"Vreme", 25. avgust 2001. BTrziste marihuane: Pise: Zoran Majdin Monopol u parku droga Beogradsko trziste je, po najumerenijim procenama poznavalaca, "tesko" sto kilograma dnevno, sto znaci da se svakog dana popusi isto toliko hiljada "dubl-dzointa". Cela Srbija "proguta" dva puta toliko tako da, za sada, mesecni skor za celu zemlju izrazen u sustecoj valuti iznosi sigurnih devet miliona maraka U sveopstoj pomami poskupljenja, pocev od hleba, preko mesa, struje, telefona, vode, a cini se uskoro i vazduha, na trzistu takozvanih lakih droga dogadja se nesto posve suprotno: cene padaju. Za deset maraka, po recima upucenih, trenutno se moze dobiti isto toliko grama kvalitetne "albanke", dok se pre nekoliko meseci za isti novac moglo pazariti svega sest, prosle godine nesto ispod pet, a pretprosle jedva tri, i tako unazad sve do pet maraka po gramu. Tada je na trzistu dominirala "domacica", marihuana uzgajana po bastama, balkonima i zabacenim njivama, na Adi ciganliji, pored vojvodjanskih kanala, Kosutnjaku... Kvalitet joj je, zbog drasticno razlicitih uslova uzgajanja, bio neujednacen te je i cena u skladu sa time blago varirala. Ponuda i potraznja nisu bile u skladu tako da je na cenu uticalo i godisnje doba te je cena bila najvisa uleto a najniza odmah posle "zetve", ujesen kad se, neretko, i dzabe delila stalnim musterijama koji su ujedno bili i prijatelji. Proizvodnja za prodaju se sirila sa opstim padom standarda tako da su se pre neku godinu kao proizvodjaci po novobeogradskim basticama pojavili i neki penzioneri. A onda je stigla "albanka". Nova kultura zaceta je '93. na poticaj grckih "poslovnih ljudi" da bi se naglo prosirila sa raspadom tamnosnjeg pravnog sistema. Svake godine povrsina pod konopljom je sve veca i veca, i Albanija je postala najveci proizvodjac i izvoznik "trave", "gandze", "dzidze", "vutre"... Marihuane. PUTEVI I KALKULACIJA: "Trava" na plastu, u Albaniji, kod primarnog proizvodjaca vredi izmedju petnaest i dvadeset maraka po kilogramu. Ta cena mu omogucava prihod izmedju sest i osam hiljada maraka po hektaru, desetak puta vecem od prihoda od uzgajanja konoplje za industrijske potrebe, a neuporedivo vise od bilo koje setva/zetva kulture. Konoplja je biljka koja se brzo prilagodjava novim uslovima tako da je svaka generacija sve bolja i otpornija, a seme je izdatak samo prvi put. Prakticno jedina investicija jesu oranje i drljanje tako da je proizvodjac vise no zadovoljan prihodom, narocito zbog odsustva bilo kakvih zakonskih ogranicenja shodno anarhiji i korupciji koje u toj zemlji vladaju. Lokalni "bos", veletrgovac u Albaniji, za presovanje i pakovanje u pakete od po kilogram i prevoz preko Skadarskog jezera, ako je verovati upucenima, podize cenu kilograma na sedamdesetak maraka, ali za ceo tovar djuture. To je "input" cena generalnom distributeru za Jugoslaviju i ostale balkanske ex drzave. Gruba obrada, krajnje nepazljivo odstranjivanje drvenastih delova biljke, i primitivno, na brzinu, presovanje dokaz su poslovanja na angro. Ko je zainteresovan za manju kolicinu platice proviziju "spediteru", trgovcu u lokalu, pa ce ga kilogram kostati stotku ili vise. "Nezavisni" kupac je u opasnosti da po kupovini bude "drknut", ocinkaren, te neretko "pada" negde usput odnosno osvane u crnoj hronici dnevnih listova kao uspeh policije. "Roba" do svog odredista putuje kamionima sakrivena u redovnom tovaru. Skadarsko jezero, naravno, nije jedino mesto gde marihuana ulazi u nasu zemlju. Granica s Albanijom je suplja kao siromaske gace te postoje i mnogi putevi "gandze" preko Kosova, ali i preko Republike Srpske. Ovuda ili onuda, lagano prolazi kroz mnoge policijske punktove i stize naruciocu, takozvanoj prvoj ruci. Posiljka se tranzira na manje kolicine kilogramima merene, prolazi kroz "drugu ruku" i distribuira na kilo preprodavcima-sitnicarima ili "trecoj ruci", koji krcme "vutru" na sto, deset ili vec koliko grama. Kilogram ucelo kosta reda trista maraka, podeljen na "stogramce" sesto do sedamsto dok u "katovima", pakovanjima po deset i manje grama, od hiljadu pa navise. U zavisnosti od velicine "ovce" menjaju se, na tom nivou, sadrzina i cena paketica. I medju prodavcima i medju kupcima zastupljene su sve generacije: od pubertetlija do sedih glava. Prva i druga ruka po pravilu ne konzumiraju ovu vrstu droge, treca neretko, a cetvrta ili neka dalja obavezno. Na tom mestu ova prica dobija zaista gorak ukus. Najbrojniji medju potrosacima su, naime, adolescenti. Buduci u prirodnim uzrocno-posledicnim pubertetskim konfliktom s okolinom, zelji odrastanja i samodokazivanja, ohrabrivani starijim drugovima koji su "vec iskusni", ne odolevaju zovu zabranjenog. Duvaju misleci da to tako treba sve brinuci da drugi ne vide da im je lose dok roditelji veruju da se "to dogadja drugima". Sa manje ili vise muke, korak po korak, "duvka" postaje sastavni deo zivota omladine. Novi pozornik u rejonu oko Cvetnog trga kaze da je "uzasnut i uplasen kolicinom droge u obliznjoj osnovnoj skoli i gimnaziji i oko njih". RAST TRZISTA: Trenutna situacija se, tugo nasa, moze opisati kao konstantan rast trzista. "Nije za cuditi se", prokomentarisala je ekspanziju potraznje komsinica, ne bas ekspert za ta pitanja ali sa dovoljno pozitivne maste. "Litar dobrog vina, ako takvog uopste kod nas ima, kosta par stotina dinara, i jedva je dovoljan za jednovecernju 'veselicu' za dvoje, dok se za iste pare moze pazariti 'trave' vise nego dovoljno za jednonedeljnu razbibrigu." Za "singl dzoint" ako covek nije alav, tvrde oni upuceniji, pola grama je iha-ha a kosta koliko flasa onoga sto se ovde bez ikakvog zazora naziva pivom kupljenog u prodavnici. Marihuana se prodaje po "multi-level" sistemu, nacin na koji se vise od decenije prodaju svakorazni proizvodi: posudje, kozmetika, "kucna hemija", usisivaci i sta sve ne. Sistem je zgodan jer je "samorastuci", stimulise kupca da postane prodavac i da svoju "potrosnju" pokrije daljom prodajom uz mogucnost ostvarivanja i zarade u zavisnosti od vestine i zelje. Ovakav nacin prodaje nije moguce oporezovati i razvijen je i u drzavama sa mnogo ozbiljnijim i rigidnijim poreskim sistemom nego sto je ovaj kod nas koji, po svemu sudeci, jedva i da postoji. Po tom obrazcu funkcionise ulicna prodaja bilo cega, od gaca i toalet papira do cigareta i deviza. Preprodavci se ne srecu bas na svakom koraku, narocito od kako je pocela da deluje najzad uspostavljena pozornicka i patrolna sluzba policije, ali je zato lako stupiti u kontakt sa njima. Obavezno prijateljevog prijatelja prijatelj ili "radi" travu ili moze nekog preporuciti. Na taj nacin su i prikupljene informacije potrebne za ovaj tekst. Beogradsko trziste je, po najumerenijim procenama poznavalaca, "tesko" sto kilograma dnevno, sto znaci da se svakog dana popusi isto toliko hiljada "dubl-dzointa". Neki slobodniji procenitelji uvecavaju ovaj broj nekoliko puta, a ima i onih koji tvrde da "ceo svet duva" samo jos to ne znamo. Cela Srbija "proguta" dva puta toliko tako da, za sada, mesecni skor za celu zemlju izrazen u sustecoj valuti iznosi sigurnih devet miliona maraka. Nije bas pazar kao sa cigaretama, ali ni ovo nije za baciti. Dve trecine tog novca bere malobrojna prva i druga ruka, mnogobrojnija sitna boranija resto. Po ovoj racunici, prinos sa manje od dve stotine hektara zadovoljava jugo traznju. Na svom putu od proizvodjaca do potrosaca vrednost "trave" je umnozena pedeset puta, sto i nije neki profit kad je zabranjena supstanca u pitanju. Cena heroina ili kokaina, doduse na mnogo duzem putu, raste najmanje hiljadu puta, dok je u Grckoj, koja se takodje granici s Albanijom tako da put nije duzi, cena "albanke" deset puta veca od ovdasnje. Logicno je zapitati se zasto se neko tako lako odrice veceg profita. Jedini logican odgovor je - ciljno sirenje trzista uz osvajanje monopola, tako dragog trzisnog odnosa svakom balkanskom "biznismenu", narocito ako se trguje nedostajucom ili zabranjenom robom. USPOSTAVLJANJE MONOPOLA: Trziste se najlakse osvaja i konkurencija potiskuje damping cenom kvalitetnijeg proizvoda u kolicini koja moze da zadovolji svaku traznju. "Ove godine je bolja nego prosle", kaze jedan konzument, doskorasnji uzgajivac za "sopsvene potrebe". "Donedavno je stizala vlazna i ubudjala, dok je sada suva 'ko barut'. Najzad su savladali tehniku susenja", konstatuje. U potiskivanju konkurencije na ruku uvozniku ide i paragraf vazeceg Krivicnog zakona u kome se samo posedovanje ili prevozenje ne spominje kao kaznjivo delo, tako da prakticno nema zakonskog osnova ni za oduzimanje pronadjene kolicine kolika god da je, a o nekom krivicnom gonjenju nema ni govora. S druge strane, Zakon u isti kos stavlja proizvodnju i stavljanje u promet kao potencijalnu krivicu. Dok se stavljanje u promet moze dokazati samo tesko ostvarivim hapsenjem u, kako policajci kazu, "ruka-ruci" trenutku ili jos manje verovatnim svedocenjem na sudu, jedan struk "kanabis sativa balkonike" moze se lako pretvoriti u godinu dana "mardelja". To pogotovo ako je sudija rad "drzati se zakona kao pijan plota", sto je, u skladu sa proklamovanim legalitetom, sasvim izvesno. Oni koji su uzgajali marihuanu zbog eventualne materijalne dobiti brzo su se preorijentisali na "leba bez motike" odnosno distribuciju uvozne unoseci u "novu kompaniju" mrezu "valjatora" i korisnika cineci zajedno "mrezu mreza" u sluzbi uvoznika. Oni drugi, "svojeupotrebasi", ce se mic po mic, posle poredjenja rizika uzgajanja i trenutne cene, odluciti za kupovinu. Na kraju, proslogodisnja zetva malih proizvodjaca bila je zbog suse katastrofalna, za ovu se jos ne zna. Domaca produkcija ce uskoro, ako vec nije, prakticno biti ugasena. Radost konzumenata zbog niske cene - u stilu "bar nek je 'duvka' jeftina ako nista drugo nije" - kratkog je veka. Vec sredinon oktobra, kada bude konacno jasno da konoplja iz domace proizvodnje ne predstavlja konkurenciju, monopol ce oziveti i cene ce biti stvar "dobre volje" monopoliste koja ce biti iskazana najdalje do nove godine kada ce cene skociti zbog, toboz, sezonski uvecane traznje. Kakva opseznija akcija policije u cilju suzbijanja trgovine ili poostravanja zakonskih propisa samo ce uticati na rast cena. Monopol je sposoban da se brani, sklizak kao ameba, imun na primenu postojeceg zakona i donosice vlasniku, bez obzira na uslove, konstantan prihod. Svaki multi-level, pa i ovaj, karakterisu lako raskidivi spojevi po vertikali, skloni regeneraciji kao gusterov rep. Na jednom mestu otkinuta treca ruka pojavljuje se na drugom samo u dugom liku sa izmenjenim brojem telefona. O drugoj ruci iluzorno je i razmisljati dok lomljenje prve ruke nema utemeljenje u elementarnoj logici. Ova osobina i real-korupcija cine nepremostiv odbrambeni zid i zakonu je do visih spratova djavolski tesko doci. Ilustrativna je prica o heroinu koji je pocetkom osamdesetih sa beogradskog trzista svojom damping cenom od deset maraka po gramu i jacim dejstvom potisnuo makedonski i kosovski, tada domaci, opijum. Kada je, prostim dovodjenjem u zavisnost veceg broja narkomana, stvoreno dovoljno veliko trziste i kada je bilo jasno da opijuma vise nema, kao kec na jedanaest "legla" je zabrana metadonske terapije i cene su bukvalno prekonoc udesetostrucene, i takve su, uz manje oscilacije, ostale do danas. Da ne bude zabune: sigurno nikoga, sem narkomane, ne boli sto je heroin skup, vec boli sto ima tako mnogo "navucenih". Dakle, cim monopol bude uspostavljen, cene ce skociti samo ovog puta sa mnogo vecim krugom korisnika nego bilo kada ranije. Ne treba smetnuti s uma da marihuana, iako ne razvija fizicku, kod mnogih izaziva psihicku zavisnost. Bilo kao zelju za "instant veseljem", ili kao oznaku pripadnosti grupi, bilo kao prostu inerciju. Ili sve tri zajedno. REPRESIJA, PREUZIMANJE ILI OSLOBADjANJE: Stavljanje glave u pesak pred ovom pojavom nece uciniti da ona nestane. Na svakom koraku nasa je realnost. Nisu u pitanju posledice pusenja marihuane. I duvan i alkohol su dokazano stetni pa drzavi nije pala kruna sa glave ubiruci porez. Tako je i sa "travom": stetna - ne stetna, ona je tu i samo je otvoreno pitanje ko je monopolista i, jos vaznije, sta mu omogucava takav polozaj te gde idu tako ubrani novci i sta ce drzava, kao servis gradjana, preduzeti u tom slucaju. Represija nigde i nikad nije urodila plodom tako da je naivno ocekivati da ovoga puta i ovde hoce. U Iranu narkomane, ako ih otkriju, ceka mnogo brza smrt u reziji drzave od one za koju su se drogiranjem sami opredelili pa narkomana jos uvek ima. Uostalom, za borbu protiv narko-delinkvenata nasa policija odvojila je celih jedanaest sluzbenika sa sve sekretaricom, otprilike isto koliko ih je bilo ranih sedamdesetih kada je odeljenje formirano, ali kada je narko-fanova bilo neuporedivo manje a konzumiranje droga tretirano iskljucivo kao medicinska a ne drustvena pojava. Opremljeni su boze sacuvaj, a ceo Beograd sa satelitskim gradovima im je zona odgovornosti. Treba li jos ili je dosta ovoliko? Realne opcije su drzavno preuzimanje trzista i kontrole nad njim ili vise puta bezuspesno trazena "dekriminalizacija". Obe varijante vec ponegde u Evropi postoje u razlicitim oblicima. Monopol se ne moze lako unistiti, ali se moze preuzeti i modifikovati na isti nacin na koji je ovaj i nastao. Pojacanom kontrolom moze se redukovati uvoz uz zadovoljenje traznje kontrolisanom i, dakako budzeta radi, oporezovanom sopstvenom proizvodnjom. Trziste je ziv organizam i lako se preorijentise na robu koja je po ceni i kvalitetu odgovarajuca a uz to je i legalna. Potrosaca ionako ne zanima poreklo robe i prodavac vec roba i sigurnost trgovine. Uz stroga pravila tacno bi se znalo ko i koliko proizvodi, gde se prodaje te ko kupuje i konzumira. Na taj nacin bi maloletnicima bio otezan pristup i upotreba sto bi, ruku na srce, moralo vaziti i za alkohol. Dobar deo od onih stotinak miliona maraka godisnjeg prometa samo od marihuane moglo bi se, za razliku od ovoga sada, slivati u budzet i upotrebiti za obrazovanje, omladinski sport ili socijalu. Sta god. Ako se kontrola proizvodnje i distribucije rakije brlje bar-a-bar sa marihuanom ne bi uklapao u politicki imidz nove vlasti, moze se, izmenom Zakona, razdvojiti proizvodnja i trgovina uz definiciju pojma "sopstvene potrebe" sa jasnom kolicinskom odrednicom uz zaprecivanje ozbiljnom kaznom za svaku nelegalnu trgovinu, narocito onu u kojoj ucestvuju maloletnici, sto bi predstavljalo polovicno, ali ipak nekakvo, resenje. Dok se tako nesto ne dogodi, ako se uopste bilo sta i dogodi jer je lako moguce da kontrolor trzista sedi visoko u drzavnoj hijerarhiji, podmladak se od ovih i slicnih iskusenja i posasti moze zastititi i na drugi, netrzisni nacin, bez obzira na uvoznike, proizvodjace, monopoliste i ine. Jednostavno, nije zgoreg cesce se zapitati gde nam je dete, s kim je, sta radi i zasto to radi, i cime smo doprineli da bude tako a ne onako kako zelimo. Ljubav i razumevanje najbolja su preventiva i lek. "Vreme", Trziste marihuane: Pise: Zoran Majdin Monopol u parku droga Beogradsko trziste je, po najumerenijim procenama poznavalaca, "tesko" sto kilograma dnevno, sto znaci da se svakog dana popusi isto toliko hiljada "dubl-dzointa". Cela Srbija "proguta" dva puta toliko tako da, za sada, mesecni skor za celu zemlju izrazen u sustecoj valuti iznosi sigurnih devet miliona maraka U sveopstoj pomami poskupljenja, pocev od hleba, preko mesa, struje, telefona, vode, a cini se uskoro i vazduha, na trzistu takozvanih lakih droga dogadja se nesto posve suprotno: cene padaju. Za deset maraka, po recima upucenih, trenutno se moze dobiti isto toliko grama kvalitetne "albanke", dok se pre nekoliko meseci za isti novac moglo pazariti svega sest, prosle godine nesto ispod pet, a pretprosle jedva tri, i tako unazad sve do pet maraka po gramu. Tada je na trzistu dominirala "domacica", marihuana uzgajana po bastama, balkonima i zabacenim njivama, na Adi ciganliji, pored vojvodjanskih kanala, Kosutnjaku... Kvalitet joj je, zbog drasticno razlicitih uslova uzgajanja, bio neujednacen te je i cena u skladu sa time blago varirala. Ponuda i potraznja nisu bile u skladu tako da je na cenu uticalo i godisnje doba te je cena bila najvisa uleto a najniza odmah posle "zetve", ujesen kad se, neretko, i dzabe delila stalnim musterijama koji su ujedno bili i prijatelji. Proizvodnja za prodaju se sirila sa opstim padom standarda tako da su se pre neku godinu kao proizvodjaci po novobeogradskim basticama pojavili i neki penzioneri. A onda je stigla "albanka". Nova kultura zaceta je '93. na poticaj grckih "poslovnih ljudi" da bi se naglo prosirila sa raspadom tamnosnjeg pravnog sistema. Svake godine povrsina pod konopljom je sve veca i veca, i Albanija je postala najveci proizvodjac i izvoznik "trave", "gandze", "dzidze", "vutre"... Marihuane. PUTEVI I KALKULACIJA: "Trava" na plastu, u Albaniji, kod primarnog proizvodjaca vredi izmedju petnaest i dvadeset maraka po kilogramu. Ta cena mu omogucava prihod izmedju sest i osam hiljada maraka po hektaru, desetak puta vecem od prihoda od uzgajanja konoplje za industrijske potrebe, a neuporedivo vise od bilo koje setva/zetva kulture. Konoplja je biljka koja se brzo prilagodjava novim uslovima tako da je svaka generacija sve bolja i otpornija, a seme je izdatak samo prvi put. Prakticno jedina investicija jesu oranje i drljanje tako da je proizvodjac vise no zadovoljan prihodom, narocito zbog odsustva bilo kakvih zakonskih ogranicenja shodno anarhiji i korupciji koje u toj zemlji vladaju. Lokalni "bos", veletrgovac u Albaniji, za presovanje i pakovanje u pakete od po kilogram i prevoz preko Skadarskog jezera, ako je verovati upucenima, podize cenu kilograma na sedamdesetak maraka, ali za ceo tovar djuture. To je "input" cena generalnom distributeru za Jugoslaviju i ostale balkanske ex drzave. Gruba obrada, krajnje nepazljivo odstranjivanje drvenastih delova biljke, i primitivno, na brzinu, presovanje dokaz su poslovanja na angro. Ko je zainteresovan za manju kolicinu platice proviziju "spediteru", trgovcu u lokalu, pa ce ga kilogram kostati stotku ili vise. "Nezavisni" kupac je u opasnosti da po kupovini bude "drknut", ocinkaren, te neretko "pada" negde usput odnosno osvane u crnoj hronici dnevnih listova kao uspeh policije. "Roba" do svog odredista putuje kamionima sakrivena u redovnom tovaru. Skadarsko jezero, naravno, nije jedino mesto gde marihuana ulazi u nasu zemlju. Granica s Albanijom je suplja kao siromaske gace te postoje i mnogi putevi "gandze" preko Kosova, ali i preko Republike Srpske. Ovuda ili onuda, lagano prolazi kroz mnoge policijske punktove i stize naruciocu, takozvanoj prvoj ruci. Posiljka se tranzira na manje kolicine kilogramima merene, prolazi kroz "drugu ruku" i distribuira na kilo preprodavcima-sitnicarima ili "trecoj ruci", koji krcme "vutru" na sto, deset ili vec koliko grama. Kilogram ucelo kosta reda trista maraka, podeljen na "stogramce" sesto do sedamsto dok u "katovima", pakovanjima po deset i manje grama, od hiljadu pa navise. U zavisnosti od velicine "ovce" menjaju se, na tom nivou, sadrzina i cena paketica. I medju prodavcima i medju kupcima zastupljene su sve generacije: od pubertetlija do sedih glava. Prva i druga ruka po pravilu ne konzumiraju ovu vrstu droge, treca neretko, a cetvrta ili neka dalja obavezno. Na tom mestu ova prica dobija zaista gorak ukus. Najbrojniji medju potrosacima su, naime, adolescenti. Buduci u prirodnim uzrocno-posledicnim pubertetskim konfliktom s okolinom, zelji odrastanja i samodokazivanja, ohrabrivani starijim drugovima koji su "vec iskusni", ne odolevaju zovu zabranjenog. Duvaju misleci da to tako treba sve brinuci da drugi ne vide da im je lose dok roditelji veruju da se "to dogadja drugima". Sa manje ili vise muke, korak po korak, "duvka" postaje sastavni deo zivota omladine. Novi pozornik u rejonu oko Cvetnog trga kaze da je "uzasnut i uplasen kolicinom droge u obliznjoj osnovnoj skoli i gimnaziji i oko njih". RAST TRZISTA: Trenutna situacija se, tugo nasa, moze opisati kao konstantan rast trzista. "Nije za cuditi se", prokomentarisala je ekspanziju potraznje komsinica, ne bas ekspert za ta pitanja ali sa dovoljno pozitivne maste. "Litar dobrog vina, ako takvog uopste kod nas ima, kosta par stotina dinara, i jedva je dovoljan za jednovecernju 'veselicu' za dvoje, dok se za iste pare moze pazariti 'trave' vise nego dovoljno za jednonedeljnu razbibrigu." Za "singl dzoint" ako covek nije alav, tvrde oni upuceniji, pola grama je iha-ha a kosta koliko flasa onoga sto se ovde bez ikakvog zazora naziva pivom kupljenog u prodavnici. Marihuana se prodaje po "multi-level" sistemu, nacin na koji se vise od decenije prodaju svakorazni proizvodi: posudje, kozmetika, "kucna hemija", usisivaci i sta sve ne. Sistem je zgodan jer je "samorastuci", stimulise kupca da postane prodavac i da svoju "potrosnju" pokrije daljom prodajom uz mogucnost ostvarivanja i zarade u zavisnosti od vestine i zelje. Ovakav nacin prodaje nije moguce oporezovati i razvijen je i u drzavama sa mnogo ozbiljnijim i rigidnijim poreskim sistemom nego sto je ovaj kod nas koji, po svemu sudeci, jedva i da postoji. Po tom obrazcu funkcionise ulicna prodaja bilo cega, od gaca i toalet papira do cigareta i deviza. Preprodavci se ne srecu bas na svakom koraku, narocito od kako je pocela da deluje najzad uspostavljena pozornicka i patrolna sluzba policije, ali je zato lako stupiti u kontakt sa njima. Obavezno prijateljevog prijatelja prijatelj ili "radi" travu ili moze nekog preporuciti. Na taj nacin su i prikupljene informacije potrebne za ovaj tekst. Beogradsko trziste je, po najumerenijim procenama poznavalaca, "tesko" sto kilograma dnevno, sto znaci da se svakog dana popusi isto toliko hiljada "dubl-dzointa". Neki slobodniji procenitelji uvecavaju ovaj broj nekoliko puta, a ima i onih koji tvrde da "ceo svet duva" samo jos to ne znamo. Cela Srbija "proguta" dva puta toliko tako da, za sada, mesecni skor za celu zemlju izrazen u sustecoj valuti iznosi sigurnih devet miliona maraka. Nije bas pazar kao sa cigaretama, ali ni ovo nije za baciti. Dve trecine tog novca bere malobrojna prva i druga ruka, mnogobrojnija sitna boranija resto. Po ovoj racunici, prinos sa manje od dve stotine hektara zadovoljava jugo traznju. Na svom putu od proizvodjaca do potrosaca vrednost "trave" je umnozena pedeset puta, sto i nije neki profit kad je zabranjena supstanca u pitanju. Cena heroina ili kokaina, doduse na mnogo duzem putu, raste najmanje hiljadu puta, dok je u Grckoj, koja se takodje granici s Albanijom tako da put nije duzi, cena "albanke" deset puta veca od ovdasnje. Logicno je zapitati se zasto se neko tako lako odrice veceg profita. Jedini logican odgovor je - ciljno sirenje trzista uz osvajanje monopola, tako dragog trzisnog odnosa svakom balkanskom "biznismenu", narocito ako se trguje nedostajucom ili zabranjenom robom. USPOSTAVLJANJE MONOPOLA: Trziste se najlakse osvaja i konkurencija potiskuje damping cenom kvalitetnijeg proizvoda u kolicini koja moze da zadovolji svaku traznju. "Ove godine je bolja nego prosle", kaze jedan konzument, doskorasnji uzgajivac za "sopsvene potrebe". "Donedavno je stizala vlazna i ubudjala, dok je sada suva 'ko barut'. Najzad su savladali tehniku susenja", konstatuje. U potiskivanju konkurencije na ruku uvozniku ide i paragraf vazeceg Krivicnog zakona u kome se samo posedovanje ili prevozenje ne spominje kao kaznjivo delo, tako da prakticno nema zakonskog osnova ni za oduzimanje pronadjene kolicine kolika god da je, a o nekom krivicnom gonjenju nema ni govora. S druge strane, Zakon u isti kos stavlja proizvodnju i stavljanje u promet kao potencijalnu krivicu. Dok se stavljanje u promet moze dokazati samo tesko ostvarivim hapsenjem u, kako policajci kazu, "ruka-ruci" trenutku ili jos manje verovatnim svedocenjem na sudu, jedan struk "kanabis sativa balkonike" moze se lako pretvoriti u godinu dana "mardelja". To pogotovo ako je sudija rad "drzati se zakona kao pijan plota", sto je, u skladu sa proklamovanim legalitetom, sasvim izvesno. Oni koji su uzgajali marihuanu zbog eventualne materijalne dobiti brzo su se preorijentisali na "leba bez motike" odnosno distribuciju uvozne unoseci u "novu kompaniju" mrezu "valjatora" i korisnika cineci zajedno "mrezu mreza" u sluzbi uvoznika. Oni drugi, "svojeupotrebasi", ce se mic po mic, posle poredjenja rizika uzgajanja i trenutne cene, odluciti za kupovinu. Na kraju, proslogodisnja zetva malih proizvodjaca bila je zbog suse katastrofalna, za ovu se jos ne zna. Domaca produkcija ce uskoro, ako vec nije, prakticno biti ugasena. Radost konzumenata zbog niske cene - u stilu "bar nek je 'duvka' jeftina ako nista drugo nije" - kratkog je veka. Vec sredinon oktobra, kada bude konacno jasno da konoplja iz domace proizvodnje ne predstavlja konkurenciju, monopol ce oziveti i cene ce biti stvar "dobre volje" monopoliste koja ce biti iskazana najdalje do nove godine kada ce cene skociti zbog, toboz, sezonski uvecane traznje. Kakva opseznija akcija policije u cilju suzbijanja trgovine ili poostravanja zakonskih propisa samo ce uticati na rast cena. Monopol je sposoban da se brani, sklizak kao ameba, imun na primenu postojeceg zakona i donosice vlasniku, bez obzira na uslove, konstantan prihod. Svaki multi-level, pa i ovaj, karakterisu lako raskidivi spojevi po vertikali, skloni regeneraciji kao gusterov rep. Na jednom mestu otkinuta treca ruka pojavljuje se na drugom samo u dugom liku sa izmenjenim brojem telefona. O drugoj ruci iluzorno je i razmisljati dok lomljenje prve ruke nema utemeljenje u elementarnoj logici. Ova osobina i real-korupcija cine nepremostiv odbrambeni zid i zakonu je do visih spratova djavolski tesko doci. Ilustrativna je prica o heroinu koji je pocetkom osamdesetih sa beogradskog trzista svojom damping cenom od deset maraka po gramu i jacim dejstvom potisnuo makedonski i kosovski, tada domaci, opijum. Kada je, prostim dovodjenjem u zavisnost veceg broja narkomana, stvoreno dovoljno veliko trziste i kada je bilo jasno da opijuma vise nema, kao kec na jedanaest "legla" je zabrana metadonske terapije i cene su bukvalno prekonoc udesetostrucene, i takve su, uz manje oscilacije, ostale do danas. Da ne bude zabune: sigurno nikoga, sem narkomane, ne boli sto je heroin skup, vec boli sto ima tako mnogo "navucenih". Dakle, cim monopol bude uspostavljen, cene ce skociti samo ovog puta sa mnogo vecim krugom korisnika nego bilo kada ranije. Ne treba smetnuti s uma da marihuana, iako ne razvija fizicku, kod mnogih izaziva psihicku zavisnost. Bilo kao zelju za "instant veseljem", ili kao oznaku pripadnosti grupi, bilo kao prostu inerciju. Ili sve tri zajedno. REPRESIJA, PREUZIMANJE ILI OSLOBADjANJE: Stavljanje glave u pesak pred ovom pojavom nece uciniti da ona nestane. Na svakom koraku nasa je realnost. Nisu u pitanju posledice pusenja marihuane. I duvan i alkohol su dokazano stetni pa drzavi nije pala kruna sa glave ubiruci porez. Tako je i sa "travom": stetna - ne stetna, ona je tu i samo je otvoreno pitanje ko je monopolista i, jos vaznije, sta mu omogucava takav polozaj te gde idu tako ubrani novci i sta ce drzava, kao servis gradjana, preduzeti u tom slucaju. Represija nigde i nikad nije urodila plodom tako da je naivno ocekivati da ovoga puta i ovde hoce. U Iranu narkomane, ako ih otkriju, ceka mnogo brza smrt u reziji drzave od one za koju su se drogiranjem sami opredelili pa narkomana jos uvek ima. Uostalom, za borbu protiv narko-delinkvenata nasa policija odvojila je celih jedanaest sluzbenika sa sve sekretaricom, otprilike isto koliko ih je bilo ranih sedamdesetih kada je odeljenje formirano, ali kada je narko-fanova bilo neuporedivo manje a konzumiranje droga tretirano iskljucivo kao medicinska a ne drustvena pojava. Opremljeni su boze sacuvaj, a ceo Beograd sa satelitskim gradovima im je zona odgovornosti. Treba li jos ili je dosta ovoliko? Realne opcije su drzavno preuzimanje trzista i kontrole nad njim ili vise puta bezuspesno trazena "dekriminalizacija". Obe varijante vec ponegde u Evropi postoje u razlicitim oblicima. Monopol se ne moze lako unistiti, ali se moze preuzeti i modifikovati na isti nacin na koji je ovaj i nastao. Pojacanom kontrolom moze se redukovati uvoz uz zadovoljenje traznje kontrolisanom i, dakako budzeta radi, oporezovanom sopstvenom proizvodnjom. Trziste je ziv organizam i lako se preorijentise na robu koja je po ceni i kvalitetu odgovarajuca a uz to je i legalna. Potrosaca ionako ne zanima poreklo robe i prodavac vec roba i sigurnost trgovine. Uz stroga pravila tacno bi se znalo ko i koliko proizvodi, gde se prodaje te ko kupuje i konzumira. Na taj nacin bi maloletnicima bio otezan pristup i upotreba sto bi, ruku na srce, moralo vaziti i za alkohol. Dobar deo od onih stotinak miliona maraka godisnjeg prometa samo od marihuane moglo bi se, za razliku od ovoga sada, slivati u budzet i upotrebiti za obrazovanje, omladinski sport ili socijalu. Sta god. Ako se kontrola proizvodnje i distribucije rakije brlje bar-a-bar sa marihuanom ne bi uklapao u politicki imidz nove vlasti, moze se, izmenom Zakona, razdvojiti proizvodnja i trgovina uz definiciju pojma "sopstvene potrebe" sa jasnom kolicinskom odrednicom uz zaprecivanje ozbiljnom kaznom za svaku nelegalnu trgovinu, narocito onu u kojoj ucestvuju maloletnici, sto bi predstavljalo polovicno, ali ipak nekakvo, resenje. Dok se tako nesto ne dogodi, ako se uopste bilo sta i dogodi jer je lako moguce da kontrolor trzista sedi visoko u drzavnoj hijerarhiji, podmladak se od ovih i slicnih iskusenja i posasti moze zastititi i na drugi, netrzisni nacin, bez obzira na uvoznike, proizvodjace, monopoliste i ine. Jednostavno, nije zgoreg cesce se zapitati gde nam je dete, s kim je, sta radi i zasto to radi, i cime smo doprineli da bude tako a ne onako kako zelimo. Ljubav i razumevanje najbolja su preventiva i lek. "GLas javnosti", 27. avgust 2001. Dokle je, posle pet meseci, stigla istraga o ubistvu Verica Debeljakovic, predsednika sindikata u EI "Pupin"? Jovan P. Zaric Ni korak dalje od mesta ubistva Moja sestra otkrila je nesto veliko, direktor joj je pretio, a policija ni do danas nije saopstila nijedan detalj" (Zorica Stojakovic). Trazila je zavrsi racun firme, i time se zamerila (Milan Nikolic) U nabrajanju neresenih ubistava, predsednik SRJ Vojislav Kostunica neki dan je pomenuo i nerasvetljen tragican kraj jedne zene predsednika sindikata. Gotov istovremeno, Predsednistvo Granskog sindikata metalaca "Nezavisnost" zatrazilo je od ministra policije Dusana Mihajlovica, da saopsti javnosti dokle se stiglo u istrazi o ubistvu Verice Debeljakovic, predsednika sindikata "Nezavisnost" EI "Pupin". Nadlezni iz MUP-a, ni posle pete meseci ni rodbini ni javnosti nisu saopstili niti jedan detalj u vezi istrage. Verica Debeljakovic ubijena je 27. marta 2001. godine u blizini svoje kuce. Nepoznati napadac presreo je kad se vracala iz prodavnice i usmrtio je udarcima metalnim predmetom u glavu. Prema nalazima istrage, kod pokojne Verice pronadjeni su i pare i nakit, sto iskljucuje pljacku kao motiv ovog ubistva. Kako se upravo navrsilo pet meseci od ovog dogadjaja, "Glas" je pokusao da sazna nesto vise o ubistvu, jos jednom od mnogo nerasvetljenih u Beogradu. Sestra pokojne Verice Debeljakovic Zorica Stojakovic sve vise sumnje baca na policiju. Strahovi i sumnje - Sumnje da nije bas sve u redu potkrepili su dogadjaji posle sestrine sahrane. Na pobusani ponedeljak otisla sam s majkom i najmladjom sestrom Verici na grob. Primetile smo coveka koji je stajao desetak metara dalje, ali nije prilazio ni jednom grobu. Ocigledno nas je pratio. Piljio je u nas. Prema onome sto nam je policija rekla o opisu ubice, izgled ovog coveka veoma se podudarao sa opisanom osobom. Potom smo davali cetrdeset dana Verici. Od njenog stana krenula sam pesice kuci, jer stanujem u blizini. U jednom trenutku, u Krusevackoj, na okretnici trolejbusa, primetila sam muskarca koji mi je isao u susret. Lice nisam videla, vec samo gornji deo tela. Nije mi bilo ni do cega, nisam obracala paznju na prolaznike. U jednom trenutku, na samo par koraka od mene, zamahnuo je rukom ka meni. Pocela sam da vristim i on je pobegao. U soku, presla sam na drugu stranu ulice. Onda sam istog coveka ugledala kako brzim koracima ponovo krece ka meni. Izbezumljena, utrcala sam u prodavnicu, i kako sam bila bukvalno paralisana, prodavacica, koja je inace poznavala Vericu, pozvala je policiju. Naravno, on je otisao dok je policija stigla - prica Zorica i tvrdi da njoj ne treba vise dokaza od ovih koje je nabrojala. Sigurna je, ponavlja, da je ubistvo njene sestre naruceno, "jer je otkrila nesto veoma vazno i veliko u svojoj firmi". O nepostenima sve, o postenima nista- U policiji je potpuno okrenut redosled stvari, pa mnogo vise informisu javnost o tome kako su ubijeni oni koji su nepropisno ziveli, a ni najmanje paznje ne posvecuju ljudima koji su posteno ziveli - zakljucio je Milan Nikolic. Nema nagrade za VericuZanimljivo je da, medju 21 poznatim pokojnikom koji je na onaj svet dospeo nasilnim putem, a za cije rasvetljavanje ministar unutrasnjih poslova Dusan Mihajlovic daje nagradu 300 hiljada maraka, nema i slike Verice Debeljakovic. Verovatno ministar ne smatra da je njena smrt povezana s njenom funkcijom sindikalnog borca za radnicka prava. - Moja sestra je ubijena pre pet meseci, a mi do danas nismo dobili ni jednu informaciju od policije. Sve vise sumnjam u njihov rad i plasim se da smo sve dalje od resenja. Verica nije opljackana, a, s druge strane, svojim otkricima u "Pupinu" pokrenula je lavinu ko zna cega sto se skrivalo - tvrdi Zorica. - Kao da nasa tragedija nije bila dovoljna, pa je posle toga nasa porodica morala da pretrpi pravu torturu. Policajci su se prema nama ponasali kao da smo mi, u najmanju ruku, kriminalci. Mene su saslusavali tri sata, zeta su vodili na detektor lazi, iako smo im rekli da je on one kobne veceri bio kod nas. To im je bilo cudno, pa su ga, cak, pitali zasto cesto dolazi kod mene i mog muza, koji je njegov brat od tetke! Mene su pitali da li znam ko mi je ubio sestru. Kad smo im rekli na koga sumnjamo, oni su jednostavno presli preko toga - prica Zorica Stojakovic i otkriva da je policajcima koji su vodili istragu neoprezno prosto izletela recenica da nisu nikada imali ovakav slucaj. - Za razliku od njih, gospodin Bosko Buha, nacelnik GSUP-a, rekao je da je u kraju gde mi je ubijena sestra, u precniku od dva kilometra, bilo vise slicnih ubistava, ali da ni ona nisu resena. To mi je mnogo sumnjivo. Brine me i sto je Buha rekao da su otklonili sumnju s rukovodstva firme. Cudno, ako se zna da su imali uvid u radni dnevnik moje sestre, u kome je pisala o svemu sto se desavalo u firmi. I njene koleginice potvrdile su neke njene zapise. U dnevniku pise da joj je direktor, koga zovu Pingvin i Pindza, pretio recima: mala, mnogo pricas, mogao bi da te proguta mrak - prica sestra pokojne Verice i naglasava da taj isti direktor nije bio na detektoru lazi zato sto ima ugradjen - pejsmejker! - Ovaj direktor je, kad se u firmi saznalo da je Verica ubijena, javno prokomentarisao da tako prolaze oni koji mnogo pricaju. Ekipa televizije B 92 pokusala je da snimi emisiju u fabrici, ali je direktor zabranio novinarima ulazak u krug fabrike, a radnicima bilo kakav kontakt s novinarima - kaze Zorica i istice: - Da nesto debelo nije u redu, potvrdjuje i podatak da je policija tek posle dva dana pronasla predmet kojim je ubijena moja sestra, mada je bio na samo stotinak metara od mesta ubistva. Policajci koji su nas ispitivali insistirali su na nekoj prici oko pretnji, ali pretnji vezanih za novac, koji je, navodno, neko od moje sestre trazio. O kakvom novcu je rec, ne znam, jer ni ja ni moja sestra nismo imale velike pare. Policajci su, misleci da, posto sam bila pod sedativima, necu moci jasno da razumem sta pricaju, doslovce rekli da ovo ubistvo nije slucajnost. Ako je sve to tacno, zasto policija ne daje bar neku informaciju da znam zasto mi je ubijena sestra? - javno pita Zorica Stojakovic. - Verica je bila osnivac sindikata "Nezavisnost" u "Pupinu". Svojom upornoscu uspela je da okupi ljude i pocne da deluje kao predsednik sindikata. Kako je radila u fabrici gde su vecinom zaposlene zene, trebalo joj je mnogo truda i vremena da u sindikat ukljuci gotovo sve zaposlene - kaze za "Glas" Milan Nikolic predsednik Granskog sindikata metalaca "Nezavisnost". - Uporno je od pretpostavljenih trazila zavrsni racun, kako bi ga sindikat, uz pomoc strucnjaka, kontrolisao. Na osnovu toga, radnici bi mogli na skupstini da zauzmu odredjene stavove. Zato se nasla u situaciji da rukovodstvo ne da zavrsni racun. I to nije sve; pokrenula je i druga pitanja, kao sto su uslovi rada, plate, privatizacija i slicno, trazeci samo da se prava radnika ostvaruju. Tada je doslo do konflikta izmedju rukovodstva i Verice - tvrdi Nikolic . Prema njegovim recima, koleginice pokojne Debeljakovic ispricale su da je rukovodstvo Verici pretilo da pripazi sta radi. - Za neke druge probleme nema indicija, jer je zivela normalnim zivotom majke, supruge, radnice. Zbog njenog ubistva koje nas je sokiralo, trazili smo sastanak s nacelnikom GSUP-a Boskom Buhom. Primio nas je dva puta i obecao da ce nas obavestavati o rezultatima istrage. Ali, do danas nemamo ni jednu informaciju - tvrdi Nikolic i napominje da je, zbog sumnji da je u pitanju naruceno ubistvo, sindikat pre nekoliko dana uputio dopis ministru Mihajlovicu. S Vericinim koleginicama "Glas" nije uspeo da uspostavi kontakt. Iz pouzdanih izvora ipak smo culi da im je, posle Vericine pogibije, preceno da ce zavrsiti kao i ona ukoliko budu mnogo pricale. Te pretnje im je, kako tvrde, izrekao neko iz rukovodstva firme, cije ime iz straha javno ne izgovaraju.
