http://www.jutarnje.co.yu/dogadjaji/21.htm JUTARNJE NOVINE 6.XII.2001 Doba laži Neznanje kao znamenje i šansa Ima pravo prof. Dragan Nedeljković, predsednik Srpskog pokreta "Svetozar Miletić", kad za autonomaštvo kaže da je antikultura i neznanje, da predstavlja razlaz sa temeljnom kulturnom tradicijom srpstva, sa velikanima kao što su Dositej, Tekelija, Sterija, Laza Kostić, Miletić, Zmaj, Đura Jakšić, Jovan Đorđević, Stevan Sremac, Uroš Predić, Paja Jovanović, Pupin, Jaša Tomić, Veljko Petrović, Crnjanski. Drugim rečima, biti za autonomiju danas, znači biti protiv slavne plejade koja reprezentuje čitavo srpstvo. Jedan od predstavnika tih i takvih autonomaša jeste i Dragan Veselinov, koji se usudio pre neki dan da ispiše ovakve reči: "Stara himna i stari grbovi znače za Vojvodinu ropstvo, jer bi protezanje srbijanskih znamenja značilo da Vojvodina u Srbiji nema ništa, da nije ravnopravna i da je niko ništa neće ni pitati. Za takve kolonijalne simbole mogu u Skupštini Srbije glasati jedino ostaci stare razvlašćene trgovačke buržoazije sa Dedinja, nacionalisti iz DOS-a koji još nisu ušli u treći milenium, četnici i klerošovinisti iz crkvenih krugova", ističući da "Srbija mora dobiti savremena znamenja, koja će je predstaviti kao građansku državu i izraziti jedinstvo Srbije sa Vojvodinom". Ja neću da pitam tog doktora političkih nauka, profesora beogradskog univerziteta i Đinđićevog ministra, da li je čuo za 25. nov. 1918, kada je Vojvodina samu sebe pitala i rešila da traži ujednjinje sa Srbijom; neću ni da ga pitam ko su te "stare razvlašćene trgovačke porodice sa Dedinja", zapravo ko ih je razvlastio i razbaštinio, jer on to kao Titov komunista još kako dobro zna, i ko su to ti četnici i klerošovinisti u srpskoj Narodnoj Skupštini, jer i to kao član predsedništva DOS-a takođe zna. Već bih hteo da mu pročitam prilog iz časopisa "Pozorište", koji preko jednog veka izlazi u Novom Sadu, tj. iz broja od 19. jan. 1873, sa str. 35, gde u rubrici "Listići", piše i ovo: "Opštu narodnu svetkovinu, posvećenu uspomeni 'svetitelja i prosvetitelja' Save, koja se na dan 14. jan. obavlja u svim prosvetnim zavodima našim, završilo je toga večera naše narodno pozorište predstavom Markove sablje". Opisijući kako se pisac tog komada Jovan Đorđević odnosio prema istorijskim događajima koje je upleo u svoje delo, recenzent kaže: "Da je pisac hteo da nagovesti da je bez obrazovanosti i najveća sila nestalna, i da stvarna snaga narodna izvire iz njegove kulturne snage. Kroz ceo komad provlače se vokalni i instrumentalni glasovi, koji bude u nama najprijatnije osećaje. Himna što je peva zbor na kraju, može se, i osem teksta koji služi Đorđeviću na čast, smatrati za najjači muzikalni proizvod Jenkov, ona se po melodiji, po kontrapunktističkoj vrednosti i po svojoj instrumentaciji može uporediti sa ma kojom glasovitom himnom na Zapadu, i mi ne sumnjamo da će ona kad tad postati opšta srpska himna.(S.T.) Publika je naša burno pozdravila i zahtevala da se ponovi". Ne činili Vam se, g . ministre, da ovaj člankopisac od pre 128 godina, srlja direktno protiv Vas, ne samo što se obrušio na Vašu - obrazovanost već i time što veruje da će ta Vaša "četnička himna", kad tad postati - o p š t a srpska himna. Jer, nema sumnje, spada u obrazovanost da je pisac te "četničko- klero šovinističke" himne, književnik Jovan Đorđević, rođen u Senti 1826, a umro u Beogradu 1900, da je posle niza službovanja širom današnje Vojvodine, postao sekretar Matice srpske i urednik njenog Letopisa, u Pešti; potom urednik "Srpskog dnevnika" u Novom Sadu, pa osnivač (1861) i upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, a bio je prvi upravnik i u tek osnovanom beogradskom Narodnom pozorištu (1868), gde će postati i ministar prosvete, da bi na kraju karijere postao i učitelj srpskog kralja. Ko zna, možda Vama to i najviše smeta, jer kao komunista brozovskog usmerenja i nasleđa, kao zagovornik Titove Vojvodine, Vi se ne možete pomiriti sa himnom učitelja nekakvog kralja. Čak u tom podatku vidite sigurno i neku uslovljenost njenog četničko-klero šovinističkog "karaktera" Spada takođe u obrazovanost da je ta Jovanova himna koju je u muzičko ruho zaodenuo (neoprezni) Slovenac, Davorin Jenko, više pevana širom srpskih krajeva, no u samoj Kneževini Srbiji, da je njome, u svakoj prilici, prkosno i oduševljeno manifestovano jedinstvo sa maticom Srbijom, da je dobila ime - srpska narodna himna, daleko pre no što je postala zvanična državna himna Kraljevine Srbije! Spada, još kako, u obrazovanost da je Marseljeza i u vreme Petena u okupiranoj Francuskoj bila i ostala himna, što će biti i u obnovljenoj Francuskoj, do dana današnjeg! Kao što je nemačka himna iz vremena Viljema i Hitlera (Nemačka, Nemačka, iznad svega!), ostala ista, baš kao što je i današnja mađarska himna (Bože blagoslovi Mađare) ona ista iz vremena Hortija i Rakošija! Konačno, Lijepa naša domovino, bila je i ustaška himna, a ostala je i za Broza, kao što je i danas! Kako to da tim dičnim i priznatim primercima savremene i građanske Evrope, sa tolikim autonomnim istorijskim oblastima i pokrajinama, ne pade na pamet da moraju da imaju - savremenu himnu i savremena obeležja, u kojoj će svaka od tih oblasti i pokrajina, sa svojim obeležjem, u njima učestvovati, već se kite i obeležavaju, sad već sa vekovnim, pa, dakle, i - zastarelim obeležjima!? Reći ću Vam, ja verujem da Vi sve to razumete i znate, ali to Vam se znanje ne isplati, jer s njime ne možete da obmanjujete i rovarite! A bez toga "dvoga" nema Vam vlasti, nema Vam šanse da razbucate Srbiju i izvršite Titov amanet! Ili, kako jednom to uviste u ovakvu oblandu: "Mi, Vojvođani, nećemo da guslamo, već da - klavirišemo!" Aferim! Slobodan Turlakov Srpska Informativna Mreza [EMAIL PROTECTED] http://www.antic.org/
