Đelićev savetnik čovek koji je opljačkao Rusiju
Džefri Saks, jedan od najkontroverznijih ekonomista na svetu, čija je „šok terapija“ doživela potpuni fijasko u Rusiji, sprema se da ovih dana na poziv srpske vlade dođe u Srbiju i ponudi svoje usluge
Autor: Milorad Ivanović
U moskovskoj fabrici automobila „Moskvič“, čijih je 25.000 radnika sada već daleke 1987. godine proizvodilo 200.000 automobila godišnje, danas nekoliko stotina radnika proizvodi svega 2.000 automobila. Dobro došli na rusko slobodno tržište - delo „šok terapije“ ekonomiste Džefrija Saksa i njegovih kolega sa Univerziteta Harvard. Ovih dana Saks se sprema da krene put Srbije, gde ga je pozvao srpski ministar finansija Božidar Đelić, nekada i sam saradnik američkog ekonomiste. Poziv je upućen na nedavnom zasedanju Svetskog ekonomskog foruma gde je Saks bio jedna od glavnih zvezda.
Koliko je u ovom trenutku Srbiji potrebna pomoć Džefrija Saksa i šta je ono što nam on može ponuditi?
Jedna stvar je sigurna - Saks je jedan on najpoznatijih stručnjaka iz oblasti finansija. List „Njujork tajms“ ga predstavlja kao „najpoznatijeg ekonomistu na svetu“, dok ga je 1994. godine magazin „Tajm“ svrstao među 50 najperspektivnijih mladih lidera. Tri godine kasnije, francuski magazin „Nuvel obzervater“ stavio je Saksa na vrh liste pedeset svetskih lidera globalizacije. Sve ovo se može naći u zvaničnoj biografiji Džefrija Saksa koja se nalazi na Internet prezentaciji Univerziteta Harvard, gde se navodi i da je on bio glavni pokretač ekonomskih reformi u Boliviji, Poljskoj, Češkoj, Rusiji i još nekim zemljama Istočne Evrope i Južne Amerike. Ono što je prećutano jeste da je u većini tih slučajeva Saks doživeo fijasko. Najveći je sigurno bio u Rusiji.
Džefri Saks je svoje reforme obavljao preko Instituta za međunarodni razvoj Univerziteta Harvard (HIID) koji je osnovan još šezdesetih godina i bio najveći ekonomski „trust mozgova“ na svetu. HIID je radio kao konsultantski servis u kome su svoje znanje u praksi proveravali profesori Harvarda. Projekte su finansirali Američka agencija za međunarodni razvoj USAID, Svetska banka i Ujedinjene nacije. Institut je svoje projekte realizovao u 60 zemalja.
HIID i Džefri Saks su se uključili u realizaciju ruskih ekonomskih reformi krajem 1991. godine, nakon sloma Sovjetskog Saveza. Tokom leta i jeseni 1991. godine Saks je sa još nekolicinom zapadnih ekonomista prisustvovao sastancima koji su se održavali u jednoj dači u blizini Moskve. Tu je upoznao ruskog „ekonomskog cara“ Jegora Gajdara s kojim je pokrenuo takozvanu „šok terapiju“ koja je podrazumevala uklanjanje državne kontrole cena gotovo svih proizvoda, kao i ukidanje svih dotacija koje su građani dobijali u komunističkom režimu u prethodnih pedeset godina. Samo nekoliko meseci nakon otpočinjanja reformi, inflacija je bila 2.000 odsto, a sva ušteđevina Rusa u bankama je propala. Sredinom 1992. godine Jegor Gajdar je bio pritisnut kritikama i primoran da ode sa položaja. Kada je Gajdar pao s trona, Saks je poslao pismo jednom od njegovih glavnih protivnika Ruslamu Hazbulatovu, tadašnjem predsedniku ruske Dume, nudeći mu zapadnu pomoć i kontakte u američkom Kongresu.
Usred krize izazvane „šok terapijom“ na scenu stupa mladi prozapadni reformator Anatolij Čubajs koji krajem 1992. godine pod palicom Džefrija Saksa pokreće nekoliko programa privatizacije. Ovi programi su postali veoma nepopularni među narodom, pošto je postalo jasno da se bogatstvo gomila u rukama nekoliko ljudi. Predstavnici nekoliko srpskih opozicionih stranaka ne propuštaju da podsete da je i sadašnji srpski ministar finansija Božidar Đelić bio uključen u tim Čubajsa i da odatle potiče njegovo prijateljstvo sa Saksom.
Saks i HIID su preko USAID i drugih američkih fondacija dobijali na stotine miliona dolara iz državnog budžeta namenjenih podsticanju transformacije ruske privrede, ali se ubrzo ispostavilo da taj novac nije išao u prave ruke. Godine 1996. američka vlada pokrenula je istragu na koji način su Saksovi saradnici iz HIID koristili fondove. Detalji istrage objavljeni su u knjizi „Kako je Amerika izgradila novu rusku oligarhiju“ čiji je autor specijalista za Rusiju En Vilijamson, i prema njima, neki od Saksovih saradnika i njihovih devojaka otvarali su firme preko kojih su prali novac. Sredinom 1997. godine USAID je obustavio dalju finansijsku pomoć. Kada je izveštaj objavljen, Saks je otpustio nekolicinu svojih saradnika saopštivši da prema pravilima rada HIID nisu imali pravo da ulažu novac u investicije. U izjavi za „Moskou tajms“ 28. maja 1998. godine rekao je da je ovaj slučaj nezabeležen u 40 godina rada HIID. Samo nekoliko meseci ranije, u intervjuu za list „Strejt tajms“ iz Singapura Saks je tvrdio da njegovi saradnici nemaju nikakve investicije u Rusiji i da su tamo samo kao naučnici i konsultanti.
Nakon što su otkrivene velike pronevere, Čubajs je pomeren na novu, takođe značajnu funkciju. Njegova uloga u ruskim političko-ekonomskim poslovima nikada nije zaboravljena. Tokom pet godina, koliko je Čubajs upravljao stranom pomoći koja je bila upućena Rusiji, naneta je ogromna šteta zemlji.
Jedan od Saksovih saradnika Ričard Morningstar kaže: „Da nismo novac davali Čubajsu, da li bismo ikad uspeli da izvršimo privatizaciju u Rusiji? Mislim da ne bismo. Kada govorite o tome da je izgubljeno nekoliko stotina miliona dolara, onda morate da znate da se s tim parama ni nije moglo ništa da učini, a ovako ste bar na vašoj strani imali Čubajsa“.
Zbog čega „šok terapija“ nije uspela u Rusiji? Neposredno nakon što je dao ostavku na mesto savetnika ruskih vlasti, Saks je u intervjuu nedeljniku „Tajm“ rekao da „u Rusiji nije ni sprovođena šok terapija“.
- Reformisti su zagovorali taj proces, ali nije bilo političke volje da se to uradi. Postojalo je jako protivljenje starih snaga, komunista, koji su tražili poklone i mito. To je bila prava korupcija. Zapad je napravio dosta grešaka. Mi smo obustavili finansijsku pomoć ne shvatajući da smo na taj način učinili veliku taktičku grešku. Sada je potrebno da nastavimo sa podrškom nevladinog sektora, da radimo na razmeni studenata i stručnjaka. Ali mislim da bi davanje neke velike finansijske pomoći, koja bi ranije bila dobrodošla, sada bilo samo uzaludno bacanje para“.
Rusija je samo deo spektakularnih pogrešnih poteza koje su povlačili HIID i njihov direktor Džefri Saks. Kritičari kažu da su stručnjaci s Harvarda u dilu sa režimima u Kini i Burmi, kao i da su primili donaciju od vojnog režima u Nigeriji 1994. godine u iznosu od milion dolara.
Iako je Džefri Saks uspeo da svojom harizmom i snagom izvuče HIID iz blata, ruska avantura koštala je ovu instituciju dosta. Čak je i u samom Harvardu došlo do pobune, pa je tako HIID morao da se iseli iz centralne zgrade Univerziteta i potraži novu lokaciju unutar univerzitetskog kampa. Najveći udarac ipak je izveštaj objavljen u „Vašington tajmsu“ avgusta 1997. godine gde je jedan od najpoznatijih biznismena Amerike napisao da bi radije pristao da mu firmom upravljaju prvih hiljadu ljudi po azbučnom redu iz imenika Bostona, nego ekonomski stručnjaci s Harvarda predvođeni Džefrijem Saksom.
U već pomenutom intervjuu magazinu „Tajm“ na pitanje da li smatra da je „šok terapija“ kao model mrtva, Saks je odgovorio: „U zemljama koje su sprovele prave reforme ova terapija ima uspeha. Ukoliko pogledate na zemlje kao što su Poljska, Češka , Estonija ili Letonija, videćete da je inflacija gotovo na nuli i da ponovo ima rasta proizvodnje. Ima dosta eksperimenata koji su još u toku“.
Jedan od prvih eksperimenata u kojima je učestvovao Saks bilo je rešavanje ekonomske krize u Boliviji 1984. godine. Bolivija je bila na ivici provalije pre svega zbog prevelikog zaduženja kod stranih banaka koje su davale novac za kupovinu oružja. Iako važi pravilo da država ne može da bankrotira, ono što se dešavalo Boliviji bilo je na samoj granici toga. Već 1983. godine bilo je sasvim jasno da Bolivija neće uspeti da otplati svoje dugove. Prodavnice su bile prazne, a inflacija je bila 1.600 odsto mesečno. Saksov posao bio je da vrati red i mir u zemlju. Po njegovoj ideji, Bolivija je prodala svoje rudnike, i ograničila nivo novca u opticaju.
Ljudi su na svojoj koži osetili oštricu njegovih ideja. Ne treba zaboraviti da je Bolivija jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu i da je u njoj ubijen Če Gevara kada je pokušavao da tamo prenese kubansku revoluciju. On je izabrao tu zemlju jer su socijalni uslovi u njoj bili gotovo nemogući.
Odjednom, građani koji nisu znali šta da rade s ogromnim količinama bezvrednog novca sada su ostali bez novca uopšte. Prema Majklu Levinu, autoru knjige „Velike laži“, CIA je 1984. godine izvršila puč u Boliviji kako bi bila sigurna da će tamošnja vlada da prihvati preporuke profesora Saksa. Prema Levinovim saznanjima, nova vlada Bolivije sastojala se od ljudi koji su pripadali raznim narko-kartelima. Zbog njihovog bogatstva bila je to jedina snaga u zemlji, prema verovanju CIA, koja je mogla da otplati dugove Bolivije bogatim zemljama.
Kada je završio sa Bolivijom, Saks je krenuo na Istočnu Evropu koja je u to vreme prolazila kroz velike lomove nakon pada komunizma. Niko pre njega nije pokušao da jednu komunističku ekonomiju pretvori u kapitalističku, tako da se može slobodno reći da se radilo o jednom velikom eksperimentu. Saks se nije nimalo uplašio velikog posla i zemljama u tranziciji odmah je ponudio „šok terapiju“. Poljska je uvela konvertibilnu valutu, cene su postale slobodne i tržišno su se određivale, privatizovane su državne firme a one koje su bile loše su gašene. Sve ovo izgleda veoma logično, ali je problem bio u tome što je Saks zahtevao da se sve ovo ostvari u isto vreme.
Rezultati reformi su bili veoma vidljivi - cene hrane i stanova su skočile do neverovatnih granica, poljske prodavnice bile su ispunjene stranom robom koju gotovo niko nije mogao da kupi jer nije bilo novca. Nezaposlenost je dostigla takve razmere da su ljudi počeli da odlaze na Zapad. Izgleda da ništa od ovog nije uplašilo i pokolebalo Saksa. Štaviše, on je prenebregao kritike tvrdeći da je to cena koja mora da se plati. Poljaci su mu u trenutku poverovali, ali to poverenje nije bilo dugog veka. Već 1992. godine na parlamentarnim izborima pobedili su bivši komunisti. Saksovi recepti za ozdravljenje bili su toliko apsurdni da su Poljaci posle 44 godine komunističke vlasti ipak ponovo poželeli da se vrate u „stara dobra vremena“.
|
Zašto
u biografiji nema Jugoslavije? |
Da je matematika sport, Saks bi sigurno bio olimpijski pobednik. Za jednog ekonomistu, Saks se ponaša kao superstar. Sastaje se sa zvezdama, obilazi skupe restorane, frizura mu je u fazonu Bitlsa. Njegovo pisanje je razumljivo i za razliku od njegovih kolega, mogu da ga shvate i obični ljudi.
Rođen je u Detroitu 1954. godine. Dolazi iz porodice srednje klase i ne uklapa se u stereotip o profesorima s Harvarda. Pre nego što je postao direktor Centra za međunarodni razvoj na Harvardu, Saks je bio i student na ovom univerzitetu. Kako stoji u njegovoj zvaničnoj biografiji objavljenoj na sajtu Univerziteta Harvard, Saks je radio kao savetnik u vladama Argentine, Bolivije, Brazila, Ekvadora, Venecuele, Poljske, Estonije, Letonije, Rusije, Mongolije, Slovenije. Interesantno je da je iz njegove zvanične biografije izbačeno da je bio i savetnik jugoslovenske vlade u vreme kada je na čelu bio Ante Marković, kao i da je radio kao ekonomski savetnik Vasila Tupurkovskog u vreme kada je ovaj imenovao Markovića za svog stručnog konsultanta i kada je Makedonija, na Saksov predlog, sklopila trogovinski ugovor sa Tajvanom koji je doveo do prekida diplomatskih odnosa Makedonije i Kine.
|
Slovenci ga izbacili |
Ono u čemu je poenta slovenačkog modela transformacije jeste da je na vreme shvaćeno da strani savetnici svojim „univerzalnim šemama“ samo čine štetu. Veličina štete obično postaje jasna tek pošto se obogate i odu dalje. Mnoge države u tranziciji nisu uočile tu zamku i ostale su opelješene.
U prvoj slovenačkoj vladi, koju je sastavio Demos (Demokratska opozicija Slovenije), kao i u stručnoj javnosti, vođene su žestoke polemike oko prirode privatizacije. Postalo je životno pitanje koji model privatizacije izabrati. Nekako po inerciji, tada je svoje usluge Sloveniji ponudio i nekadašnji savetnik saveznog premijera Ante Markovića, američki profesor ekonomije Džefri Saks, koji se zalagao za podelu „vaučera“ ili „kupona“.
Toj ideji suprotstavila se ekipa slovenačkih ekonomista i stručnjaka na čelu sa dr Jožeom Mencingerom. Oni su favorizovali ideju dugoročnog „unutrašnjeg otkupa“. U to doba je dr Mencinger bio potpredsednik vlade; kad se kabinet olako priklonio ponuđenim, „stranim“ receptima, Mencinger napušta vladu. I na kraju je prihvaćen kompromis. Džefri Saks se povukao neobavljena posla.
