruševinama je procvetalo sektaštvo, a verski ekstremizam je metastazirao. Iz tog haosa je iznikla Islamska država. Rušenje kula bliznakinja Svetskog trgovinskog centra u Njujorku, 11. septembar 2001. (Foto: Wikimedia commons/Michael Foran/CC BY 2.0) Dok je Irak američkom akcijom bio rasturen, Iran je uzleteo. Više nije bio u okruženju, pa je imao slobodne ruke da proširi svoj uticaj na Bagdad, Damask i Bejrut. I Turska je, pod Erdoganom, oživela svoje imperijalne težnje. U međuvremenu, zalivske države su počele sa većom samouverenošću da koriste svoje bogatstvo i uticaj. SAD, arhitekta ovog nereda, našle su se zaglibljene u beskonačnim ratovima koje je nemoguće dobiti. Ovo raspadanje poretka nastavljeno je palestinskim izborima, nametnutim od strane Amerike, koji su podelili palestinske teritorije i osnažili Hamas. Potom je usledilo Arapsko proleće, koje su zapadne prestonice slavile kao demokratsko buđenje. U stvarnosti, ono je ubrzalo kolaps već krhkih država. Libija je razbijena. Sirija je potonula u rat. Jemen je doživeo humanitarnu katastrofu. Južni Sudan, stvoren pod spoljnim pritiskom, brzo je postao disfunkcionalan. Sve to označilo je kraj regionalne ravnoteže. Invazija na Irak uništila je jedan od ključnih stubova regionalne ravnoteže Kraj autoritarizma na Bliskom istoku nije doneo liberalnu demokratiju. Umesto toga, otvorio je prostor za politički islam, koji je jedno vreme postao jedini organizovan oblik političkog učešća. To je, zauzvrat, pokrenulo pokušaje obnavljanja starih režima, koji su mnogima izgledali kao manje zlo. Egipat i Tunis su ponovo uspostavili sekularni poredak. Libija i Irak, nasuprot tome, su praktično postale teritorije bez države. Put Sirije je posebno poučan: zemlja je prešla put od diktature do islamisičkog haosa, a zatim ka mozaičnoj autokratiji koju održavaju strani pokrovitelji. Intervencija Rusije 2015. godine privremeno je stabilizovala situaciju, ali Sirija sada postepeno prerasta u nedržavni entitet – sa nejasnim suverenitetom i nesigurnim granicama. Nova utopija U svemu ovome nije nimalo slučajno što ključne sile današnjeg Bliskog istoka nisu arapske zemlje, jer tu spadaju: Iran, Turska i Izrael. Arapske države, iako glasne, odlučile su se za oprez. Za razliku od njih, ove tri zemlje predstavljaju različite političke modele – islamsku teokratiju sa pluralističkim osobinama (Iran), militarizovanu demokratiju (Turska) i zapadnjačku demokratiju koju sve više oblikuje religijski nacionalizam (Izrael). Uprkos razlikama, ove države dele jednu osobinu: njihova unutrašnja politika je neraskidivo povezana sa spoljnom. Iranski ekspanzionizam vezan je za ekonomski i ideološki uticaj Revolucionarne garde. Erdoganove spoljnopolitičke avanture hrane njegovu unutrašnju naraciju o turskom preporodu. Izraelska doktrina bezbednosti pomerila se sa odbrane na aktivnu transformaciju regiona. Ovo nas dovodi do današnjeg trenutka. Dakle, liberalni poredak koji je dostigao vrhunac na prelazu u 21. vek težio je da reformiše Bliski istok kroz tržišnu ekonomiju, izbore i građansko društvo. Kao što vidimo u tome nije uspeo. Pritom, baveći se ovim regionom ne samo da je razgradio staro bez izgradnje novog, već su same sile koje su trebale da šire demokratiju često jačale sektaštvo i nasilje. Kadeti iranske Revolucionarne garde na vojnoj paradi u Teheranu, 14. oktobar 2019. (Foto: AY-COLLECTION/SIPA/Shutterstock.com) Sada je želja za transformacijom regiona na Zapadu presahla, a sa njom i sam liberalni poredak. Umesto toga vidimo konvergenciju sistema koji su se nekada smatrali nespojivim. Izrael, na primer, više nije liberalna oaza okružena autoritarizmom. Taj politički sistem postaje sve manje liberalan, upravljanje militarizovano, a nacionalizam sve otvoreniji. Netanjahuova vlada je najjasniji izraz te promene. Može se tvrditi da rat opravdava takve mere – posebno nakon napada Hamasa u oktobru 2023. godine. Ali one su počele znatno ranije. Rat je samo ubrzao procese koji su već bili u toku. Izraelska doktrina bezbednosti pomerila se sa odbrane na aktivnu transformaciju regiona Kako se liberalizam povlači, na njegovo mesto stupa nova vrsta utopije – ne demokratska i inkluzivna, već transakciona i nametnuta. Tramp, izraelska desnica i njihovi „zalivski saveznici“ namišljaju da Bliski istok umire vojnom dominacijom, ekonomskim dogovorima i strateškom normalizacijom. Avramski sporazumi, na primer, deo su te vizije. Ali mir izgrađen na sili nije pravi mir. Svedoci smo rezultata te politike. Rat između Irana i Izraela nije „grom iz vedra neba“. On je direktna posledica dve decenije razgradnje bilo kakvih normi, neuzdržanih ambicija i dubokog nerazumevanja političke strukture regiona. I kao što je uvek slučaj na Bliskom istoku, kada utopije propadnu cenu plaća narod. Naslov i oprema teksta: Novi Standard Izvor: RT International Prevod: Mihailo Bratić/Novi Standard Naslovna fotografija: Pixabay BONUS VIDEO: -- Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM www.antic.org --- Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska Informativna Mreza“. Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com. Да бисте погледали ову дискусију, посетите https://groups.google.com/d/msgid/siem/0c2501dbe0fc%24c8eae7e0%245ac0b7a0%24%40gmail.com.
