standard.rs<https://standard.rs/2026/01/16/propast-srpske-poljoprivrede-1/> Propast srpske poljoprivrede (1) Слободан Иконић (Печат) 13–17 minutes ________________________________
Propadanje srpske poljoprivrede je posledica kombinacije ekonomskih, političkih i tržišnih faktora, a pre svega loše privatizacije koju je pratila netransparentna tajkunizacija, dok su lokalni proizvođači gubili sigurne kanale za prodaju i preradu proizvoda Sa urušavanjem bipolarno sveta, kada je i na ovim prostorima došlo do prekida „društvenog eksperimenta“, kako je većina zapadnih analitičara nazivala izgradnju socijalističkog društva zasnovanog na principima socijalne pravde, dugog skoro sedam decenija, unipolarni hegemon je kroz meku politiku moći diktirao put tranzicije – povratak kapitalizmu. Taj povratak je, pored radikalnih promena na ideološkom planu, zahtevao promene političkog sistema i uvođenje višepartijskog parlamentarizma i, pre svega, tektonsku promenu svojinskih odnosa i ekonomsku transformaciju. Bivši slogan boljševika „kadrovi rešavaju sve“, zamenjen je devizom krutog ekonomskog liberalizma da će „sve to rešiti privatni vlasnici“, a „nomenklatura“ (kapitalistička klasa u nastajanju) uveravala je „radni narod“ da je to u njegovom interesu. Pripadnici bivše „radničke klase“ videli su sebe kao „male kapitaliste“ i nikoga u ulozi najamnih radnika. Reklo bi se da su u toj „tranziciji“ svi bili umešani u prevaru – nomenklatura je prisvajala društvenu imovinu na prevaru, a ostali su bili prevareni, čak pristajući na to. Onima koji se nisu osvrtali na primere i upozorenja svetskih intelektualaca i eksperata da ne srljaju u privatizaciju po načelima i preporukama MMF-a, nije ostalo mnogo toga za pohvalu, osim vremena da se natenane kaju. Dovoljno je, navodno, bilo identifikovati vlasnike preduzeća i „osloboditi“ tržište da bi prosperitet došao. Sa tim „prosperitetom“ se još uvek borimo, a serije problema koji su iz njega proistekli, pokazuju svu razornost olako obećanog boljitka čije posledice traju do dan danas. I nedavna bura koja se digla oko mleka još jednom je skrenula pažnju na stanje srpske poljoprivrede uopšte, uz niz kritika i ponovljena obećanja da da će se generalno nešto preduzeti kako bi se izbeglo loše, bolje reći katastrofalno stanje u ovoj privrednoj grani. Iovako škakljivu situaciji dodatno je podgrejao jedan tvit na društvenim mrežama i prenet u pojedinim medijima, u kojem se predsednik Srbije Akleksandar Vučić optužuje da je prodao kompaniju „Imlek“ Sorošu i da Srbija zato uvozi veštačko mleko. Predsednik je hitro odgovorio u Trebinju, rekavši da su sve mlekare i vodoizvorišta u Srbiji prodati između 2003. i 2007. godine, a da niko iz sadašnje vlasti nije učestvovao u prodaji državnih mlekara ili bilo čega sličnog. Vučić je dodao da su u vreme bivše vlasti prodate i sve uljare, skoro sve sojare i najveći deo šećerana, kao i da je gotovo celu konditorsku industriju, osim subotičkog „Pionira“, uz obećanje da će Srbija nastaviti da vraća u srpske ruke ne samo mlekare, već i uljare i šećerane koje su prodate u vreme bivše vlasti. Nedavna bura koja se digla oko mleka još jednom je skrenula pažnju na stanje srpske poljoprivrede uopšte Tako se ponovo vraćamo na famoznu tranziciju i transformaciju kapitala, koji slobodno možemo podeliti u dva dela. Period odmah posle petog oktobra 2000. godine koji je trajao 12 godina, i period nešto više od 12 godina kako je Srpska napredna stranka na vlasti. Naravno i jednom i drugom je prethodio period devedesetih godina prošlog veka, obeležen uvođenjem višepartizma, ratovima, drakonskim sankcijama i totalnom devastacijom privrede, sa kojima se ušlo u „novo doba“. Poljoprivreda je tu bila možda i na najvećem udaru jer je oduvek bila jedna od najvažnijih grana srpske ekonomije, ali je njen značaj za Srbiju izuzetno porastao nakon kolapsa industrijske proizvodnje izazvanog sankcijama i pogrešnom privatizacijom. Tako su događaji u i oko poljoprivrede bili ključni za stanje srpske ekonomije. Faktor privatizacije Politička elita je posle oktobarskih promena 2000. godine u Srbiji, širila uverenje da je „Srbija na dobrom putu“, da „Evropska unija nema alternativu“ i da je privatizacija ključni faktor ekonomskog oporavka zemlje i promotor budućeg ekonomskog rasta i razvoja. Umesto sopstvenog, srpskim specifičnostima primerenog programa ekonomske tranzicije, odlučno je sprovodila Vašingtonski konsenzus (privatizacija, liberalizacija, stabilizacija). Prema veličini i strukturi raspoloživog poljoprivrednog zemljišta, Republika Srbija se ubraja u evropske zemlje sa povoljnim zemljišnim resursima, budući da ima 0,7 hektara poljoprivrednog, odnosno 0,46 hektara obradivog zemljišta po glavi stanovnika. Istovremeno, odnos obradivog zemljišta i stalnih useva prema livadama i pašnjacima je povoljniji nego u drugim evropskim zemljama (71 odsto prema 29 odsto). Poljoprivredno zemljište čini 60 odsto ukupne teritorije Republike Srbije, dok taj procenat u Vojvodini iznosi čak 82 odsto i uglavnom je reč o visokokvalitetnom obradivom zemljištu. Republika Srbija ima 5,06 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, od čega se 71 odsto površine intenzivno koristi (u obliku oranica, voćnjaka i vinograda), dok 29 odsto poljoprivredne površine čine prirodni travnjaci (livade i pašnjaci). Pogled na mesto Vojka u Sremu (Foto: Wikimedia commons/Bjoertvedt<https://commons.wikimedia.org/wiki/User:Bjoertvedt>/CC BY-SA 3.0<https://creativecommons.org/licenses/by-sa/3.0/>) Dominantna poljoprivredna površina od 3,3 miliona hektara ili 65 odsto, koristi se kao obradivo zemljište, od čega se oko sedam odsto godišnje ne koristi za poljoprivrednu proizvodnju. Međutim, prema analizama eksperata, nedostatak ekonomskog rasta i, posledično, bruto domaćeg proizvoda, koji je niži nego pre više od tri decenije, nesumnjivo ukazuje na nedovoljne efekte poljoprivredne proizvodnje na nivou zemlje. Propast srpske poljoprivrede nije rezultat jednog događaja, već višedecenijskog procesa uzrokovanog kombinacijom loših političkih odluka, ekonomske tranzicije i demografskih promena, sa naročitim aspektom na privatizaciju, pre svega poljoprivrednih kombinata. Ovaj proces, često nazivan „pljačkom veka“ u agraru, srušio je stubove na kojima je počivala domaća proizvodnja. Umesto dileme – da li je privatizacija u Srbiji dobra ili loša – neretko se može čuti narodna izreka da „ko ne zna šta da radi, na kraju svoje imanje da drugom, pa radi kod njega“. Značaj poljoprivrede za Srbiju je izuzetno porastao nakon kolapsa industrijske proizvodnje izazvanog sankcijama i pogrešnom privatizacijom Ključni mehanizmi propadanja ogledaju se u uništavanju zaokruženog sistema: Poljoprivredni kombinati (poput PKB-a ili PIK-ova) funkcionisali su kao mali gradovi koji su povezivali primarnu proizvodnju, preradu i prodaju. Privatizacijom su ovi sistemi “iseckani” – novi vlasnici su često bili zainteresovani samo za najvrednije delove, dok su stočarstvo i prerađivačka industrija zapušteni ili ugašeni. Recimo, iz PKB-a su izdvajani najprofitabilniji resursi, poput „Frikoma“, „Imleka“ i klanice „Imes“ i privatizovani po najbržoj proceduri. Fabrika sladoleda„Frikom“, jedno od najeminentnijih preduzeća u okviru PKB-a, sa tek nabavljenom najsavremenijom italijanskom opremom i mašinama, prodat je Hrvatima, čiji „Somboled“ ni do danas nije uspeo da dosegne a kamoli prevaziđe kvalitet „Frikoma“. Nejasno je kako je uopšte došlo do izdvajanja tih preduzeća iz PKB-a odmah po formiranju vlade posle promena 2000. godine, ali i još nekih, kao što su „Pekabeta“, „PKB Banka“, „PKB voćarske plantaže Boleč“, „Vizelj – farma svinja“… Kako je „Vizelj“ postao akcionarsko društvo i zašto je klanica „Imes“ dovedena do stečaja? Tajkunizacija kombinata Privatizacija poljoprivrednih preduzeća u Srbiji sprovedena je u skladu sa Zakonom o privatizaciji iz 2001. godine, bez prethodnog regulisanja statusa državne i zadružne imovine, koju su koristila i njome upravljala društvena preduzeća. Veliki deo od preko 150 prodatih kombinata i dobara završio je u rukama nekolicine krupnih kapitalista (tajkuna). Cilj mnogih kupaca nije bio razvoj poljoprivrede, već preprodaja zemljišta ili korišćenje firmi za podizanje kredita koji nikada nisu vraćeni. Novi vlasnici su stočarstvo videli kao „skup i spor“ posao. Zbog toga su farme krava i svinja unutar kombinata masovno zatvarane, što je direktno dovelo do današnjeg deficita mesa i mleka u Srbiji. Kombinati su nekada bili garanti otkupa za hiljade malih proizvođača. Kada su ti sistemi privatizovani i fokusirani na brzi profit novih vlasnika, mali seljaci su ostali bez sigurnog tržišta, što je dovelo do masovnog gašenja farmi i gubitka preko 100.000 radnih mesta u sektoru. Od 148 privatizacija poljoprivrednih dobara, sprovedenih od 2002. do 2015. godine, u samo 84 slučaja ili manje od 57 odsto, koje je analizirala Antikorupcijska alijansa, status vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem je jasno utvrđen. Pravna validnost privatizacija sprovedenih na osnovu navedenog bila bi veoma upitna u preko 43 odsto slučajeva. Diskutabilan je i pravni osnov za prenos državne, zadružne, pa čak i društvene svojine. Na primer, postoje mišljenja da poljoprivredno zemljište kao javno dobro od javnog interesa nije moglo i ne može biti predmet privatizacije. Naime, zemljište u državnoj i zadružnoj svojini ima svog titulara, a poljoprivredni kombinati na istom su imali samo pravo korišćenja, ali ne i pravo svojine koje se moglo preneti na nove vlasnike. Već se nameće zaključak da je scenario privatizacije poljoprivrednih kombinata osmišljen, protumačen i sproveden neoliberalnom šok matricom međunarodnih mentora i vladajućim shvatanjem da je državno vlasništvo nad zemljištem recidiv prošlih vremena. Reklama Poljoprivrednog kombinata Beograd (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/ NOVA S) Protagonista takvih stavova, naravno, bila je Agencija za privatizaciju. Međutim, Agencija za privatizaciju je prodajom kombinata prodala i zemljište nad kojim je imala pravo korišćenja. Agencija tvrdi suprotno – nikada nije prodala zemljište, već isključivo kapital preduzeća, odnosno celokupno preduzeće! Tu nastaje problem jer vrednost zemljišta nije bila u bilansima stanja i nije ulazila u procenu vrednosti firme. Međutim, cena je građena i kroz zemljište koje je dobijeno na korišćenje. Jasno je da je privatizacija privrede bila politički delikatan, ekonomski složen, pravno komplikovan, društveno frustrirajući i istorijski retrogradan proces. Negativna iskustva u privatizaciji industrijskih preduzeća u srpskoj privredi i međunarodne sankcije nisu bila dovoljno upozorenje za izradu strateškog koncepta privatizacije agrara, koji bi obuhvatio što širi krug poljoprivrednog stanovništva i promovisao seosko domaćinstvo. Iz PKB-a su izdvajani najprofitabilniji resursi, poput „Frikoma“, „Imleka“ i klanice „Imes“ i privatizovani po najbržoj proceduri Umesto toga, „u kontekstu takve privatizacije došlo je do formiranja ogromnih zemljišnih poseda i struktura vlasništva nad zemljištem koje ne postoji u Evropskoj uniji, što najviše podseća na situaciju u Carskoj Rusiji u predrevolucionarno vreme sa svim pratećim socioekonomskim posledicama“, kako je to svojevremeno opisivao sociolog Nebojša Popov. Savet za borbu protiv korupcije je upozoravao da status hiljada hektara državnog i društvenog zemljišta nije bio zakonski rešen pre prodaje. To je omogućilo da se ogromne površine državne zemlje „preliju“ u privatne ruke po bagatelnim cenama. Iako stranci u Srbiji ne mogu slobodno da kupuju poljoprivredno zemljište pod istim uslovima kao domaći državljani, oni često osnivaju ili kupuju firme (pravna lica) registrovane u Srbiji. Srpska firma u stranom vlasništvu ima, u većini slučajeva, ista prava kao i domaća firma kada je reč o kupovini poljoprivrednog zemljišta. To omogućava sticanje vlasništva nad velikim površinama bez ispunjavanja uslova za fizička lica. Restitucija u zapećku A šta tek reći za odnos privatizacije i restitucije. Ovi procesi su posle 2000. godine u Srbiji bili duboko isprepletani, često u direktnom sukobu, što je značajno usporilo oporavak poljoprivrede. Dok je privatizacija težila brzoj prodaji državnog kapitala, restitucija je zahtevala vraćanje te iste imovine bivšim vlasnicima. Dugogodišnji problem bio je taj što su mnoga poljoprivredna preduzeća privatizovana pre nego što je završen proces vraćanja imovine. To je dovelo do pravne nesigurnosti i brojnih sporova između novih vlasnika (kupaca kombinata) i starih vlasnika (naslednika kojima je zemlja oduzeta). Ostala je u pamćenju TV izjava Aleksandra Vlahovića, ministra za privredu i privatizaciju u Đinđićevoj vladi, da on sa privatizacijom ne može da čeka okončanje restitucije, jer je tadašnja osnovna ideja bila da se proces privatizacije (prodaje društvenog kapitala) sprovede što brže kako bi se privreda pokrenula i prikupila neophodna sredstva za budžet, dok bi se pitanje vraćanja imovine oduzete nakon Drugog svetskog rata rešavalo naknadno, najčešće kroz finansijsko obeštećenje umesto vraćanja u naturi, iako je zakon favorizovao vraćanje imovine u naturi tamo gde je to moguće. [https://standard.rs/wp-content/uploads/2026/01/traktor-1024x683.jpg]Traktor, ilustracija (Foto: Pixabay/ The_Northern_Photographer) Vlahović se, i pored niza prozivki, nikada nije oglasio da podrobnije objasni ovu prednost privatizacije nad restitucijom. Danas je on i sam deo nove nomenklature, ugledni biznismen, predsednik Društva ekonomista, pominjan u gradnji ekskluzivnog hotela „Hilton“ u srcu Beograda, ali su se on, Danko Đunić i Vojin Lazarević kasnije povukli iz projekta. Sprovođenje privatizacije pre nego što je pravno rešen status zemljišta i imovine dovelo je do brojnih problema. U nekim slučajevima, državna imovina je prodata, a tek kasnije se utvrdilo da je trebalo da bude vraćena originalnim vlasnicima ili naslednicima pa Srbija danas ima veoma složenu i ponekad konfliktnu strukturu vlasništva nad najkvalitetnijim oranicama. Ova politika je bila predmet oštrih kritika, naročito od strane udruženja bivših vlasnika i nekih političara, koji su smatrali da se time legalizuje nepravda i omogućava „tajkunizacija“, odnosno preuzimanje vredne imovine (posebno poljoprivrednog zemljišta) po niskim cenama. NASTAVIĆE SE… Naslov, lektura i oprema teksta: Novi Standard Izvor: Pečat<https://www.pecat.co.rs/2026/01/prosperitet-na-kolenima/> Naslovna fotografija: Ben Seymour<https://unsplash.com/de/@benseymour> on Unsplash BONUS VIDEO: -- Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM www.antic.org --- Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska Informativna Mreza“. Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, пошаљите имејл на [email protected]. Да бисте погледали ову дискусију, посетите https://groups.google.com/d/msgid/siem/SA1PR13MB5442CDB6E96F95973E03F537AE8AA%40SA1PR13MB5442.namprd13.prod.outlook.com.
![https://standard.rs/wp-content/uploads/2026/01/traktor-1024x683.jpg]Traktor](https://standard.rs/wp-content/uploads/2026/01/traktor-1024x683.jpg]Traktor){kind=link}